Kuda god da putujem, jedno od omiljenih mesta za posetu mi je pijaca. Po
tome koliko je šarena i živopisna može se dosta reći o samom gradu i njegovim
žiteljima. I tako sam se u prošlu subotu u podne zaputila na hašku pijacu, Haagse
Markt. Rekoše mi da je najveća u Evropi, ali bila sam prilično sigurna da ni
jedna zapadno-evropska pijaca ne može parirati beogradskim. I još jednom me je
život opomenuo da ničemu ne smemo pristupati s predrasudama.
Haška pijaca jeste najveća u Evropi. Ima 540 tezgi na kojima se može naći
bukvalno sve. Od odeće, farmerki, poput onih novopazarskih, preko orijentalnog
kiča, metraže, posteljine, orijentalne garderobe, rukotvorina, opreme za
mobilne telefone, najživopisnijih tezgi sa voćem iz celog sveta, do prebogate
ponude ribe i morskih plodova. Pravi raj za oči. Šetajući duž redova dugih
preko 500 metara imala sam utisak da mi nešto nedostaje – aha! da, uobičajeno
uzvikivanje kako bi se namamile mušterije. I baš tad jedan sedokosi Arapin
započe svoj repertoar. Dobro, pomislih, ali da li se isto može očekivati i od
Holanđana? Minut kasnije bledoliki dekica započe glasni hvalospev svojim
buketima cveća.
Između tezgi ima dovoljno prostora, osim kada se tu i tamo zaglavi
nekoliko motorizovanih penzionera. Pomislih kako želim takva kolica jednog dana
kad ostarim... Između redova se čuju svi jezici sveta, vide se turbani,
galabije, šarene marame, tesne farmerke, čitav svet u malom.
Stižem do tezgi s ribom. Apsolutna fascinacija! Sve što pliva morem može
se ovde naći. Sa strane stoje gajbe sa najrazličitijim krabama, školjkama,
jastozima. Preko uredno sortiranih gomila ribe leže dve male ajkule. Ispred
tezge niz velikih zlatnih sušenih skuša. 3 komada za 5 evra. Prodavac me
obaveštava da mogu da stoje 8 dana u frižideru, a tri meseca u zamrzivaču. Kod
kuće mi jedna traje tri obroka i sjajna je.
Nailazim na tezgu gde se prave originalni holandski strop vafli. Na
gomilici stoji tamno testo, već oblikovano u loptice. U pekaču se peče jedna
vafla, veličine manjeg tanjira. Sa strane na toploj plotni stoji njih nekoliko, već
ispečenih, i čeka na gladne mušterije. Iako nisam gladna, ne mogu da odolim.
Prodavačica raseca jednu vaflu i bogato je maže karamel-sirupom. Izvol'te, 1,20
eur. Idem usput i grickam vaflu. Taman kad sam je dokrajčila, stižem do
marokanske tezge sa đakonijama. Baklave, razni tanki hlebovi i – burek! Naravno
da moram da ga probam. A i ona vafla je bila preslatka, sad mi treba nešto
slano. Marokanski burek je tanak, kore su deblje i prilično posne. Naravno,
nema svinjske masti. Kad zagrizem, ne sliva se do lakta. Ukus me podseća na
kosovarsku pitu koju je pravila jedna moja stara komšinica poreklom iz Gnjilana. Izuzetno je lep,
ali nije naš burek. Svejedno, nisam razočarana. Idem dalje prepuna stomaka, već
odlučna da preskočim naredna dva obroka.
Oko mene gomile krupnih oraha i džinovskih grožđica, mirisnih holandskih
hlebova, sladoleda, kobasica, sušenih haringi, kibelinga (kibbeling, holandski specijalitet – komadići ribe u pohu) sa
majonezom, šarenih svilenih bombona, karamela, debelih belgijskih vafli, tankih vafli sa
čokoladom, rambutana, ličija, žutog manga, papaje, sireva, začina, čajeva... osećam se kao dete na vašaru. Srećom, burek drži položaj i ne dopušta
gladnim očima da preuzmu kontrolu.
Izlazim s pijace nakon dva sata, pune torbe stvari i glave utisaka, sa
širokim osmehom na licu, i krećem ka stanici tramvaja br. 11. Danas sam samo
jedan od 60000 posetilaca. Da, toliko ih prođe ovuda subotom. Izvinite,
Kaleniću, Đermu, Bajloni, Zelenjaku... moram biti fer, ova pijaca vas je ušila.
Čak nailazim i na gomilu rasutih otpadaka ispred kapije, skroz autentično, nema
šta!
