VELIKA FILIPINSKO-HONKOŠKA AVANTURA

Dana 23. januara 2014. naša tročlana družina krenula je put Filipina. Kako nas je put vodio preko Hong Konga rešili smo da malo vremena posvetimo i njemu i ostanemo dve noći. Bila je to prava odluka.

Put nas je vodio od Beograda preko Istanbula do Hong Konga, kompanijom Turkish Airlines. Po dolasku na honkoški aerodrom, izuzetno veliki ali sjajno organizovan i pregledan, dobili smo savet da podzemnom železnicom odemo do centra grada i potom taksijem nakon kratke vožnje stignemo do hotela. To se pokazalo kao efikasno i vrlo povoljno (na aerodromu se može kupiti grupna karta za metro). Hotel Silka Sieview je blizu glavne ulice Nathan Road kojom se peške može doći do obale. Hotel je dobar i kreveti normalne veličine, a ovo potonje nije lako naći u Hong Kongu. Kako smo stigli uveče, umorni od puta, malo smo obišli okolinu i večerali u odličnom obližnjem vijetnamskom restoranu. I onda je ujutru krenulo radoznalo istraživanje grada. Hong Kong je ogroman, prenaseljen, užurban, ali sve funkcioniše i u njemu je čak i zapadnom čoveku lako da se snađe. 

Ono što odmah upada u oči jeste da su od prodavnica apoteke najviše zastupljene i da su uglavnom sve slično organizovane: sa leve strane se nalaze tradicionalni lekovi u velikim staklenim posudama i vitrinama: sušeni crvi, morski konjići, ajkulina peraja i mnoge stvari koje nije bilo moguće identifikovati. Sa desne strane su moderniji lekovi sa šarenim ambalažama i natpisima na kineskom. Sve apoteke imaju na ulazu velike neonske reklame koje uveče šljašte kao disko klubovi.

Hong Kong je prepun restorana sa dobrom ponudom, jasnim jelovnicima na kineskom i engleskom, hrana je odlična i nije skupa. U ponudi su i jela zapadne kuhinje, a istočnjačka ponuda osim kineske obuhvata i vijetnamsku, tajlandsku, korejsku, japansku i druge nama egzotične kuhinje. 

Nakon što smo se spustili niz Nathan road od Mong Koka preko Yau Ma Tei do dela grada koji se zove Tsim Sha Tsui,  stigli smo do Avenije zvezda (Avenue of Stars), prostranog šetališta duž Luke Viktorija nazvanog tako u čast zvezda hongkoške filmske industrije. Na njenoj istočnoj strani je luka gde staju brodići koji voze na drugu stranu luke. Umešali smo se među lokalce i provozali po prostranom kanalu, uživajući u pogledu na nebodere, moderne i tradicionalne brodiće, i potom prošetali kejom duž kog se nižu velelepne poslovne zgrade od stakla čije fasade reflektuju podnevno sunce i tirkizno nebo.

  
Duž keja se može videti po koji pecaroš, šetač, ljudi koji vežbaju tradicionalne kineske veštine, ali natpisi upozoravaju da neke stvari nisu dozvoljene, kao na primer puštanje zmajeva.

Iako je pogled na centar grada sa druge strane keja lep, ništa nije tako fascinantno kao panorama sa Viktorijinog vrha (Victoria's Peak). Do vrha vodi mali tramvaj-uspinjača starinskog izgleda, zaostavština Engleza, koji potpuno odudara od ultra-moderne okoline. Tramvaj se zaustavlja na ulazu šoping centra od oko 5 spratova, mudro postavljenog tako da se kroz njega mora proći kako bi se došlo do vidikovca. I kada se prođe čitav vrtlog šarenih radnjica, na vrhu je prizor koji oduzima dah i svedoči o izuzetnoj moći i bogatstvu ovog grada. Ne samo da zgrade sa svih strana paraju nebo, nego je očigledno da grad nastavlja da se nezaustavljivo širi.

 U povratku smo u pristaništu kupili kartu za krstarenje obalom i iznenadili se kada smo na brodiću dobili Nektar sokove iz Srbije.

