TANZANIJSKI SAFARI

NGORONGORO

Kada vam neko kaže da ćete se uskoro obreti u unutrašnjosti vulkana, svašta pomislite. Međutim, da nisam znala da je Ngorongoro krater, najverovatnije ne bih ni primetila. Tek kada stoji na sredini platoa prečnika 22,5 km i sagleda celu panoramu, čovek postane svestan da je u potpunosti okružen udaljenim planinskim masivom jednake visine. Ngorongoro je kaldera* unutar koje obitava jedan sasvim poseban i izolovan svet.

-----

*Kaldera je geološki oblik koga stvara vulkan kada se uruši sam u sebe, tako stvarajući veliki i poseban oblik vulkanskog kratera /definicija: Wikipedia/.

Od Aruše do Nacionalnog parka Ngorongoro ima 180 km. Put nas vodi iz tanzanijske nizije do visokogorja, serpentinama do nadmorske visine od 2400 metara, kroz gustu šumu, da bi se spustio 600 metara niže u savanu unutar same kaldere. Naziv Ngorongoro potiče od reči El-Nkoronkoro na jeziku Masaia, što znači Dar života, i savršeno ga opisuje. Arheološke iskopine potvrdile su da su ovo mesto naseljavale razne vrste hominida još pre 3 miliona godina. U sklopu nacionalnog parka je i klanac Olduvai, koji se smatra kolevkom čovečanstva, jer su tu pronađeni ostaci najstarijeg poznatog čoveka, Homo habilis, i ranog hominida, Paranthropus boisei. Danas ga domom mogu zvati samo Masai. Nacionalni park je osnovan 1959. godine, i od tada su Masai raseljeni po obodu parka, ali im je dozvoljeno da tokom dana dovode stoku na ispašu. Prvi Evropljanin koji je stupio u Ngorongoro bio je Oskar Bauman, 1892. godine. Sada tačno mogu da zamislim kako se osećao kada se našao u ovom čudu prirode.

Ngorongoro je najveća ugašena i netaknuta kaldera na svetu, i smatra se da je nastala nakon erupcije vulkana pre dva do tri miliona godina. U sredini se nalazi slano jezero, Magadi. Savanu i okolnu bujnu šumu napaja više izvora, od kojih je najinteresantniji Ngoitokitok gde se nalazi i plato na kom mogu da se okupe posetioci (za razliku od ostatka parka gde se može kretati samo u džipovima), kraj jezerceta u kom žive nilski konji. I tako, dok se krišom služite hranom iz lanč-paketa, jer za istog veliko interesovanje pokazuju i razne vrste ptica, poneki nilski konj frkne, izroni jedno oko, i ponovo se lenjo uroni u tamnu vodu, na samo par metara od vas.

Najveće blago ovog nacionalnog parka je živi svet – na 809,440 hektara ovde živi oko 25.000 krupnih životinja: lavovi, crni nosorozi, slonovi, afrički bizoni, nilski konji, gnuovi, zebre, Grantove i Tompsonove gazele, oriks  antilope, velike kobus antilope, nojevi, hijene, gepardi, afrički divlji psi i leopardi, servali (vrsta divlje mačke), dok u jezeru Magadi ima i flaminga, a ptica ukupno 500 vrsta.

Vozimo se otvorenim džipom i pažljivo posmatramo okolinu. Oko nas lagano u vrsti šetaju zebre, gnuovi stoje ili kaskaju, a onda povremeno neko samo uzvikne Eno lava! S druge strane par nojeva izvodi ljubavni ples. Pored prašnjavog puta kojim se krećemo, hijena osluškuje oko sebe i najednom uskače u rupu. Egzotične ptice kruže nebom ili elegantno, dugim nogama gacaju po plitkim barama. Na jednom mestu nailazimo na gomilu nilskih konja u relativno maloj bari. Poređani su kao debrecine i lenjo se baškare.

Ono što je prilikom kratke posete nemoguće videti, ali se može zamisliti spektakularni prizor, su periodične migracije nekih životinja kroz ekosistem Serengetija u koji spada i Ngorongoro, od toga čak milion gnuova, 72.000 zebri i oko 350.000 Tompsonovih i Grantovih gazela.

Ipak, ono što se može zaključiti prilikom jednodnevne posete jeste da sve ove životinje ovde žive u savršenom skladu i miru, u najčistijoj i neiskvarenoj prirodi. U Ngorongorou nije dozvoljen lov, a krivolov sprečavaju redovne patrole. Turističke posete ne uznemiravaju životinje jer postoje stroga pravila, i to je očigledno kada prolazite pored krda koje se uopšte ne uzbuđuje zbog vašeg prisustva. Takođe, od turizma se ubiru znatna materijalna sredstva koja podržavaju očuvanje eko-sistema.

