PUSTOŠ NA KARIBIMA

MEKSIKO POSLE VILME

Nije urbana legenda već živa istina da su ljudima, dok je preko meksičkog ostrva Kosumel tutnjao uragan Vilma, u kuću uletali gofovi, krupne ribe slične tuni. Na žalost, staviti ih u zamrzivač za crne dane nije bilo moguće jer crnje od ovoga nije moglo biti - bili su pokidani ili poplavljeni svi dalekovodi, a sa mnogih kuća odneti krovovi, zidovi i pokućstvo. Danas, oko tri meseca nakon što je Vilma desetkovala veći deo obale Jukatana i Kintane Ro, prizor koji će vas sačekati u Kankunu ili na ostrvu Kosumel je više nego tužan, ali i nestvaran: između vedrog karipskog plavetnila mora i neba sive se razrušeni luksuzni hoteli, obogaljeni zidovi iz kojih vire armature, gomile šljunka i prljavštine na inače savršenim belim peščanim plažama, potkresano, golo drveće i blag miris kanalizacije.  

Uragan Vilma koji je harao Karipskim morem i Meksičkim zalivom od 15. do 25. oktobra, bio je dvadeset prvi uragan 2005. godine. Ali prethodnih dvadeset mu nisu bili ni prineti. Ovaj je naneo neprocenjive štete Haitiju, Jamajci, meksičkim oblastima Jukatan i Kintana Ro, Kubi i Floridi i odneo ukupno 60 života. U Meskiku je stradalo osmoro, a za relativno mali broj žrtava ima se zahvaliti dobroj pripremljenosti i blagovremenoj evakuaciji stanovništva. Doduše, Vilma je jednoj sportskoj hali, u kojoj se skrivalo 1.000 ljudi na ostrvu Isla Muheres, odnela krov, tako da nije baš sve teklo tako lako. Guverner Kintane Ro, Feliks Gonsales Kanto, izjavio je da u oblasti kojom upravlja istorija nije zabeležila oluju ovih razmera. Po njemu, nevolja je nastala tek nakon što je narod izašao iz skloništa i shvatio da je ostao bez krova nad glavom. Kakvu je štetu to nanelo turizmu bespotrebno je i pominjati – u meksičkim skloništima skrivalo se na hiljade turista koji su nakon nepogode u stampedu pojurili na aerodrome želeći da se što pre vrate kućama. Procenjuje se da šteta koju je pretrpeo samo Meksiko iznosi 5 milijardi američkih dolara.

BOMBA OD DESET MEGATONA

Šta je zapravo uragan? Nama kojima malo jača košava predstavlja elementarnu nepogodu neverovatnih razmera potpuno je nepojmljivo naći se u središtu silovitog kovitlaca vazduha koji juriša brzinom od 280 km na čas (jačina Vilme u jednom trenutku) i nosi sve pred sobom. Uragan je vrsta sistema niskog vazdušnog pritiska koji se formira u tropima. Iako vam je, kada vam iščupa prozore, malo stalo do njegovih pozitivnih strana, uragan igra bitnu ulogu u atmosferskom kruženju koje šalje toplotu od ekvatora ka ostalim geografskim širinama. Uglavnom, uraganom se smatra ciklon praćen vetrom koji duva brže od 33 metara u sekundi ili 117 kilometara na čas i zavisno od regiona nosi drugačije ime. Tako, na severnom Atlantiku i Pacifiku, istočno od zone vremenskog razgraničenja, rasprostranjen je baš naziv uragan dok se na severozapadu Pacifika, zapadno od zone vremenskog razgraničenja, koristi se naziv tajfun. Na jugozapadnom Pacifiku ovaj olujni strah i trepet zove se “jak tropski ciklon”, na severu Indijskog okeana “jaka ciklonska oluja”, na jugozapadu Indijskog okeana i jugu Pacifika “tropski ciklon” i samo “ciklon” na jugu Atlantika. Postoji još i sijaset lokalnih imena, na primer “baguio” na Filipinima ili “taino” na Haitiju.   

  

Poreklo same reči “uragan” vuče korene od imena karipskog boga oluje, Hurakana, dok naziv “ciklon” potiče od starogrčke reči kuklos, što znači krug. Logično, jer uragan zaista liči na kružni kovitlac.

