U gostima kod Rembrandta

Rembrandtova kuća u Amsterdamu

Godine 1669. umire jedan od najvećih slikara holandskog Zlatnog doba. Zaboravljen, osiromašen, sahranjen je u zajedničkom, neobeleženom grobu. Za razliku od nekih slikara poput Van Goga za kojim je svet poludeo tek posthumno, Rembrandt je za svog života doživeo veliku popularnost i primao izuzetno dobro plaćene narudžbine. Njegov život bio je buran i strastven baš kao i njegova dela. Danas je heroj, u Amsterdamu ima svoj trg i muzej, a njegova dela brižljivo se čuvaju po svetskim muzejima i prodaju po vrtoglavim cenama. Čudna je stvar slava i kada jednom nečiji genij postane javno vlasništvo, pa padne na milost i nemilost mediokritetskog mentaliteta, kako duhovno tako i materijalno. Kako lepe stvari postanu profane najbolji je primer ekstremna eksploatacija lika Vermerove Devojke s bisernom minđušom koja se danas u Holandiji nalazi na svakom mogućem i nemogućem, primerenom i neprimerenom mestu, i silne romansirane verzije priče koje su potpuno preokrenule činjenično stanje i čak i izmenile biografiju i karakter autora.  

No, vratimo se Rembrandtu, koji je od najranijeg detinjstva pokazivao sklonost ka slikarstvu. Rođen je 1606. godine u Lajdenu kao deveto dete u situiranoj porodici mlinara i pekareve kći. Otac je pripadao holandskoj reformističkoj crkvi, majka je bila katolkinja, a Rembrandt, iako religiozan, nikada nije težio da se glasno opredeli za jednu od te dve, mada je holandska verzija bila dosta praktičnija, pa su mu tu kasnije krštena deca.

Iako su ga upisali na lajdenski univerzitet, ipak ubrzo postaje šegrt kod Jakoba van Swanenburgha, istorijskog slikara, gde uči tri godine. Potom 6 meseci provodi kod Pietera Lastmana u Amstedramu, pa nekoliko meseci kod Jacoba Pynasa. Imao je samo osamnaest godina kada je otvorio svoj atelje u Lajdenu, 1624. sa kolegom Janom Lievensom. Od 1627. već prima šegrte, a dve godine kasnije otkriva ga Constantijn Huygens, pa njegove slike dospevaju na dvor Princa Frederika Hendrika.

Autoportret sa Saskijom

Krajem 1631. seli se u Amsterdam, proširuje posao i radi kao profesionalni portretista. Po dolasku je odseo kod prijatelja i trgovca slikama, Hendricka van Uyleburgha, i 1634. ženi se Saskijom, njegovom rođakom. Saskijin otac je advokat i gradonačelnik Leeuwardena. Iste godine Rembrandt ulazi u esnaf slikara i njegova karijera doživljava neverovatnu ekspanziju. I tako se Rembrandt odlučuje da po prvi put u životu kupi nekretninu.

Adresa u to vreme je Jodenbreestraat  4, u tada jevrejskom kvartu, i to se jasno vidi u njegovim delima jer su mu komšije Jevreji često pozirali za slike sa temama iz Starog zaveta. I sam slikarev život u ovom periodu podseća na biblijske scene stradanja, i njegovu porodicu zadešava nesreća za nesrećom. Godine 1635. Rembrandtu i Saskiji umire sin Rumbartus samo 2 meseca po rođenju, tri godine kasnije ćerka Cornelia sa samo 3 nedelje života. Druga ćerka, isto Cornelia, 1640. umire nakon mesec dana. Samo četvrto dete, Titus, rođeno 1641. doživelo je mladost, ali zato Saskija umire 1642, ubrzo nakon Titusovog rođenja, najverovatnije od tuberkuloze. Imala je samo 29 godina.

Titus

Iako je slikar Saskiju obožavao, bila mu je muza i inspiracija za mnoga dela, tokom njene bolesti upušta se u ljubavnu aferu sa Geertje Dircx, koju je unajmio da se brine o sinu. Kasnije afera s Geertje postaje nalik na današnje rijaliti programe, ona tuži Rembrandta da je prekršio obećanje (da je oženi), i nakon velikog skandala dobija alimentaciju od 200 guldena godišnje, ali kasnije završava u zatvoru u Gaudi.

Krajem 1640-ih Rembrandt ulazi u vezu i sa svojom služavkom, dosta mlađom Hendrickje Stoffels i 1654. rađa im se ćerka, Cornelia, koja je jedina nadživela oca. Ni ova veza nije bez skandala: reformistička crkva optužuje Hendrickje za bludničenje sa slikarem. Ona priznaje 'greh', i veza se na kraju smatra bračnom, mada ne i zvaničnom. Nakon što je Rembrandt osiromašio i bankrotirao, Hendrickje ostaje uz njega, kao i sin Titus. Pošto je esnaf slikaru zabranio da trguje umetničkim predmetima, Hendrickje i Titus 1660. osnivaju firmu na svoje ime, u kojoj se Rembrandt vodi kao zaposleni.

Hendrickje

Ali, nesreći nikad kraja: Hendrickje umire 1663, Titus 1668, i Rembrandt odlazi godinu dana kasnije. Sve nedaće koje su Rembrandta zadesile nisu ga sprečile da stvara, i čini se da su mu najbolja dela nastala u najcrnjim vremenima.

Zgrada koja je danas poznata kao 'Rembrandtova kuća', Rembrandthuis, sagrađena je 1607. na dva placa u istočnom kvartu, popularnom u to vreme među trgovcima i umetnicima. Imala je dva sprata, a 1627. dobila je novu fasadu i još jedan sprat.

