OSTRVO GDE JE JUČE DANAS

Istorija, umetnost, sport, provod, dobra hrana, divni ljudi, zelenilo i parkovi, dobar šoping i

idealan odmor… sve na jednom mestu – na ostrvu sunca i beskrajne sreće

U vreme osnivanja prve službe za katastar i imovinsko-pravne odnose (doduše, tada to baš nije bilo tako definisano), kada su Zevs i ostali besmrtnici delili zemlju, ostrvo Rodos je dremalo na dnu Egejskog mora. Kao i uvek, kada su birokratija, lični interes i zemljišne knjige u pitanju bilo da se radi o bogovima ili ljudima, došlo je do zabune – nekim slučajem, pošto nije bio prisutan na sastanku, Bog Sunca ostao je kratkih rukava. Srećom po Zevsa, među-božji sukob je izbegnut zahvaljujući jednom prirodnom fenomenu – iz sivog mora se iznenada izdiglo tlo, zeleno i prebogato hranom…  I kome će drugom pripasti nego Helijusu koji se potom mudro oženio nimfom Rode. A Rode je, kao prava zahvalna žena, ostrvo obasjala večnom svetlošću koja sja i dan-danas.

I upravo po ovoj nimfi je Rodos dobio ime. Da li zahvaljujući njoj ili izvanrednom geografskom položaju, Rodos ima 300 sunčanih dana u godini, dva godišnja doba – proleće i leto (san svake zimske beogradske noći) i prijatan vetar koji ne dopušta letnje žege i sparine. A još nešto je Rode ostavila u amanet (na grčkom to rodon – ruža i rodoeia – ružičasto): Rodos je prepun cveća a posebno je poznat po crvenom i ružičastom hibiskusu.

  

Pored zelenila, cveća i prijatnog vetra, Rodos je obdaren dugačkim plažama sa azurno-plavim morem. Sam špic grada Rodosa je verovatno jedino mesto gde se istovremeno možete kupati u Egejskom i Mediteranskom moru i osetiti krajnje različit intenzitet vetra i talasa na razdaljini od samo 5-6 metara.  Egzotika na kopnu, egzotika pod morem. U plićaku rodoske gradske plaže možete igrati “šugice” sa ribom-listom, a u mirnom lindoskom zalivu uz malo sreće možete naići na morskog konjica. 

GRAD RODOS

Stari i novi Rodos su kao sadašnjost i prošlost, sjaj i patina. Novi deo je prepun modernih hotela i restorana koji se prostiru duž čitave gradske plaže sve do luke Mandraki koju je nemoguće zaobići tokom večernje šetnje. Oko luke poređane su zgrade koje su izgradili Italijani dvadesetih godina prošlog veka: pošta, zgrada suda, gradska skupština, policija i narodno pozorište, kao i crkva Blagovesti (Evangelismos), sagrađena 1925. po ugledu na crkvu vitezova Sv. Jovana, zgrada vlade i, nešto severnije, džamija Murada Reisa. Ako krenete dalje šetalištem prema gradskoj plaži, naići ćete na Akvarijum Hidrobiološkog instituta sa veoma interesantnim primercima i neobičnim interijerom.

Ali ono što daje pečat ovom mestu i što ga čini jedinstvenim je stari grad. Sagrađen 408 godine p.n.e., ovaj grad je dobio ponešto od svih koji su ga poželeli i osvojili: Helena, Rimljana, Vizantijaca, Vitezova sv. Jovana, Turaka, Italijana, Nemaca, Engleza… 

Luka Mandraki

Unutar zidina dugih 4 km leži istorija. Na ulice popločane belim, sivim, smeđim i crvenkastim oblucima koje vam prijatno masiraju tabane ulazi se kroz jedanaest grandioznih kapija. Iako je star preko 2.400 godina, ovo nije mrtav grad: u njemu danas živi i radi oko 6.000 ljudi, prepun je prodavnica i galerija a noćni život je veoma buran.

