Subota, pazarni dan - Haagse Markt

Kuda god da putujem, jedno od omiljenih mesta za posetu mi je pijaca. Po tome koliko je šarena i živopisna može se dosta reći o samom gradu i njegovim žiteljima. I tako sam se u prošlu subotu u podne zaputila na hašku pijacu, Haagse Markt. Rekoše mi da je najveća u Evropi, ali bila sam prilično sigurna da ni jedna zapadno-evropska pijaca ne može parirati beogradskim. I još jednom me je život opomenuo da ničemu ne smemo pristupati s predrasudama.

Haška pijaca jeste najveća u Evropi. Ima 540 tezgi na kojima se može naći bukvalno sve. Od odeće, farmerki, poput onih novopazarskih, preko orijentalnog kiča, metraže, posteljine, orijentalne garderobe, rukotvorina, opreme za mobilne telefone, najživopisnijih tezgi sa voćem iz celog sveta, do prebogate ponude ribe i morskih plodova. Pravi raj za oči. Šetajući duž redova dugih preko 500 metara imala sam utisak da mi nešto nedostaje – aha! da, uobičajeno uzvikivanje kako bi se namamile mušterije. I baš tad jedan sedokosi Arapin započe svoj repertoar. Dobro, pomislih, ali da li se isto može očekivati i od Holanđana? Minut kasnije bledoliki dekica započe glasni hvalospev svojim buketima cveća.

Između tezgi ima dovoljno prostora, osim kada se tu i tamo zaglavi nekoliko motorizovanih penzionera. Pomislih kako želim takva kolica jednog dana kad ostarim... Između redova se čuju svi jezici sveta, vide se turbani, galabije, šarene marame, tesne farmerke, čitav svet u malom.

Stižem do tezgi s ribom. Apsolutna fascinacija! Sve što pliva morem može se ovde naći. Sa strane stoje gajbe sa najrazličitijim krabama, školjkama, jastozima. Preko uredno sortiranih gomila ribe leže dve male ajkule. Ispred tezge niz velikih zlatnih sušenih skuša. 3 komada za 5 evra. Prodavac me obaveštava da mogu da stoje 8 dana u frižideru, a tri meseca u zamrzivaču. Kod kuće mi jedna traje tri obroka i sjajna je.

Nailazim na tezgu gde se prave originalni holandski strop vafli. Na gomilici stoji tamno testo, već oblikovano u loptice. U pekaču se peče jedna vafla, veličine manjeg tanjira. Sa strane na toploj plotni stoji njih nekoliko, već ispečenih, i čeka na gladne mušterije. Iako nisam gladna, ne mogu da odolim. Prodavačica raseca jednu vaflu i bogato je maže karamel-sirupom. Izvol'te, 1,20 eur. Idem usput i grickam vaflu. Taman kad sam je dokrajčila, stižem do marokanske tezge sa đakonijama. Baklave, razni tanki hlebovi i – burek! Naravno da moram da ga probam. A i ona vafla je bila preslatka, sad mi treba nešto slano. Marokanski burek je tanak, kore su deblje i prilično posne. Naravno, nema svinjske masti. Kad zagrizem, ne sliva se do lakta. Ukus me podseća na kosovarsku pitu koju je pravila jedna moja stara komšinica poreklom iz Gnjilana. Izuzetno je lep, ali nije naš burek. Svejedno, nisam razočarana. Idem dalje prepuna stomaka, već odlučna da preskočim naredna dva obroka.

Oko mene gomile krupnih oraha i džinovskih grožđica, mirisnih holandskih hlebova, sladoleda, kobasica, sušenih haringi, kibelinga (kibbeling, holandski specijalitet – komadići ribe u pohu) sa majonezom, šarenih svilenih bombona, karamela, debelih belgijskih vafli, tankih vafli sa čokoladom, rambutana, ličija, žutog manga, papaje, sireva, začina, čajeva... osećam se kao dete na vašaru.  Srećom, burek drži položaj i ne dopušta gladnim očima da preuzmu kontrolu.

Izlazim s pijace nakon dva sata, pune torbe stvari i glave utisaka, sa širokim osmehom na licu, i krećem ka stanici tramvaja br. 11. Danas sam samo jedan od 60000 posetilaca. Da, toliko ih prođe ovuda subotom. Izvinite, Kaleniću, Đermu, Bajloni, Zelenjaku... moram biti fer, ova pijaca vas je ušila. Čak nailazim i na gomilu rasutih otpadaka ispred kapije, skroz autentično, nema šta!

Letovanje na Ševeningenu

Ševeningen ljudima iz naših krajeva budi veoma jasne političke asocijacije. Pre osnivanja Haškog tribunala verovatno je retko ko i znao gde je Ševeningen. Danas, kada nekome kažete da idete tamo, obično sledi smeh, pa prigodna šala na temu pritvorske jedinice.