U sumrak je Hong Kong postao još šarmantniji, uz neonske reklame i užurbane ljude koji su nakon posla preplavili ulice. U blizini našeg hotela u sporednim uličicama stvorila se živopisna pijaca. Ulični prodavci ovde na priručnim tezgama nude najšarolikiju robu, relativno kvalitetnu i povoljnu, uz nezaobilaznu dozu simpatičnog kiča. Hong Kong nas je u potpunosti očarao i obavezao da mu se u nekom trenutku vratimo.

Sutradan smo se taksijem odvezli do aerodroma i krenuli put Manile i Dumagetea kompanijom Philippine Airlines.

Nakon sletanja u Dumagete (Dumaguete) zapahnuo nas je topao tropski i vlažan vazduh. Tu nas je sačekao vozač ronilačkog centra Savedra preko kog smo bukirali ronilački safari, kao i smeštaj i ronjenje u Moalboalu. Dumagete se nalazi na ostrvu Negros i deo je arhipelaga Central Visayas. Nakon 4-časovne vožnje kroz izuzetno egzotične i živopisne predele (polja pirinča, plaže sa palmama, skromna domorodačka naselja), stigli smo do mesta Sipalaj (Sipalay) i rezorta u okviru ronilačkog centra Easy Divers.

Dok smo se pri slabom svetlu spuštali ka obali stazom pored simpatičnih bungalova okruženih rastinjem, odmah smo osetili da smo na pravom mestu i da avantura počinje. Dočekali su nas sveži kokosi sa slamčicama i detaljne informacije o ronilačkom safariju. Sam centar vode Nemci, i iako su opušteni i srdačni, odmah se vidi da nemačka poslovnost i organizacija ne izostaje. Predstavio nam se naš vodič na safariju, Klaus i prijatno nas iznenadio činjenicom da na brodu osim nas troje neće biti drugih gostiju. Ophrvani osećajem ekskluzivnosti smestili smo se u udobne bungalove i zadovoljno utonuli u san uz zvuke džungle.

Ujutru odmah po svitanju spustili smo se do obale i uverili se da je Sipalay rajsko mesto gde bi bilo lepo provesti par dana u dokolici. No ono što nas je čekalo bilo je daleko bolje. Ukrcali smo se na naš brod Goya, starinski i egzotičan ali vrlo funkcionalan katamaran. 

Goya

Brod je krenuo a mi smo ga istraživali ljuljuškajući se na talasima. Odmah posle pramca stoji širok prostor sa velikim stolom i klupama, sa obe strane se nalaze ronilačke boce i u sredini je dovoljno mesta za opremanje. Tu su i otvori sa bunkerima za spavanje. Iznad je kokpit kapetana, a iza njega, sa strane krme, sa tri strane ušuškan prostor u kom smo provodili najviše vremena, sa udobnim klupama i stolom.  Iznad krme je jedan nivo na kom se pune boce, odmah pored je i najbitnija prostorija – kuhinja, a na nivou iznad prazan prostor gde se može baciti prostirka i uživati u suncu. Izuzetno ljubazna posada nas je srdačno dočekala i narednih 6 dana su se svojski trudili da nam ništa ne nedostaje. Na brodu smo imali vodu i bezalkoholna pića u neograničenim količinama, doručak, ručak i dve užine a uveče na kopnu večeru, sve u paketu.

Prvog dana napravili smo dva zarona na mestima Basay i Siaton. Tu smo se susreli sa podvodnom egzotikom na koju smo se već bili navikli, ali nije bilo ničega što nas je impresioniralo. Sutradan smo shvatili da je to bilo samo zagrevanje i da su nam tek predstojala svakojaka čuda. No pre toga sledilo je noćenje u veoma simpatičnom resortu El Dorado (kog vodi očigledno dovitljivi Švajcarac). Nakon pića dobrodošlice pored tirkiznog bazena smestili smo se u sobe i pozitivan umor nas je vrlo brzo bacio u dubok san. Drugi dan ronjenja nas je odveo na ostrvo Apo gde smo shvatili da se nalazimo u podvodnom raju: mnoštvo jata raznih riba, po 5-6 kornjača na svakom zaronu, morske zmije, nudibranci, prelepi korali i pejzaž i svakojaka čuda prirode postali su uobičajen prizor. Tokom 6 dana koliko smo proveli na Goyi obišli smo priobalja ostrva Negros, Apo, Siquijor, Balicasag, Bohol i Cebu. 

