Jesenje lišće
Za 13. rođendan Teodor je od dede
na poklon dobio ogledalo. Bilo je to malo, u drveni ram uokvireno ogledalo sa
zakačaljkom na poleđini kako bi moglo da se okači na zid. I ni po čemu se ne bi
razlikovalo od drugih kakva se mogu kupiti u svakoj radnji da na sredini nije
imalo nalepljen veliki znak pitanja.
-
To je filosofsko ogledalo – rekao je deda. – Zakači ga
u svoju sobu i svako jutro kad ustaneš pogledaj se i zapitaj 'Ko sam ja?'.
Teodoru se ideja dopala, zapravo
on je bio jedini koji je na poklon gledao blagonaklono. Baka koja mu je za rođendan
isplela džemper nije mogla čudom da se načudi.
-
Bože, Svetozare, što kupi detetu tu glupost, što mu ne
uze nešto korisno? – pitala je baba-Kaja svog muža s kojim je provela dobrih 40
godina ali još uvek nije mogla da razume sve njegove postupke.
Deda-Svetozar se samo jedva
primetno nasmešio tako da mu se mrdnuo desni sedi brk. A i Kaja je brzo odustala
od prigovaranja. Znala je da nema mnogo vajde. Uostalom, Svetozar i Teodor
imaju svoj svet u koji je bilo kom drugom veoma teško da prodre.
Teodorovi roditelji nisu obraćali
pažnju. Bili su suviše zaokupljeni svojim užurbanim životima. U poslednji čas
su mu kupili veliku i skupu kolekciju lego-kocaka i ne primetivši da je Teodor
već odavno prestao da ih slaže. Nekako su kasnili par godina za njim i nisu
primećivali da im sin prolazi kroz burna vremena.
I dok su gosti gutali parčiće bakine
voćne torte, Teodor je izašao na terasu da udahne vazduha. Bila je rana jesen i
drveće je gorelo od toplih boja koje je lišće iznenada poprimilo. Inače bučna
ulica beogradskog predgrađa na trenutak je utihnula, kao da je vreme stalo.
Teodor je u poslednje vreme često imao taj osećaj – kao da se nalazi usred
scene filma sa savremenim specijalnim efektima u kojoj ceo svet zaleđeno stoji dok
on slobodno šeta oko njega i razgleda ga.
-
Uskoro će skroz opasti - čuo je dedin glas iza sebe.
–Mislim na lišće.
-
Da, baš se ne radujem sivilu – snuždeno je odvratio
Teodor.
-
Znaš, Teo, da nije tog sivila teško da bi se obradovao
proleću! A ne bi mogao ni da uživaš u prelepim bojama jeseni! Sivilo i tuga nam
ponekad mogu doneti veliko zadovoljstvo.
Deda se vratio u dnevnu sobu i
pridružio brbljivim gostima ostavivši Teodora u potpunom rebusu.
-
Kako nam nešto mračno i tužno može doneti
zadovoljstvo? – pitao se.
Da li zaista postojim ili mi se tako samo pričinjava?
Bilo je sumorno novembarsko jutro kad se probudio i
pogledao na sat. Još malo pa 7 i vreme da se sprema za školu. Kao da je mogao
da oseti sladunjavi miris bele kafe koji se svakog jutra širi školskim hodnicima i voska
kojim tetkice mažu pod. Od svih tih mirisa već mu je bilo muka. Razmišljao je
kako bi bilo lepo da je prehlađen pa da ne mora u školu. Napolju je sipila kiša
i ujednačeno skakala po oluku.
Ustao je i pogledao se u dedino
ogledalo. Sada, u mračno jutro izgledao je potpuno drugačije nego juče popodne
kada se poslednji put pogledao. Ispod krupnih smeđih očiju lebdeli su mračni
podočnjaci. Crna kosa mu je razbarušeno prekrivala čelo na kom su se nazirale sitne
bubuljice. Na nausnicama se videlo par bledunjavih dlačica. Osećao je kao da je na pola
puta a da mu do kraja treba još mnogo, i suviše. Nije bio siguran da ima
dovoljno snage i strpljenja za narednu deonicu ove krivudave i naporne vožnje.
Iz razmišljanja ga je prenula
zvonjava telefona. Čuo je majčin glas ali nije mogao da razazna šta govori.
Nakon nekog vremena polako su se otvorila vrata sobe. Znao je da su loše vesti.
-
Deda je imao srčani udar – rekla je ubledela majka.
Njen drhtavi glas pratio je ujednačeni zvuk kiše. – Javiću tvojoj razrednoj da
danas nećeš doći. Idemo do bake pa u bolnicu.
Odjednom je osetio užasnu krivicu
što je poželeo da ne ide u školu. Šta bi dao da može da odgovara iz svih
predmeta samo da sa dedom sve bude u redu...