Ali Ševeningen je pravi dar prirode i nosi lepote o kojima se retko priča. Ova kilometrima duga peščana plaža (koja nosi isto ime kao i jedna od osam opština grada Haga) po sunčanom danu nimalo se ne razlikuje od tropskih, naravno, dok ne kročite u more. Zapravo, prilično me podseća na plaže sa juga Šri Lanke, po boji peska i bespreglednom prostranstvu. Na oba mesta more je jednako odlučno da pokaže ko je gazda: besni, lomi se i peni, pa ako neko i uspe da uđe u plićak, jake struje će ga ubrzo upozoriti da ne ide daleko. Jedina razlika je u temperaturi, kako vazduha tako i vode. I tu leži ogromna prednost Ševeningena: na kojoj topskoj plaži bi bilo moguće pešačiti par sati uz more u sred podneva, dok je sunce u zenitu, a da se pritom ne vratimo sprženi?

Skulptura žene ribara. Ko zna koliko je žena vekovima zabrinuto stajalo baš na ovom mestu i gledalo u more.

Naziv je Ševeningen dobio još u 13. veku kada su se ovde pojavili Angli i Sasi. Ubrzo je uz more niklo ribarsko selo koje je vekovima trpelo razne vremenske nepogode, da bi krajem 19. veka konačno ovde nikla luka. Do tad ribari su koristili čamce sa ravnim dnom, koje bi mogli da preko peska dovuku do vode. Čamac sa ravnim dnom u ovako divljem moru verovatno bi se okretao kao palačinka. Uz luku, Ševeningen je dobio i hotel i restoran, čuveni Kurhaus. Tako počinju da pristižu i turisti, i da se razvijaju raznorazni sportovi koji su se mogli praktikovati na širokoj plaži gde ima dovoljno vetra. Lokalno stanovništvo temperatura ne zabrinjava. Već zamišljam naše majke kako utopljavaju decu na plaži dok mali Holanđani šetaju u kupaćim gaćicama. Kupanje se ne praktikuje samo leti. Jedna od tradicija podrazumeva i Novogodišnje kupanje.

U subotu, 18. juna, do mog stana koji je na 20ak minuta hoda od Ševeningena doprli su neki čudni zvuci. Prvo brodska sirena, onda su se galebovi na okolnim krovovima uznemirili, da bi povremeno vetar doneo i po koji takt pesama Džoa Kokera. Nije mi bilo mrsko da izađem i pratim zvuk, koji me je na kraju doveo do marine. Ovde me je sačekao čitav spektakl. Zaista, bina sa 'Džo Kokerom' (pljunuti), pesma Summer in the City, iako je napolju bilo 15 stepeni prošaranih povremenim pljuskovima, niz tezgi na kojima se prodaju rukotvorine, držači sa nanizanom ribom koja se suši, pleh muzika i defile... Na sve strane vije se zastava Ševeningena: plava, sa tri haringe koje nose žute krune. Haringa potpuno zaslužuje ovaj kraljevski status. Ribolov je ovde i dalje glavni izvor prihoda, i uz luku stoji nekoliko zgrada sa firmama za špediciju ribe, kao i izuzetno dobrih restorana. Ispostavilo se da se baš tog dana proslavlja Dan zastave - dan kada se po prvi put u proleće proda ulov haringe.

'Džo Koker' žeže na sceni

Narednog dana tokom pre podneva nestadoše oblaci, i na tirkiznom nebu pojavilo se sunce. Pozivnica da se ode na plažu. Prolazim kroz Keizerstraat, simpatičnu pešačku uličicu sa lepim radnjama s rukotvorinama, koja vodi pravo do mora. Ispred mene puca vidik, široka i dugačka plaža sa žutim peskom i pučina na kojoj se u daljini naziru jedrilice i teretni brodovi.

Keizerstraat

Šetam satima i udišem miris mora. Ne odlazi mi se. Skidam duksericu i podižem rukave na majici. Sunce me prijatno greje sa strane s koje dopire, dok sa suprotne osećam kako me hladi povetarac. Hodam po mokrom pesku i more prilazi da me pozdravi. Ponegde nailazim na gomile sitnih školjki i šljanaka koje je izbacilo, nasukane meduze i gomilice morske pene. Deca prave kule od peska, skakuću po baricama koje more ostavlja u udubljenjima u pesku i ciče od sreće. Prolazim pored Kurhausa i prilazim ogromnom molu na visokim stubovima. Vreme je da lagano krenem nazad. Nakon dvosatne šetnje osećam da su mi baterije skroz napunjene. Stižem do Keizerstraata i shvatam da sam upravo bila u drugoj dimenziji. Kakva blagodet je imati ovako nešto u blizini i vraćati mu se svaki put kada nam treba terapija prirodom!

Ševeningen je upravo dobio još jednog redovnog posetioca.

Mol s leve i Kurhaus s desne strane

Hrabri su se odlučili da krenu na kupanje.