Ronjenje po Indoneziji 23. - 29. avgusta 2007.
 |
| Ikan Biru |
Kada su nam se, pred kraj leta iz Singapura ka Mataramu, kroz prozorčić aviona ukazala tri mala ostrva Gili, pretrnuli smo od sreće, znajući da ćemo ubrzo stupiti na jedno od njih. Gili Trawangan, Meno i Air, tri su rajska ostrvceta između Balija i Lomboka. Prvi od njih je ronilački raj. Pre izvesnog vremena, tu se doselio jedan Irac, napravio ronilački centar i malo naselje sa bungalovima. Doveo je na ostrvo struju, otvorio restoran, turisti su počeli da dolaze, i ubrzo je ono malo meštana što tamo živi i koje je zaposlio počelo da ga ceni kao božanstvo.
 |
| Gili Trawangan, Air i Meno, iz vazduha (s leva na desno) |
Gili Trawangan se za nekih pola sata može obići peške u krug. Osim malog popločanog dela ispred dajv centra, nema ulica a ni automobila. Atmosfera je veoma opuštena i sve deluje kao jedna mala hipi-komuna. Uveče u restoranu raspire roštilj pa se može probati riba koja je isto veče izvađena iz mora. I mi smo to veče uživali u plodovima mora, nakon što smo se malim gliserom prebacili ovamo sa Lomboka.
 |
| Gili Trawangan |
Prenoćili smo u skromnom bungalovu i ceo naredni dan uživali na Giliju. Trećeg dana popodne ukrcali smo se na brod Ikan Biru. Ime broda na bahasa jeziku znači plavi marlin, blue marlin, baš kako se zove i ronilački centar. Dok se mi smeštamo, brod već plovi po uzburkanom moru. Ima nas osmoro gostiju, dva vodiča i posada broda. Ikan Biru je tradicionalni jedrenjak koji je adaptiran za potrebe ronilaca. Na maloj krmi nalaze se boce i oprema, u potpalublju su kabine, a na gornjoj palubi veliki prostor ispod tende sa ogromnim mekanim jastucima za izležavanje. Rešena da tu provedem prvu noć, zavalila sam se u jastuke i probala da zaspim. Pogrešna odluka. Kako je gornja paluba veoma visoka, a more je bilo vrlo nemirno, ljuljali smo se kao na vašaru. Povremeno bi nas čak zapljusnuo neki talas. Možda za neke sa čvrstim snom, ja ipak nisam od tih... Sledeću noć provodim na malom krevetu na sprat u kabini.
Uslovi na brodu su bazični, ali u tome je i čar. Akcenat je na ronjenju, obilnim obrocima između i izležavanju, uz poneki izlazak na kopno na uglavnom pusta ostrva. Večeri su naročito lepe, sa živopisnim zalascima sunca.
Ovom turom upravlja Vil Gudman (Will Goodman), mladić iz Engleske, sa problematičnom prošlošću iz koje se trgao zahvaljujući ronjenju. Izuzetno je odgovoran i predusretljiv, odličan ronilac i vođa zarona. Na brodu radi sve, od davanja instrukcija posadi na bahasa jeziku do pripremanja i posluživanja obroka. Priča nam da je jednom probao da obori svetski rekord u najdužem boravku pod vodom, iz prve mu nije uspelo, ali nakon ovog krstarenja smo saznali da je drugi pokušaj bio uspešan - ostao je pod vodom 48 sati i 8 minuta. Nedavno je oborio još jedan rekord - spustio se na dubinu od 300m pomoću ribridera, specijalne naprave koja reciklira vazduh. Roniti s Vilom na ovom putovanju bila je prava privilegija.
 |
| Naša ronilačka družina na brodu Ikan Biru, i Vil Gudmen (u plavoj majici) |
Ovaj deo Indonezije sa nizom ostrvaca od kojih su mnoga nenaseljena, predstavlja granicu između dva različita mora koja se tu spajaju. Posledica toga su veoma jake struje, ali upravo je to ono što privlači najraznovrsniji morski svet.
