Najdražih mi 5 mesta u Hagu

 Mesto broj 5:

 SCHEVENINGSE BOSJES - Ševeningenska šuma

Ova šuma, koja se prostire na 92 hektara, nastala je između 1100-1400. godine na dinama između grada Haga i Ševeningena. Prošarana je betoniranim stazicama koje prolaze kroz skoro potpunu divljinu, pokraj prelepih travnjaka, jezera, a neke su posebno rezervisane za bicikliste, šetače ili one koji bi radije da projašu na konju. Ima potpuno pustih i zavučenih mesta za ljubitelje osame, mesta lepih za okupljanje, roštiljanje ili uživanje kraj jezera. Pola sata šetnje kroz ovu šumu garantovano puni baterije, podstiče razvoj moždanih neurona, jača imunitet i poboljšava međuljudske odnose.

Mesto broj 4:

AMAZING ORIENTAL - Orijentalna samoposluga u ulici Grote Marktstraat

Fenomenalna velika samoposluga sa hranom iz najudaljenijih delova dalekog istoka. Ova radnja me mirisima i ukusima vraća na sva daleka mesta koja sam posetila. Tu ima sveže hrane, smrznute, svih mogućih začina, konzervi, čajeva, nudli, soseva, slatkiša... Često odem tamo i kad mi ništa ne treba, samo da uživam u šarenilu.

Mesto broj 3:

PLEIN - Trg sa jednostavnim nazivom - Trg.

Plein je trg geometrijski pravilnog oblika, kome je najlepše prići ulicom Lange Poten (u prevodu - duge noge). Lange Poten se u analima grada Haga pominje još u 14. veku. Tada je bila blatnjava ulica u kojoj su rasle vrbe. U 17. veku se tu grade prve zgrade uz kanal, dok je 1934. ovo bila prva asfaltirana ulica u gradu, sa semaforom. Danas spaja centar grada i železničku stanicu, a bitna je zato što se iz nje prilazi Parlamentu, Palati pravde, i sjajnom Maurichausu. Nakon Trga, ulica prerasta u Korte Poten, tj. kratke noge. A sam Trg krasi centralna statua Viljema Oranskog, Oca nacije. Sa dve strane je opkrojen restoranima i kafeterijama i idealno je mesto za kafenisanje i ćeretanje po lepom danu u bašti restorana, hvatanje ovde dragocenih zraka sunca i posmatranje događaja na samom trgu. Takoreći, omiljeno blejalište.

Mesto broj 2:

MAURITSHUIS- Muzej Maurichaus

Više detalja o ovom muzeju može se naći u tekstu posvećenom samo njemu: Mauritshuis, simbol Zlatnog doba Holandije
A ovde samo o osećaju: retki su muzeji u kojima se osećam kao kod kuće i kojima želim da se vraćam nebrojeno puta. Prestala sam da brojim svoje odlaske u Mauric (naročito otkako imam Museumkaart, toplo je preporučujem svim ljubiteljima umetnosti koji ostaju duže vreme u Holandiji - link za Museumkaart), a ponekad odem samo da prošetam i vidim neke od mojih omiljenih slika. Ili da sednem na klupu u nekoj od malih prostorija i upijam atmosferu. Mauric je ono najbolje od Holandije.

Mesto broj 1:

SCHEVENINGEN STRAND - Ševeningenska plaža

I o Ševeningenu postoji zaseban tekst: Letovanje na Ševeningenu. Ova četiri kilometara duga peščana plaža je najveća blagodet grada, i mesto koje potpuno odudara od okoline. Toliko volim šetnje po pesku uz more da imam patike samo za tu namenu. Više se ni ne trudim da otresam pesak. Nije problem ni ako me more malo zalije.

Ova plaža je drugačija prilikom svakog našeg susreta. Najlepša je u suton kada je nebo išarano hiljadama boja koje se ogledaju u moru i mokrom pesku. More je ponekad pitomo a ponekad razjareno, vetar može biti slab ili jak toliko da ponekad čak i podigne i uskovitla pesak, ali je uvek prelepo, prelepo...

Letovanje na Ševeningenu

Ševeningen ljudima iz naših krajeva budi veoma jasne političke asocijacije. Pre osnivanja Haškog tribunala verovatno je retko ko i znao gde je Ševeningen. Danas, kada nekome kažete da idete tamo, obično sledi smeh, pa prigodna šala na temu pritvorske jedinice.