Rembrandt je ovde živeo 1639-1658, nakon što je potpisao ugovor i pristao na cenu od 13.000 guldena, što je u to vreme bila ogromna suma. Kako slikar nije u datom trenutku mogao da isplati celi iznos, dogovor je bio da ga otplaćuje u ratama. U to vreme Rembrandt je bio već viđeni i veoma traženi slikar i prilično je dobro zarađivao. Iste godine kada je kupio kuću, naručena mu je Noćna straža. Međutim, iz nekog razloga Rembrandt nije isplaćivao rate, što je dovelo do njegovog apsolutnog finansijskog kraha. Između 1652. i 1656. pokušavao je na sve načine da dođe do novca i otplati dug, ali nije uspeo. Potpuno je bankrotirao, imovina mu je popisana i rasprodata na aukciji 1656. Sama kuća je prodata dve godine kasnije, a slikar se preselio u malu, iznajmljenu kuću na Rozengrahtu gde je ostao do smrti.

Zgrada je promenila mnoštvo vlasnika, bila izdeljena i prepravljana, da bi je konačno, 1906, kada je upriličena i velika izložba Rembrandtovih dela, otkupila uprava grada Amsterdama, i predala fondaciji Stiching Rembrandthuis. Restauracija je završena 1911. kada je Kraljica Vilhemina otvorila muzej. Današnji izgled ovaj muzej je dobio devedesetih godina prošlog veka, kada je tim stručnjaka za istorijske zgrade 17. veka dao sve od sebe da eksterijeru i enterijeru vrati izgled najpribližniji onom iz vremena Rembrandtovog života. Dokument koji im je najviše pomogao u ovom procesu bio je sudski popis imovine nakon slikarevog bankrota, kao i neki od Rembrandtovih crteža i gravura.

  

Rembrandt Harmenszoon van Rijn

i Zvanična stranica muzeja

Šta se može danas videti u Rembrandtovoj kući?

Kuća je sazidana u tipičnom holandskom stilu, uska i visoka, sa zbijenim hodnikom i zavojitim stepenicama. Prva prostorija na koju se nailazi u prizemlju je kuhinja. Prostrana i topla, ovo je bila najudobnija soba. Na velikom ognjištu gorela je vatra i krčkao se ručak. Unutar kuhinje je i pumpa za vodu, što je bilo vrlo zgodno jer se nije moralo izlaziti napolje na česmu. Po zidovima stoji naslagano posuđe, a bakreni lonci i tiganji vise iznad ognjišta. Jedna vrata iz kuhinje vode u dvorište gde se nalazio poljski toalet. U kuhinji je i krevet, tipičan za ono doba, mali i smešten u drveni plakar. Današnjem čoveku bi bilo nemoguće da se tu opruži, ali u 17. veku ljudi su spavali drugačije nego mi sada: sedeći, naslonjeni na gomilu jastuka, iz straha da se ne uguše.

      

Kuhinja, česma i ognjište

Na spratu je mali salon sa slikama kojima je Rembrandt trgovao, i još jednim krevetićem u plakaru, ovog puta gostinskim, rezervisanim za potencijalne kupce i trgovce koji bi dolazili izdaleka.

Gostinski krevet

Tu je i kabinet u kom je Rembrandt provodio dosta vremena, gde se čuvaju najraznovrsniji predmeti koje je revnosno skupljao, od kitovog pršljena, preko oklopa kornjači, raznih insekata, knjiga, gipsanih odlivaka antičkih bista, šarenih činijca, novčića, elegantnih venecijanskih čaša, ljušture džinovske školjke, korala, jelenjih rogova, viteškog oklopa, medalja, kao i 70 albuma sa preko 8000 crteža i otisaka velikih umetnika. Sve to su dragoceni i skupi predmeti sa svih strana sveta, a Rembrandt ih je koristio kako za rad, tako i za podučavanje šegrta.

Bakropis, autoportret (Wikimedia)

Još jedna interesantna prostorija je radionica za bakropis. Rembrandt je ovu tehniku često koristio, a zgodna je jer se sam crtež na ploči može menjati više puta, što nije slučaj kod bakroreza. Bakropis je hemijska tehnika, za razliku od čisto mehaničkog bakroreza. Crtež se dobija tako što se, pomoću posebnih, oštrih alatki, urezuje u unapred smolama premazanu metalnu ploču. Matrica se onda potapa u kiselinu koja nagriza nacrtane linije, pa se dobro očisti, nakon čega je spremna za štampu. Ploča se premazuje bojom, višak se skida grubom krpom i polaže na presu. Preko ploče stavlja se prethodno navlaženi papir, pa zaštitni prekrivač, i sve se propušta kroz presu. Pod pritiskom, boja koja je ostala u udubljenjima preslikava se na papir. Demonstracija ovog procesa dostupna je posetiocima muzeja više puta u toku dana.

Radionica za bakropis

Na poslednjem spratu je veliki atelje, sa delom za majstora i velikim štafelajem na sredini, i odvojenom radionicom za šegrte. Pored štafelaja, izložene su i boje i pigmenti koje je Rembrandt koristio. To su uglavnom prirodne boje, osim nekolicine veštačkih, a procedura njihove proizvodnje je prilično komplikovana. Neke od boja nastale su kao rezultat pokušaja alhemičara da proizvedu zlato. I sve se to može naučiti na još jednoj svakodnevnoj demonstraciji u muzeju.

   

Rembrandtov atelje i demostracija boja i pigmenata koje je koristio 

Iako u ovom muzeju nema Rembrandtovih slika, to je mesto gde ga možemo upoznati bolje nego igde drugde. Njegova vedrina, radoznalost i duhovitost prožimaju svaki kutak, pa ga je lako zamisliti, sa sve nasmešenim brkom, kao na nekom od autoporteta. Moglo bi se reći da Rembrandtu život po pravilima nije najbolje išao, spoticao se na svakom koraku o ovozemaljske probleme, ali je zato van tog surovog, materijalističkog sveta itekako umeo da raširi krila i poleti. Baš kao svaki genije, znao je da je u životu najbitnije da iskaže svoj talenat, ma šta svet pričao.

