Saklikent, najveći kanjon u Turskoj i treći po veličini u svetu, čuva u
svom stenovitom okrilju izvore vode od kojih će vam i u sred avgusta utrnuti
noge. Ovo neverovatno delo koje je priroda izvajala pokazuje svu njenu
snagu i surovost, ali i izuzetnu lepotu
Zamislite zemljotres koji je tako snažan da je u stanju da planinu u trenutku rascepi na pola dužinom od čitavih osamnaest kilometara i stvori kanjon koji
ide preko 300 metara u dubinu. Kada je priroda u pitanju, sve je moguće. Ali to
nije jedino čudo kada je u pitanju Saklikent, ili “Skrivena dolina”, kako ga još
zovu. Prosto je neverovatno da je jedno tako ogromno vajarsko delo prirode
ostalo skriveno od očiju modernog čoveka sve do pre tridesetak godina. I tada
ga nisu pronašli avanturisti, geolozi, alpinisti, već – jedan pastir. O njemu
se danas ispliću moderne legende. Po jednoj priči pastir je,
dok je čuvao koze, slučajno naišao na kanjon, a po drugoj kanjon je otkriven
kada je pastir hteo da napravi ribnjake u blizini. Jedna stvar je sigurna – taj pastir
imao je savršen nos za biznis. Nanjušivši novac, iznajmio je od države teren na
ulazu u kanjon na 49 godina, pa sad uživa u plodovima svoje genijalnosti. Jer
teško da ima turiste koji je letovao u Fetijeu i okolini a da nije svratio u
Saklikent.
Kada vam se u vidokrugu nađe plitka,
tirkizno-plava rečica Ksantos znaćete da ste blizu Saklikenta. U proleće se sa
obližnjih planina topi sneg, sliva, ponire i na kraju putešestvija kroz stene i
kanjon, završava u Ksantosu. Na izlazu iz kanjona voda besno šumi, penuša se,
kao da jedva čeka da se oslobodi stiska stena. Tu vas sačekuje prizor kao iz
bajke: nanizani oko reke i njenih rukavaca čuče restorančići kao sojenice na
izdignutim platformama prekrivenim ćilimima. Oko platformi u vodi hlade se
lubenice i dinje, plove pačići, širi se miris crnog čaja i pečene pastrmke, a
iako je leto žarko ovde vlada prijatna svežina. Temperatura polako još više
pada kako se približavate kanjonu.
Penjete se na drvenu stazu iznad reke,
sa leve strane kanjona koja vas nakon 150 metara dovodi do obale. Iz stena sa
svih strana kulja voda. Hladne sitne kapljice vas osvežavaju a svetlo plava
boja reke mami da što pre zagazite u nju. Spuštate se polako preko skliskog
kamenja shvatajući da je dobro što ste poslušali savete da obavezno obujete
gumene sandale. Kročivši u brzake imate osećaj kao da vam se na stotine iglica
zarilo u noge. Voda je ledena. Polako ulazite sve dublje i sve pažljivije jer
je veliko kamenje na dnu potpuno nepredvidivo. Voda vam je skoro do pojasa. Sad
vam je jasno zašto su vam rekli da obavezno ponesete preobuku. Probijanje kroz
brzake nije lako ali je plićak na vidiku. Stižete do belih oblutaka koji
prekrivaju glineno tlo i posmatrate svoje od hladnoće pocrvenele noge. Potom
polako dižete pogled do tračka neba uklještenog između dve bele stene koje se
nadvijaju nad vama. Osećate se sićušno i zadivljeno.
Turska je poznata po zemljotresima
koji su ovo tlo potresali od pamtiveka. Oni su potapali gradove, rušili
priobalja, cepali stene. I upravo iz takvog jednog razornog zemljotresa, pre
više milenijuma, rodio se Saklikent. Ono što je potres započeo, voda je dovršila:
uglačala je stene, produbila kanjon, ispresecala ga na nekim mestima kamenim
gromadama a na drugim raščistila i okupala. U aprilu, nakon što se snegovi
otope, nivo vode u nekim delovima kanjona može premašivati dva metra. Krajem
leta najdublji delovi su do pojasa. To je upravo i najidealnije vreme za posetu
kanjonu. Vrludavi studenac je čas dubok i prostire se celom širinom kanjona, čas
plitak, jedva da ga ima, a ponekad se pojavi tamo gde ga uopšte ne očekujete –
polako curi u minijaturnim vodopadima iz mahovinom obraslih stena na oko metar
do dva visine.
Krečnjačke stene ponegde drže zarobljene
balvane, gromade koje su se ko zna kad odronile i koje zaklanjaju i ono malo
sunca što uspe da proviri. Ponekad pri dnu liče na uglačane stepenike, kamene
fotelje, bazenčiće, male pećine i lavirinte, a pri vrhu na plašt čarobnjaka, veštičje
ruke ili srednjovekovne tamnice. Duboko u kanjonu nalaze se i pećine za koje se
veruje da su nekada nastanjivali praistorijski ljudi. Iako se svetlost teškom
mukom probija, u kanjonu nije mračno. Zraci koji se odbijaju od bele stene i
tirkiz-studenac koji se niz njih sliva stvaraju prelepu, vedru atmosferu. Prvih
nekoliko stotina metara kanjon je potpuno prohodan, tu i tamo treba zagaziti u
vodu i preskočiti koji kamen. Kasnije dolazite do tesnaca pregrađenih glatkim
stenama sa kojih se sliva voda, nalik na vodene tobogane. Spustiti se niz
njih je lako, ali za penjanje se valja malo pomučiti. I tako četiri kilometra
koliko je kanjon prohodan. Za preostalih četrnaest kilometara potrebna vam je
alpinistička oprema.
Za četvoro-kilometarsku avanturu, osim
istraživačke radoznalosti, potrebne su vam gumene sandale ili patike i, ako
nosite foto aparat, podvodno kućište. Ako ga nemate najbolje je da kupite
aparat za jednu upotrebu. A ako nemate ni takav to ne znači da nećete imati
fotografije: na izlazu iz kanjona postavljeni su panoi na koje preduzimljivi
fotografi, koje u kanjonu niste ni primetili, kače fotografije turista i
prodaju ih.
Od veranja po stenama dobro se
ogladni. Onda vam lepi restorani na vodi deluju još lepše. Kako ovaj kraj vrvi
od ribnjaka pastrmki, ta riba se nalazi na svakom jelovniku. Ali nije loše ni
omastiti brk domaćim turskim jelima, ćuftama, šiš-kebabom, đuvečom i sve to
zasladiti jednim dobrim sutlijašem ili se osvežiti hladnom lubenicom. Dok
sedite u restoranu u turskom sedu (a kako biste drugačije u Turskoj?) čujete ciku i vrisku koja dopire sa obližnjeg puta. Putem prolaze
džipovi prepuni turista koji idu na tzv. džip-safari, a običaj je da svako ko
se nađe u blizini pljusne na njih makar jednu kofu
Saklikent napuštate srećni jer ste videli još jedno čudo prirode
dok vam adrenalin polako jenjava, kao i zaostali ukus pastrmke u ustima. Hladni kamen
neće mirovati, već će vas prizivati da mu se ponovo vratite kad se nađete u
ovim krajevima.