Od Arlene do Vilme

Post-festum

Arlena, Bret, Sindi, Denis, Emili, Frenklin, Gert, Harvi, Ajrin, Hoze, Katrina, Li, Maria, Nejt, Ofelija, Filip, Rita, Sten, Tami, Vins i Vilma, imena su 21 atlantske oluje tokom 2005. (sezona im je od 1. juna do 30. novembra). Odakle sva ova imena? Od godine 1953. američki Nacionalni centar za uragane počeo je da daje imena olujama radi lakše identifikacije. U početku su sve oluje nosile ženska imena, ali nakon mnogobrojnih burnih reakcija na takav šovinistički običaj, 1979. ušla su u upotrebu i muška. Svetska meteorološka organizacija svake godine pravi spisak imena koja se nakon šest godina ponavljaju. Tako će se Arlena, Bret, Sindi i ostali koji su harali 2005. opet pojaviti 2011, samo će se imena najdestruktivnijih baciti u korpu za otpatke. Valjda iz sujeverja, bili, ne vratili se.

Imena se nadevaju po latinskom alfabetu (slova Q, U, X, Y i Z se izostavljaju), a ako broj uragana tokom jedne godine premaši 21, na scenu stupaju grčka slova: 22. uragan biće Alfa, 23. Beta, i tako redom.

 Kako nastaje uragan?

Ono bez čega ni jedan uragan ne može da opstane jeste vlaga i toplota. Zato se on uvek stvara iznad mora čija temperatura treba da bude iznad 26,5 stepeni celzijusovih, i to od površine do dubine od 50 metara. Upravo topla morska isparenja daju energiju tropskom ciklonu. U kombinaciji sa ovim, izrazito niskim vazdušnim pritiskom, sunčevom toplotom kao i olujnim vremenom, uzburkanim morem i niskom vertikalnom promenom brzine i pravca vetra, nastaje vazdušni stub kroz koji prolazi topao vazduh i preliva se preko vrha, vraćajući se na zemlju. Sve ovo praćeno je silovitim vetrom. Tropski ciklon je zapravo kovitlac sastavljen od oblaka, vetra i oluje kog potpomažu fizičke sile gravitacije i rotacije Zemljine kugle, dajući mu karakterističnu trajektoriju. Čitava ova mašinerija podseća na gigantsku parnu mašinu koja može da proizvede energiju ravnu eksploziji nuklearne bombe od deset megatona, i to svakih dvadeset minuta! Ipak, kao i sve na ovom svetu, i jedan moćni uragan ima svoju ahilovu petu: čim se dočepa kopna i počinje da gubi vlagu, on slabi. To se desilo i Vilmi kada je kročila na poluostrvo Jukatan i dok je stigla do floridskih ostrva srozala se na drugu kategoriju; upravo zahvaljujući tome su gringosi na Floridi prošli mnogo bolje od Meksikanaca.  

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, vlada Sjedinjenih država pravila je eksperimente sa ciljem da se veštački oslabe i zaustave uragani pomoću srebrovog jodida. Na ovaj način je vetar prilikom uragana Debi smanjen za 30 posto, ali je zato oba puta nakon tretiranja ovim hemijskim elementom vraćao snagu. Drugom prilikom, uragan istočno od Džeksonvila je zahvaljujući ovakvoj intervenciji promenio smer i razorio Savanu u Džordžiji, ni krivu ni dužnu.  Nakon ovoga Amerikanci su shvatili da je bolje da se ne igraju Boga (na žalost, samo kad su uragani u pitanju).

Po Safir-Simpsonovoj skali, uragani se svrstavaju u 5 kategorija. Najblaži su oni prve, a najdestruktivniji pete kategorije. Vilma je u punoj snazi bila uragan 5. kategorije. Ipak, ne znači uvek da će uragan veće kategorije naneti više štete i ljudskih žrtava od svog niže-rangiranog rođaka: najubitačniji tropski ciklon koji istorija beleži pogodio je deltu reke Gang i tadašnji istočni Pakistan (današnji Bangladeš) 13. novembra 1970. i pobio između 200.000 i 500.000 ljudi. Bio je druge kategorije. Godine 1900. uragan Galvstoun, četvrte kategorije, razorio je Teksas i uzeo između 6.000 i 12.000 života.