Otac je sporo vozio kroz
beogradsku jutarnju gužvu. Brisači su klizili levo-desno kao da žele da ga
hipnotišu. Teo je pokušavao da zamisli život bez dede i osećao samo prazninu.
Znao je da je srčani udar nešto od čega se umire. Pre dve godine se to desilo
komšiji sa gornjeg sprata pa je njegova žena na ulazna vrata nalepila u crno
uokvirenu umrlicu. Teodor je tada sate provodio pokušavajući da zamisli kako je
to kad umreš. Pokušavao je da ne misli, ne oseti ništa, ne vidi ništa, ali
nikako nije uspevao. Kako je moguće da odjednom nestaneš sa ovog sveta?
-
Kuda ljudi odlaze posle smrti? – pitao je tada dedu
prvom prilikom, dok su šetali kroz tašmajdanski park.
-
To ne zna ni jedan živ čovek... – odgovorio je deda,
na šta se Teo sav naježio. Mislio je da odrasli mogu da mu daju odgovore na sva
pitanja. Šta, zar ni najveći naučnici to ne znaju? – pomislio je.
-
... ali je ljude oduvek to pitanje mučilo, pa su na
njega davali različite odgovore – nastavio je deda.
-
Pa koji je od svih tih odgovora pravi? – pitao je Teo.
-
Vidiš, svako je ubeđen da je baš njegov odgovor pravi.
Hrišćani veruju da se čovek posle smrti vraća Bogu i večnom životu. Filosofi su
vekovima davali različite teorije, na primer neki stari Grci su verovali da sve
nastaje od osnovnih elemenata, vatre, vode, zemlje i vazduha, i u njih se i vraća.
Idealisti su verovali da ni vreme ni prostor ne postoji, postoji samo naša
ideja o njima, pa šta i ako telo naizgled umre, ideja nije stvorena ni od čega
opipljivog pa ne može ni da nestane...
Teu je ova misao bila potpuno
nova. Kako to da je sve samo jedna ideja? Sve oko njega je samo njegova
uobrazilja? Svet zapravo i ne postoji? Ali šta je sa ljudima koji žive na
drugoj strani planete koje on uopšte i ne poznaje? Šta je sa pavlakom koju je
tog jutra pojeo za doručak od koje mu je sad bilo pomalo muka?
-
Mnogi mislioci su zagovarali ideju da nas čula zapravo
samo obmanjuju, da ono što osećamo uopšte nije tako. Na primer, kako ti znaš da
ono što vidiš kao belo i ja vidim u istoj boji. Možda je vidimo potpuno različito
a obojica je samo zovemo belom, rekao je deda zamišljeno.
Ovo ga je potpuno dotuklo. Više
ni u šta nije bio siguran. Da li on sad zapravo korača kroz park sa dedom ili
je i to umislio?
-
Ali deda, plašiš li se ti smrti?
-
Naravno da se plašim. Postoje strahovi koje kad odrasteš
i sazriš uspeš da prevaziđeš, ali strah od smrti nije jedan od njih. Svako živo
biće se plaši neizvesnosti. Ali kada pogledam tebe znam da smrt nije moj kraj –
ti si deo mene, i ti ćeš živeti još dugo, dugo posle mene... Boljeg
predstavnika na ovom svetu ne bih mogao da imam ni da sam birao! – rekao je
deda s osmehom i šeretski mu namignuo.
Teu je ponos koji je u trenutku
osetio pomogao da na trenutak zaboravi krupne misli o životu.
Zadovoljstvo i bol
Kada su stigli kod bake u vazduhu
se još uvek osećao miris jučerašnje paradajz-čorbe. Domaća paradajz-čorba sa
trgancima je dedino omiljeno jelo, i sam miris je odmah naveo Tea da pomisli na
dedu kako je zadovoljno mljacka. Baka se užurbano spremala i gurala hrpu
papira u staru crnu kožnu tašnu koju je uvek nosila.
-
Lepo sam mu ja govorila, Svetozare ne jedi masno,
rekao ti je doktor da ne smeš! Ne vredi, uvek mi kaže Jednom se živi i radi po svom. Oduvek je bio tvrdoglav i nedokazan.
Otac je uzeo malu putnu torbu u
koju je baka prethodno bila spakovala dedine pidžame, veš i knjige. Majka je
nervozno i ćutke šetala levo-desno. Kada su opet svi zajedno izašli na ulicu kiša
je bila prestala. Žurno su prešli preko mokrog pločnika, ušli u kola i odvezli
se ka bolnici.
Deda je ležao na visokom uzglavlju
oko kog se nalazila gomila raznoraznih aparata i bočica sa infuzijom. Majka i
baka su odmah krenule da ga presvlače, briskaju i nutkaju hranom. Teodor je
stajao u ćošku i nemo ih posmatrao. Deda je bio bled i iscrpljen. Pričao je tiho i
s mukom, zadihano. Izgledao je kao da se smanjio, kao da je njegovo krupno i
dobroćudno telo iznenada splasnulo i stopilo se s metalnim bolničkim krevetom.
