Na ulazu u luku Jalos, najlepšu luku Simija, stoji statua mladića,
lovca na sunđere. Priča se da nekad davno momci nisu mogli da se ožene dok na
dah, bez ikakve opreme, ne izrone sunđer. Bio je to ispit zrelosti, dostignuće
vredno hvale, znak zdravog tela i uma.
 |
Simi je prepun glomaznih
ronilačkih odela i kaciga koje su se nekada koristile u
lovu na sunđere.
Nekada se pomoću njih moglo
lako obogatiti ali i nastradati; danas, u
eri SCUBA opreme,
ovi oldtajmeri su samo
turistička atrakcija.
|
Severno od Rodosa, blizu turske obale, na 68 km² leži ostrvo
Simi. Na prvi pogled, kada mu se približavate sa mora, gole strme vrleti deluju
pomalo zastrašujuće. Kada nakon takvog prvog utiska uplovite u zaliv Jalos, ne
možete a da se ne oduševite. Pogled na zaliv u obliku potkovice sa starinskim, neo-klasicističkim,
uredno, pastelno okrečenim kućama govori da je ovo nekada bio izuzetno bogat
grad. Zapravo još koliko do pre 100 godina ovo je bilo jedno od
najprosperitetnijih grčkih ostrva. Danas
je to atraktivno, mondensko turističko mesto koje je zadržalo svoju autentičnost.
Nema modernih hotela već su postojeće kuće preuređene da pruže punu udobnost
posetiocima, i istovremeno zadrže patinu prošlih vremena.
 |
Jalos (Gialos), zaliv u kome su do pre stotinak godina
živeli bogati meštani.
Godine 1970. donet je zakon o
zabrani gradnje.
|
Kada vaš brod
pristane uz kameni dok, prvo na šta naiđete je niz prodavnica od kojih većina
prodaje sunđere i školjke u ogromnim košarama. Nekada sunđer-velesila, Simi
danas uvozi ove proizvode sa Tajlanda, što zbog činjenice da u vodama oko
ostrva sunđera više nema kao nekada, što da bi se zaštitila priroda a opet
zadovoljile potrebe turista. Nasuprot prodavnicama, na vezu se uvek nalazi niz
atraktivnih jedrilica i brodova za koje je Simi pravi magnet. Moguće je da su
se neki od ovih brodova, barem oni stariji, zapravo vratili u domovinu.
Brodograditeljski zanat se i dalje neguje, mada ni prineti kao u vreme kad se
odavde porinjavalo 500 brodova godišnje. Ova plovila bila su nadaleko poznata
po brzini, zahvaljujući čemu su Simljani mogli da aktivno učestvuju u ratovima
za oslobođenje od Turaka i uspešno trguju.
MIT I ISTORIJA
Po legendi, na Simiju su se rodile tri
gracije a ime je dobio po nimfi Simi koja se udala za Boga mora, Posejdona i
rodila Htoniosa, vođu prvih stanovnika ovog ostrva. Druga legenda kaže da je
ime dobio po princezi sa Rodosa koja je na Simi pobegla sa Bogom Glaukosom, jer
otac joj, kralj, nije bio zadovoljan njenim izborom. Tokom starih vremena Simi
se još zvao Kariki, Aigli i Metapontis, a prvi narodi koji su ovde živeli zvali
su se Kariansi i Lelegesi. Homer je zapisao da je Simi učestvovao u Trojanskom
ratu sa tri broda, predvođen Simiotom, Kraljem Nireasa. Rimljani su stigli u 2. i 1. veku n.e., a nakon
njih, nije ih zaobišao vizantijski period.
Zlatno doba Simija počinje dolaskom
vitezova Sv. Jovana koji su ostrvo osvojili 1309. godine n.e. i dali svoj pečat
svim ostrvima dodekaneskog arhipelaga (arhipelag od trinaest ostrva od kojih je
najveće Rodos). Tada je na ostrvu počela da se razvija trgovina sunđerima,
brodogradnja, izgradnja velelepnih zdanja i crkava koje se mogu i danas videti,
kao i zamka teško oštećenog u II svetskom ratu.
