NGORONGORO
Kada vam neko kaže da ćete se uskoro obreti u
unutrašnjosti vulkana, svašta pomislite. Međutim, da nisam znala da je
Ngorongoro krater, najverovatnije ne bih ni primetila. Tek kada stoji na sredini
platoa prečnika 22,5 km i sagleda celu panoramu, čovek postane svestan da je u
potpunosti okružen udaljenim planinskim masivom jednake visine. Ngorongoro je
kaldera* unutar koje obitava jedan sasvim poseban i izolovan svet.
-----
*Kaldera je geološki oblik koga stvara vulkan kada se uruši sam u sebe, tako
stvarajući veliki i poseban oblik vulkanskog kratera /definicija: Wikipedia/.
Od Aruše do Nacionalnog parka Ngorongoro ima 180 km. Put nas vodi iz tanzanijske nizije do visokogorja, serpentinama do
nadmorske visine od 2400 metara, kroz gustu šumu, da bi se spustio 600 metara
niže u savanu unutar same kaldere. Naziv Ngorongoro potiče od reči El-Nkoronkoro
na jeziku Masaia, što znači Dar života,
i savršeno ga opisuje. Arheološke iskopine potvrdile su da su ovo mesto
naseljavale razne vrste hominida još pre 3 miliona godina. U sklopu nacionalnog
parka je i klanac Olduvai, koji se smatra kolevkom čovečanstva, jer su tu
pronađeni ostaci najstarijeg poznatog čoveka, Homo habilis, i ranog hominida, Paranthropus
boisei. Danas ga domom mogu zvati samo Masai. Nacionalni park je osnovan
1959. godine, i od tada su Masai raseljeni po obodu parka, ali im je dozvoljeno
da tokom dana dovode stoku na ispašu. Prvi Evropljanin koji je stupio u
Ngorongoro bio je Oskar Bauman, 1892. godine. Sada tačno mogu da zamislim kako se osećao kada se našao u ovom čudu prirode.
Ngorongoro je najveća ugašena i netaknuta kaldera
na svetu, i smatra se da je nastala nakon erupcije vulkana pre dva do tri
miliona godina. U sredini se nalazi slano jezero, Magadi. Savanu i okolnu bujnu
šumu napaja više izvora, od kojih je najinteresantniji Ngoitokitok gde se
nalazi i plato na kom mogu da se okupe posetioci (za razliku od ostatka parka
gde se može kretati samo u džipovima), kraj jezerceta u kom žive nilski konji. I
tako, dok se krišom služite hranom iz lanč-paketa, jer za istog veliko
interesovanje pokazuju i razne vrste ptica, poneki nilski konj frkne, izroni
jedno oko, i ponovo se lenjo uroni u tamnu vodu, na samo par metara od vas.
Najveće blago ovog nacionalnog parka je živi svet
– na 809,440 hektara ovde živi oko 25.000
krupnih životinja: lavovi, crni nosorozi, slonovi, afrički bizoni, nilski
konji, gnuovi, zebre, Grantove i Tompsonove gazele, oriks antilope, velike kobus antilope, nojevi,
hijene, gepardi, afrički divlji psi i leopardi, servali (vrsta divlje mačke),
dok u jezeru Magadi ima i flaminga, a ptica ukupno 500 vrsta.
Vozimo se otvorenim džipom i pažljivo posmatramo
okolinu. Oko nas lagano u vrsti šetaju zebre, gnuovi stoje ili kaskaju, a onda
povremeno neko samo uzvikne Eno lava!
S druge strane par nojeva izvodi ljubavni ples. Pored prašnjavog puta kojim se
krećemo, hijena osluškuje oko sebe i najednom uskače u rupu. Egzotične ptice
kruže nebom ili elegantno, dugim nogama gacaju po plitkim barama. Na jednom
mestu nailazimo na gomilu nilskih konja u relativno maloj bari. Poređani su kao
debrecine i lenjo se baškare.