Povezani tekstovi: Marten i Oopjen ponovo međ' ljudima, Mauritshuis

Rembrandtov kabinet

Lokacija muzeja

Paraneza o asertivnosti

Nedavno mi se pružila prilika da pogledam dokumentarac o životu vukova. Vukovi žive u čoporima u kojima svako ima određenu ulogu i rang, na vrhu se nalaze alfa mužjak i ženka, a na samom dnu lestvice omega mužjak ili ženka. Potonji ne smeju da priđu kolektivnom ulovu dok ostali ne završe s jelom. Pritom, godine uopšte nisu preduslov da neko postane alfa. I oni koji su tek prerasli štenećko doba mogu poneti ovu titulu. I sad sledi najveće iznenađenje: izgleda da je odlučujući faktor na osnovu kog drugi vukovi nekoga doživljavaju kao alfu ili omegu samo puka asertivnost. Ako jedinka lešu životinje u čijem ulovu je učestvovao ceo čopor priđe sa velikim samopouzdanjem, drčno, drugi će ga pustiti i poštovati. Ako se snebiva, krene pa stane pognute glave i podvijenog repa, alfa čopora će ga najuriti. Nije bitna veličina životinje, boja dlake, miris tela, režanje, već samo demonstracija velikog i nepokolebljivog samopouzdanja.

Slično, u nekoj studiji o samopouzdanju (ovog puta ljudskom), naiđoh na tvrdnju da, ako nemamo samopouzdanja, dovoljno je da glumimo da ga imamo i pozitivan rezultat neće izostati, čak i ako ne posedujemo potrebne veštine. U svakodnevnim životnim situacijama ovakva praksa možda može da nam donese pozitivne ishode na nekim poljima, ali šta se dešava kada isti sistem primenimo na društvo i velike ideologije?

Sigurno svako od nas poznaje osobu kojoj manjka intelektualnih sposobnosti ali ih vešto nadoknađuje samopouzdanjem. U društvu je uvek najglasniji, često će držati pažnju prisutnih prepričavanjem viceva i pošalica koje je skupio od drugih, mnogo duhovitijih od sebe, neke će prepričavati i više puta istom krugu ljudi,  ali oni će ga puštati i slušati s osmehom. Neki od njih uvući će se i u sredstva masovnih komunikacija i time proširiti svoju publiku, koja će biti zadivljena i čak će u svoj svakodnevni rečnik ubaciti neke od pošalica, koristeći ih obilno kao poštapalice i kad ne treba. A neki od njih će ući u ekonomske i političke vode.

I tako ćemo imati tokom istorije pojedince koji, pomoću šačice naoružanih pratilaca, drže u ropstvu čitave narode. Imaćemo diktatore koji će svojom suludom ali asertivnom retorikom zaslepeti milione, navesti ih da ih prate i poslušno izvršavaju njihove sumanute naredbe. Imaćemo brojno nadmoćnije pripadnike žigosanih, omega nacija koji dobrovoljno, kao ovčice ulaze u vozove ka putu do kompleksnih postrojenja za istrebljenje, ne preispitujući nimalo naredbe malobrojnih lica u uniformama koji prema njima nastupaju s autoritetom. Imaćemo šačicu političara, od kojih je pojedine tajno potkupila po koja velika svetska sila, koji će svojim narodima držati motivacione kvazi-nacionalističke govore, ubeđujući ih da treba da napadnu suseda pre nego što sused napadne njih.  I većina će bezglavo napasti a manjina mislećih će u neverici posmatrati razularenu gomilu koja briše sve što joj stoji na putu, plašeći se da se ispreči i svima saopšti da su deo kolektivnog ludila. 

Razum je ovde potisnut. Motivatora goni potreba da istakne svoj ego i stekne popularnost, a motivisanog potreba da prati alfa mužjaka koji mu nudi naizgled sigurnu budućnost i na tacni serviranu ideologiju. Motivatora goni potreba da otme i nagomila materijalna dobra, a motivisanog vera da će se tu naći i zalogaj za njega, pa ne mora da se napreže i preuzima odgovornost da sam peče svoj hleb. Pritom motivator ne razmišlja preko koliko leševa mora da pređe kako bi došao do svog cilja, a moivisani ne preispituje tvrdnje, dela i naredbe motivatora. 

Šta se dešava u našem vremenu, vremenu visoko razvijenih tehnologija i komunikacije? Da li je savremeni čovek shvatio koliku moralnu odgovornost nosi kao pojedinac? Teško, jer pravila, strahovi i poredak čopora vladaju svagda, bez obzira na sveznajući Google, mikro memorijske kartice od 125 GB i čarobni prašak koji uklanja svaku fleku i na 30 stepeni. Šta više, sva ta dostinuća koje nam je moderno doba donelo, motivatori na veliko eksploatišu kako bi na još perfidniji način podjarmili mase da ih slepo prate. Asertivnost u današnje vreme ima naučnu potporu. Naučno je dokazano je čarobna fraza koja automatski zatvara vrata bilo kakvoj replici. Motivator više ne mora stajati na bini na trgu i raspaljivati strast među razularenim masama. Motivator čak ne mora biti vidljiv i poznat, bitno je šta poseduje, pa onda masi može servirati apsolutno šta god želi, sve na naučnoj osnovi. 

Nekada davno, u vreme kada smo bili deca, dok su besneli bezumni ratovi i agresije po svetu, masa se okupljala na anti-ratnim protestima. Danas besne još bezumniji ratovi, a masa ćuti. Ćuti jer je ne samo sita, nego se bori s viškom kilograma, i ne samo odevena, nego ima pretrpan ormar, nije neobrazovana,  ima završene visoke škole ali je to obrazovanje zasnovano na činjenicama pre nego analitičnom razmišljanju, nije neinformisana,  ima pristup najrazličitijim sredstvima komunikacije i moru podataka, ali je zavedena atraktivnim, no praznim sadržajima koja ta sredstva obilno nude, nije čak ni statična, ali radije odlazi u skupocene rezorte all inclusive tipa umesto da samostalno procunja po svetu i vidi istinu… 

Razmišljajući o moralnosti današnjeg načina života, ne deluje da je problem toliko u činjenici što se prežderavamo dok mnogi gladuju, već što slepo sledimo svog alfa-motivatora, ni najmanje preispitujući njegovu asertivnost.

