Letovanje na Ševeningenu

Ševeningen ljudima iz naših krajeva budi veoma jasne političke asocijacije. Pre osnivanja Haškog tribunala verovatno je retko ko i znao gde je Ševeningen. Danas, kada nekome kažete da idete tamo, obično sledi smeh, pa prigodna šala na temu pritvorske jedinice.

Ali Ševeningen je pravi dar prirode i nosi lepote o kojima se retko priča. Ova kilometrima duga peščana plaža (koja nosi isto ime kao i jedna od osam opština grada Haga) po sunčanom danu nimalo se ne razlikuje od tropskih, naravno, dok ne kročite u more. Zapravo, prilično me podseća na plaže sa juga Šri Lanke, po boji peska i bespreglednom prostranstvu. Na oba mesta more je jednako odlučno da pokaže ko je gazda: besni, lomi se i peni, pa ako neko i uspe da uđe u plićak, jake struje će ga ubrzo upozoriti da ne ide daleko. Jedina razlika je u temperaturi, kako vazduha tako i vode. I tu leži ogromna prednost Ševeningena: na kojoj topskoj plaži bi bilo moguće pešačiti par sati uz more u sred podneva, dok je sunce u zenitu, a da se pritom ne vratimo sprženi?

Skulptura žene ribara. Ko zna koliko je žena vekovima zabrinuto stajalo baš na ovom mestu i gledalo u more.

Naziv je Ševeningen dobio još u 13. veku kada su se ovde pojavili Angli i Sasi. Ubrzo je uz more niklo ribarsko selo koje je vekovima trpelo razne vremenske nepogode, da bi krajem 19. veka konačno ovde nikla luka. Do tad ribari su koristili čamce sa ravnim dnom, koje bi mogli da preko peska dovuku do vode. Čamac sa ravnim dnom u ovako divljem moru verovatno bi se okretao kao palačinka. Uz luku, Ševeningen je dobio i hotel i restoran, čuveni Kurhaus. Tako počinju da pristižu i turisti, i da se razvijaju raznorazni sportovi koji su se mogli praktikovati na širokoj plaži gde ima dovoljno vetra. Lokalno stanovništvo temperatura ne zabrinjava. Već zamišljam naše majke kako utopljavaju decu na plaži dok mali Holanđani šetaju u kupaćim gaćicama. Kupanje se ne praktikuje samo leti. Jedna od tradicija podrazumeva i Novogodišnje kupanje.

U subotu, 18. juna, do mog stana koji je na 20ak minuta hoda od Ševeningena doprli su neki čudni zvuci. Prvo brodska sirena, onda su se galebovi na okolnim krovovima uznemirili, da bi povremeno vetar doneo i po koji takt pesama Džoa Kokera. Nije mi bilo mrsko da izađem i pratim zvuk, koji me je na kraju doveo do marine. Ovde me je sačekao čitav spektakl. Zaista, bina sa 'Džo Kokerom' (pljunuti), pesma Summer in the City, iako je napolju bilo 15 stepeni prošaranih povremenim pljuskovima, niz tezgi na kojima se prodaju rukotvorine, držači sa nanizanom ribom koja se suši, pleh muzika i defile... Na sve strane vije se zastava Ševeningena: plava, sa tri haringe koje nose žute krune. Haringa potpuno zaslužuje ovaj kraljevski status. Ribolov je ovde i dalje glavni izvor prihoda, i uz luku stoji nekoliko zgrada sa firmama za špediciju ribe, kao i izuzetno dobrih restorana. Ispostavilo se da se baš tog dana proslavlja Dan zastave - dan kada se po prvi put u proleće proda ulov haringe.

'Džo Koker' žeže na sceni

Narednog dana tokom pre podneva nestadoše oblaci, i na tirkiznom nebu pojavilo se sunce. Pozivnica da se ode na plažu. Prolazim kroz Keizerstraat, simpatičnu pešačku uličicu sa lepim radnjama s rukotvorinama, koja vodi pravo do mora. Ispred mene puca vidik, široka i dugačka plaža sa žutim peskom i pučina na kojoj se u daljini naziru jedrilice i teretni brodovi.