Grad je podeljen na dva dela još od vremena Vitezova. Kastel ili severni deo zauzimali su Vitezovi sv. Jovana, a u južnom delu (Kora) živeli su Grci, Evropljani koji nisu pripadali viteškom redu i Jevreji. Turci su tokom okupacije proterali Grke koji su smeli u grad da uđu samo danju. Nesrećnici koje bi uhvatili unutar zidina posle mraka izgubili bi glavu. Danas je podela više turistička: severoistočni deo je interesantan i prepun atrakcija, dok je jugozapadni rezidencijalni i mirniji.

 

I Karlos Santana ima svoj kafić na Rodosu

U starom gradu nikada nije dosadno: kada se umorite od kupanja tokom dana možete se skloniti u hladovinu zidina i svratiti u neki od mnogobrojnih restorana na ribu ili neki tradicionalni grčki specijalitet (pažnja! Jedna porcija musake ima skoro 1000 kalorija!), potom možete prošetati i na velikom bazaru u Sokratovoj ulici kupiti neku zanimljivu rukotvorinu (kožne sandale, sapune od maslinovog ulja, začine, srebro…) ili se zavući u galeriju ili muzej. Arheološki muzej u zgradi nekadašnje bolnice Vitezova ima zanimljivu zbirku, na primer mermernu statuu Afrodite iz 1. veka p.n.e. i glavu Heliosa iz 2. veka p.n.e.; i naravno, uvek  se možete uvući u Palatu Velikih starešina koja je prava riznica, ali to je već posebna priča.

Noću stari grad poprima drugačije boje. Ulice su prepune ljudi a po kafićima i kafanama se ispija raki, uzo i nabada meze a nađe se i pokoja nargila. Prodavnice su otvorene do kasno u noć, a ako kupite fantastičan sladoled i sednete na stepenice na Hipokratovom trgu, omiljeno gradsko “blejalište”, možete uživati u vrevi tople noći i posmatrati ceo svet u malom kako tabana kaldrmom. Ako, pak, više volite da se osamite, možete odabrati neku od mnogobrojnih zavučenih, misterioznih ulica sa mirnim baštama kafea i imati osećaj da ste tek izašli iz vremeplova koji vas je vratio u srednji vek.

LEKCIJA IZ ISTORIJE

Red Vitezova sv. Jovana osnovali su trgovci iz Amalfija u 11. veku n.e. Zadatak im je bio da obezbede hrišćanske hodočasnike na putu do Jerusalima. Tokom Prvog krstaškog rata (1096-99.) prerasli su u vojnu silu, ali nakon pada Jerusalima 1291. morali su da se sklone na Kipar. Admiral Vinjoli, đenovljanski gusar, doveo ih je 1306. na Rodos koji je tad bio u njegovom posedu i tri godine kasnije prodao im celo ostrvo. Ostrvom i vitezovima upravljao je Veliki starešina (Magnus Magister) a vitezovi su se delili po nacionalno-regionalnoj osnovi na francuski, italijanski, engleski, nemački, provansalski, španski i overnjski red od kojih je svaki imao svoju teritoriju unutar grada i branio svoj deo zidina. Vitezovi nisu branili samo Rodos već svih trinaest ostrva dodekaneskog arhipelaga na kojima su sagradili oko 30 zamaka. Njihova arhitektura dominira ovim podnebljem a zahvaljujući italijanskim restauratorima dosta toga je sačuvano i obnovljeno.