Cena slobode je neprestana budnost, reče Haksli pedesetih godina prošlog veka, i dodade da se plaši da će čovek budućnosti zapravo voleti svoje ropstvo, jer će mu u njemu biti tako udobno i lepo.

Najdražih mi 5 mesta u Hagu

 Mesto broj 5:

 SCHEVENINGSE BOSJES - Ševeningenska šuma

Ova šuma, koja se prostire na 92 hektara, nastala je između 1100-1400. godine na dinama između grada Haga i Ševeningena. Prošarana je betoniranim stazicama koje prolaze kroz skoro potpunu divljinu, pokraj prelepih travnjaka, jezera, a neke su posebno rezervisane za bicikliste, šetače ili one koji bi radije da projašu na konju. Ima potpuno pustih i zavučenih mesta za ljubitelje osame, mesta lepih za okupljanje, roštiljanje ili uživanje kraj jezera. Pola sata šetnje kroz ovu šumu garantovano puni baterije, podstiče razvoj moždanih neurona, jača imunitet i poboljšava međuljudske odnose.

Mesto broj 4:

AMAZING ORIENTAL - Orijentalna samoposluga u ulici Grote Marktstraat

Fenomenalna velika samoposluga sa hranom iz najudaljenijih delova dalekog istoka. Ova radnja me mirisima i ukusima vraća na sva daleka mesta koja sam posetila. Tu ima sveže hrane, smrznute, svih mogućih začina, konzervi, čajeva, nudli, soseva, slatkiša... Često odem tamo i kad mi ništa ne treba, samo da uživam u šarenilu.

Mesto broj 3:

PLEIN - Trg sa jednostavnim nazivom - Trg.

Plein je trg geometrijski pravilnog oblika, kome je najlepše prići ulicom Lange Poten (u prevodu - duge noge). Lange Poten se u analima grada Haga pominje još u 14. veku. Tada je bila blatnjava ulica u kojoj su rasle vrbe. U 17. veku se tu grade prve zgrade uz kanal, dok je 1934. ovo bila prva asfaltirana ulica u gradu, sa semaforom. Danas spaja centar grada i železničku stanicu, a bitna je zato što se iz nje prilazi Parlamentu, Palati pravde, i sjajnom Maurichausu. Nakon Trga, ulica prerasta u Korte Poten, tj. kratke noge. A sam Trg krasi centralna statua Viljema Oranskog, Oca nacije. Sa dve strane je opkrojen restoranima i kafeterijama i idealno je mesto za kafenisanje i ćeretanje po lepom danu u bašti restorana, hvatanje ovde dragocenih zraka sunca i posmatranje događaja na samom trgu. Takoreći, omiljeno blejalište.

Mesto broj 2:

MAURITSHUIS- Muzej Maurichaus

Više detalja o ovom muzeju može se naći u tekstu posvećenom samo njemu: Mauritshuis, simbol Zlatnog doba Holandije
A ovde samo o osećaju: retki su muzeji u kojima se osećam kao kod kuće i kojima želim da se vraćam nebrojeno puta. Prestala sam da brojim svoje odlaske u Mauric (naročito otkako imam Museumkaart, toplo je preporučujem svim ljubiteljima umetnosti koji ostaju duže vreme u Holandiji - link za Museumkaart), a ponekad odem samo da prošetam i vidim neke od mojih omiljenih slika. Ili da sednem na klupu u nekoj od malih prostorija i upijam atmosferu. Mauric je ono najbolje od Holandije.

Mesto broj 1:

SCHEVENINGEN STRAND - Ševeningenska plaža

I o Ševeningenu postoji zaseban tekst: Letovanje na Ševeningenu. Ova četiri kilometara duga peščana plaža je najveća blagodet grada, i mesto koje potpuno odudara od okoline. Toliko volim šetnje po pesku uz more da imam patike samo za tu namenu. Više se ni ne trudim da otresam pesak. Nije problem ni ako me more malo zalije.

Ova plaža je drugačija prilikom svakog našeg susreta. Najlepša je u suton kada je nebo išarano hiljadama boja koje se ogledaju u moru i mokrom pesku. More je ponekad pitomo a ponekad razjareno, vetar može biti slab ili jak toliko da ponekad čak i podigne i uskovitla pesak, ali je uvek prelepo, prelepo...

Desna cipela gospodina X

*

Kada je gospodin X tog jutra obuvao cipele u predsoblju, tačno u 10 minuta do 8, pre nego što će krenuti na posao u kancelariju Okružnog zavoda za sistematiku katastarskih uredbi, primetio je da mu je desna cipela, ta skupocena cipela od smeđe kože koju mu je pre pet godina po meri izradio čuveni obućar Z, ulubljena kod vrha palca.

-  Kakva užasna šteta!, pomisli, pitajući se kako se tako nešto moglo dogoditi a da ne primeti. – Niko me nije zgazio, nisam nehotice šutnuo nikakav oštar predmet kada sam ih juče nosio... dakle, to se moralo desiti nakon izuvanja... – njegov činovnički mozak obrađivao je činjenično stanje munjevitom brzinom.  

Te cipele je brižljivo čuvao, redovno odlazio kod uličnog čistača na glancanje i impregnaciju mešavinom svinjske masti i pčelinjeg voska, povremeno bi promenio pertle i odneo ih na zamenu pendžeta, ali sama forma cipela, taj oblik vešto izvajan na kalupu obućara Z, nikad se do ovoga trenutka nije ni za dlaku promenio.

