PODVODNI RAJ EGIPATSKOG JUGA

U rano nedeljno jutro 25. oktobra 2015. sedam u leden auto i vozim ka kući. Ulice su prazne, prozori na autu zamagljeni, grejanje nikako da postigne zadovoljavajuću temperaturu dok se mrznem u tankoj jakni. Neki minut pre pokupili smo prtljag na aerodromu i na brzinu se pozdravili. Nas dvadeset dvoje pospanih povratnika sa ronilačkog safarija po jugu Egipta. 

Ronilački klub Amfora i egipatski Gulf Divers. I ništa bez Zabavnika.

Već treći put idem u Egipat na južnu turu i mogla bih koliko već sutra opet. Iako broj ronilaca raste, priroda je ovde i dalje očuvana i koralne bašte bogate kao retko gde. U oktobru vreme idealno, dani topli, voda 28-29 stepeni, nema vetra, more prilično mirno. Naš brod Makharita čekao nas je usidren u Marsa Alamu, rasporedili smo se po kabinama, skinuli glomaznu i uskočili u letnju odeću. 

Sledilo je raspremanje opreme i željno iščekivanje prvih zarona. Još uvek ošamućeni od ranog jutarnjeg leta, trebalo nam je malo vremena da shvatimo gde smo i priviknemo se na opušteni brodski ritam. Naša ploveća kuća narednih sedam dana nas je lepo prihvatila i ugostila, a domaćini su se svojski potrudili da nam ničega ne nedostaje. 

Dana 19. oktobra isplovljavamo i pravimo prvi zaron u blizini Marsa Alama. Prilagođavamo opremu, skidamo višak odela i tegova i uživamo u toploj vodi. Na Habili Wadi Gemalu već opušteno i vešto uranjamo u dobru, staru crvenomorsku egzotiku. Korali ogromni, iz njih vire džinovske murine dok iznad lebde morski ćurani i jata žutih barbuna. Na noćnom zaronu murine izlaze iz skloništa i kreću u lov, obasjane svetlošću naših podvodnih lampi. Već sutradan smo u još većem raju, blizu granice Egipta sa Sudanom. St. John’s je čuvena ronilačka poslastica. 

U naredna dva dana tu nas čekaju delfini, ajkule, prelepe pećine u kojima se svetlost sa površine poigrava sa morskim plavetnilom, druželjubivi veliki napoleoni i kornjače. Na Habili Gaffaru doživljavamo san svakog ronioca: prilazi nam grupa velikih plavih delfina, obleću oko nas i osmatraju nas. Potom stiže i velika siva ajkula. Hitamo ka njoj, ali delfini se grupišu i ne daju joj da nam se približi. Kao da nas žele samo za sebe. U jednom trenutku nalazimo se u sendviču delfina i ajkule. Ostaju s nama još neko vreme i potom se gube u plavetnilu. 

 

Ronilački znak za ajkulu. I eto je.

Delfine srećemo opet u Kući delfina (Dolphin House), ovoga puta one manje, Delphinus delphis. Ne stižemo da ih prebrojimo i jurimo se s njima, svesni da je to trka u kojoj nema šanse da pobedimo. Veoma su brzi i okretni dok hitaju iznad belog peska. 

U pećinama Opasnog grebena (Dangerous Reef) provlačimo se kroz tesnace i procepe između korala. Prepadamo dve pegave raže koje nam se sklanjaju s puta. Pećine su na relativno maloj dubini, i prelepo osvetljene. Snopovi svetlosti šaraju dno i boje skrivene kutke misteriozno zelenkastom bojom. Na još pećina nailazimo na istoimenom mestu – Caves, gde pod vodom ostajemo čak 90 minuta, kao i na grebenu Claudia. 

Kod pećina srećemo i ogromnog umiljatog napoleona. Kruži oko nas i kupa se u mehurićima, dok nas njegovo ljubopitivo oko netremice posmatra.

