DELFT JE VERMER

Dovoljna je bila samo jedna slika da se ime živopisnog holandskog gradića zauvek veže za ime jednog od najboljih slikara svih vremena – Vermera van Delfta

Vermerov Pogled na Delft

U mirnoj, staklastoj površini reke Shi ogleda se grad, crni, teški oblaci dominiraju širokim nebom, ali  grad je ipak u centru pažnje zahvaljujući zracima sunca u kojima se kupa gradski centar. Zgrade od crvene cigle, tornjevi, crveni krovovi, zvonik crkve i zamak govore da je 1661. godine, u vreme kada je Vermer naslikao Pogled na Delft ovo bio ozbiljan, razvijen grad. Iako je Vermer više slikao ženske figure u enterijeru, dve slike na kojima je prikazao Delft, pomenuti Pogled na Delft i Uličica, svedoče da se grad nije baš mnogo promenio.

Do Delfta, bajkovitog holandskog gradića, može se stići tramvajem iz Haga za samo dvadesetak minuta. Sa sive tramvajske stanice nakon minuta hoda ulazi se u centar ispresecan kanalima čije obale spajaju mostići, sa zgradama koje bukvalno “niču” iz kanalske vode i patkama koje se u njoj veselo brčkaju. U Delftu nema modernih građevina, omiljeno prevozno sredstvo je bicikl, radnjice su male i uglavnom prodaju delftsku keramiku i suvenire... Sve je minijaturno osim glavnog trga (sa jednostavnim imenom: Markt) na kome se, sa jedne strane nalazi Stadhuis, gradska većnica u renesansnom stilu i Nova crkva (Nieuwe kerk), koja je zapravo prilično stara. Upravo je u toj crkvi 31. oktobra 1632. kršten jedan od najvećih holandskih, a i svetskih slikara – Johanes Vermer van Delft. Ono što je čudno jeste da je danas jedini spomenik Vermeru u Delftu jedna neugledna tabla pored kuće kraj kanala u kojoj je on, navodno, nekada živeo. Nema ni Vermerovog muzeja ni galerije. Od trideset pet njegovih slika, koliko je preživelo sve ove vekove, dve najpoznatije, Pogled na Delft i Devojka s bisernom minđušom nalaze se u haškom muzeju Mauric, a između ostalih, Uličica, Žena u plavom koja čita pismo, Ljubavno pismo i Mlekarica u Rijksmuzeumu u Amsterdamu. Ali ipak, Vermer je svuda – ceo grad, zapravo, izgleda kao da je nikao iz Vermerove četkice.

O Vermeru postoji malo pisanih tragova. Njegovo ime vidi se na spisku članova esnafa Svetog Luke pod brojem 78. Vermerov otac bio je član istog esnafa, i možda je baš zahvaljujući njemu slikar dobio ideju za svoju buduću profesiju. Vredni Rejnije Janc Vos, koji je kasnije prezime promenio u Vermer, osim što je imao svoju gostionicu, bavio se trgovinom slikama i svilom. Mladi Johanes je na taj način imao priliku da vidi mnoge umetnine i dolazi u kontakt sa drugim zanatlijama iz esnafa.

Vermerovo ime u registru esnafa Sv. Luke pod brojem 78

Potpisi Johanesa Vermera i njegove supruge Katarine Bolnes na jednom zvaničnom dokumentu

Drugi događaj koji je svakako imao uticaja na Vermerov život i rad jeste brak sa Katarinom Bolnes 1653, zahvaljujući kom je, do tada pripadnik niže srednje klase, ušao u cenjenu i bogatu katoličku porodicu iz Gaude. Katarinina majka Maria imala je pristojnu kolekciju utrehtskih slika Karavađove škole koju je najverovatnije zetu stavila na raspolaganje. Ubrzo nakon venčanja na jednom dokumentu pojavljuju se njegov i Katarinin potpis. Grafolozi tvrde da se po rukopisu može naslutiti da su bili različite naravi, a o njihovom braku postoje mnogobrojne teorije.