VILMA I GILBERT

Dan 21. oktobar 2005. je dan koji će se dugo pamtiti u Meksiku. Tada je Vilma stigla u Jukatan nošena vetrom od preko 150 km/h. „Oko“ uragana (centralni deo kovitlaca) prvo je prešlo preko Kosumela da bi oko ponoći po lokalnom vremenu stiglo do oblasti Kintana Ro, blizu Plaje del Karmen. Krećući se ka severu, zahvatilo je grad Kankun i u jutro 23. oktobra krenulo put Meksičkog zaliva. Tada je već oluja smanjila intenzitet na drugu kategoriju pošto se dugo zadržala na kopnu i nije dobijala dovoljno vlage sa mora. Sa jačinom vetra od 125 m/h Vilma je stigla do Floride i nastavila ka Atlantiku nakon šest sati. Oko Bahama njen intenzitet je porastao za jednu kategoriju, ali je 25. oktobra grdosija definitivno počela da slabi i odumire.  

Poluostrvu Jukatan uragani nisu ništa novo. Njegovi stanovnici još uvek pamte uragan Gilbert koji je Jukatanom prošišao 12. 09. 1988, i uzeo 316 života. Ipak, Gilbert je lebdeo iznad Jukatana „samo“ 8 sati, dok je Vilma besnela čitavih dugih 36 časova. I upravo to ljudi pominju kao nešto najužasnije. Mnogi su u tim trenucima nalazili spas u vokmenima i puštali muziku “do daske” kako bi prigušili tutnjanje poput onog koje proizvodi voz kada juri kroz tunel. Dok je Gilbertovo “oko”, bilo “tek” 15 km u prečniku, Vilma se izbečila čitavih 65 km. Drastično veći broj žrtava koje je za sobom ostavio Gilbert dovodi se u vezu sa samo četiri sata koliko je stanovništvo imalo za evakuaciju, dok se za destruktivnost Vilme znalo još tri dana unapred. Tokom Gilberta evakuisano je 10.000 turista, a tokom Vilme 34.000. Gilbert je uništio 75% hotela i infrastrukture a Vilma je desetkovala 90%. I, konačno, nakon Gilberta turizam se oporavljao čitave tri godine. Za oporavak posle Vilme predviđeno je da će biti potrebno četiri meseca, mada svako ko je video posledice ovog uragana svestan je činjenice da je to praktično nemoguće.

POSLEDICE I OBNOVA

Za razliku od duboko uvreženih stereotipa o Meksikancima koji po čitav dan dokoliče sa sombrerom preko lica, ono što se danas na poluostrvu Jukatan i u okolini može videti su izuzetno vredni radnici-građevinari koji noć i dan kuckaju i zidaju. Na čuvenoj petoj aveniji još čuvenijeg letovališta Plaja del Karmen na Rivijeri Maja svakog dana osvane po neka nova građevina. Pomenuto letovalište je imalo sreće što ga je Vilma “samo” očešala bokom dok je njen centar lebdeo iznad ostrva Kosumel koje se nalazi baš preko puta Plaje. Ipak, šteta je više nego vidna a stanovništvo je nakon uragana napravilo ozbiljnu radnu akciju ne bi li osposobilo letovalište za nastupajuću sezonu koja obično počinje 15. decembra, pred božićne praznike. Nije bilo lako očistiti debele nanose mulja i isušiti vodu iz zgrada. Krovovi su brzo popravljeni, razlupani prozori zamenjeni i jedino što još danas govori da nešto nije bilo u redu je oštećena vegetacija.