Desetominutnu šetnju od svog stana do posla kroz centar grada, pored trafike, bakalnice i dve kafedžnice, gospodin X bi obično prošao laka koraka, pozdravivši usput kafedžiju Š, dobacivši par primedbi o vremenu prodavačici u trafici, elegantnim pokretom dodirujući vrh šešira u mimohodu sa komšijama... Ali ovog jutra jedino o čemu je gospodin X mogao da razmišlja je desna cipela i oštro ulubljenje iznad vrha palca. I prolaznici su primetili da nešto nije u redu i zabrinuli su se da nisu možda, nekim nesvesnim gestom, uvredili gospodina X, te im je zbog toga ovog jutra uskratio uobičajenu kurtoaziju.

Po dolasku u kancelariju, smestivši se za svoj radni sto prepun akata, gospodin X je uzeo fasciklu sa vrha, otvorio je i počeo da lista predmet. Ali kada je kafe-kuvarica donela uobičajenu jutarnju kafu u pola 9, shvatio je da je zurio u isti papir pola sata, nesvestan njegovog sadržaja.

- Hmhm, nakašlja se gospodin X, - koncentracija, koncentracija!

Vrati se svom predmetu, prevlačivši vrhom mastiljave olovke lagano iznad svake reči kako bi pažnju usmerio samo na tekst.

- 3 jutra zemlje i 2 hvata u katastru 6358... 3 jutra zemlje i 2 hvata u katastru 6358...

Shvativši da nije u stanju da usredsredi pažnju na cifre, gospodin X baci mastiljavu olovku i savi desnu nogu preko leve. Iz mračnog udubljenja radnog stola-fijokara sijao je kao varnica samo vrh ulubljenja na cipeli, tako snažno da ga je skoro zaslepeo. Onda mu je pogled pao na korpu za smeće i perorez. Uzeo je perorez i počeo da oštri mastiljavu olovku, iako joj još nije bilo vreme za šiljenje. Uz svaki pokret peroreza trudio se da misli drži samo na toj radnji, da zapazi šupljikavu strukturu drveta, da oseti škripavi zvuk kada perorez dotakne srce olovke, da dozvoli sebi da se od tog zvuka naježi i da mu se blago podignu ramena.

- 3 jutra zemlje i 2 hvata u katastru 6358..., vrati se svom predmetu, i u tom trenutku uđe kafe-kuvarica da pokupi šolje od kafe.

- Pa vi kafu ni ne srknuste!, reče ona iščuđeno, uputivši mu prekorni pogled.

- Neka, neka šolje, mnogo je posla danas, pa ne stigoh, odvrati gospodin X, i udubi nos još više u akta, nadajući se da će se kafe-kuvarica što pre udaljiti. Shvativši da danas neće uspeti da obradi gomilicu akata koju je juče sebi zadao, reši da izađe na ranu pauzu.

- Napolju je lepo vreme, šetnja će mi sigurno goditi, pomisli, trudeći se da gleda pravo ispred sebe i ne spušta pogled.

Noge su ga same odnele do uličnog čistača cipela pokraj ulaza u banku.

- Vidi da li možeš da poradiš na desnoj, imam neko ulubljenje, ako dodaš malo tamnog imalina... da se ne primeti, reče dečku, spuštajući nogu na mesingani držač.

Dečko je veštim pokretima naneo imalina na krpicu, pa natapkao preko ulubljenja, ostavio da odstoji par sekundi i onda žustro izglancao cipelu pomoću dve dugačke četke. Oštri miris imalina zapahnu gospodina X, cipela zablista, ali avaj, i udubljenje zasija još više.

- A da probate kod obućara, možda da pogura malo odozdo, reče dečko.

Gospodin X zagunđa, dobaci dečku petoparac i uputi se u kafanu na uobičajeni, rani ručak. Konobar zamahnu par puta krpom preko kariranog čaršafa, popravi ivice, i postavi korpicu sa debelim kriškama belog hleba.

- Danas teleća čorba, škembići u saftu i rinfjalš u sosu od rena.

-Daj to poslednje. I jedan vinjak.

U neko doba pojavi se i Lj, veselo pozdravi gospodina X i, ni ne čekajući poziv, sede za isti sto. Započe naširoko priču o svojoj tašti koju je za vikend odvezao u banju, te o tome kako je žena uporno insistirala da obiđu kumove u povratku, a on je jedva čekao da se vrati kući i ode na zakazanu partiju boćanja kraj reke... Svo to vreme gospodin X sedeo je malo ukoso, leve noge spuštene na zemlji, a desne oslonjene potkolenicom na levo koleno, i zurio u udubljenje na cipeli. Kada je konobar doneo vinjak, reče mu da je zaboravio na neki sastanak i da mora odmah da krene, te da mu otkaže rinflajš, sasu vinjak u grlo, baci sitniš na sto i pobeže, ostavivši Lj na pola reči i širom otvorenih usta.

Tek kada se uhvatio za kvaku obućarske radnje, ugleda cedulju na vratima – Vraćam se za 15 minuta.

- 15 minuta, 15 minuta... ako je otišao pre 15 minuta, znači vratiće se sad... da pričekam onda...

Šetajući nervozno gore-dole pokraj radnje, privlačio je niz začuđenih pogleda. Niko do sad nije video gospodina X u takvom stanju. Uvek uredno zalizan pramen preko ćelavog temena sada je lelujao, a da on toga uopšte nije ni bio svestan. Svako-malo pogledavao bi na ručni sat, pa na cedulju na vratima obućarske radnje. Na kraju, shvativši da sad već isuviše dugo odsustvuje s posla, krenuo je nazad u kancelariju.

Kada je ušao, sa stola ga je gledala ista ona gomila akata, i šolja hladne kafe.

-Maknite ovo, mahnuo je besno iznad šolje, kafe kuvarici koja se pojavila na vratima.

Seo je, uzeo istu onu fasciklu sa vrha i otvorio je.

- 3 jutra zemlje i 2 hvata u katastru 6358.

Tresnuo je obema rukama o sto, odgurnuo fasciklu i izjurio iz kancelarije na čuđenje svih. U tren oka stvorio se ispred obućareve radnje na čijim je vratima i dalje stajala cedulja Vraćam se za 15 minuta.