Na putu nazad svraćamo do Elfinstona (Elphinston), grebena čuvenog po ajkulama. Još dok je brod na vezu primećujemo dve okeanske beloperke kako kruže oko broda. Odlazimo zodijakom na ivicu grebena i spuštamo se na 35 metara dubine. Ajkula se pojavljuje na sekund u daljini, a grupa koja je bliže površini se sreće oči u oči sa ovom lepom životinjom. 

Na Al Shoni nismo videli morske krave, iako im je to prirodno stanište gde ima dovoljno morske trave kojom se hrane. Suviše je ljudi u zalivu, pa se tokom dana sklanjaju u dubinu. Ali zato srećemo najveću kornjaču koju sam ikada videla. Mirno leži na koralu i pušta nas da je skroz opkolimo. Ipak, u nekom trenutku smo joj dosadili, pa se tromo podiže i odlazi na površinu. Iako deluje nezgrapno, brza je i lako nam beži. 

 

Kako se približavamo Hurgadi, gde treba da se iskrcamo, raste žal za proteklim danima. U Hurgadi imamo jedno popodne da, po običaju, poharamo radnje ronilačke opreme, počastimo se sjajnom morskom hranom, i kupimo koju krpicu od čuvenog egipatskog pamuka. U sred noći polećemo i sneni stižemo u hladno beogradsko jutro. Prelepo putovanje, divni ljudi, fantastični predeli, fascinantan živi svet i osećaj beskrajne sreće. 

Film o ovom putovanju može se pogledati ovde: Blue Paradise i ovde: The Deep Sea and Music
Više o morskim bićima pomenutim u ovom tekstu: Dubine

Morski ćuran na noćnom zaronu.

Jato antiasa (kraja).

Žuti leptiri.

Izlazak sunca. Vreme je za jutarnji zaron.

KORALNA GROBNICA

Na dubini između deset i trideset metara, blizu egipatske luke Safaga na Crvenom moru, leži ogroman trajekt još od 1991. godine. Veličine kao i čuveni Tistlgorm, ova olupina ipak privlači manje ronioca – u njoj i danas ima tela žrtava koje nisu uspele da se spasu brodoloma.

Spustili smo se tiho na deset metara do krme. Ogromno truplo prostiralo se pred nama, a pramac gubio u morskom plavetnilu. Zastali smo da odamo poštu žrtvama. Saznanje da iz broda nisu izvučena sva tela žrtava ove velike pomorske tragedije izazivala je strahopoštovanje. Prva pomisao mi je bila – dvadesetak minuta koliko je trebalo da ova grdosija potone nama sada deluje kao treptaj oka, a ljudima koji su bili zarobljeni u potpalublju mora da je bilo čitava večnost…

Salem Ekspres, gigantski trajekt dugačak 110 metara kog su pokretala dva moćna motora, vraćao se 16. decembra 1991. iz Saudijske Arabije. Nosio je veliki broj vozila i prevozio još veći broj putnika, zvanično 650, sa posadom. Nezvanično, po nekim pričama, čak oko 1600. Bili su to uglavnom hodočasnici koji su se vraćali iz Meke. Brodom je upravljao Kapetan Hasan Moro, iskusan i izuzetno dobro obučen moreplovac. Ovaj trajekt poznavao je u dušu – kormilo Salema držao je od 1988. I ne samo to, put od Džede u Saudijskoj Arabiji do Safage u Egiptu od nekih 450 nautičkih milja znao je kao svoj džep. Stoga nije bilo potrebe da zaobilazi koralne grebene južno od safaške luke, već je umeo vešto da manevriše između grebenja i obale. Na taj način svaki put bi uštedeo oko dva sata.