Ono što je prilikom kratke posete nemoguće
videti, ali se može zamisliti spektakularni prizor, su periodične migracije
nekih životinja kroz ekosistem Serengetija u koji spada i Ngorongoro, od toga čak milion gnuova, 72.000
zebri i oko 350.000 Tompsonovih i Grantovih gazela.
Ipak, ono što se može zaključiti prilikom
jednodnevne posete jeste da sve ove životinje ovde žive u savršenom skladu i
miru, u najčistijoj i neiskvarenoj prirodi. U Ngorongorou nije dozvoljen lov, a
krivolov sprečavaju redovne patrole. Turističke posete ne uznemiravaju
životinje jer postoje stroga pravila, i to je očigledno kada prolazite pored
krda koje se uopšte ne uzbuđuje zbog vašeg prisustva. Takođe, od turizma se
ubiru znatna materijalna sredstva koja podržavaju očuvanje eko-sistema.
TARANGIRE
Tarangire je šesti po veličini nacionalni park u
Tanzaniji, i iako nije smešten u tako naučno-fantastičnom okruženju kao
Ngorongoro, nije ništa manje impresivan. Nalazi se 118 km jugozapadno od Aruše
i prostire se na površini od 2850 km2.
Nazvan je po reci Tarangire koja protiče kroz
ovaj predeo i koja je od izuzetne važnosti jer predstavlja jedini izvor vode
tokom sušnog perioda. Prva stvar koja impresionira prilikom ulaska u Tarangire
je mnoštvo baobaba. Ogromni su, čvornovati i tako stari da ulivaju
strahopoštovanje. U njihovim senkama često od sunca utočište nalaze lavovi, dok
lenjo izvrnuti vare ručak. Babuni se veru po granama, a zebre i gnuovi
okupljaju u velikim brojevima.
 |
| Baobabi |
U Tarangireu ima dosta slonova i žirafa, i mogu
se videti na samo par metara od džipa kojim se krećete. Žirafe ravnodušno brste
žbunje a njihova visina deluje impozantno. Slonovi kojih ovde ima oko 300, kreću
se u grupama ili krdima, i neretko se vide mladunci. Teren je tu i tamo
prošaran velikim termitnjacima, visokim od metar do dva, a put su nam
preprečili i simpatični mungosi. Impale i gazele elegantno poziraju pred našim
kamerama, a park je i jedino mesto u Tanzaniji gde žive dve posebne vrste
antilopa, oriks (Oryx beisa callotis)
i gerenuk, tj Valerova gazela (Litocranius
walleri). Tu je i kori (Ardeotis kori),
najteža ptica letačica, kao i najveća trkačica – noj.
Močvarni delovi Tarangirea dom su
najraznovrsnijih jata ptica na svetu koje se tu gnezde. Od reptila
najinteresantniji su pitoni koji se često mogu videti na drveću.
 |
| Lav se baškari u hladu baobaba |
Dok sam kao dete gledala emisije Opstanak i
dokumentarce Dejvida Belamija, nisam ni sanjala da ću jednoga dana sve to uživo iskusiti. Poseta ovim nacionalnim parkovima je nemerljivo životno iskustvo
koje rađa spoznaju o savršenstvu sveta na kome živimo, što često, uljuljkani u
svakodnevnicu, zaboravljamo ili ni ne primećujemo. Kada se čovek obre u okruženju
van ljudske civilizacije ima jedinstvenu priliku da oseti zahvalnost što
postoji, što ima mogućnost da taj svet iskusi u ovom sitnom trenutku svog
postojanja, i shvata da su to trenuci koji čine život i životno iskustvo. Isto
tako intuitivno prepoznaje i šta je to što nas isuviše okupira u ovim modernim
vremenima, a zapravo ne zaslužuje našu pažnju i brigu. I onda puštamo zebru i
gazelu da nas nauče lekciju. Posmatramo ih kako tiho pasu, elegantno hodaju
nikuda ne žureći, kako ne brinu da li će sutra imati dovoljno trave, kako se ne trude da imitiraju gnuove ili žirafe, kako jednostavno – jesu. Bez euforije da umom pojme smisao,
jer smisao je svuda oko nas.