Ali ne toliko koliko na najgore pogođenim mestima. U Kintani Ro preovlađuje takozvana “niska džungla” (la selva baja) koju karakteriše bujna vegetacija i egzotično rastinje poput mangrova, sapodilja (od kog su drevne Maje pravile žvakaće gume), akacija, kedra, orhideja i vanile (koja je zapravo vrsta orhideje) i naravno raznih vrsta palmi. Ostrvo Kosumel koje je pre Vilme bilo predivan nacionalni park sada je stratište vegetacije. Iz gole zemlje vire debla sasečenih grana, kao da je nebom prošla džinovska kosilica. U samom centru Kosumela stanovništvo se iz petnih žila trudi, između ostalog i hortikulturom, da privuče turiste, pa se lako uočava koje rastinje datira pre a koje posle uragana. Kada se zađe malo dalje u ostrvo prizor je užasavajući: od nekadašnjeg nacionalnog parka ni traga ni glasa. Malo više sreće imali su nacionalni parkovi Čel-Ka (Xel-Ha) koji je otvoren 1. decembra, i Čkaret (Xcaret) otvoren 12. decembra u punom sjaju, a stari gradovi Maja i ovoga puta odoleli su zubu vremena, čak i onaj u Tulumu koji je na samoj obali.

Osim užasne štete koju je naneo privredi i prirodi, uragan je izazvao veliku nezaposlenost. U Jukatanu i Kintani Ro većina stanovnika živi od turizma, a čak i stanovništvo iz veoma udaljenih i siromašnih krajeva živi od prodaje đinđuva i drugih rukotvorina po turističkim centrima. Sada, kad su mnogi hoteli zatvoreni, ili bolje reći, kada ih nema, na ulici se našla gomila ljudi. Građevinci su jedini koji trenutno prosperiraju: meksička vlada je angažovala oko 34.000 radnika radi obnove i izgradnje. Među narodom vlada osećanje nesigurnosti i neizvesnosti o onome šta sutra nosi. Nije ni čudo, Kankun i Rivijera Maja godišnje imaju preko 7 miliona turista koji za sobom ostave oko 4 milijardi dolara. Na mnogim radnjama istaknuta su obaveštenja o velikim rasprodajama zbog Vilme, a ispred hotela i restorana bildbordi koji kategorično tvrde da se u kvalitetu ništa nije promenilo i da su gosti dobrodošli. Plajom del Karmen prolaze marijači koji svojom muzikom unose vedru atmosferu, a devojke u narodnim nošnjama mame strance da navale na astečku supu, takose, naćose, svežu ribu i ljute sosove.

Osim što je Vilma uništila kopnenu floru i faunu, ostavila je posledice i pod vodom. U dubinama oko Plaje del Karmen tužno leže palme koje je oluja iščupala iz korena i oduvala u more, a ponegde još uvek plivaju odumrli parčići gorgonije, prelepog elegantnog lepezastog korala. Na nekim mestima gorgonija je opstala, iako u fronclama, a negde je netaknuta. Ribari su se nakon oluje uplašili da ove sezone od ulova neće biti ništa. Ekolozi koji već duže vreme prekorevaju ribare što love i uništavaju retke vrste ne žale zbog manjka ulova, mada se situacija popravlja. Ribe se vraćaju, ima ih dosta, i to u velikim jatima. Karipsko more dom je mnogim egzotičnim vrstama, od najsitnijih primeraka do najkrupnijih riba, poput kit-ajkula. More takođe vrvi od kornjača, raža i manti, kao i prelepih kolonija korala najrazličitijih boja.

Ipak, postoji nešto što Vilma nije mogla da uništi, a to je prelepa vedra atmosfera koju, osim karipskog plavetnila stvaraju i ljubazni i uvek nasmejani ljudi. Karipski pejzaž je nezamenljiv, pa i jedan najobičniji drveni mol sa pohabanom kolibicom na kraju izgleda egzotično, a beli pesak u kontrastu sa tirkizom mora ima potpuno opuštajući efekat. Karibi su ipak Karibi, bez obzira na elementarne nepogode.

(Tekst je pisan u januaru 2006.)

   

SVETA VODA DREVNIH MAJA

Velika piramida u Čičen-Ici

Najčuveniji i nekada najmoćniji grad Maja, Čičen-Ica, dobio je ime po senoti (dzonot na majanskom jeziku), prirodnoj depresiji, bazenu od krečnjaka ispunjenom slatkom vodom. Či (Chí) su na majanskom usta, čen (chén) bunar, bazen, a Ica (Itzá) je, po zapisima opštine Vajadolid iz 1579, bio izvesni Ah Kin Ica, Indijanac koji je živeo pored senote, ali i narod koji je naseljavao taj kraj. Tako, Čičen-Ica su usta bunara Ica. Nije ni čudo što je čitav grad nazvan po senoti – ona je igrala ključnu ulogu u ritualima Maja, a istraživanja koja je započeo 1904. američki arheolog Edvard Tompson otkrila su pregršt dragocenosti u svetoj vodi Čičen-Ice, kao i ostatke ljudskih skeleta. Za ovaj drevni narod one su predstavljale ulaz u podzemlje, svet mitova i spiritualnosti, stanište bogova i duša predaka. 