Ove kobne decembarske večeri vetar se pojačavao i polako prerastao u oluju. Kapetan Moro, svestan činjenice da su mnogi putnici na palubi izloženi veoma neprijatnim vremenskim uslovima, a i želeći da što pre stigne u Safagu, približio se obali što je više mogao pomerajući kurs malo više ka istoku nego obično. Bila je skoro ponoć kada je oluja besnela a brod se “punom parom” približavao hajndmenskom grebenu blizu Ša’ab Šera. U ovakvim uslovima ni najiskusniji pomorci ne bi trebalo da žure. Kapetan Moro nije uspeo da Salem dovede bezbedno u Safagu. Brod je svom silom udario u greben.

Trup broda je sa prednje desne strane (posmatrano sa pramca) probušen, a od siline udarca „pokretni most“ na krmi se otvorio i voda grunula u nivo palube na kom su bila parkirana vozila. Ogromna količina vode koja je preplavila brod, kao i divljačka oluja okončali su karijeru Kapetana Moroa. Salem Ekspres je potonuo za manje od dvadeset minuta nakon što je udario u greben i „legao“ na dno na desni bok. Iako je u blizini bilo nekoliko manjih brodova, nijedan nije bio u stanju da se približi Salemu i pomogne davljenicima iz opravdanog straha da će potonuti zajedno s njim. Salem je, žureći da potone, sa sobom odneo i sve čamce za spasavanje i ostavio ljude da se snalaze kako znaju i umeju. Začuđujuće je da je od 180 ljudi, koliko je preživelo, većina uspela da dopliva do obale bez ičije pomoći. Ostali su, zajedno sa kapetanom Moroom, otišli na svoje poslednje hodočašće.

Na Salemu je, po zvaničnoj dokumentaciji, bilo 578 putnika i 72 člana posade. Veruje se da je brod prevozio duplo više putnika, mada za to ne postoje konkretni dokazi. Zvaničan broj žrtava je 470. Njima je bilo svejedno što su nakon ove nesreće egipatske vlasti obavezale sve velike brodove da idu „bezbednijim“ putem, zaobilazeći grebene. Bilo im je svejedno i što je posada dobila silne kritike i što ronioci egipatske Mornarice nisu uspeli da izvuku sva tela iz potpalublja tokom dana koji su usledili.

OBILAZAK BRODA

Prva stvar koja ukazuje na veličinu Salem Ekspresa je propeler kog su uveliko počeli da nastanjuju korali. Ovo je jedan od dva propelera koji se nalazi bliže površini. Drugi je na tridesetak metara, mnogo bogatiji koralima.  Peščano dno prekriveno je talasastom plastikom, nekada nadstrešnicom koja je putnicima na palubi pružala zaštitu od sunca i kiše, otvorenim koferima u kojima više nema stvari, komadima odeće koju je već teško identifikovati, a među silnom gvožđurijom ugnezdili su se i jedan televizor i kasetofon. Ovakve stvari kao i dečji ranac i patika bude sažaljenje i skrušenost pred snagom prirode. Egipćani retko rone oko ove olupine jer je smatraju pravom grobnicom i misle da mrtve ne treba uznemiravati. Radoznali strani ronioci, čak i oni koje je inače teško obuzdati da ne diraju korale i uznemiravaju životinje, mirno i s poštovanjem krstare pored ovih ostataka.

Kod srednjeg dela broda, na pesku su poređani čamci za spasavanje. Iznad njih izdižu se dva dimnjaka i paluba sa nekada belim plastičnim sedištima, prozori bez stakala i mračna unutrašnjost u kojima danas utočište nalaze jata riba, kao i metalna ograda na kojoj su se nanizali korali. Na komandnom mostu iz radara mlitavo vise ogoljene žice. U potpunom mraku prostora za automobile, ko ima prilike da u njega uđe, mogu se videti gomila kofera, dečji bicikli, lutke i, naravno – automobili.

Morska stvorenja koja žive oko grebena Hajndmen polako iskorišćavaju prednosti stambenog prostora Salema. Ribe-anđeli, leptiri, pegave raže i murine odavno su se ovde odomaćile. Za zarđalu konstrukciju broda “zalepili” su se mnogobrojni živopisni korali i lišajevi.