Turci nastupaju 1522. a Simljani koji su
svoju slobodu cenili više od novca, rešili su da podmite Sultana u zamenu za
izvesna prava i privilegije – slobodu vere, govora i obrazovanja. Zahvaljujući
tome osnivane su škole poput Akademije Sv. Marine (1756-1821.) i na dalje
negovani zanati brodogradnje i lova na sunđere.
Turska čizma je žešće zagazila 1832. a
1912. dolaze Italijani koji nisu bili mnogo blagonakloni prema domorocima, i za
razliku od Rodosa, nisu ulagali u ostrvo. Kako se u to vreme pojavljuju brodovi
sa motornim pogonom i veštački sunđeri, ovo nekada bogato ostrvo tone u siromaštvo.
Rezultat takve situacije dobro nam je poznat iz ličnog iskustva: narod masovno
beži u inostranstvo. Italijanska tiranija okončala se 1943. kada su se nekoliko
puta smenjivali Englezi i Nemci. Dana 8. maja 1945. Nemci potpisuju povelju o
predaji dodekaneskog arhipelaga i Englezi predaju ostrvo Grcima 1. aprila 1947.
Na osnovu Protokola o pripajanju svih dodekaneskih ostrva Grčkoj državi, Simi
8. marta 1948. konačno postaje deo Grčke.
Ako vas zanima da prošvrljate po mestašcetu, vidite još nešto
osim pristaništa i ako imate kondicije, možete se popeti uz 375 stepenika do
gornjeg grada (Chorio), sa uličicama poput lavirinta i zamkom iz doba vitezova
Sv. Jovana (rani 15. vek). Zamak je preživeo II svetski rat, ali je docnije
korišćen kao skladište baruta. U vreme kada su Englezi po treći put preuzeli
ostrvo od Nemaca, 25. septembra 1944. došlo je do eksplozije koja je uništila
zamak i crkvu Vaznesenja unutar zidina. Ostaci zidina još uvek postoje, kao i
arheološki muzej da priču prenese novim generacijama.
Pored interesantne luke i divnih plaža, Simi je poznat i po
crkvama.
 |
Manastir Sv. Mihajla
Panormitisa, poznatog čudotvorca
|
Na suprotnom
kraju ostva 15 km od Jalosa, dostupan kolima i brodom, nalazi se Panormitis.
Ovaj deo, nazvan po manastiru Sv. Mihajla Panormitisa, mesto je koje pohode hodočasnici,
naročito u vreme festivala 7-9. novembra. Posvećen je Arhanđelu Mihajlu, zaštitniku
moreplovaca. Sagrađen je 1783. na ostacima vizantijske kapele koja je bila
posvećena istom svecu. Manastir je godinama proširivan tako da danas može da
smesti čak 500 ljudi. Unutrašnjost crkve je u 18. veku oslikana freskama a
ikonostas krasi prikaz Mihajla u čistom srebru. U manastiru se takođe može naći
interesantna zbirka boca sa novčanicama za koje se kaže da su doplovile do
ostrva.
Sa dolaskom Zibeove ronilačke opreme, na Simiju počinje “sunđer-groznica”.