Obruč koji je služio za ceremonijalnu igru pok-ta-pok, preteču košarke

Jednolična džungla Jukatana, poluostrva na krajnjem jugoistoku današnjeg Meksika, siromašna je rekama. Stoga su bitni izvori vode za piće odvajkada bile upravo senote. Maje nisu eksploatisale svaku – neke senote bile su svete i korišćene samo za obrede, a neke za domaćinstvo i navodnjavanje. Sa stena iznad svete vode, Maje su u vodu bacale ljudske žrtve za koje su verovale da nisu umirale, iako ih nakon toga više nikada ne bi videli. Ti posebno odabrani ljudi imali su zadatak da stupe u kontakt sa božanstvima i mole ih da prekinu sušu, da obezbede bolje useve ili ispune druge želje naroda koji je živeo u tesnoj vezi sa prirodom. Prinošenje žrtava obavljalo se na dva načina: ili jednostavnim bacanjem muškarca, žene ili deteta u duboku senotu, ili bacanjem ljudskog iskasapljenog tela iz kog je izvađeno srce i postavljeno na kameni pladanj u rukama božjeg glasnika Čak-Mola, dok je odsečena glava pridruživana drugima na platou blizu velike piramide koji je imao samo tu namenu. Ovaj potonji krvavi ritual bio je uobičajen nakon što se znao pobednik igre loptom (pok-ta-pok), turnira koji se održavao svake prolećne i jesenje ravnodnevnice, kada se verovalo, a senke koje je sunce pravilo na stepenastoj piramidi zaista su davale tu iluziju, da sa vrha piramide silazi zmijoliki bog Kukulkan. Ponosni pobednik nimalo lake igre, pre samo zarobljenik i neprijatelj a sada “odabrani”, odvodio bi se u procesiji do senote gde se obavljao surovi ritual.   

Velika senota u Čičen-Ici

TIHA VODA BREG RONI

 Ali kako su senote uopšte nastale? Nekada davno celo poluostrvo Jukatan bilo je pod vodom. Tokom ledenog doba nivo okeana je opao i ostavio nasukane morske životinje i biljke, što danas potvrđuju mnogobrojni fosili. Voda je postepeno kroz zemlju dospela nazad do okeana, pritom iskopavši niz tunela i pećina. Blago kisela kiša (kisela zbog toga što absorbuje ugljen monoksid iz vazduha) nastavila je da produbljuje ove šupljine u veoma mekom krečnjaku. Ovakav hemijski proces može se jednostavno dokazati: na običnu školsku kredu dovoljno je kapnuti sirćeta i videti kakvu to reakciju izaziva. Tokom milenijuma, kiselkaste kiše izdubile su ogromne pećine ukrašene prelepim stalaktitima, ali sa vrlo tankim i krhkim krovom. Vremenom se tavanica mnogih obrušavala pod težinom zemlje, ogolivši tako senotu koja sad liči na veliki bunar. Ali to nije sve. Daljim protokom vremena u senotu bi upadali razni organski i mineralni otpadi, puneći je lagano sve dok ne bi stigli skoro do vrha. Onda bi se u toj plodnoj rupi ugnezdilo rastinje, a ponekad, usled erozije tla, senota bi se potpuno zatvorila. Sveta senota Maja iz Čičen-Ice u fazi je „zrele senote“, sa obrušenim plafonom i do pola ispunjena otpadom.