Salem Ekspres je dokaz da je čovek, i pored mnogobrojnih dostignuća i briljantnog uma, pred prirodom i dalje nemoćan. Na žalost, verovatno ni 470 nastradalih nije dovoljno da natera ljudski rod da prirodi u svakoj trci da prednost.  

****Salem Express sam prvi put posetila 2005. Vratila sam mu se 2014, uz ista osećanja. Tekst je od onomad, slike savremenije...

   

Ovde se moze pogledati Film na YouTube o safariju na ostrvima Brothers, na kom se vidi i Salem Express.

SKARABEJ

Jedna mala buba koja ceo životni vek provede kotrljajući balegu, ušunjala se u mit i tamo ostala milenijumima. Balegar, kotrljan ili skarabej simbol je preporoda i obnavljanja.

Kada vas put navede u Kairo i kada se nađete na bazaru Han el Halili, bićete okruženi simbolima čudesne bube na hiljadu načina: tirkizni kamen u obliku skarabeja u više veličina, srebrni ili zlatni privezak za lančić, amajlije i statue od dragog kamenja, granita, stakla, pleksiglasa, kamena, slike na lažnom ili pravom pergament papiru posute skarabejima, šalovi, galabije, ukrasi, sve vrvi od ovog neobičnog simbola. Preduzimljivi trgovac ispričaće vam mnoštvo priča ne bi li vas namamio da pazarite robu, ali sve se svodi na isto: “Kupi, za sreću!”.  

Simboli skarabeja pratiće vas po celom Egiptu, po grobnicama i hramovima velikih faraona, a ako zađete u pustinju velika je verovatnoća da ćete ga sresti i uživo. Njegovo veličanstvo, Scarabeus sacer, zapravo je mali crni trapavko u večitoj potrazi za balegom.

Skarabej, kotrljan ili balegar pripada porodici Scarabaeidae i živi na svim kontinentima osim Antarktika. Hrani se balegom i organiskim materijama u raspadanju pa se može reći da je pravi ekolog – bez njega i njemu sličnima zemlja bi bila prekrivena izmetom i truleži. Koliko je ovo biće važno za eko-sistem govori i činjenica da je Australija uvezla 45 vrsta kotrljana iz različitih delova sveta kako bi kontrolisala količine kravlje balege.

Osim što ima čvrsto, robusno telo, balegar ima veoma jake noge zahvaljujući kojima može da kotrlja izmet i nekoliko desetina puta veći od sebe samog. Prednjim nogama se snažno odupire o zemlju a zadnjim spretno gura lopticu balege. Kotrljan tačno zna u kom pravcu treba da odgura svoju lopticu koja mu potpuno zaklanja vidokrug, a dok se većina životinja orijentiše prema suncu, kompas kotrljana se vodi prema mesecu,  odnosno polarizovanoj svetlosti. Zato u noćima kada nema mesečine u saobraćaju kotrljana nastaje potpuni haos. Sa pojavom mesečine on ponovo postaje pravolinijski.

Na svetu postoji oko 7.000 vrsta kotrljana a dovitljivost nekih od njih je potpuno zadivljujuća. Na primer južnoamerički Zonocopris gibbicolis hrani se izmetom velikih puževa. Osim što ih puževi snabdevaju hranom, služe im i kao prevozno sredstvo: kada žele da se prevezu, bube im skoče na leđa i uživaju u vožnji.

ČUDESNO ROĐENJE

Ovoj bubi balega nije samo izvor hrane već i kolevka. Ni malo nalik drugim insektima, balegari su odlični roditelji – dok mužjak prikuplja balegu, ženka polaže jaje u svaku od vešto izvajanih loptica. Potom sve vreme brižljivo čisti stanište i brine se o mladima kad se izlegu. A larve se izlegu najviše zahvaljujući sunčevoj toploti.