Od svih najjači utisak je ostavio Balicasag. Naš vodič Klaus nam je pre jutarnjeg zarona rekao da ima jedno iznenađenje. Nakon 15ak minuta od početka zarona ugledali smo crni oblak iznad nas. Klaus, naviknut na ovaj prizor jer ista mesta obilazi na svakom safariju jednom nedeljno, nas je samo pustio da se približimo i mirno nas čekao na peščanom dnu. A zbog onoga što smo videli vazduh iz boce je nestajao brže nego inače: jato veličine trospratnice metarskih gofova formiralo je savršenu loptu koja se vrtela u krug. Skoro da nisu obraćali pažnju na nas već su mirno kružili, potpuno prirodno, i samo bi se povremeno od te velike lopte jedan delić 'oparao' da bi se ubrzo potom spojio sa jatom. 

Njihova srebrna tela presijavala su se na svetlosti koja je dopirala sa površine. Nisu marili ni kada smo se polako uvukli u sredinu jata već su nastavljali da kruže pred našim očima kao vrteška. Petnaestak minuta su nas častili ovim spektaklom i potom iznenada krenuli ka dubini. Nakon zarona Klaus (koji je ovom prilikom dobio nadimak Santa Klaus) nam je rekao da ovo jato svakog jutra dolazi na isto mesto i popodne se spušta u dubinu.

Drugi nezaboravan trenutak imali smo poslednjeg dana safarija. Za razliku od prethodnih noći koje smo provodili u smeštaju na kopnu, poslednju noć smo spavali na brodu kako bismo bili spremni da odmah po svitanju krenemo na zaron sa kit ajkulama. Mlade kit ajkule dolaze svakog dana blizu obale kod mesta Tan-awan, na jugu ostrva Cebu. Novembra 2011. se za to pročulo preko interneta i od tad ljudi dolaze da ih posmatraju dok ih lokalni ribari hrane. Ova atrakcija se plaća i taj novac odlazi u fond za očuvanje kit ajkula. Stigli smo do mesta ograđenog plovcima još pre svitanja i prvi krenuli na zaron.

Samo mesto nije posebno, dubina oko 7 metara, peščano dno, ali velike količine hrane koje se daju ajkulama privlače i druge ribe. Ribari u malenim drvenim kanuima nose posude sa hranom (mešavina mlevene ribe i račića), a kit ajkule im prilaze i nežno glavom gurnu čamac, tražeći svoje sledovanje. Ribari ih pomaze po glavi i sipaju hranu koju ajkule neverovatnom brzinom usisavaju. Posetiocima je strogo zabranjeno da diraju životinje, ali to ne znači da one neće dirati ljude. Dok smo lebdeli iznad dna pored nas s desne stane je prošla jedna ajkula, a potom nam se o leđa očešala druga sa leve strane koju nismo ni primetili da prilazi. Ipak, one su izuzetno nežne životinje i iako su dugačke 'samo'  5-7 metara, one su tek bebe. (Odrasla kit-ajkula može biti dugačka preko 12 metara.) Nakon sat vremena druženja s ovim džinovima srca su nam bila puna.

Popodne poslednjeg dana safarija malo smo protegli noge šetnjom do vodopada Kawasan u nacionalnom parku Matutinao. Put kroz džunglu vodi uz rečicu, preko mostića, pored malih domorodačkih naseobina, žena koje peru veš na reci i petlova za borbe koji uz put čuče na drvenim pritkama. 

Nakon tridesetak minuta hoda stiže se do prvog vodopada visine oko 20 metara. 

Pored vodopada je prepuna bašta restorana, uz tirkiznu vodu u kojoj se ljudi oduševljeno kupaju. Ispod vodopada klizi splav sa kog se čuje vriska i cika. Uzbrdo vodi put do još dva manja vodopada pored kojih je moguće i osamiti se i uživati u prirodi. Između drveća pauci veličine desetak centimetara razapinju ogromne mreže, a uz stazu rastu tropske biljke kakve mi inače gajimo u saksijama a koje se po veličini i bujnosti ne mogu ni porediti.