 TARANGIRE

Tarangire je šesti po veličini nacionalni park u Tanzaniji, i iako nije smešten u tako naučno-fantastičnom okruženju kao Ngorongoro, nije ništa manje impresivan. Nalazi se 118 km jugozapadno od Aruše i prostire se na površini od 2850 km2.

Nazvan je po reci Tarangire koja protiče kroz ovaj predeo i koja je od izuzetne važnosti jer predstavlja jedini izvor vode tokom sušnog perioda. Prva stvar koja impresionira prilikom ulaska u Tarangire je mnoštvo baobaba. Ogromni su, čvornovati i tako stari da ulivaju strahopoštovanje. U njihovim senkama često od sunca utočište nalaze lavovi, dok lenjo izvrnuti vare ručak. Babuni se veru po granama, a zebre i gnuovi okupljaju u velikim brojevima.

Baobabi

U Tarangireu ima dosta slonova i žirafa, i mogu se videti na samo par metara od džipa kojim se krećete. Žirafe ravnodušno brste žbunje a njihova visina deluje impozantno. Slonovi kojih ovde ima oko 300, kreću se u grupama ili krdima, i neretko se vide mladunci. Teren je tu i tamo prošaran velikim termitnjacima, visokim od metar do dva, a put su nam preprečili i simpatični mungosi. Impale i gazele elegantno poziraju pred našim kamerama, a park je i jedino mesto u Tanzaniji gde žive dve posebne vrste antilopa, oriks (Oryx beisa callotis) i gerenuk, tj Valerova gazela (Litocranius walleri). Tu je i kori (Ardeotis kori), najteža ptica letačica, kao i najveća trkačica – noj.

Močvarni delovi Tarangirea dom su najraznovrsnijih jata ptica na svetu koje se tu gnezde. Od reptila najinteresantniji su pitoni koji se često mogu videti na drveću.

 

Lav se baškari u hladu baobaba

Dok sam kao dete gledala emisije Opstanak i dokumentarce Dejvida Belamija, nisam ni sanjala da ću jednoga dana sve to uživo iskusiti. Poseta ovim nacionalnim parkovima je nemerljivo životno iskustvo koje rađa spoznaju o savršenstvu sveta na kome živimo, što često, uljuljkani u svakodnevnicu, zaboravljamo ili ni ne primećujemo. Kada se čovek obre u okruženju van ljudske civilizacije ima jedinstvenu priliku da oseti zahvalnost što postoji, što ima mogućnost da taj svet iskusi u ovom sitnom trenutku svog postojanja, i shvata da su to trenuci koji čine život i životno iskustvo. Isto tako intuitivno prepoznaje i šta je to što nas isuviše okupira u ovim modernim vremenima, a zapravo ne zaslužuje našu pažnju i brigu. I onda puštamo zebru i gazelu da nas nauče lekciju. Posmatramo ih kako tiho pasu, elegantno hodaju nikuda ne žureći, kako ne brinu da li će sutra imati dovoljno trave, kako se ne trude da imitiraju gnuove ili žirafe, kako jednostavno – jesu. Bez euforije da umom pojme smisao, jer smisao je svuda oko nas. 

MASAI

Kada smo se približili selu plemena Masai u blizini Mošija podno Kilimandžara, već je krenuo suton i čitav krajolik obojio intenzivnim nijansama. U daljini su se nazirale male, okrugle kolibe sa slamenim krovovima, dok je čitavo pleme bilo postrojeno ispred sela, pevajući u ritmičnom zanosu. Nisko sunce izdužilo je senke njihovih, inače vrlo vitkih tela. Sa leve strane stajali su muškarci u dugim, crvenim, kariranim odorama, a sa desne žene, sa širokim ogrlicama od belih perlica, poput velikih kragni iz 17. veka kakve su nosili Šekspir ili Servantes.  Potom je, uz prodoran zvuk roga, započeo tradicionalni ples, adumu, uz grlene povike, tokom kog su se vešti muškarci nadmetali ko će više poskočiti. Žene i dalje stoje u liniji, pevajući uz ritmične pokrete glavom.

Pre dolaska u selo, vozeći se duž puta, imali smo prilike da na više mesta vidimo dečake i mladiće odevene u crno, sa belim šarama po licu. Njihova pojava delovala je zastrašujuće, što im je i bila namera. Tokom puberteta dečaci moraju da prođu obred inicijacije koji podrazumeva bolno obrezivanje (tzv. emorata). Proceduru izvode stariji pripadnici plemena, oštrim nožem, a dečak je mora stoički istrpeti jer svako pokazivanje bola je sramotno. Rana zarasta i do 4 meseca i izaziva veoma otežano i bolno mokrenje, a dečaci nakon obreda nose crnu odeću i do 8 meseci.