  

IZVOR ADRENALINA

Međutim, danas su mnogo interesantnije „rane“ senote, još uvek u fazi pećine, naročito za ronioce i ljude avanturističkog duha. Jukatan ih je prepun, a turistička industrija našla je načina da ih eksploatiše. Rivijera Maja, na kojoj je i popularno letovalište Plaja del Karmen, vrvi od ronilačkih centara koji u svoje ponude obavezno uključuju i ronjenje u senotama. Za takav poduhvat potrebno je ili da posedujete poseban sertifikat za ronjenje u pećinama, ili da imate klasičan ronilački sertifikat i iznajmite iskusnog vodiča. Roni se samo u bezbednim i obeleženim delovima pećine, a na one opasne vas upozoravaju bele table sa zlokobnim simbolima sa mrtvačkim glavama.

Ulaz - izlaz  Čak-Mola, slikan iz pećine

Ni malo nalik Karipskom moru, voda u senotama je prilično hladna pa je neophodno toplo dvodelno odelo. Svaki ronilac mora imati lampu, i dok se iz mora izlazi sa najmanje 50 bara vazduha u boci, u pećinama je obavezno pri izronu imati najmanje 80. Zato su zaroni kraći nego inače, a maksimalna propisana dubina je 21 metar. Sve ovo zato što ronjenje u pećinama nosi veći rizik – izron je moguć samo na otvoru pećine koji je obično mali, vidljivost je smanjena, komunikacija među roniocima otežana, a prostor u kom se nalazite i tavanica pećine ponekad mogu izazvati osećaj klaustrofobije. Ipak, za razliku od klasičnih pećina, senote ne zahtevaju posebne speleološke veštine.

Imena senota su egzotična i maštovita: Čak-Mol, Ponderosa, Dos Ohos, Kalavera, Anhelita... Do njih se dolazi automobilima ili mini-busevima prepunim opreme koje obezbeđuju ronilački centri. Nakon kraće vožnje kroz jukatansku nisku džunglu stiže se do neuglednog terena koji na prvi pogled ne obećava mnogo. Međutim, kada malo zavirite među stene okružene palmama i mangrovima koji svoje ogoljeno korenje pružaju metrima duboko dok ne naiđu na vodu, vidite prelepu skrivenu tirkiznu površinu u kojoj se ogleda bujna vegetacija.  

Nakon što nabacite na sebe svu tešku opremu, nezgrapno se dogegate do vode i uskočite, iznenada se osećate lagano, slobodno i prijatno ste iznenađeni što je voda tako čista i bistra. Ronjenje oko samog ulaza je najlepše jer se baš tu svetlost prelama na najveličanstveniji način, a zeleni odraz palmi spokojno treperi na površini.

Ulaz u senotu Čak Mol

ČAK MOL

Senota Čak-Mol ima centralni deo i po dve prostorije sa strane. “Predvorje” je relativno veliko i interesantno jer dotle još uvek prilično dopire sunčeva svetlost. Dno je prekriveno komadićima šupljikavog krečnjaka najčudesnijih oblika, i već ovde možete naići na haloklinu – mešanje slatke i slane vode koje izgleda kao da vam je neko iznenada skinuo ronilačku masku. Kada pogled uperite na gore vidite jasnu granicu do koje dopire slana voda koja izgleda kao još jedna površina. Da bi vam se vid izbistrio, dovoljno je da se samo malo izdignete iznad granice halokline. U prvoj prostoriji deo tavanice se obrušio tako da je dno prekriveno stenama iza kojih se odjednom pojavljuje prelepa odaja sa bogatim žućkastim stalaktitima. Druga prostorija je jednako interesantna, a uz malo sreće mogu se videti i primerci pećinske faune – sitne ribice, jegulje, žabe, bube, salamanderi i pauci. Najveća dubina Čak-Mola je 12 metara, a pećina ima dva otvora. Takođe, u njoj se nalazi najveći poznati podvodni stalaktit na svetu.

 

Ronjenje u cenotama se obično kupuje u paketu od dva zarona. Kada završite sa prvim sledi obavezna pauza koja je kraća nego kod ronjenja u moru jer su zaroni dosta plići. Ovo je idealno vreme za užinu i osveženje jer će vam biti potrebno energije za drugi zaron. A nakon njega – toplo karipsko sunce, ukusna meksička hrana i sređivanje utisaka.

Okamenjeni fosili

Odraz ronioca u mehuriću vazduha na tavanici pećine