Кренимо на пут не само простором него и временом: посетимо земљу
Ликијаца, народа ког када упознате не можете осетити ништа мање од искреног
дивљења. Обиђимо прастаре градове који данас красе брда и долине Анатолије и
који сведоче о високо развијеној цивилизацији и напредном друштвеном уређењу.
Ликијци су настањивали територију данашњег
турског полуострва Теке, у области између Анталије и Фетија (некада Карије и
Памфилије). Колико далеко у прошлост сежу њихови корени не може се поуздано рећи.
Археолошка истраживања потврдила су да је територија на којој се налазила
Ликија била насељена још у 3. миленијуму п.н.е, а хититске таблице из око 1.400.
године п.н.е. помињу народ Лука (Lukka) који говори лувијским језиком, што јасно
указује на Ликијце. Археолошки и писани докази говоре да је овај народ припадао
првим анатолијским племенима. По Хомеру, током Тројанског рата у 12. веку
п.н.е, храбри ликијски војсковођа Сарпедон стао је на страну тројанског принца
Хектора. Наводе из Илијаде потврђују
и рељефи пронађени у граду Триси који приказују сцене из Тројанксог рата из
перспективе Tројанаца. Даље, зна се да су Ликијци око 1400. године п.н.е.
учествовали у гусарским походима на Кипар, а заједно са Хититима се борили у
бици код Кадеша 1295. године п.н.е. Из Херодотових записа сазнајемо да су
Ликијци себе називали Термиле (Trmmile) и да су их Грци помало сматрали
чудацима јер `имају потпуно другачије
обичаје. Користе мајчино име уместо очевог. Ако један Ликијац приупита другог за
порекло, он ће рећи име своје мајке. А ако нека грађанка живи са робом, њихова
деца се сматрају слободном, али ако грађанин, чак и најугледнији, има странкињу
за жену или љубавницу, њихова деца нису призната.` Онда не чуди што је у
старој Ликији жена могла да председава народном скупштином. Можда је у томе
тајна њиховог успешног државног уређења.
Иако се дуго времена мислило да су Ликијци у
блиском сродству са Грцима, истраживања су показала да су они ипак народ азијског
порекла а да им је језик ближи хититском него грчком, мада су прихватили многе
грчке симболе. Осим знакова, од Грка су прихватили и божанства. Можда је јак
женски утицај код Ликијаца потекао баш из религије и митова: главна ликијска
богиња је Лета, мајка Аполона и Артемиде, којој су посвећени највећи храмови а
и град Летон у долини реке Ксантос. По једној верзији античке легенде, бар оној
Ликијској, Летина љубав према Зевсу изазвала је Херину љубомору. Лета је од
Херине јарости морала да побегне чак у Патару (још један ликијски град) где је
родила близанце. Помогли су јој вукови који су је одвели до реке Ксантос где је
утажила жеђ и окупала децу. Интересантно је да је грчка реч за вука баш `ликос`
(lykos). Неки историчари верују да је култ Лете
постојао и пре грчког периода и да се име Лете може довести у везу са ликијском појмом `лада` у значењу `жена`. Аполон и
Артемида били су једнако поштована божанства, Артемида је наставила традицију
религије мајке-богиње, а Хомер Аполона у Илијади назива `чувеним ликијским
стрелцем`, `Фоибосом`, што значи `просветљен`. Име `Ликија`, дакле, у античка
времена асоцирало је на светлост, па су Ликијци били `просветљен народ` који је
живео у `земљи светлости`.
 |
| Лета гледа како Аполон напада Титију, ваза, (Википедија) |
ЉУБАВ ПРЕМА СЛОБОДИ
Ликијци су античка верзија данашњих Швајцараца:
вредан, практичан и мирољубив народ, али веома ватрен када треба бранити
слободу и независност. Грци су безуспешно покушавали да их поробе током првог
миленијума пре наше ере. А колико су Ликијци волели слободу схватили су најбоље
Персијанци док су око 540. године п.н.е. харали Малом Азијом. Они су осетили
жесток отпор малобројних ратника града Ксантоса, главног града Ликије. А када
је Ликијцима постало јасно да ипак немају шансе, окупили су своје жене и децу
на акропољу и запалили их. Мушкарци су потом кренули у последњи јуриш и сви
изгинули. (Нама ова прича можда познато звучи, а постоје и `теорије` које Ликијце повезују са
Србима.) Слој пепела пронађен приликом ископавања у Ксантосу потврђује ову
причу. На жалост, њихова смрт била је беспотребна јер се показало да је
персијска власт била врло блага. Град су обновиле породице које су у време
борбе биле ван града, верује се, у летњиковцима у околним брдима.
 |
| Ксантос |
Ликијцима ово није било довољно. Током
персијске власти, владавине Александра Великог, Птоломеја, Сиријаца и Родежана,
да би на крају на ред дошао и Рим, много пута су успевали да слободу изнуде на
разне начине. Међутим, 42. године п.н.е., када је у град Ксантос ушао Брут,
историја се поновила. Ликијци су и овог пута изабрали самоубиство спаљивањем
радије него ропство. Каже се да је Брут био толико запрепашћен да је својим
војницима обећао награду за сваког спашеног мештанина. Спашено је само око 150
људи, а можда су баш због овог догађаја Римљани `попустили узде`. У Ликију су
доста улагали градњом многобројних здања и споменика и донели мноштво обичаја. Земља
је цветала, Ликијци се богатили, и то као да је наљутило природу: година 141. и
240. наше ере овај крај су задесила два разарајућа земљотреса која су бацила
читаве градове под море и означила почетак декаденције. Хришћанство је донело
битне промене у ове крајеве од 4. века наше ере (интересантно је да је Свети
Никола, познат и као Божић Бата, заправо био Бискуп ликијског града Мира), а
оно што је докусурило Ликијце били су напади Арабљана који су толико опустошили
ово подручје да је земља остала ненасељена све до доласка Турака у 13. веку.