Ali Ševeningen je pravi dar prirode i nosi lepote o kojima se retko priča. Ova kilometrima duga peščana plaža (koja nosi isto ime kao i jedna od osam opština grada Haga) po sunčanom danu nimalo se ne razlikuje od tropskih, naravno, dok ne kročite u more. Zapravo, prilično me podseća na plaže sa juga Šri Lanke, po boji peska i bespreglednom prostranstvu. Na oba mesta more je jednako odlučno da pokaže ko je gazda: besni, lomi se i peni, pa ako neko i uspe da uđe u plićak, jake struje će ga ubrzo upozoriti da ne ide daleko. Jedina razlika je u temperaturi, kako vazduha tako i vode. I tu leži ogromna prednost Ševeningena: na kojoj topskoj plaži bi bilo moguće pešačiti par sati uz more u sred podneva, dok je sunce u zenitu, a da se pritom ne vratimo sprženi?

Skulptura žene ribara. Ko zna koliko je žena vekovima zabrinuto stajalo baš na ovom mestu i gledalo u more.

Naziv je Ševeningen dobio još u 13. veku kada su se ovde pojavili Angli i Sasi. Ubrzo je uz more niklo ribarsko selo koje je vekovima trpelo razne vremenske nepogode, da bi krajem 19. veka konačno ovde nikla luka. Do tad ribari su koristili čamce sa ravnim dnom, koje bi mogli da preko peska dovuku do vode. Čamac sa ravnim dnom u ovako divljem moru verovatno bi se okretao kao palačinka. Uz luku, Ševeningen je dobio i hotel i restoran, čuveni Kurhaus. Tako počinju da pristižu i turisti, i da se razvijaju raznorazni sportovi koji su se mogli praktikovati na širokoj plaži gde ima dovoljno vetra. Lokalno stanovništvo temperatura ne zabrinjava. Već zamišljam naše majke kako utopljavaju decu na plaži dok mali Holanđani šetaju u kupaćim gaćicama. Kupanje se ne praktikuje samo leti. Jedna od tradicija podrazumeva i Novogodišnje kupanje.

U subotu, 18. juna, do mog stana koji je na 20ak minuta hoda od Ševeningena doprli su neki čudni zvuci. Prvo brodska sirena, onda su se galebovi na okolnim krovovima uznemirili, da bi povremeno vetar doneo i po koji takt pesama Džoa Kokera. Nije mi bilo mrsko da izađem i pratim zvuk, koji me je na kraju doveo do marine. Ovde me je sačekao čitav spektakl. Zaista, bina sa 'Džo Kokerom' (pljunuti), pesma Summer in the City, iako je napolju bilo 15 stepeni prošaranih povremenim pljuskovima, niz tezgi na kojima se prodaju rukotvorine, držači sa nanizanom ribom koja se suši, pleh muzika i defile... Na sve strane vije se zastava Ševeningena: plava, sa tri haringe koje nose žute krune. Haringa potpuno zaslužuje ovaj kraljevski status. Ribolov je ovde i dalje glavni izvor prihoda, i uz luku stoji nekoliko zgrada sa firmama za špediciju ribe, kao i izuzetno dobrih restorana. Ispostavilo se da se baš tog dana proslavlja Dan zastave - dan kada se po prvi put u proleće proda ulov haringe.

'Džo Koker' žeže na sceni

Narednog dana tokom pre podneva nestadoše oblaci, i na tirkiznom nebu pojavilo se sunce. Pozivnica da se ode na plažu. Prolazim kroz Keizerstraat, simpatičnu pešačku uličicu sa lepim radnjama s rukotvorinama, koja vodi pravo do mora. Ispred mene puca vidik, široka i dugačka plaža sa žutim peskom i pučina na kojoj se u daljini naziru jedrilice i teretni brodovi.

Keizerstraat

Šetam satima i udišem miris mora. Ne odlazi mi se. Skidam duksericu i podižem rukave na majici. Sunce me prijatno greje sa strane s koje dopire, dok sa suprotne osećam kako me hladi povetarac. Hodam po mokrom pesku i more prilazi da me pozdravi. Ponegde nailazim na gomile sitnih školjki i šljanaka koje je izbacilo, nasukane meduze i gomilice morske pene. Deca prave kule od peska, skakuću po baricama koje more ostavlja u udubljenjima u pesku i ciče od sreće. Prolazim pored Kurhausa i prilazim ogromnom molu na visokim stubovima. Vreme je da lagano krenem nazad. Nakon dvosatne šetnje osećam da su mi baterije skroz napunjene. Stižem do Keizerstraata i shvatam da sam upravo bila u drugoj dimenziji. Kakva blagodet je imati ovako nešto u blizini i vraćati mu se svaki put kada nam treba terapija prirodom!

Ševeningen je upravo dobio još jednog redovnog posetioca.

Mol s leve i Kurhaus s desne strane

Hrabri su se odlučili da krenu na kupanje.