- Pa gde je ovaj!, viknu tako snažno da je kafedžija, dok je u bašti pored skupljao prljave sudove, odskočio i ispustio čašu koja se uz tresak razbi o pločnik.

Gospodin X zamahnu snažno rukama iznad glave i šutnu vrata obućarske radnje, potom se okrete, zgazi s pločnika na ulicu s namerom da je pređe, ne videvši kola koja su jurila kolovozom.

Tresak je bio zaglušujući, i narod se u trenutku sjati, napravivši radoznali obruč oko gospodina X. Vozač izlete iz kola, hvatajući se za glavu.

- Pa ljudi, on je samo izleteo, nisam ga video, ne znam kako da sam zakočio, ne bih ovo mogao da izbegnem…, urlao je u očaju.

- Zovite hitnu pomoć, povika neko.

- Plašim se da nema potrebe, reče stariji gospodin, opipavajući mu puls na vratu.

- Pa ljudi, pa jel neko ovo video, pa vi ste sigurno svi videli da ništa nisam mogao da učinim, da nije do mene..., vajkao se vozač.

- To je gospodin X, šteta, fin gospodin…

- Sad mi je snajka baš pričala, ona kuva kafu kod njega na poslu, nešto je bio nervozan, misli da je služba u pitanju…, dobaci neko iz gomile.

- Dobio otkaz, kanda?, Ili premeštenje?

- Ne znam, samo kaže da je bio mnogo nervozan i prema njoj neuobičajeno neljubazan…

- Takva su vremena, ni državna služba nije ono što je bila…

- Ma ljudi, dosta o službi, nego jel neko video, vi ste mi svedoci! Imam dvoje male dece kod kuće, vapio je vozač.

- Šta ti je život, danas jesi, sutra nisi…

- A udar je baš bio silovit, kad ga je iz cipela izuo…

* Foto: scena iz filma  Sciuscià (Imalin), Vittorio de Sica

Tri džointa i dve čaše vina

Ono po čemu je Holandija sigurno najpoznatija jeste slobodna prodaja lakih droga. Još 1976. ozakonjena je ograničena prodaja i kontrolisana upotreba marihuane u takozvanim kofi šopovima (coffee shop). Trenutno ih širom zemlje ima oko 600, a osnovna ideja je da se spreči ilegalna mreža uličnih dilera i kontroliše kvalitet lakih droga. Takođe, kako je zabranjeno voće najslađe, logično je da će se upotreba droga smanjiti ako se legalizuje, što potvrđuju i statistike: samo 7% odraslih Holanđana i 7,8% adolescenata danas koristi drogu, dok, poređenja radi, 78% odraslih i 43% adolescenata redovno konzumira alkohol.

Međutim, da li je opšte dobro i altruizam jedini motiv za legalizaciju lakih droga? Ako u pomoć opet prizovemo statistiku, saznaćemo sledeće: od sredine 2014, holandski Zavod za statistiku u bruto nacionalni prihod uključuje i porez koji se ubere od prodaje lakih droga. Po njihovim podacima, prihod od trgovine kanabisom je vrtoglavih 1.039.000.000 evra. I taj podatak uopšte ne čudi, jer su kofi šopovi Meka za turiste. Retko ko će doći u Holandiju a da ne iskusi i taj fenomen.

I tako, kada su mi nedavno dve prijateljice došle u posetu, izrazile su želju da odemo do jednog od kofi šopova u Hagu. Ovde ih ima, mada ne toliko kao u Amsterdamu, a jedan od poznatijih je Cremers u ulici Prinsestraat.

Na ulazu u Cremers je minijaturna radnja, poput trafike. U njoj red. Uredno stajemo u red, kao đaci u školskoj menzi. Ispred nas jedan krezubi džanki drži govor koji ni sam ne razume. Kada smo došle na red, mladić sa dredovima, rastafarijanski usporene motorike, upita nas šta želimo. Obratile smo mu se na engleskom, pokazujući na detaljni spisak i cenovnik, poput onog u Mc Donaldsu, i zamolile da nam preporuči nešto uobičajeno i opuštajuće.

- Zamotan?, reče on na srpskom.

-Where are you from?, upitasmo ga

-Serbia, reče, iskeženo.

-Pa što pričamo na engleskom?!?

Ismejasmo se i kupismo tri džointa, uredno spakovana u plastične futrolice.

Kada smo ušle u Cremers, kafić je bio skroz pust. Rekoše nam da se može zapaliti u podrumu. Spustismo se niz stepenice, do bara koji je odmah na početku, i tu zatekosmo pravi 'terarijum', staklom izolovani, minijaturni prostor, u kome je napakovana gomila aktivno dimila. Dovoljno je bilo da se samo pogledamo i prećutno donesemo odluku da svoju vutra ponesemo kod mene u stan i zadimimo na miru. Ipak smo mi dame u godinama koje cene udobnost.

Kako je, na nesreću, u mom frižideru bilo pola flaše vina, njih dve su se odmah mašile za čaše, dok je mene interesovalo samo da zapalim i  još jednom dokažem svoju teoriju da na mene i moj dominianti racio trava nema baš nikakvog uticaja. Sve jedno, zabava je bila u toku, uz neizbežno kikotanje i bezbroj pošalica. I tako, nakon što su moje prijateljice gucnule po pola čaše vina, zapalismo svaka po džoint. Ja izduvanih ceo, zaista u potpunosti potvrđujući sopstvenu teoriju. Druga svoj baci na pola i otrča do toaleta odakle su zvuci jasno govorili da joj je pripala žestoka muka. Treća se oklembesi na trosedu, opustivši ruke pored sebe, dok joj je lice poprimilo mrtvačku boju a usne pomodrele. Ja sam za to vreme trčkala od jedne do druge, proveravajući da li dišu i ponavljajući u sebi broj telefona hitne pomoći. Umesto obećane opuštenosti i poboljšanja raspoloženja koje je trava trebalo da mi donese, u mojoj trezvenoj glavi rasla je samo briga.