Keizerstraat

Šetam satima i udišem miris mora. Ne odlazi mi se. Skidam duksericu i podižem rukave na majici. Sunce me prijatno greje sa strane s koje dopire, dok sa suprotne osećam kako me hladi povetarac. Hodam po mokrom pesku i more prilazi da me pozdravi. Ponegde nailazim na gomile sitnih školjki i šljanaka koje je izbacilo, nasukane meduze i gomilice morske pene. Deca prave kule od peska, skakuću po baricama koje more ostavlja u udubljenjima u pesku i ciče od sreće. Prolazim pored Kurhausa i prilazim ogromnom molu na visokim stubovima. Vreme je da lagano krenem nazad. Nakon dvosatne šetnje osećam da su mi baterije skroz napunjene. Stižem do Keizerstraata i shvatam da sam upravo bila u drugoj dimenziji. Kakva blagodet je imati ovako nešto u blizini i vraćati mu se svaki put kada nam treba terapija prirodom!

Ševeningen je upravo dobio još jednog redovnog posetioca.

Mol s leve i Kurhaus s desne strane

Hrabri su se odlučili da krenu na kupanje.

MAURITSHUIS, SIMBOL ZLATNOG DOBA HOLANDIJE

Maurichaus (Mauritshuis) nalazi se u samom centru Haga, blizu zgrade Parlamenta

U 17. veku Holandija, ili tačnije Nizozemska*, doživljava procvat. Ovaj period delom obuhvata kraj osamdesetogodišnjeg vojevanja protiv katoličke Španije, 1648. i vreme jačanja uticaja holandske republike u drugoj polovini veka. To je vreme nakon što su, po padu Antverpa, 1585. godine, protestanti morali ili da se isele iz ove veoma važne luke i drugih gradova koji su bili pod katoličkim režimom, ili da pređu u katoličanstvo. Pored protestanata, među nepoželjnima bili su i Sefardi, Jevreji iz Portugala i Španije, i Hugenoti iz Francuske, kao i svi ljudi naprednijih shvatanja. Među njima bilo je brojnih, izuzetno sposobnih trgovaca i zanatlija, a mnogi su dom našli u Amsterdamu, da bi upravo svojim umećem u prvoj polovini 17. veka ovaj grad pretvorili u jednu od najbitnijih luka i trgovačkih centara na svetu. Pored trgovaca, utočište u ovim ravnicama nalaze i intelektualci naprednih ideja, kao na primer Spinoza, Dekart, Hobs i Lok.

*Holandija je samo jedna od oblasti Nizozemske, originalni naziv Nederland bukvalno se prevodi kao niska zemlja, pa je naš zvanični naziv za ovu državu netačan i neprecizan.

 

Nizozemska, 1609-1672

Osnaženi i nacionalno osvešćeni Holanđani polako počinju da preuzimaju bitne svetske trgovačke luke i ubrzo postaju najdominantnija nacija u svetu trgovine, svrgnuvši sa tog položaja do tad moćne Špance i Portugalce. Najvažniji trenutak za holandske trgovce bilo je osnivanje Holandske istočno indijske kompanije 1602. godine koja je ujedno i prva multinacionalna korporacija na svetu. Dva veka su Holanđani uspeli da održe monopol u trgovini sa Azijom, ostvarajući ogroman kapital na skupim začinima za kojima je, u to vreme, ceo zapadni svet pomahnitao*. Samo Baltikom bi godišnje plovilo oko 1000 holandskih brodova, a pored Azije, uspeli su da preuzmu kontrolu nad većinom kolonija u Americi koje su ranije držali Englezi.

*Reč papren vodi poreklo od bibera, papra, začina koji je nekad bio redak luksuz.