Na potezu od luke Mandraki do Palate Velikih starešina prostire se ulica vitezova (Ippoton). Gusto popločana morskim oblucima i ne mnogo široka, sa kamenim zdanjima sa obe strane koja nose znamenja i grbove viteških redova, ova ulica nema ni trunke od modernog doba. Čudesne senke, miris starine i neobična tišina naspram vreve Sokratove ulice, potpuno odudaraju od modernih patika koje nosite, elektronskog sata na vašoj ruci i oskudne letnje odeće, pa imate osećaj da ste zalutali i da ćete svakog trenutka naići na viteza u blistavom oklopu na dobro istimarenom vrancu. Taj osećaj ne bledi ni kad stignete do Palate Velikih starešina, prođete kroz impozantnu kapiju i lučne svodove i nađete se u velikom unutrašnjem dvorištu okruženom antičkim skulpturama koje su donete sa ostrva Kos. Sama palata je tvrđava unutar tvrđave. Sagrađena je u 14. veku i preživela snažan zemljotres i tursku opsadu, ali je 1856. stradala prilikom slučajne eksplozije. Srećom, Italijani su se toliko zaljubili u ovu građevinu da su je kompletno restaurirali za Musolinija i kralja Viktora Emanuela III. Palata je sada muzej sa dve stalne postavke: srednjovekovni i antički Rodos. Pored arheoloških iskopina i prezentacija koje je zanimljivo videti, veoma su interesantne prostorije sa podnim mozaicima sa ostrva Kos od neprocenjive vrednosti. Tako su neke prostorije nazvane po njima, na primer meduzina i prostorija devet muza. U Laokonovoj prostoriji je kopija čuvene statue rodoskih skulptora Atenodora, Agesandra i Polidora – original je u vatikanskom muzeju (kada su delovi skulpture otkriveni u 16. veku, Mikelanđelo je dobio zadatak da je restaurira).

Viteški period na Rodosu neslavno se završio 1522. godine nakon uspešne turske opsade. Od 650 samo je 180 vitezova preživelo i uspelo da ode sa Rodosa, dok su zarobljeni Rodožani koji su učestvovali u bici i rame uz rame se borili sa njima protiv novog osvajača listom pogubljeni. Vitezovi su tek sedam godina kasnije našli utočište na Malti gde su ostali do 1798. i Napoleonove aneksije tog ostrva.

Na vreme turske opsade podsećaju nas topovska đulad kojih ima na sve strane, naročito u širokim šančevima oko zidina. Sa Turcima su došle promene: crkve su pretvorene u džamije a na zgrade u ulici vitezova dozidane drvene terase. Palata Velikih starešina pretvorena je u zatvor a potom potpuno zapuštena. U crkvi sv. Jovana čuvao se barut zbog čega je, nepažnjom, crkva dignuta u vazduh i palata teško oštećena. Ipak, bilo je tu i pozitivnih novina. Nikle su nove gradske česme, razvilo se grnčarstvo, Turci su doneli razne rukotvorine, tepihe i gomilu novih recepata za rodoske domaćice koje od tog vremena kubure s kilogramima.

Kako svakoj tiraniji dođe kraj, tako je i Turcima odzvonilo 1912. kada su na ostrvo stupili Italijani. Nemci ih proteruju 1943. ali nisu mogli da se baš dugo baškare – već 1945. Rodos prelazi u ruke Saveznika, a dve godine kasnije konačno postaje deo Grčke. Bez obzira na sve patnje ovog naroda, lepota ostrva je upravo u onome što je svaki od osvajača ostavio. I upravo ta raznolikost izgradila je kosmopolitski duh ljudi koji ovde žive i sa istim osmehom prihvataju turiste sa dalekog istoka, iz zapadne Evrope, Amerike, Australije… Ipak, osmeh se malo produži kada naiđu na Srbe. Odmah vam otvore dušu i pričaju o bliskosti dva naroda, zajedničkoj istoriji pod Turcima i podele sa vama po koju reč srpskog, ne uvek pristojnu (šta ćemo kad su naše psovke uvek najprimamljivije i najegzotičnije za strance). 

ALI, KRENIMO JOŠ DALJE UNAZAD

Eri vitezova prethodi jedna koju nikako ne možemo zaobići: antička. U starom gradu na nju nas podsećaju skulpture u Palati i ograđeni delovi na kojima još nisu završena arheološka iskopavanja. U luci Mandraki sićušni jelen i košuta stoje na mestu gde je, u zlatno doba antičke Grčke, tokom skoro 56 godina stajala kolosalna bronzana statua, simbol jedinstva i prosperiteta, sa posvetom Bogu sunca.