Nakon nekog vremena, 7 povraćanja i još uvek modrih usana, moje prijateljice se povukoše u gostinsku sobu i odoše na spavanje. Do pola noći sam osluškivala da li dišu, sve vreme se pitajući kako je ista trava imala potpuno različit uticaj na nas tri.

Ujutru, neispavana i sa glavom kao od kamena, zatekoh svoje prijateljice kako se kikoću u krevetu. Opisale su mi svoje halucinacije, let između dve kompozicije voza, propadanje kroz vazduh... Zapanjena, ukucah u Google 'marihuana u kombinaciji s alkoholom', i počeh da se smejem na sav glas. 

'Nikako se ne preporučuje upotreba marihuane, ni sa najmanjom količinom alkohola, jer alkohol znatno pojačava dejstvo opijata'.

Naravoučenije: Googlaj pa duvaj.

Čaša vode

U našim krajevima čaša vode ima posebnu simboliku.

'Ma ni čašu vode da mi ponudi.'

'Treba da imaš nekoga, čašu vode da ti doda kad zanemoćaš.'

Čaša vode je najosnovnija jedinica mere za određivanje nivoa ljudskosti, reklo bi se.

U četvrtak sam za vreme pauze za ručak sa dve koleginice otišla u piceriju Pastanini  u ulici Frederik Hendriklaan. Do nje ima desetak minuta hoda, pa je zgodno mesto za druženje tokom jednočasovne pauze. Došla je konobarica, naručile smo tri pice. Jedna koleginica je tražila kola kolu, a druga je pitala da li može da dobije čašu obične vode. Mlada konobarica je pocrvenela, uznemirila se i započela, očigledno unapred uvežbani govor:

-'Znate, mi mi mi ne možemo da dajemo vodu! Možete naručiti neko piće, ali običnu vodu sa česme ne, ne možemo da vam damo!' – sasula je, mucajući kao uzbuđeno dete koje uz veliku tremu odgovara lekciju u školi. I kao poslednji argument, ponosna što se setila, saopšti nam sledeće:

– 'Znate, nama je godišnji račun za vodu 2000 evra, i mi ne možemo da delimo vodu!'

Potom se okrenula ka meni i ja sam joj se, uz veštački osmeh koji sam ovde naučila (onaj gde se poviju samo usta, a oči se ne smeju), zahvalila i rekla da ne želim ništa da pijem.

Pica je bila ukusna, ali i najdivnije jelo na svetu ne bi moglo da zamaskira gorak ukus u ustima nakon ovog ispada. Nažalost, Pastanini nije jedino mesto gde vam se ovako nešto može dogoditi. U Holandiji po restoranima ne daju vodu. Ali zato se nimalo ne libe da vam u flašicu vode sipaju česmovaču i naplate je 2.5 evra kao mineralnu vodu. Jedna od stvari na koju su me upozorili kada sam ovde stigla bila je da pazim, naročito u restoranima na ševeningenskoj plaži, kada naručujem običnu flaširanu vodu – ako mi je donesu sa otvorenim čepom, znači da je unutra česmovača.

Po povratku u kancelariju prepričavam ovaj incident kolegi koji je Irac ali već dvadesetak godina živi u Holandiji. Iznervirano mi opisuje sličnu scenu kada je sa porodicom i prijateljima otišao u restoran u centru, svi su naručili hranu i piće, samo je njegova ćerka želela običnu vodu. Dete jednostavno nije htelo ništa drugo. Došao je šef restorana i očitao im sličnu bukvicu. Onda se kolega odmah prisetio i kontra-scene kad je bio u Beogradu pa je s prijateljima otišao u restoran, i konobar je odmah, ni ne pitajući, doneo bokale vode i čaše za sve.

Svako ko vodi restoran a ima i trunku zdravog razuma biće svestan da je mnogo bolja računica da poveća cenu obroka za 50 centi i gostu bez pogovora da čašu obične vode, nego da se izgovara visinom komunalnog računa. Koja je onda logika Holanđana? I čemu ovaj potpuno besmisleni tvrdičluk? I kako to da, kad putujem na daleki Istok, u najsiromašnije krajeve sveta, nikada neću naići na sličnu situaciju, naprotiv, pre ću doživeti da mi ljudi koji najmanje imaju najviše ponude.

Para na paru, vaška na vašku. Po teoriji o kolektivnom nesvesnom u psihologiji, navike, strahovi, običaji prenose se ne samo putem predanja, već i kroz podsvest jednog naroda, grupe, porodice. Ono što je kolonijalizam doneo Holanđanima je izuzetno bogatstvo, mogućnost da školuju svoju decu na najboljim univerzitetima, da putuju, da ulepšavaju svoje fasade i ulice, grade parkove i troše novac čak i na trivijalne, detinjaste stvari. Ali isto tako im je doneo i duboko uvreženi običaj da grabe, bez trunke griže savesti. Slučaj sa čašom vode u restoranu je jedan od mnogih koji mi se ovde dogodio, i možda najbanalniji. Na svakom koraku ovde se nude usluge koje malo vrede a mnogo koštaju. Pritom nije dovoljno da vam samo naplate. Daće sve od sebe da vas ubede da je to što oni rade najbolje, a da ono drugo (za šta apsolutno znate da je dobro) ne vredi, i ponudiće vam čak i 'naučne' dokaze. Sve što mogu, naplatiće vam godinu dana unapred. Daćete jednu paru da uđete u kolo, a izlazak iz kola je skoro nemoguć. Članarina u teretani ili za bilo koji sport je neprikosnoveni ugovor, i lakše je razvesti se nego raskinuti članstvo. Novac se skida sa računa putem direktne naplate, pa vi nemate ništa s tim, ne treba da razmišljate niti da preispitujete. A kad smo već kod vode, nedavno mi je stigao basnoslovni obračun, i najavljena direktna naplata: 65 evra za poslednja tri meseca, plus 405 evra unapred, za godišnji obračun. Kada sam pozvala kompaniju i rekla da mi je njihova računica sumnjiva, dobila sam odgovor da je 405 evra zaista mnogo. 'A kako to da se niste prešli da mi zaračunate manje', našalih se, iako sam znala odgovor: u kolektivnom nesvesnom je zapisano da se uzima, a ne da se daje.