Prvog dana se zagrevamo roneći na mestima Puali Mozo, Panjan Barat i Satonda. U smiraj dana izlazimo na ostrvo Satonda. Nema žive duše, ostrvo je nenaseljeno. Prilazi nam jedna mačka koja konstantno mjauče i vrti nam se oko nogu. Očigledno je izuzetno usamljena. Penjemo se uzbrdo i nailazimo na savršen prizor: okružen rastinjem stoji veliki krater vulkana, a u njemu - jezero.
Te večeri na brodu prisustvujemo najlepšem zalasku sunca, potom polako isplovljavamo i nastavljamo dalje u društvu delfina koji poskakuju tik uz brod.
Narednog dana već shvatamo zbog čega je Indonezija čuvena u ronilačkim krugovima: korali su nedirnuti, ogromni i šareni. Sve ribe koje smo već viđali u drugim tropskim morima ovde su dva ili tri puta veće, i ima ih mnogo više. Akcija je na sve strane, prisustvujemo lovu. Struja je jaka i Vil nam pokazuje da se držimo grebena.
 |
| Plektorhinkusi, barem tri puta veći od onih koji se mogu videti u Crvenom moru |
Najlepši zaron doživljavmao 25. avgusta na mestu GPS GLL Castle Rock. Nismo znali gde pre da gledamo. Ovde je sve prepuno života: sa jedne strane se ogromni plektorhinkusi (sweetlips) mirno ljuljaju na struji, promiču kornjače, sa druge jure ajkule beloperke. Ispod jednog korala nailazim na gomilu mladih beloperki koje spavaju jedna na drugoj kao balvani.
 |
| Bebe-beloperke |
Izlazimo na površinu u neverici, pitamo se da li smo sve to zaista videli...
Stižemo do Komoda. Opet beloperke i jedan ogromni napoleon. Potom izlazimo na kopno u potrazi za velikim gušterima sa Komoda. Pronalazimo ih lako zahvaljujući našem vođi Sulejmanu koji ide naoružan samo jednim štapom koji se račva na kraju. Videli smo dva. Mirno su spavali i nisu bili zainteresovani za nas. Pored njih videli smo i divljač, srne i divlje svinje kojima se gušter hrani. Tu su i kakadui... Pre napuštanja ostrva posećujemo minijaturnu improvizovanu pijacu gde domoroci prodaju rukotvorine. Prelepe su, kupujem figuru ribe izrezbarenu u volovskom rogu. To mi je najdraži suvenir.
 |
| Ostrvo Komodo je nacionalni park i jedino mesto na svetu gde žive istoimeni veliki i opasni gušteri |
 |
| Guštere nam je pokazao Sulejman |
 |
| Gušteri imaju smrtonosne bakterije u pljuvački, i love tako što ugrizu žrtvu, puste je da pobegne i potom, nakon što životinja ugine, prate miris lešine i bez greške je pronađu i pojedu. |
Vraćamo se na brod, zadovoljni. Na noćnom zaronu na mestu Panai Merah zabavlja nas španska plesačica. Tu su i šarene krabe i jedna žaba-pecač.
 |
| Španska plesačica, najveći nudibrank (puž-gološkržnjak) |
Sledećeg dana ronimo na Pulau Tengah. Društvo nam prave ogromni grboglavi papagaji. I tu, kao i na mestima Tatawa Besar i Sabayor razgledamo mnoštvo sićušnih životinja po kojima je ovo podneblje čuveno.