Upravo zato je skarabej privukao pažnju starih Egipćana koji su u ovako „spektakularnom rođenju“ iz izmeta videli simbol vaskrsnuća a rađanje potpomognuto sunčevom toplotom kao svemoć sunca i Boga sunca – Ra. Kako je kod njih zagrobni život igrao krucijalnu ulogu, Egipćani su verovali da će pomoću skarabeja koji zna tajnu preporoda uspeti da svojim mrtvima omoguće bezbedan put na onaj svet. Zato se u zavojima egipatskih mumija uvek nalaze amajlije ove bube, naročito u predelu oko srca. 

Deo XXXB poglavlja Knjige mrtvih:

O, srce moje, koje od majke dobih,

o, srce moje koje od majke dobih,

Srce moje svih mojih uzrasta,

ne svedoči protiv mene!

Ne budi protiv mene pred proceniteljima!

Ne naginji vagu protiv mene

u prisustvu Čuvara ravnoteže!

Ti si moja duša koja je u mom telu,

Bog Knum koji moje udove čuva.

Kada kreneš u budući život

moje ime neće zaudarati dvoranima

koji stvoriše ljude u njegovo ime.

Ne govori laži o meni

u prisustvu Velikog Boga!

Veličine od 3 do 10 cm, skarabeji su se pravili od zelenog kamena na kome bi bili urezani redovi iz XXXB poglavlja Knjige mrtvih, u kome počivši, tokom ceremonije merenja srca (odnosno odmeravanja grehova), moli svoje srce da ne svedoči protiv njega. Kao materijal najčešće je korišćen jaspis, redak kamen, vrlo tvrd i težak za obradu, pa su u nuždi u obzir dolazili i drugi materijali, ali je boja uvek morala biti zelena (ako materijal nije bio zelene boje onda je glaziran) jer je simboliše varkrsnuće i zdravlje.

Slika iz sarkofaga sveštenice Nesikonsu (stoji s leve strane). Hieroglilfi objašnjavaju da je

figura koja sedi Bog jutarnjeg i večernjeg sunca, Kepera i Atum, a simbol skarabeja iznad njegove glave predstavlja  sunce koje se rađa na istoku i zalazi na zapadu. Na mnogim freskama Kepera se

prikazuje sa skarabejem umesto glave.

Osim kao „vodiči“ u zagroban život, skarabeji su se koristili i kao amajlije kojima su se pripisivale svakojake moći, kao pogodno mesto za zapisivanje molitvi, a egipatski velikaši koristili su ih i kao pečate – na ravnoj, donjoj strani urezivao se tzv. kartuš - hijeroglifima ispisano ime faraona, kralja, sveštenika i sličnih velikaša, a veličina pečata varirala je od nekoliko centimetara do čak nekoliko metara. 

Skarabej XII dinastije faraona, 1878-1841. godina p.n.e. sa kartušem Sesostrisa III, nekada glaziran zelenom bojom. 

Skarabej sa kartušem Amenhotepa III, XVIII dinastija, 1386-1349. god. p.n.e.

MIT KOJI JE OBIŠAO SVET

Od Egipćana za čudesne “moći” skarabeja čuli su Feničani koji su priču raširili po Mediteranu, Grci su mit o ovoj bubi dalje proneli po Evropi i Aziji, a u Južnoj Americi plemena indijanaca isplela su svoje legende koje kotrljana uzdižu do božanstva. Po njihovom predanju, balegar po imenu “Aksak” stvorio je od gline prvu ženu i čoveka. Taoisti su u staroj Kini skarabeja utkali u svoja religiozna i filosofska shvatanja a Etrurci su ga koristili kao ornament.

Skarabej je simbol metamorfoze, reinkarnacije, kontinuiranog života, nešto poput ptice

feniksa koja se rađa iz sopstvenog pepela.

U grčkim mitovima skarabej se vezuje za priču o divovima. Aristaos je bio jedini džin koji je preživeo rat s bogovima. Spasla ga je majka, Gea, koja ga je sakrila na ostrvo Sikelia (Sicilija) pretvorivši ga u skarabeja. 