Sećam se svog proputovanja kroz Indoneziju i neobaveznog razgovora s jednom ženom na ostrvu Java:

-'Znate, nas su Holanđani držali u ropstvu triiii veeekaaa!', rekla je razrogačenih očiju, 'sve su nam pokrali'.

-'Da, znam kako se osećate', odgovorila sam sažaljivo, 'mi smo pod Turcima bili pet vekova'.

-'Jaaaaoooo….', odmahnula je glavom, zatvorenih očiju.

Nažalost, ono što kolonizatori otimaju nije samo materijalno blago, već i samopouzdanje jednog naroda, svest o kolektivnoj vrednosti. Jer otimač će, baš kao i prodavci ovde, koji teže da me ubede da je bofl  koji nude za velike pare najbolji na svetu, iako su svi svesni da ne vredi ni pišljiva boba, širiti svest o svojoj vrednosti, nadmoći, superiornosti, a potlačeni, pokradeni narod će u to poverovati. Poverovaće kako je sve što njegova zemlja nudi bezvredno i jadno, poverovaće kako je život na zapadu lagodan i lep, i kako se iza tih nagizdanih fasada krije udoban i kvalitetan život.

Fasade kriju još jednu simboliku. Da, ove prelepe fasade od dekorativne cigle, sa kitnjastim zabatima i ba-reljefima, sa velikim prozorima i izrezbarenim drvenim oknima. Jer kad se nađete sa druge strane te fasade, hodaćete po podu koji odskače i škripi, boraviti u prostoriji koja je neudobna i hladna jer su prozori jednostruki, ne dihtuju, neki čak ne mogu ni da se zatvore. Moraćete da budete intimni s komšijama jer se ovde zvuci ne mogu sakriti, zidovi su tanki, vrata kao da su od kartona, a ne drveta. Juče sam čak saznala da su i temelji nepostojeći. Ceo grad Hag sazidan je na peskovitom tlu. Temelj, onakav kakav mi poznajemo, ovde ne postoji, već se zgrada pravi na nabijenom pesku. I tako, ako vam padne na pamet da dozidate podrum, samo pozovete kompaniju koja usisava pesak. Lisabonski Mariz de Pombal bi se uhvatio za glavu, on koji je osmislio detaljne temelje grada nakon razornog zemljotresa. Ali, bitno je da je fasada lepa, i kada turisti dođu u Niske zemlje, skroz su impresionirani.

Ljudske fasade su slične. Svi su veoma ljubazni, ali ako naiđete na problem i ako vam je učinjena nepravda, svi će vam uzvratiti, uz najširi osmeh, rečima koje kao da su prekopirane iz nekog udžbenika o komunikaciji. Svi tačno znaju kako da vam odgovore i kako da vas na lep način otkače. I pritom zadrže vaš novac. Tako su i prava potrošača samo još jedna fasada. A nepostojanje očigledne agresije je zamenjeno tom kurtoaznom, latentnom, od koje se ledi krv u žilama.

Kada sam tek stigla u ovu zemlju, pre 5 meseci, u neobaveznom razgovoru sa jednom starijom Holanđankom, saznala sam da je njihov najveći problem što im mladi, obrazovani ljudi masovno odlaze iz zemlje.

-'Eto, oni odlaze, ne dopada im se klima', rekla je tad.

-'Zato vi dobijate naše mlade, obrazovane ljude', odgovorila sam joj.

Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da je ona u zabludi – mladi, obrazovani Holanđani ne beže iz svoje zemlje zbog loše meteorološke slike, već zato što umeju da misle. Oni shvataju koliko je materijalno ovde bezvredno i svedeno na apsurd. I kakva se cena plaća za 'udoban' život. I da ovo nije pravo, slobodno, demokratsko, čak ni kapitalističko društvo, već robovlasničko. Njima nije dovoljno da im se da hleba i igara da bi ćutali i dopuštali da ih država dere. Oni odlaze u daleke, tropske, siromašne zemlje, i tamo im je dovoljna trščana koliba i široko nebo. Mnoge od njih sam i srela na svojim putovanjima po dalekom istoku. Dosta njih drži ronilačke centre, i vode ih sasvim korektno, a izuzetno su pouzdani podvodni vodiči. Mnogi završe fakultete i odlaze u daleke krajeve da pronađu sebe, jer to kod kuće ne mogu. Kod kuće bi morali da se pronađu u trgovačkim ponudama tipa 'platiš dva, dobiješ tri', ili 'za jedan par kupljenih loših, neudobnih i ekstremno ružnih cipela koje koštaju 150 evra, dobićeš 50% popusta za kupovinu drugog para'. Oni danas rade upravo to što su nekada radili umetnici. Beže. Eskapizam je izlaz za misleće. S tim što oni sada mogu da promene geografsku širinu, dok su umetnici, nekada, bežali u svet koji su sami stvarali.

Nažalost, naši mladi ljudi beže jer veruju u propagandu koju o sebi šire veliki i moćni. A veliki i moćni zapravo jedva čekaju na emigraciju, jer im je to sveža krv koju mogu da piju, sve dok se ovi ne osveste, ako se uopšte osveste. Ako se i osveste, biće podjarmljeni ugovorima, kreditima, rokovima…  Ono što nama kod kuće nedostaje, novac, veća plata, bolji standard, možemo izgraditi samo ako povećamo svest o sebi i iskorenimo osećaj niže vrednosti koji kao nacija svi nosimo. I ako to uspemo, niko nam neće biti ravan, jer ono što mi imamo, a oni nemaju, ne može da se kupi parama.

Danas ceo dan kiša ironično zaliva holandske ulice. Voda na sve strane, a čaša prazna.