Godine 408. p.n.e., tri grada-države koja su delila ostrvo ujedinila su se. Jalisos, Kamiros i Lindos postali su jedna država sa gradom Rodosom kao prestonicom. Zajedno su bili jači, razvijali privredu i ekonomiju i vodili mudru politiku. Glavni saveznik bio im je Ptolomej I Soter. Ptolomejevi protivnici, Makednoski Antigonidi predvođeni Demetrijusom, probali su da osvoje ostrvo 305. godine p.n.e. Kako nikako nisu uspevali da prodru u grad, godinu dana kasnije potpisali su primirje, odustali od opsade i za sobom ostavili čitavo bogatstvo u naoružanju. Rodožani su dobro unovčili vojnu opremu i kako bi obeležili jedinstvo države, novac su uložili u pravljenje ogromne statue Helijusu. Čast da ostvari ovaj kolosalni poduhvat pripala je majstoru Karesu iz Lindosa koji je proveo dvanaest godina radeći na statui visokoj oko 33 metra. Plinije je pisao da je Kolosov palac retko ko mogao da obuhvati rukama nakon što se srušio u zemljotresu 226. godine p.n.e. Ono što je Ahilu bila peta, Kolosu je bilo koleno. Grdosija je poklekla, a nešto docnije i država: par vekova docnije dolaze Rimljani, 42. godine p.n.e. Kasius uništava ostrvo i grad Rodos. Dosta kasnije, 1191. godine n.e. Ričard Lavlje Srce pljačka i hara, slede krstaški ratovi, stradanja i uništavanja. Od zlatnog doba ostale su statue, hramovi, odeoni i stadioni zarasli u korov.

Najzanimljivije svedočanstvo antičkog perioda, i najopipljivije, je Akropolj. Nalazi se na brdu iznad grada Rodosa i do njega se može doći pešice, kroz rezidencijalni deo novog grada. Na najvišoj tački stoji Apolonov hram od koga su danas ostala samo tri restaurirana dorska stuba – uništen je tokom bombardovanja u II svetskom ratu. Ipak, i ta tri stuba sa par triglifa iznad bude čudan osećaj trajanja, a pogled na odeon i stadion ispod hrama spoznaju da se ljudi, uprkos milenijumima, nisu mnogo promenili i da i dalje imaju slična interesovanja – sport, kulturu, duhovnost, želju za okupljanjem, samim tim i tračarenjem, takmičenjem, želju da za sobom ostave obeležja, simbole moći i trajanja. 

LINDOS

Još lepši, veći i interesantniji je lindoski akropolj. Smešten na steni koja se 125 metara uzdiže iznad sela, akropolj pruža impresivan pogled na lindoski zaliv sa jedne strane, kao i naselje i jezerce sa druge. U podnožju čeka spremna čitava ergela magaraca koji turiste za 5 evra nose na vrh brda, sve do eksedre (eksedra - polukružno sedište od kamena), kod stepenica koje vode do administrativne zgrade vitezova. Pored eksedre je reljef pramca broda gde je nekada stajao postament za statuu Agesandrosa, sina Milkiona, rad vajara Pitokritosa iz ranog 2. veka p.n.e.

 

Lindos

Stepenice koje vode ka Akropolju i utvrđenje datiraju iz doba vitezova, 14.-15. vek n.e. Pošto prođete kroz kapiju, izlazite na veliki trg, zapravo najniži plato akropolja. Na sledećem nivou je stoa (portikus, građevina sa nizom stubova paralelnim sa zadnjim zidom koji nose krov, koristila se kao pijaca ili mesto većeg okupljanja) iz 200. godine p.n.e. Stepeništem iza stoe možete se popeti do najvišeg nivoa na kom se nalaze ostaci Atininog hrama, glavnog svetilišta Lindosa iz 4. veka p.n.e. Ovaj hram je bio toliko čuven da ga je posetio i Aleksandar Veliki, a legenda kaže da su u njega kročili i lepa Helena i Herakle.

Dimenzija oko 22 x 8 metara, hram je izgrađen u dorskom stilu na mestu gde je nekada stajao Kleobulosov hram Atini iz mikenskog perioda koji je izgoreo 392. godine p.n.e. (Kleobulos, jedan od sedam mudraca starog sveta, živeo je u 6. veku p.n.e., u “zlatno doba” Lindosa). Sa platoa hrama može se videti ceo akropolj, oskudni ostaci teatra, tetrastona (još jedno “okupljalište” sa četiri reda stubova) i arhokrateona, monumentalnog spomenika jednoj velikoj lindoskoj porodici. Na suprotnom kraju, blizu stoe, nalazi se vizantijska crkva Sv. Jovana (Agios Ioannis) iz 13. veka p.n.e. čiji su zidovi oslikani tokom 17. i 18. veka. Blizu nje nalazio se i Dioklecijanov hram iz 3. veka n.e., ali, na žalost, danas je na tom mestu samo ravan teren, kao i na platou pored hrama Atini gde su nekada stajali propileji, velika građevina kroz koju se prolazilo pre ulaska u sam hram.