Ratnički prsten sa skarabejem, oko

300. godine p.n.e., Taranto, Italija

Simbol skarabeja iz kasnog grčkog arhajskog

perioda sa jasnim uticajem feničanskih motiva.

U kontinentalnoj Evropi skarabej se vezuje za raznorazna praznoverja i vradžbine. Na primer u Švedskoj je među seljacima postojalo verovanje da ako seljanki zatreba pomoć oko radova u kući i polju, dovoljno je da stavi skarabeja pod pazuh. Nakon tri nedelje izleći će se čovečuljak koji će joj pomagati oko svega. Seljaci su takođe verovali da je skarabej odličan meteorolog: ako leti ujutru, vreme će biti loše, ako leti uveče, vreme će biti lepo. U Britaniji su farmeri ubijali kotrljane verujući da privlače grom.

Mnoge hrišćanske legende pripovedaju da je skarabej pio Hristovu krv koja je kapljala sa krsta na kom je raspet. U Nemačkoj i Meksiku pepeo jelenka, bliskog rođaka kotrljana, koristio se za spremanje ljubavnih napitaka, lečenje reumatizma i uhobolje. 

Srebrni privezak sa tirkiznim skarabejem

kakav se danas može kupiti na egipatskim bazarima

Pa eto, kada se nađete na kairskom bazaru Han el Halili, nemojte da propustite priliku da kupite makar malu amajliju sa skarabejem. Kada je tolikim narodima donosila sreću – valjda će i vama.

AJKULE, DOLAZIMO!

Kada smo u sred noći 23. novembra 2014. krenuli put Egipta, napustili smo mrazom okovan, sneni Beograd, radujući se što ćemo još malo odložiti zimu. Nas dvadeset troje ronilaca, u udruženom poduhvatu ronilačkih klubova Amfora i Svet Ronjenja, već istog dana krenuli smo brodom Bohemia iz Hurgade i popodne napravili prve zarone. Ahmed i Aziz iz odlično organizovanih Golf Diversa pokazali su se kao sjajni domaćini i podvodni vodiči. Ni nemirno more, ni jak vetar nisu umanjili naš entuzijazam i radost što ćemo na ovom safariju videti ajkule.

Vremenski uslovi su nas drugog dana naveli put Safage, gde smo obišli čuvenu olupinu Salem Express i odmah uronili u dobro nam znano crvenomorsko šarenilo. Nakon prolaska kroz prostrani prtljažnik Salema gde su igre svetlosti i senke bile idealne za podvodnu fotografiju, istraživali smo brod spolja, pozdravili se s mirnim jatom barbuna na dnu i razigranim jatom streličara na vrhu olupine. 

Nakon noćne plovidbe stigli smo na ostrvo Big Brother – Veliki brat. Ostrvce je jalovi komad žutog kamena, i da na njemu nema svetionika ličio bi na površinu Marsa. Gore pusto, ali zato ispod – pravi raj! Već na prvom, ranojutarnjem zaronu nabasali smo na tri ajkule: okeansku beloperku (notornu proždiračicu brodolomnika), psa-lisicu (thresher shark, sa repom dužim od tela) i sivu grebensku ajkulu koja nas je stidljivo osmotrila i pobegla. Na ovom zaronu nas je iznenadila i velika barakuda, a kasnije smo ih u tolikom broju viđali da su nam postale uobičajen prizor.

Ni na druga dva zarona istog dana nije izostalo iznenađenja: opet siva ajkula, mala kornjača (zapravo jedina kornjača koju smo videli tokom safarija – pitanje je da li njihovo odsustvo ima veze s velikim brojem ajkula?), i predivni veliki napoleon koji nam je pozirao, mazio se, pokazao nam u kojoj pećini živi i potom iz nje izašao sa mladim napoleonom. Uveče nema noćnog zarona, okeanske beloperke kruže oko broda i čuvaju teritoriju a mi sa gornje palube posmatramo scene kao iz naučno-popularnih dokumentaraca.