 

Džon Kalvin, naslednik Martina Lutera, veliki reformator Protestantizma

Ipak, Holanđani na neki način ostaju skromni. Zvanična religija je Kalvinizam, koji propagira poniznost, slobodu (a slobodarski duh se naročito širi nakon oslobođenja od Španije), a socijalni status postaje manje bitan u odnosu na materijalni. Kalvinizam propagira mešavinu demokratije i aristokratije kao najkvalitetniji oblik vladavine, i prepoznaje prednosti demokratije kojom se čuvaju prava i slobode običnog naroda. Vladari se ne smeju izdići iznad Boga, čime se onemogućava razvoj apsolutizma. Kalvinizam je religija tolerancije, pa čak i omraženi katolici imaju svoje mesto u društvu, naročito oni bogati. U ovakvom okruženju kitnjasta raskoš baroka nije našla pogodno tlo, pošto je bila previše ekstravagantna za praktičan kalvinistički ukus. Ali ono što je ovakvo okruženje privlačilo kao magnet, bili su nauka i umetnost.

 

Leeghwater i njegova vetrenjača

Još jedan temelj za procvat Holandije u 17. veku postavio je čuveni inženjer hidraulike Jan Leeghwater koji je izumeo sistem isušivanja tla pomoću vetrenjača. Slobodno se može reći da je Leeghwater svojoj državi osvojio nove teritorije tako što ih je oteo od mora i močvara - između 1608. i 1643. godine od mora na severu Holandije oteto je čak 20.000 hektara. Nekada neupotrebljiva zemlja sada je postala obradiva, gradovima i selima više nisu pretile poplave, pa se kvalitet života celokupnog stanovništva izuzetno poboljšao u svakom pogledu.

Ilustracija ronilačkog zvona iz jedne nemačke knjige. Nažalost, sam patent Leeghwatera nikada nije dokumentovan.  

Leeghwater je poznat po još jednom ingenioznom izumu - ronilačkom zvonu. Godine 1605.  javno je lično isprobao svoju skalameriju i ostao pod vodom 45 minuta i pritom pevao i pisao. Princ Mauric, o kome priča sledi, bio je toliko oduševljen da je bogato nagradio ovaj patent.

Jedan od uvaženih predstavnika Holandije tog doba, Johan Mauric (Maurits, 1604-1679.), mogao bi da posluži kao istorijski primer blagostanja u zemlji. Ne samo da je Mauric aktivno učestvovao u političkom životu Holandije, bio veliki vojskovođa, državnik, uspešan holandski guverner u Brazilu, Veliki majstor reda Svetog Jovana, Grof, a od 1674. i Princ od Nassau-Siegena, već je sagradio i kuću u centru Haga, političkog centra države, u kojoj danas možemo pročitati istoriju ovog perioda na najlepši mogući način – gledajući slike vrhunskih umetnika. Ovo klasicističko zdanje završeno je 1641. zaslugom arhitekata Jakoba van Campena i Pietera Posta, i odiše izuzetnom prefinjenošću koja jasno oslikava status vlasnika, ali i skroman kalvinistički duh, bez nepotrebnih, kičastih detalja.

Godine 1820. Maurichaus (Mauritshuis) – Mauricovu kuću kupuje država kako bi tu smestila kraljevsku kolekciju slika. Prošle godine, 2014, muzej je renoviran pa je u podrumu pridodat veliki moderni hol kao predvorje u istoriju. Danas je Maurichaus jedan od najšarmantnijih malih muzeja u kome su izložena neka od najznačajnijih dela holandskog slikarstva.

 

Delikatna raskoš enterijera Maurichausa, sa pogledom na Potterovog Bika

I sama postavka nam jasno ukazuje na vrednosti koje su se negovale tokom holandskog Zlatnog doba: ono što dominira su mrtva priroda, pejzaž, portreti i žanrovska umetnost - slike iz svakodnevnog života. Istorijske scene u to vreme nisu bile mnogo cenjene, dok je crkvena umetnost skoro nepostojeća – religijski kontekst je obično suptilno nagovešten u svakodnevnim scenama i mrtvoj prirodi. Još jedna karakteristika holandskog baroka su i veliki grupni portreti, poput Rembrantove Noćne straže, ili privatni portreti ili autoportreti na kojima bi, veoma praktično i ekonomično, bila prikazana i cela porodica slikara.