Dana 27. avgusta čeka nas još gomila iznenađenja: ronimo na mestima Tatawa Kecil, Batu Bolong i Couldron. Na ovom drugom srećemo tri velika napoleona i male beloperke. A treći, Couldron je bio izuzetno zanimljiv ali i smešan. Tokom plovidbe sreli smo još jedan ronilački brod i dobili informaciju da je kod mesta Couldron upravo viđena velika manta. Približavamo se i brzo opremamo za zaron. Mesto se nalazi između dva ostrvceta gde je tako jaka struja da more izgleda kao da vri. Vil nam daje instrukcije: skačemo sa izduvanim BCD-jevima, odmah se spuštamo do dna i hvatamo za korale. (Indonezija je inače jedino mesto gde vam kažu da se držite za korale - na drugim mestima je to zabranjeno, a ovde neophodno zbog struja). Tako smo i uradili, i ja sam se uhvatila za jedan bezazleni koral, pokušavajući da nađem mesto gde struja nije tako jaka. Uzalud, sve vreme mi se regulator žestoko tresao u ustima. Nisam smela da podignem glavu, plašeći se da će struja da mi skine masku. Međutim, sve vreme sam imala osećaj da me neko posmatra. Nakon par minuta podigla sam glavu da bih ugledala dva krupna oka. Bila je to jedna veoma simpatična riba-krokodil, sa ravnodušnim izrazom lica. Uspela sam i da je fotografišem.
Nakon nekog vremena provedenog na struji naišla je i ta čuvena manta, napravila jedan kolut napred pred našim očima i nestala, sve u desetak sekundi. Na znak prve osobe do nas (informacija se prenosi od jednog do drugog ronioca), naglo ostavljamo koral i prepuštamo se struji koja nas silovito nosi. Nekim čudom, okupljamo se na površini svi na istom mestu. Valjda nas je struja sve zajedno dotle dobacila. Ovaj zaron nije bio ono što smo očekivali, ali bilo je još i bolje. Avantura koju nećemo zaboraviti.
 |
| Skotna beloperka |
Pretposlednjeg dana dolazimo opet na omiljeni GPS Point, pitajući se da li ćemo videti isti spektakl. Pod morem se nikada ne zna, i ako jedno mesto pohodimo 10 puta, može se lako desiti da svih 10 puta vidimo potpuno drugačiju scenu. Međutim, dobri stari GPS nije nas razočarao: opet gomila ajkula, ribe hirurzi, gofovi u lovu... Nailazim na veliku trudnu beloperku i jurim je...
 |
| Ribe-hirurzi |
Popodne na mestu GPS Point Gili Banta nailazim na trakaste murine i jednu sipu koja se krije ispod korala. Prilazim joj, ona zauzima gard i stavlja pipke u odbrambeni položaj. Telo joj treperi dok menja boje a koža kostreši kao da ima bodlje.
Uveče sa broda gledamo pomračenje meseca. Sutradan, poslednjeg dana ujutru imamo izbor: da ronimo ili izađemo na jedno ostrvce. Biram ronjenje, naravno. Nisam pogrešila, ovo je najopušteniji zaron u mom životu. Nas preostalih troje zaluđenika za more spuštamo se relativno plitko i polako pretražujemo koral po koral. Nailazimo na čitav jedan novi mikro svet. Samo mesto je predivno, boje jarke i more mirno. Lebdim skroz opušteno iznad korala dok oči skeniraju teren.
 |
| Kozica |
 |
| Sićušna flabellina i vrh mog nokta |
 |
| Dva nudibranka Risbecia |
Nakon zarona, Amerikanka Loren mi priča kako je od bake nasledila pristojnu sumu novca i rešila da krene na put oko sveta. Putuje već 14 meseci. Pre sedam meseci je počela da roni i sada je već dajv master. Mudro utrošen bakin novac.
Poslednja dva zarona pravimo oko ostrva Mojo i popodne krećemo nazad ka Giliju, ispunjeni ali i tužni što je gotovo. Svesni smo da nam je ovo krstarenje podiglo standarde i da će biti teško da ga ijedno drugo nadmaši.
***Detaljnije o bićima pomenutim u ovom tekstu može se pročitati u knjizi Dubine, ovde: http://www.mediafire.com/view/pudvd8kjy91eqv1/DUBINE.pdf
