РИБЕ – СЕЛИЦЕ

ЛЕСЕПСОВА И ОСТАЛЕ МИГРАЦИЈЕ

Иако нам природа с времена на време јасно ставља до знања да је она газда на овој планети, човек је много тога успео да промени. Чак и да тропске рибе насели у хладним морима.

Морски ћурани често заврше у баласним водама

Прокопавање Суецког канала који је завршен 1869. након мукотрпног десетогодишњег рада, било је за човечанство неизмерно достигнуће. Дуг је 163 км, на неким местима прилично узак, између 200 и 300 метара, и дубок `тек` 10 до 15 метара. На реализацији пројекта учествовало је преко милион ипо египатских радинка а преко 125.000 изгубило је живот. Суецки канал је стратешки веома битан – спаја два мора, Средоземно и Црвено, и два океана, Атлантски и Индијски.  Беспотребно је истицати колико се тиме скраћује пут од Атлантика до Индијског океана.

Идеја да се овакав канал прокопа је много ранијег датума. И не само идеја већ и реализација: Египћани су повезали Црвено и Средоземно море преко источне гране делте Нила још у време фараона. Канал је неколико пута запостављан да би га обнављали Грци, Римљани и Арапи. Наполеон Бонапарта је имао исту идеју давне 1798. али га његови инжењери нису подржали. Оно што није успео један Француз, пошло је за руком другом. Фердинанд де Лесепс, инжењер који је управљао радовима на Суецу, није ни сањао да ће оваквим подухватом покренути `еколошки рулет`.

Захваљујући овом каналу до данашњег дана из Црвеног мора у Средоземно море преселило се чак 54 врсте риба. О мекушцима и алгама да не говоримо. Подаци говоре да је захваљујући човеку, што кроз Суец, што преко баласних вода и на друге начине, читавих 828 егзотичних врста доспело у Европске приобалне воде. Иако би се некоме свидела идеја да у водама око Шпаније и Француске, на пример, види егзотичне рибице, ова појава, која се по градитељу Суеца зове Лесепсова миграција, може изазвати велике негативне промене у екосистему. Толике да је донето мноштво закона и конвенција којима би се регулисала морска флора и фауна: Конвенција Уједињених нација о закону о мору (UNCLOS), Конвенција о биолошком диверситету, Бонска конвенција о конзервацији мигратоних врста и још много других.

 

caulerpa taxifolia

Колико је појава нових врста у Средоземљу опасна најбоље говори пример алге caulerpa taxifolia. Каулерпа је зелена тропска алга лишћа дугачког до 60 цм. Први пут је откривена код Монака 1984. године где је прекривала тек један квадратни метар морског дна. Од тада је настанила преко 1.500 хектара дуж италијанско-француске обале, а има већ више од деценије како је откривена и у Јадрану. Претпоставља се да су за ширење ове алге одговорни бродови који је разносе како баласним водама тако и преко корита и сидра. Осим еколошког, `петљање` човека у природу може изазвати и економске катастрофе. Након изградње Асуанске бране 1964. године, Нил не дарује више Средоземљу толико хранљивих материја као некада. Стога се драстично смањио број рибе, нарочито сардела које су некада чиниле велики део улова Египћана. Данашњи је тек десети део у поређењу са пред-асуанским уловом.

 

чистач пећина

Ипак, може се рећи да су неке врсте обогатиле Средоземље а да нису нарушиле екосистем. Лепо је завући се у пећине на јужној турској обали и видети сићушног `чистача пећина`, pempheris vanicolensis или посматрати велику керњу ephinephelus malabaricus како лежи на стени. Из Црвеног мора у Средоземље дошле су нам ајкуле чекићаре, раже, јегуље и мурине, морски коњици, шкарпине, рибе-крокодили, гофови, пругасте симпатичне abudefduf vaigiensis - рибе-војници (назване по пругама које подсећају на војничке чинове). 

рибе-војници

Ту су и рибе-балони, барбуни, листови, марлини, туне, баракуде... Али оно што је интересантно јесте да је од једне врсте риба само неколико чланова породице у стању да се прилагоди новим условима. На пример од 14 врста барбуна које живе у Црвеном мору, само две, upeneus moluccensis и u. pori успеле су да се настане у Средоземљу. Рибама-селицама није лако: потребно је да пронађу терен погодан за живот, прилагоде се неупоредиво већим осцилацијама температуре, задовоље много мањим избором хране него у тропима, неке чак морају и да скрате сезону мрешћења и прођу кроз генетске мутације да би опстале а неке мењају и лични опис: број бодљи, крљушти, пршљенова… Такође, примећено је да је прилагођавање било много лакше егзотичним рибама које у новом окружењу нису имале своје хладноморске `рођаке староседеоце` него онима које су налетеле на родбинске везе. 

Од 14 врста црвеноморских барбуна само су две успеле да се прилагоде условима које нуди Средоземље.

Јајашца су лагана и сићушна па их бродови лако `покупе` баласним водама

На пример, црвеноморски барбуни ће се много боље снаћи у средини у којој нема средоземних барбуна. Логично је, иако потичу из различитих меридијана, јеловник им је врло сличан, а самим тим и већа конкуренција.

 

Мадерска шкарпина, сликана на источном медитерану, што не би било чудно да овој риби дом није на источној обали Африке и западном Средоземљу

Какве последице ће миграције попут Лесепсове имати на будућност тек ћемо видети. У сваком случају, човек би приликом планирања економске будућности морао да има у виду и еколошку, иначе нам се лако може догодити да алге попут каулерпе `прогутају` мора и океане.