Paulus Potter, Bik, detalj

Holanđani su majstori detalja, pa modernog čoveka bez daha ostavljaju njihove delikatne čipke, minijaturni ukrasi, latice cveća, nakit i najsitniji nabori na ljudskom licu, svaka dlaka i trepavica na telu životinje kakvu ni kamera sa najvećom rezolucijom danas ne bi mogla da uhvati, jarki sjaj bisera ili naznaka staračke katarakte na zenici oka, pa bismo pored svake slike mogli provesti sate a da ne uspemo da sagledamo sve pojedinosti. 

Pieter Claesz - Mrtva priroda i tazza

Mrtva priroda Pietera Claesza pravi je primer materijalnog realizma koji je u Zlatno doba bio izuzetno cenjen. Uštirkani stoljnjak, staklena čaša s vinom, bela zemička, dopola oljušten limun čiji miris ispunjava prostor, tazza – zlatni pehar sa kitnjastim postoljem, razbijeni orah, masline, džepni sat čije kucanje skoro da možemo da čujemo, daju nam osećaj raskoši i izobilja. U Holandiji ne rastu limun i maslina, već su tu stigli iz dalekih krajeva. Ali pehar je oboren, orah razbijen, limun oljušten i sat otkucava. Neka oni koji žive u izobilju zapamte da su okruženi trnjem, i neka paze da se na to trnje ne nabodu, propovedao je Džon Kalvin. Iako nenametljivo, božansko prisustvo je očigledno. Vanitas, alegorija o prolaznosti je tipična za holandske i flamanske slikare 16. i 17. veka, i u duhu Kalvinizma delikatno podseća na besmisao i prolaznost ovozemaljskog života i materijalnog bogatstva.

Na slikama koje nam daju uvid u svakodnevni život Holanđana jasno se vidi šta je to što im, i dan-danas, najviše nedostaje - dnevna svetlost. Iako su scene mračne i pozadina tamna, majstorski detalj jarke boje ili snop svetlosti koji nas uvodi u centar zbivanja, znalački zaokružuje kompoziciju i uliva vedrinu, pa i danas, dok hodamo holandskim ulicama, vidimo da su jarke boje ovom narodu omiljene, fasade živopisne i prozori veliki i ogoljeni. Čak i kada prikazuju scene raskoši, Holanđani su umereni i skromni. Raskoš je jedan poveći grozd, izveženi stoljnjak, čaša vina, dok su odore i dalje skromne, pritajenih boja a enterijer jednostavan i praktičan.

 

Pogled kroz prozor Maurichausa, i paleta boja koje nalazimo i na slikama.

Žanrovski motivi nam opet pružaju dokaz o praktičnosti svakodnevnog života. Majka koja češlja dete, poznatija kao Lov na vaške, Gerarda ter Borcha pokazuje kako Holanđanima ništa nije strano ni sramno. U ovoj prelepoj sceni majka s puno ljubavi prebire po kosi deteta koje strpljivo stoji naslonjeno na njena kolena. 

S druge strane, Jan Steen nas vodi u svet holandskih poslovica. Kako stari pevaju, tako mladi sviraju prikazuje scenu slavlja, najverovatnije krštenja deteta, ali se slavlje malo otelo kontroli pa se vino doliva, obrazi rumene, a otac čak pruža lulu detetu. Vi ste ti koji dajete primer svojoj deci, poručuje ovde Steen.