Lindos je najtoplije mesto na celom ostrvu, a kako ovde nema prijatnog vetra koji rashlađuje grad Rodos, prilikom akropoljske avanture možete se prilično oznojiti i dehidrirati. Stoga je preporučljivo nositi tanku belu košulju dugih rukava i kapu kako biste se zaštitili od jakog sunca, i obavezno uz sebe imati flašu vode. A kad se spustite do obale, pravac – more. Što je akropolj za istoriju i umetnost, to je lindoski zaliv za biologiju i ihtiologiju. Već u plićaku, u vodi malo iznad gležnjeva plivaju prilično velike ribe, a na sredini relativno plitkog zaliva (3-4 metra) možete naći neverovatno veliki broj školjki. Dno je peščano a voda izuzetno topla, pa lako možete zaboraviti na vreme i propustiti povratak za grad Rodos izletničkim brodićem (što umalo da se desi piscu ovog teksta, na užas saputnika – za sve je bio kriv jedan beskrajno simpatičan žuti morski konjic).

   

KALITEA, PODVODNI RAJ

Ako vam se boravak pod vodom osladi, jedino mesto na kom je dozvoljeno ronjenje na celom ostrvu je zaliv Kalitea. Do ove banje iz grada Rodosa možete doći autobusom, iznajmljenim automobilom, ili, najbolje, brodićem nekog od ronilačkih klubova. Brodići su vezani nedaleko od luke Mandraki, na šetalištu u blizini glavnih administrativnih zgrada. Waterhoppers, recimo, imaju velike ronilačke brodove, kakvi se obično koriste na Crvenom moru, dok klub Trident ima manji brod za desetak osoba sa veoma simpatičnim i stručnim međunarodnim osobljem. Na brodu možete dobiti kompletnu opremu, kao i obuku za intro zaron ili celokupan PADI kurs. Ako već posedujete kategoriju i log-book, na jednodnevnoj ekskurziji vodiće vas na dva interesantna zarona od kojih je jedan obavezno u podvodnim pećinama Kalitee, koji nikako ne treba propustiti. Imaćete priliku i da hranite jato pitomih riba (kao penzioneri kada hrane golubove u parku) i uz malo sreće pomazite poneku hobotnicu. 

Na žalost, ovo nije mesto gde možete napraviti veliki broj zarona, pošto je zaliv mali a nigde drugde oko ostrva ronjenje nije dozvoljeno. Na žalost po ronioce, ali na sreću po prirodu – Grci, zapravo, mudro kontrolišu iznošenje prirodnog i istorijskog nacionalnog blaga iz mora koga ovde ima pregršt. Još jedan zakon je veoma naklonjen prirodi – zabranjeno je izlivanje kanalizacije u more. Zato je voda savršeno bistra i idealna za vodene sportove.

Kalitea je u antičko doba bila poznata po vodi, ali ne morskoj već lekovitoj. Priča se da je Hipokrat, otac medicine, poreklom sa ostrva Kos koje pripada istom dodekaneskom arhipelagu kao i Rodos, preporučivao izvorsku vodu Kalitee za lečenje raznih boljki. Na ovom mestu okupljali su se od davnina pravoslavci, muslimani i jevreji ujedinjeni mukom, kako bi provodili izvesno vreme u crvenkastoj vodi koja je izvirala iz stena. Dvadesetih godina prošlog veka sagrađen je luksuzan banjski kompleks sa stubovima obloženim ružičastim mermerom, rad italijanskog arhitekte Pietra Lombardija. Velelepni kompleks i dan danas postoji, jedino nema više – vode. Ali kako je odmor i rekreacija jedan vid lečenja, uloga Kalitee skoro da se nije promenila.