МОДЕЛ ДЕМОКРАТИЈЕ
 |
| Живот у Ксантосу био је веома комфоран - пример цевовода |
Најважнији ликијски градови, као и престоница,
били су нанизани око река Ксантос и Лимира, као и дуж обале. Ксантос је и
главни град ликијске федерације, прве познате демократске уније у историји
човечанства. За разлику од Грка, Ликијци нису међусобно ратовали већ су се
удруживали, што је доприносило њиховом просперитету. Колико је градова
улазило у унију не може се поуздано рећи. Плиније у 1. веку н.е. пише да је у
Ликији некад било укупно 70 градова, али је тај број у његово време пао на 36. Ипак, сигурно се зна да су највећих шест градова били Ксантос, Патара, Пинара, Тлос, Мира и Олимпос. Сваки је у скупштини имао по три гласа, док су мањи градови имали по два или један. Скупштина се састајала сваке јесени у другом граду и бирала Савет звани Ликијарх, друге федералне чиновнике, званичнике и судско веће. Овај систем је био тако добар да је коришћен као модел приликом састављања Устава Сједињених Америчких Држава.
Град Ксантос потиче из 8. века п.н.е. мада има
показатеља да је овај терен био настањен још у бронзано доба. Модерна
цивилизација је за њега сазнала када га је открио Сер Чарлс Фелоуз (1799-1860),
британски археолог који је већину уметнина пренео у Велику Британију. Турска и
даље води спор са Британијом око `позајмљеног` националног блага, а Британци се
правдају тврдњом да Турци нису у стању да се о истом поштено старају. Било како
било, у Ксантосу још увек има шта да се види. Град је подељен на акрополу и
некрополу, и обилује остацима из ликијског и римског периода. Панорамом
доминира римски амфитеатар, насупрот ког је за археологе вероватно најбитнији
споменик – Ксантоски обелиск са најдужим познатим записом на ликијском помоћу
ког је језик и дешифрован. Поред мноштва саркофага и остатака грађевина,
интересантна је и византијска црква од које су најбоље очувани подни рељефи.
ЛИКИЈСКА АТЛАНТИДА
На другој страни полуострва, на обали далеко од
слива Ксантоса, лежи још један веома чувен ликијски град. Данас тек рибарско
сеоце по имену Кекова, а некада просперитетна ликијска метропола Симена и доцније
испостава витезова Св. Јована са Родоса, прави је пример јарости природе. Током
чувена два земљотреса из доба Римљана, део насељеног копна који је спајао две
обале потпуно је потопљен и данас лежи на 15 метара дубине, а грађевине на
обали потпуно су се обрушиле у море. Тако док бродом пловите дуж обале, можете
видети потопљену луку, степенице које се спуштају у воду до ко зна чега, обрисе
некадашњих кућа, цркава, довратака. Некада су ове улице врвеле од људи, а данас
се ту нађе тек по нека коза да обрсти растиње око белог камења. Изнад
многобројних молова у селу Кекова уз које сваки час пристају нови бродићи са
радозналим туристима а које дочекује успавани саркофаг у сред залива, у каменитом
брду уздиже се тврђава. Сазидали су је витезови, на ликијским темељима, и то
врло зналачки јер се са врха може осматрати цео град и много шире подручје.
Непријатељ овде није могао да изненади. Унутар тврђаве налази се минијатурни
амфитеатар, најмањи у Ликији. На падинама око утврђења нижу се ликијски
саркофази окружени прастарим чворноватим маслинама.
 |
| Кекова |
Управо они полуострву Теке дају типично
ликијски печат. Ликијци су били мајстори-клесари и у стенама су вајали
велелепне палате за своје мртве. У каснијем периоду прешли су на саркофаге,
подједнако велелепне, које су постављали углавном уз море јер су веровали да ће
душе почивших тако лакше пронаћи птице-демони које ће их пренети у подземни
свет. Данас гробница и саркофага има свуда, чак и на местима где их најмање
очекујете – на пијацама, у завученим ћошковима модерних марина, на сред улица,
у плићаку залива... По последњим прорачунима у овим пределима има чак 950
гробница уклесаних у стене и око 95 саркофага и гробница на стубовима. Гробнице
у стенама су тако мајсторски направљене да се на некима чак види и имитација
дрвета све са клиновима на каменим гредама. Најмонументалнија гробница је тзв.
`Нереидин споменик` пронађен у Ксантосу који је данас, наравно, у Британском
музеју.  |
| Нереидин споменик |
О Ликијцима би се могли написати томови књига
али претпостављам да и једна овако кратка прича довољно говори о посебности
овог народа. Нама остаје да се запитамо да ли су нам достигнућа модерне
цивилизације заправо донела ишта ново и да схватимо да, да би се направиле
палате нису потребна последња чуда технике, као и да како би се остварила
савршена демократија није неопходно носити одело и актен-ташну. Потребно је
имати вере, велико мирољубиво срце и отворене погледе на свет, и, наравно –
учити од предака.