Kako stari pevaju, tako mladi sviraju,  Jan Steen

Judith Leyster je jedna od mnogih slikarki koja je dostigla kvalitet ali ne i nivo slave svojih muških savremenika. Doduše, za života je bila cenjena, a potom zaboravljena, a neka njena dela su pogrešno bila pripisivana Francu Halsu. Među remek-delima majstora holandskog Zlatnog doba, u Mauricu je i njena slika Ponuda ili Muškarac koji devojci nudi novac, koju je umetnica naslikala kada je imala samo 22 godine. Prikazujući scenu devojke koja šije pri svetlosti sveće i muškarca koji joj prilazi iza leđa, iz senke, nudeći joj novac, Leyster nam suptilno sugeriše mušku nepristojnu nametljivost koja je svakoj ženi dobro poznata. Muškaracu se brk blago šeretski smeši dok je usitnio očima, a devojčina preterana usredsređenost na ručni rad jasno nagoveštava da ga svesno ignoriše i da joj je neprijatno. Postoje razna tumačenja ove slike, međutim ako znamo da je autor žena, i ako je posmatramo iz perspektive žene, simbolika je i više nego očigledna. I ovde vidimo savršeni kontrast svetlosti i senke kojim se stvara željena atmosfera.

Još jedno remek-delo koje koristi ovakav efekat svetlosti je Rubensova Starica i dečak sa svećama. Nimalo nalik ostalim Rubensovim slikama na kojima dominiraju barokna raskoš i mnoštvo kitnjastih detalja, ova slika je primer jednostavnosti i velikog slikarskog umeća: Baka drži upaljenu sveću, a dečak plamenu prinosi svoju, s namerom da je upali. Oskudna svetlost koja dolazi odozdo naglašava svaku boru na njenom licu, i naročito osvetljava desno oko, staračko i slabovido. Dečak je ljubopitivo posmatra, kao da čeka šta će baka sledeće reći. Možda su baš usred nekog pripovedanja, baka mu priča o zmajevima i junacima, ili o svojim nestašlucima iz detinjstva. Koliko li su samo vremena ljudi provodili pri svetlosti sveće, ili u polutami tmurne obdanice, morali su imati nešto što bi ih razgalilo...

Možda su baš taj nedostatak dnevne svetlosti, naročito tokom zimskih dana, kao i često sumorno vreme tokom leta, razlog što su holandski majstori negovali pejzaž -  jedan pogled na Vermerov Delft na kome se nazire tirkizno nebo, ili Averkampova vesela scena ljudi koji uživaju klizajući se na ledu, svakako predstavlja utehu u sumorno zimsko jutro. Pejzaži su pružali i mogućnost da se otputuje, makar na tren, u daleke zemlje, koje su mnogima bile nedostupne, kao, na primer, Postov Pogled na ostrvo Itamaraka u Brazilu, ali i način da se još više ojača holandski ponos zbog uspešnog kolonijalnog osvajanja sveta.

 

Frans Post, Pogled na ostrvo Itamaraka u Brazilu

Holandski ponos vidi se i na portretima. Uvažene ličnosti iz ovog doba dostojanstveno sede u svojoj raskoši, sa uštirkanim čipkanim kragnama, naboranim kapama, a neretko je tu i više modela, kao, na primer, na Duplom portretu Constantijna Huygensa i Suzanne van Baerle Jacoba van Campena. Ova veoma interesantna kompozicija prikazuje Huygensa (koji je inače nadzirao gradnju Maurichausa dok je sam Mauric bio u Brazilu) kako sedi u profilu, dok njegova voljena Suzanna iskosa posmatrača gleda direktno u oči. Oboje u rukama drže papir sa notama koji simbolizuje bračnu harmoniju. Huygens je bio priznati pesnik i muzičar, i često je u svojim delima veličao svoju suprugu koja je, nažalost, umrla mlada, ali je u njegovim pesmama ovekovečena kao njegova zvezda, kako je zvao.

Nasmejani dečak Fransa Halsa pomalo odudara od fotografski precizne tehnike ovog perioda. Široki potezi i pastelne boje daju mu impresionističku dinamiku i lepršavost.