Dok je otac razgovarao s lekarem,
deda je očima pozvao Tea da priđe. Stegao mu je ruku i rekao šapatom:
-
Ne brini, sve će biti u redu. Ne predajem se ja tako
lako! Ali ipak, seti se onoga o čemu smo pričali...
Teu su odmah nekontrolisano
krenule suze na oči, iako je tokom celog puta do bolnice ubeđivao samog sebe
kako ne sme da zaplače pred dedom.
Deda je umro iste večeri. Lekari
su to i predvideli, krvni sudovi su mu bili previše slabi da bi izdržali bilo
kakvu operaciju. Kuća je bila puna ljudi, jedni su dolazili ozbiljnih lica,
drugi odlazili s olakšanjem što nesreća nije zadesila njihov dom kome sad
bezbrižno mogu da se vrate. Majka je već pravila planove da se baka preseli kod
njih i značajno naglasila Teu da bude posebno pažljiv prema njoj. Oko ponoći,
kada mu je glava klonula od umora i tuge, poslala ga je u njegovu sobu. Tu je
po prvi put tog dana Teo mogao da bude sam sa sobom i pošteno se isplače. Uspavao
ga je tihi žamor koji je dopirao iz dnevne sobe.
Naredni dani protekli su u neuobičajenoj
konfuziji. Otac i majka su užurbano spremali sahranu, baka je našla utehu u mešenju
peciva, 'da se nađe, kad ljudi svrate', a Teodor je bio prilično besposlen. Saša
i Stefan, njegovi najbolji drugari, svratili su jedne večeri ali su sedeli kao
na iglama i kao da im je laknulo kad je došlo vreme da idu kući.
Veče uoči sahrane Teo se povukao
u svoju sobu ranije nego inače. Pogledao se u dedino ogledalo. Kao da je gledao
stranca. Beživotne oči pokušavale su da pronađu neku poznatu crtu lica koja bi
mogla da ih vrati u stare i srećne dane.
-
Veruješ li ti da postoje anđeli? – setio se svog
nedavnog razgovora s dedom.
-
O, da, često osetim da me posmatraju, - deda je veselo
odgovorio. – A često sam ubeđen i da mi pomažu. Baš nedavno mi se desilo da sam
zakoračio na ulicu i ne znam šta me je zadržalo da me ne udari auto. Tek posle
kad sam razmišljao o tome imao sam utisak kao da me neka nevidljiva sila
povukla nazad na trotoar. Ko zna, možda sam se i ja sam na vreme trgnuo i
vratio korak unazad, sigurno postoji razumno objašnjenje, ali ja ipak više
volim da verujem da me je jedan anđeo, baš onaj koji je meni dodeljen, spasao od
točkova.
-
Ali anđele je izmislila religija, a ti uvek kažeš da
ne veruješ u Boga? - čudio se Teodor.
-
Eh, nije to sve tako crno-belo. Postoje neke krupne
stvari u koje možeš verovati iako nisi religiozan. Na primer, poštenje, dobrotu,
velikodušnost, vernost, požrtvovanost... A to su sve vrednosti koje cene i
razne religije. Isto tako, i anđeli ne moraju biti čovekolika bića sa krilima.
Mogu jednostavno biti neko sveopšte dobro. Neka pozitivna energija koju svako
od nas nosi u sebi. Mada ja više volim ta krilata bića. Možda zato što sam
oduvek želeo da letim, - rekao je deda zamišljajući sebe kako slobodno klizi
nebom.
-
Ali ako oni izgledaju kao ljudi a zapravo nisu ljudi,
oni ne osećaju uživanje dok lete?
-
To si veoma dobro zapazio! Čemu večni život i krila kada
ništa ne osećaš - ni uživanje ni tugu, ni radost ni bol...
-
Sećaš se kad si mi jednom rekao, bio je moj rođendan,
da nam nešto mračno i tužno može doneti zadovoljstvo? – pitao je Teo.
-
Hmm, nisi bio siguran šta sam hteo da kažem? Mislim da
si upravo sam našao odgovor!
Sve to desilo se pre samo par
nedelja. Bio je vikend i deda i Teo su sedeli na obali Save. Dan je bio hladan ali bistar i vedar, a Veliko ratno ostrvo preliveno smeđe-crvenim nijansama koje su se ogledale u
vodi. Rekom su plovili brodići i sve je zračilo spokojem.
Sećanje je Teodora uljuljkalo i
umirilo. Spoznao je svo bogatstvo tog savršenog dana a istovremeno ga je prožeo
dubok bol. Osetio je zadovoljstvo čoveka od krvi i mesa na kakvom bi mu anđeli
samo mogli pozavideti. Odraz dečaka-čoveka u dedinom ogledalu mu je namignuo.