U smiraj dana naša Goya prispela je u Moalboal. Kraj safarija i početak drugog, manje avanturističkog ali ništa manje lepog dela putovanja.

Moalboal je mestašce u brdu, dalje od obale koje naseljavaju domoroci, ali uz samu obalu duž sklepanog puta, ponegde betoniranog a ponegde prašnjavog, nižu se restorančići i dajv centri. Ovih potonjih je nebrojeno mnogo, i sama ta činjenica govori da ronjenje mora da je mnogo dobro. U dajv centru Savedra konačno smo se upoznali sa osobom preko koje smo ugovorili putovanje i bili prijatno iznenađeni organizacijom i urednošću u samom centru. Naravno, nemačka škola. Preko puta dajv centra je Savedra Resort koji se sastoji od više bungalova, skromnih ali sasvim urednih i komfornih, sa terasama tik uz more i divnim pogledom. Tu smo se odomaćili narednih osam dana. Prve noći iskusili smo pravu jaku, tropsku kišu koja je do jutra prestala a oblaci su išarali nebo svim nijansama plave i preneli odraz na površinu vode.

Posmatrajući u dokolici more sa naših terasa, uživajući u sočnom ananasu, mangu, papaji i bananama, primetili smo ribice kako iskaču iz vode nekih 20 metara od nas. Na naše oduševljenje saznali smo da je to jato sardina koje je uvek tu uz greben i organizovali jedan zaron s obale kako bismo ih bolje osmotrili.

Jato je bespregledno i kada se gleda odozdo, sa dubine od nekih 7 metara deluje kao da je površina crna. Kada se dođe na 5 metara počinje ples sardina. Za razliku od urednog jata gofova, ovo je haotično i izdeljeno. Jedna grupa juri na jednu, druga na drugu stranu. Na trenutak se sve raziđu pa se skupe.

U međuvremenu, iz dubine prilaze gofovi i tune da ih love. Prizor koga se pasionirani ronilac nikada ne može dovoljno nagledati. Sardine smo sretali nakon ovoga više puta pri kraju drugih zarona i uvek bismo bili fascinirani. U rano jutro, oko 6 sati kada sviće, sa terasa smo mogli da posmatramo ribare kako ih love na udicu. Sve to predstavlja jedan lep prirodni lanac koji, srećom, nije ugrožen. Svi su zadovoljni – i ribari, i sardine, i gofovi i tune. I najviše od svih – ronioci.

Uz obalu Moalboala imali smo fantastične zarone, kao i na obližnjem ostrvcetu Pescador. Nedaleko od našeg smeštaja videli smo i pigmejske morske konjiće, veličine vrha malog nokta, koje nam je vešto pokazala vremešna filipinka Lindi, naš vođa zarona. Lindi poznaje svaki koral i zna šta se može videti ispod svake morske sase. Ovde su česte i žabe-pecači raznih boja, list-škorpion (leaf fish), na svakom zaronu se vidi 6-7 cevastih morskih konjića, a kornjače su i dalje nezaobilazne. Jedno od interesantnijih mesta za ronjenje je i tzv. aerodrom (Airport), na kom je potonuo mali sportski avion. Avion je lep, ali mnogo je zabavniji živi svet oko njega. Morski konjić-zmaj (dragon sea-horse), živopisni rak bogomoljka (mantis shrimp), razne retke školjke, mnoštvo kornjača, sve to niz prilično jaku struju.

Svi zaroni koje organizuje Savedra su veoma udobni. Oprema se u centru koji je 5 metara od obale, a ljubazno osoblje nosi montirane boce na brod. Ronioci nose samo odelo na sebi, tegove oko pojasa, maske i peraja. Po povratku osoblje opet donosi boce koje razmontiramo u centru i ispiramo u ozidanim bazenčićima koji se nakon svakog zarona prazne i pune čistom vodom. Svako ima svoje mesto za kačenje odela i opreme.