 

Halsov Nasmejani dečak

Čuvena Vermeerova Devojka sa bisernom minđušom

Rembrandt - Čas anatomije

Carel Fabritius - Štiglic

Najpoznatija dela koja su izložena u ovom muzeju su Fabritiusov Štiglic, Vermerovi Pogled na Delft i Devojka sa bisernom minđušom, Rembrantovi Čas anatomije, Autoportret i Suzana, kolosalni Bik Paulusa Pottera, slike Jana Steena osim već pomenutih i Devojka koja jede ostrige, Mlada majka, Averkampova Na ledu, Rubensov Portret Michaela Ophoviusa, kao i pomenuta Starica i dečak, Holbeinov portret Džejn Sejmur, omiljene žene Henrija VIII... 

Holbeinov portret Džejn Sejmur, žene engleskog kralja Henrija VIII, koji vremenski prethodi Zlatnom dobu Holandije, ali je simboličan jer je Henri VIII ukinuo katoličanstvo i zbog toga bio na večitoj ratnoj nozi sa Špancima.

Hendrick Avercamp, Na ledu

Od oktobra 2015. do početka januara 2016. u Mauricu je u toku i privremena postavka - Holandski autoportreti Zlatnog doba. Ova dodatna poslastica je dizajnirana u izuzetnom ambijentu prepunom ogledala, a podnaslov izložbe je Selfi Zlatnog doba. ’U današnje vreme’, stoji na velikom panou na ulasku u galerijski prostor, ’poređenje autoportreta iz 17. veka i modernog selfija deluje neizbežno. Ipak, razlika je fundamentalna: selfi je brza i spontana zabeleška, dok autoportret iziskuje značajno vreme i trud... Umetnici su se posebno trudili kod auto-portreta: to su izuzetno dobro izvedeni portreti koji nam govore kako je slikar želeo da se predstavi svetu’.

 

Autoportret Judith Leyster (inače izložen u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu) u prvom planu,
 i Huygh Pietersz Voskuyl u drugom nizu.

Slike i odrazi u ogledalu

I tako, dok šetamo i u ogledalu vidimo sebe, u odrazu nas posmatraju Huygh Pietersz Voskuyl, sa sve prodornim pogledom i čipkanom mašnom, nasmejana Judith Leyster dok slika violinistu, ozbiljni Fabritius, boemčina Jan Steen koji svira lautu, stari Rembrandt koji je preminuo ubrzo nakon što je naslikao ovaj autoportret, mladi Moses ter Borch koji je napravio ovo remek-delo kao petnaestogodišnjak, a potom tragično poginuo u ratu sa samo 22 godine...

 

Rembrandt

Jan Steen

Moses ter Borch

Autoportret Godrieda Schalckena i izuzetno vešto naslikani detalj čipkane mašne.

Jedan od najinteresantnijih delova izložbe je Porodični krug. To su autoportreti na kojima slikar pored sebe prikazuje i članove svoje porodice. Tako je Adriaen van der Werff došao iz amsterdamskog Rijskmuseuma da bi nam se pohvalio ’slikom unutar slike’ na kojoj su prikazane, kao muza, njegova žena Margaretha i kćer Maria koja podseća na malog bucmastog anđela. Oko vrata mu visi zlatni medaljon koji je dobio kao priznanje za svoje slikarsko umeće. Sve nam je o sebi rekao.

Posetioci veselo obleću oko slika, pa povremeno naprave po neki selfi u ogledalu. Moderni ’smart’ telefon i slika iz 17. veka podsećaju nas na propovedanje Džona Kalvina o prolaznosti vremena i trivijalnosti materijalnog, ali ipak, u jednoj stvari se prešao – postoje opipljive vrednosti koje su večne i neprocenjive jer su prevazišle materijalno i dotakle božansko, a mogu se videti upravo u Maurichausu. Izlazim iz muzeja pod olovno haško nebo dok kiša sipi, i utisak je kompletan.

Povezani tekstovi: Delft je Vermeer

Zvanični sajt muzeja: Mauritshuis