Ne obrezuju se samo dečaci. Nažalost, devojčice prolaze sličan obred, jer je to preduslov za udaju i dobar miraz. U poslednje vreme vodi se velika kampanja protiv ženskog obrezivanja, koje je i zakonom zabranjeno, pa emoratu menja ceremonija 'sečenja rečima', posebnog plesa za tu svrhu.

Masai koje smo sreli u selu deluju zadovoljno i opušteno. Iako veoma primitivno, to je društvo gde svako ima svoju ulogu koja se ne preispituje. Društvo je patrijarhalno, i stariji muškarci određuju pravila koja su nepisana, ali visoko poštovana. Sporovi se obično rešavaju ustupanjem određenog broja stoke. Bogastvo Masaia meri se brojem krava i dece. Oba su važna, i ako neko ima mnogo krava, a nema dece, smatra se siromašnim. Masai su poligamni, iz čisto praktičnih razloga. Muškarac poseduje određeni broj krava o kojima se brine žena. Kada se stado poveća i žena nije u stanju da sama pomuze sve krave, potrebna je pomoć – još jedna žena. Za poligamiju postoji još jedan dobar razlog: velika stopa smrtnosti novorođenčadi. Novorođenče je u potpunosti priznato tek kada napuni tri meseca. 

Ali ni poliandrija nije strana Masaima. Žena se ne udaje samo za svog muža, već za sve svoje vršnjake. Ako muškarcu u posetu dođe čovek istih godina, smatra se učtivim da mu ovaj ustupi svoj krevet. Ipak, poslednju reč ima žena, koja može da bira da li će se pridružiti gostu. Ako se iz ovakvog  ’susreta’ rodi dete, smatra se da je muževljevo i ima jednaka prava kao druga deca. U slučaju da muž maltretira ženu, ona ima pravo na razvod, povraćaj miraza a starateljstvo nad decom je stvar dogovora.

Masai žive u skladu sa prirodom, i umiru s njom: mrtve ne sahranjuju nego ih prepuštaju strvinarima, i tako poštuju ciklus života i kruženja materije u prirodi. Društveno je neprihvatljivo da strvinari ne pojedu leš – ako se to desi, smatra se da sa pokojnikom nešto nije u redu. Zato često leševe prekrivaju životinjskom krvlju i lojem.

 

Sandale koje Masai nose prave se od starih automobilskih guma

Bog Masaia zove se Enkai. On može biti crn i dobroćudan, ili crven i osvetoljubiv. Na severu Tanzanije veruju u Boga planine, što nije čudno kada u blizini imate planinu-džina od 5895 metara. Laibon je duhovni vođa plemena, zadužen za rituale, proricanje budućnosti, zdravlje i prosperitet. U novije vreme, ipak, dosta Masaia je prešlo u Islam, a poneki i u hrišćanstvo.

 

Masai i dalje pale vatru na tradicionalni način

Masai koje smo posetili i dalje žive životom svojih predaka. Nekada su nosili odeću od životinjske kože i krzna, a danas su to crvene, karirane tkanine (šuka), kožne sandale su zamenile sandale od starih automobilskih guma, ali svejedno, način života je ostao nepromenjen. Više puta tokom istorije Masai su morali da se sele. Ova nilotička grupa naroda (poreklom s južne obale Nila), migrirala je na jug tokom 15. veka. U Tanganjiki su se ustalili tokom 17. veka. Danas ih tu ima oko 800.000. Poslednjih godina 19. veka kosile su ih bolesti, naročito velike boginje, a stoka im je crkavala od stočne kuge. Da zlo bude veće, snašla ih je i velika suša. 

Krater Ngorongoro gde su Masai nekada živeli, a sada je nacionalni park zaštićen zakonom.

Oskar Bauman, austrijski istraživač, opisao je tada izgladnele Masaie, koji su nastanjivali krater Ngorongoro, kao kosture koji su se jedva kretali, očiju besno izbuljenih od gladi, dok su iznad njih kružili lešinari. Tada ih je pomrla trećina. Početkom 20. veka Britanci su ih izmestili sa teritorija koje su danas nacionalni parkovi, kako bi napravili rezervate. I tanzanijska vlada ih je terala da prihvate moderniji način života. Uprkos svim nevoljama, Masai su imali veliku sreću da ih tokom istorije nikada nisu odvodili u roblje, za razliku od ostalih naroda Tanganjike i Zanzibara (današnje Tanzanije). Slobodarski duh ovog naroda vidljiv je i na prvi pogled: njihova visoka, žilava tela stvorena su da tumaraju, trče, skaču i prelaze velike razdaljine.