Te noći, za razliku od prethodnih, konačno smo spavali mirno, nežno se ljuljajući na talasima. A nakon toliko uzbuđenja, san je lako došao. Ujutru u cik zore lupanje na vratima kabina: Wake up!, Ahmedov uobičajeni poziv. Brifing, pa novi zaron na četrdesetak metara, opet pas-lisica, i „druželjubiva“ (srećom sita) okeanska beloperka. Prepričavanje događaja uz obilan doručak, odmor pa novi zaron. A tokom drugog zarona neki od nas su imali previše blizak susret sa okeanskom beloperkom na površini, na samom početku.

Adrenalin, strah i radost istovremeno, fotografisanje... Taj osećaj ushićenosti mogu da razumeju samo pasionirani ronioci, dok ostalom delu populacije ne deluje baš normalno. Uživamo u uzbuđenju i tonemo opet na četrdesetak metara. Olupine brodova Aida i Numidia, jato barakuda, izuzetno bogati i živopisni korali, jata sitnih riba... Nakon drugog zarona prebacujemo se do drugog ostrvceta, Malog brata (Small Brother), na kome nema ničega osim čudnih kamenih formacija (nekome je bilo dosadno? Neko je vežbao gađanje iz puške? Tokom noći su se pojavili vanzemaljci?...).

Na trećem zaronu tog dana oko Malog brata svedoci smo ništa manje bogatog prizora: lepo jato holocentrida (morskih veverica) mirno lebdi oko grebena dok nas ravnodušno posmatratraju buljavim očima i poziraju pred kamerama. Veliki broj trubača nas opkoljava i prati, i dovoljan je samo mali pogled u stranu da nas iznenadi prisustvo nekog koji pliva tik uz nas.

Narednog dana kod Malog brata naišli smo na ajkulu-čekićaru, sivu grebensku ajkulu, neizostavne barakude, i popodne se oprostili od ovog divnog mesta uz spoznaju da mu se definitivno moramo vratiti. Nakon duže i burne plovidbe, uveče smo stigli blizu Safage i jedva dočekali noćni zaron da se malo protegnemo. Tu su nas pozdravile ribe-papagaji koje su već spavale u svojim „pidžamama“, sićušne oči račića koje se vide samo kada se u njih uperi svetlost, velika murina koja je baš krenula u lov, ribe-lavovi (morski ćurani) koji su se obradovali snopovima svetlosti... 

Poslednjeg dana ronjenja u blizini Hurgade, gde smo napravili dva zarona, dočekalo nas je mnoštvo pegavih raža, ogromnih murina, žutih, pegavih slatkoustih plektorhinkusa (sweetlips), nekoliko velikih napoleona, kao i jedna patuljasta riba-lav koja se uvaljala u pesak i preteći raširila bočna peraja kao krila. Uveče smo se vezali u Klub Marini u Hurgadi i svima nam je bilo neobično kad je trebalo obuti cipele i izaći na kopno.

Dobri ljudi iz Golf Diversa su nam narednog dana servirali doručak i ručak, i pustili nas da ostanemo na brodu do 10 sati uveče kada smo krenuli put aerodroma.

Ceo dan u Hurgadi iskoristili smo da poharamo ronilačke radnje, radujući se kao deca u prodavnici kolača. U glavi su već počeli da se kuju planovi za buduće avanture i nove safarije. Po povratku u Beograd dočekala nas je ledena košava, pa je drugim ljudima bio potpuno neshvatljiv širok osmeh na našim licima. Glava puna utisaka, pred očima još uvek podvodno šarenilo, oko srca toplo zbog divnih ljudi i druženja... Bilo je ovo putovanje koje će nas grejati cele zime 2014-2015. 

Ovde se moze pogledati Film na YouTube o ovom safariju.