Zanimljivo je da, kada se radi o podvodnom snimanju i fotografiji, postoji očigledan trend smanjenja gabarita opreme. Glomazni fotoaparati sa stroub-blicevima su izgleda izašli iz mode a smenile su ih male Go Pro kamere. Tehničke inovacije očito dolaze sa istoka, pa nije teško primetiti da Japanci i Koreanci koriste najinteresantniju opremu.

Pored ronjenja Moalboal ne nudi mnogo drugih aktivnosti, osim par izleta u okolini. U samom mestu može dobro da se jede, svaki restoran nudi i evropsku i orijentalnu hranu, veoma dobro pripremljenu, a cene su vrlo niske. Troje ljudi može obilno da ruča za 10 evra, a ko želi da štedi može veoma jeftino da prođe uz jednostavan roštilj koji pripremaju lokalci. Par barova nudi jednostavan noćni život, a ima i povučenih mesta gde se može u miru pojesti i popiti uz šum talasa i povremene mrlje svetla iz mora koje ukazuju da je u toku neki noćni zaron.

Od napitaka, pored divnog svežeg soka od manga otkriće je i kalamansi, vrsta limunade od sićušnog agruma za kog smo saznali da je limun ukršten sa pomorandžom.

Poslednjeg dana boravka u Moalboalu doručkovali smo u našem omiljenom restorančiću prekoputa smeštaja i potom sačekali minibus (opet u organizaciji Savedre) koji nas je tri sata vozio do aerodroma u gradu Cebu. Tamo smo se snabdeli sušenim mangom da kod kuće još malo uživamo u toj divnoj aromi, i krenuli put Manile gde nas je čekao let do Hong Konga, pa 12-časovno putovanje do Istanbula i potom do Beograda. Ceo put je trajao 31 sat, dug i naporan, ali ni to ni džet-leg nisu mogli da pokvare prelepe utiske koje smo poneli iz ove divne zemlje.

Ovo je svakako bilo putovanje života, putovanje koje obogaćuje i menja čoveka, uči ga da ceni ono što ima i poštuje šarolikost ovog sveta.

KORISNE INFORMACIJE

Kartu do Hong Konga treba rezervisati što ranije, najmanje 6 meseci pre putovanja. Lokalne karte preko Philippine Airlines treba kupiti preko njihovog sajta što pre jer vremenom postaju sve skuplje. Treba imati u vidu da Philippine Airlines za domaće letove dozvoljava 10 kg prtljaga (kada se leti iz zemlje i preseda na međunarodni let, ali ne i obrnuto), a da nude posebne karte sa dozvoljenom većom kilažom.

Po odlasku iz Filipina mora se platiti izlazna taksa od 550 pezosa u lokalnoj valuti (9 evra), i taj novac valja imati spreman kod sebe. Takođe treba sačuvati malo i za hranu jer restorani na aerodromu primaju samo pezose i ne primaju kartice, a domaći letovi izgleda neretko kasne.

Najbolji izbor sušenog manga i drugog voća je na aerodromu u Cebu, u Manili ga ima malo i dosta je skuplji.

Savedra ima prilično informativan sajt (http://www.savedra.com) na kome su navedeni datumi safarija, glavna osoba za komunikaciju je Abeth, vrlo ažurna i spremna da izađe u susret. Cena safarija može biti niža od onog što je navedeno na sajtu, kao i zaroni u Moalboalu. Ako se ide na ceo paket spremni su da daju pristojan popust.

Na ovakvo putovanje treba nositi malo odeće, od obuće su dovoljne plastične japanke i sandale. Na brodu na safariju se dobija 1 peškir za celo putovanje, kao i u svim smeštajima. U smeštaju u Savedri redovno menjaju peškire i posteljinu i imaju vešeraj koji je jeftin i dobro je koristiti ga jer oprati odeću u tropima nije teško ali je sušenje veći problem zbog velike vlage u vazduhu.

Prilikom bukiranja hotela u Hong Kongu (preko sajta booking.com) treba imati u vidu da, iako ne traže uplatu unapred, hoteli imaju običaj da blokiraju sredstva na kartici. U Silka Seaview hotelu kupatilo je dobro opremljeno peškirima, sapunima i šamponima i fenom. 

Film o ovom putovanju može se pogledati ovde: http://youtu.be/cWpawq3-RfA