 

U kući

Jedan od naših domaćina uvodi nas u kuću i ponosno pokazuje raspored prostorija: mala kuća od blata i balege, sa podom od utabane zemlje, visoka jedva toliko da se u njoj može uspraviti, ima tanku pregradu po sredini. –Ovo je soba za roditelje, a ona za decu- pokazuje nam. ‘Soba’ je zapravo ležaj od dasaka podignut od zemlje pomoću nekoliko greda, obložen parčetom kartona. Tu je i mala zemljana polica sa par kuhinjskih pomagala, i minijaturno ognjište. Prisećam se replike kuće Vinčanskog čoveka iz 5600. godine pre naše ere. Bila je mnogo savremenija i komfornija, sa više pravih, prostranih prostorija, toplim podom i zidanom peći. Međutim, Vinčanski čovek bio je sedentan, dok su Masai polu-nomadi. Ljudi koji se sele ne ulažu u udobne kuće. Pokretna imovina, tj. stoka je mnogo bitnija. Domaćin nam objašnjava kako kuću zidaju žene, dok su muškarci ratnici. Žene pripremaju hranu, muzu krave i imaju vremena i za izradu nakita i ukrasnih predmeta.

 

Škola - kućica sa par redova klupa. Deca su nas stidljivo pozdravila.

Tradicionalna ishrana Masaia podrazumeva mleko (oko litar dnevno po osobi), puter, surutku, kravlju krv (naročito se daje slabima, bolesnima, trudnicama i dojiljama), i kravlje meso u posebnim prilikama. U poslednje vreme Masai su prihvatili i neke vrste povrća i žitarica. Ugali je varivo od žitarica, uglavnom kukuruza, koje se jede s mlekom. Iako bi moderan čovek bio zapanjen ovako oskudnom ishranom, studije su pokazale da kod Masaia postoji izuzetno niska stopa karijesa zuba i kardiovaskularnih oboljenja. Pored fizičke aktivnosti, tome doprinosi i konzumacija bodljikave akacije od čijeg korena prave supu, a koja sadrži saponine za koje je poznato da snižavaju nivo holesterola. Masai koji su poprimili moderne navike i nemaju pristup ovoj korisnoj biljci, počinju da oboljevaju od srčanih anomalija.

Nakon odlaska iz sela, novi susret s Masaima imamo već na trajektu ka Zanzibaru. Dvojica lepih mladića sa izuzetno komplikovanim frizurama stoje kraj ograde broda, sa slušalicama i naočarima za sunce. Svi smo zadivljeni tim pletenicama koje kao da poseduju posebnu energiju. Kosa kod Masaia ima posebno značenje i simboliku. Nakon što se dete rodi i navrši tri kritična meseca života, dobija ime i glava mu se brije sa strane, dok se od čela do potiljka ostavlja posebna šara  koja simbolizuje milost boga koji je dete održao u životu. Dečaci, dva dana pred obrezivanje, briju glavu. Potom, kao mladi ratnici, puštaju kosu i neguju je, pletu i uvezuju kožnim trakama. Kada ratnici pređu u novu fazu života i postanu zreli, stariji muškarci, eunoto, ponovo briju glavu i tek tada im je dozvoljeno da se ožene. Neveste pred udaju takođe se briju. Obrijana glava simbolizuje novi početak.

Po dolasku na Zanzibar često srećemo Masaie. I dalje su u tradicionalnoj odeći, a u hotelima ih često zapošljavaju kao čuvare. Oni oko pojasa nose noževe i pouzdani su i cenjeni radnici. Rade za platu od sto dolara i tri obroka dnevno. Drugima oružje nije dozvoljeno, osim tradicionalnih štapova za koje pronalaze mnoge namene – u jednom trenutku, dok su igrali fudbal na plaži, njima su obeležili golove.

 

Masai na plaži u Pađeu

Masai su druželjubivi i rado prilaze strancima. Radoznali su da saznaju više o načinu života zapadnog čoveka, mada su simpatično naivni i ne uspevaju u potpunosti da ga vizuelizuju.

-          Jel imaš ti krave?, pita me jedan.

-          Nemam, odgovaram uz smeh, zamišljajući kravu u svojoj dnevnoj sobi.

-          Kako nemaš krave?, čudi se, i po izrazu lica vidim da se ne šali.

Na dugoj i prelepoj plaži u Pađeu Masai nude rukotvorine iz svojih sela, prodaju ih turistima i nose zaradu kući. Za svaku sitnicu se mora cenjkati do besvesti, pa je potrebno vremena zapadnom čoveku da shvati koliko je ovde vreme relativan pojam i kako se ništa ne može odraditi brzo. Pole, pole*, životna je filosofija koja se mora prihvatiti, hteli mi to ili ne. Još jedna je Hakuna matata – nema problema. To nam je već poznato...

---

*polako, polako. 

Masai se lako uklapaju u zahteve turizma.