Zahvaljujući tada revolucionarnom ronilačkom odelu, ronioci su mogli da provedu
mnogo više vremena na dnu i “uberu” nebrojeno više sunđera. Profit se dalje
ulagao u razvoj ronilačke industrije, brodove, posadu i opremu. Na obali je
bila organizovana manufaktura – čitave porodice okupljale bi se da čiste, obrađuju
i pakuju tek izronjene sunđere koji su se izvozili širom sveta. Grad je cvetao,
gradile su se velelepne vile, otvarale su se radionice ronilačke opreme po
uzoru na Zibeova odela…
Ali nije sve bilo baš toliko bajkovito: usled ovolike
pomame, morsko dno je ubrzo ogoljeno. Ronioci su morali da idu sve dublje, mračnije
i hladnije, čak ispod 60 metara. Kako nisu znali šta je dekompresija i kakve
posledice po ljudski organizam ostavlja rast ili pad pritiska sa promenom
dubine, mnogi su umirali u najstrašnijim mukama. Oni koji bi preživeli najčešće
bi ostajali bogalji za ceo život. Kada bi videle da nešto nije u redu sa
roniocem na dnu, kolege sa površine koje su bile zadužene za pumpanje vazduha brzo bi ga izvukle misleći da će mu na taj način spasiti život. Na žalost,
zajapureni nesrećnik bi ubrzo umirao zbog naglog širenja zapremine vazduha usled
promene pritiska tokom izrona i njime izazvane embolije pluća. Ranih godina
dvadesetog veka, brodovi lovci na sunđere provodili su po sedam meseci na moru
u potrazi za spužvastim blagom. Mnogima je ovo more postalo grobnica ili ih je
osakatilo još u ranoj mladosti. Ostrvljani koji su sa strepnjom iščekivali
povratak svojih rođaka, lov na sunđere zvali su “tiranija”. Oko 1919. Simljani
su se dosetili kako da spasu sopstvene živote a i dalje profitiraju: ronioce su “uvozili” iz komšiluka, sa
Kalimnosa, pa neka malo drugi ginu. Međutim, kako je industrija veštačkih sunđera
sve više napredovala, do pedesetih godina prošlog veka lov na sunđere je skoro
potpuno odumro.
Danas su Zibeovi skafanderi turistička atrakcija i spomenik
onima koji su život dali za prosperitet ovog ostrva.
AVGUST
ZIBE (Augustus Siebe 1788-1872)
Ljudi su od
davnina pokušavali da usavrše boravak pod vodom i pomere granice - od
primitivnih disalica od trske od pamtiveka i podvodnih naočara od kornjačinog
oklopa koje su Persijanci koristili oko 1300. godine do buradi i kanti iz 16. i
17. veka pomoću kojih je ronilac imao par udaha rezerve. Mnogim pronalazačima
su sopstveni izumi dolazili glave, kao na primer Francuzu Fremineu koji je
1772. nastradao zbog nedostatka vazduha u buretu u kom se spustio na dno.
“Otac
ronjenja”, Avgust Zibe, nemački pronalazač, izumeo je 1837. zatvorenu metalnu ronilačku
kacigu koja se zavrtala za prsten na vrhu gumenog odela, tzv. “standardni
skafander” koji je doneo revoluciju u svetu ronjenja. Do tog vremena koristile
su se “otvorene” kacige koje su omogućavale slobodan izlazak iskorišćenog
vazduha, ali su isto tako bile vrlo rizične i odnele mnogo života. Zibeovo nepropusno
odelo bilo je povezano crevom sa pumpom na površini pomoću koje se ronilac snabdevao
vazduhom. Ne samo da je omogućavalo najduži boravak pod vodom do tada na dubini
do 25 metara, već su zahvaljujući njemu građeni mostovi, tuneli, svetionici i
slične, veoma bitne građevine koje su i danas u upotrebi. Ipak, uz olovne čizme
i tegove na grudima, kretanje ronioca bilo je veoma otežano.
Zibe se
rodio u Nemačkoj i završio metaloprerađivački zanat u Berlinu. Borio se u
pruskoj vojsci protiv Napoleona, i 1816. emigrirao u Englesku. Živeo je u
Londonu, u četvrti Saint-Giles-in-the-Fields, poznatoj po gvožđarskim
radionicama. Osim “standardnog skafandera”, izumeo je i prvi ledomat, rotacionu
pumpu za vodu, mašinu za pravljenje hartije i 1851. na Velikoj londonskoj izložbi
dobio silne medalje. Britanska kraljevska mornarica koristila je njegov ronilački
izum sve do 1989. godine.
Godine 1872. Rukajol i Deneruz prave prvi uređaj za vazduh koji, pored
nepromočivog odela i maske ima i bocu sa komprimovanim vazduhom, Hudini 1921.
patentira odelo koje može jednostavno da se skine pod vodom kako bi ronilac u slučaju
nesreće mogao lako da se “iskobelja”, a za
današnji SCUBA (Self Contained Underwater Breathing Apparatus) aparat sa
regulatorom “na zahtev” zaslužni su Žak Kusto i Emil Ganjan.
 |
| Augustus Siebe |