Jedna od najpopularnijih izložena je u Devojci s bisernom minđušom, fiktivnom romanu Trejsi Ševalije po kojoj je snimljen i film, u kojoj je Katarina prikazana kao inertna, zlobna, večito trudna i depresivna žena koja se nije pojavila ni na jednoj Vermerovoj slici. Zapravo, ne postoji ni jedan dokaz da je njen brak sa Vermerom bio nesrećan a mnogi istoričari umetnosti tvrde da se, baš naprotiv, Katarinino lice pojavljuje na mnogim slikama njenog muža, i to potkrepljuju činjenicom da se na nizu slika pojavljuje ista ženska osoba visokih obrva, malog nosa i razmaknutih očiju, koja je na dve slike prikazana i u blagoslovenom stanju. To, kao i činjenica da su imali neuobičajeno veliki broj dece za to doba (Katarina je rodila petnaestoro dece dok je Vermer imao samo jednu sestru), nagoveštava skladan brak i porodični život, a neki kritičari zagovaraju ideju da je Vermerova kćer Maria pozirala za Devojku sa bisernom minđušom.

Katarini nije bilo lako – odrasla je uz oca tiranina koji je maltretirao decu a ženu tukao na očigled komšija. Pored jedanaestoro dece koje je odgajala i četvoro koje je sahranila, morala je da se brine i o staroj majci u vreme kada je Vermer pao u dugove, i nakon njegove smrti kada je bukvalno ostala na ulici. Iako na ivici egzistencije, dokumenta ukazuju na činjenicu da je Katarina dala sve od sebe da Umetnost slikarstva, jedno od Vermerovih remek-dela, spase od lihvara.  

Devojka sa bisernom minđušom

Uličica

Ljubavno pismo

U svoje vreme Vermer nije bio mnogo poznat van Delfta, a na osnovu nekih zapisa izgleda da su njegova dela bila na visokoj ceni – jedan pekar se hvalisao kako je kupio njegovu sliku za 600 guldena, što je bilo prilično u poređenju sa cenovnikom Vermerovih savremenika, ako je pekaru za verovati. Bio je cenjen zbog preciznosti svojih slika što verovatno opravdava činjenicu da je iza sebe ostavio mali broj dela – za jednu sliku trošio je i po par godina. Iako je bio veoma kvalitetan zanatlija, pred kraj života sve je više padao u dugove. Tržište umetničkim delima je doživelo krah nakon višegodišnjeg rata Francuske i Holandije pa su za sve umetnike nastupila teška vremena. Nakon smrti, 1675. Vermer je pao u zaborav da bi ponovo zasenio moderno društvo svojim igrama svetlosti i senki, jasnim formama, kontrastima, skladom boja i  bogatstvom draperija.

DELFT DANAS

Osim Trga kojim je Vermer nekada koračao, Nove crkve u kojoj je kršten, Delft krasi i Kuća mesa, često pominjana u knjizi Trejsi Ševalije, čiji je podrum izgrađen između 1225. i 1350. Godine 1650. drvena zgrada zamenjena je sadašnjom kamenom u stilu nizozemskog klasicizma sa životinjskim glavama na fasadi kao glavnim znakom raspoznavanja. Pored mnogobrojnih znamenitosti, pored Nove crkve vredna pažnje je i Stara crkva (Oude kerk) iz 1246. kao i muzej Stedelijk (Stedelijk Museum het Prinsenhof) smešten u velelepnom gotskom zdanju, nekada samostanu, sa zanimljivom zbirkom keramike, tapiserija i portreta kraljeva. 

Stara crkva

Pored Vermera, Delft je nadaleko čuven po plavim motivima na beloj keramici. U knjizi Trejsi Ševalije, služavka Grit brižljivo čuva pločicu koju je napravio njen otac pre nego što je izgubio vid i dobio otkaz u fabrici keramike. U 17. veku u Delftu je bilo oko 32 fabrike keramike. Jedina koja je i danas opstala je Koninklijke Porceleyne Fles koja osim izrade keramičkih umetnina organizuje  kreativne radionice i razgledanje fabrike.