 |
| * |
Kada je
gospodin X tog jutra obuvao cipele u predsoblju, tačno u 10 minuta do 8, pre
nego što će krenuti na posao u kancelariju Okružnog zavoda za sistematiku katastarskih
uredbi, primetio je da mu je desna cipela, ta skupocena cipela od smeđe kože
koju mu je pre pet godina po meri izradio čuveni obućar Z, ulubljena kod vrha
palca.
- Kakva užasna šteta!, pomisli,
pitajući se kako se tako nešto moglo dogoditi a da ne primeti. – Niko me nije
zgazio, nisam nehotice šutnuo nikakav oštar predmet kada sam ih juče nosio...
dakle, to se moralo desiti nakon izuvanja... – njegov činovnički mozak
obrađivao je činjenično stanje munjevitom brzinom.
Te cipele je
brižljivo čuvao, redovno odlazio kod uličnog čistača na glancanje i
impregnaciju mešavinom svinjske masti i pčelinjeg voska, povremeno bi promenio
pertle i odneo ih na zamenu pendžeta, ali sama forma cipela, taj oblik vešto
izvajan na kalupu obućara Z, nikad se do ovoga trenutka nije ni za dlaku
promenio.
Desetominutnu
šetnju od svog stana do posla kroz centar grada, pored trafike, bakalnice i dve
kafedžnice, gospodin X bi obično prošao laka koraka, pozdravivši usput
kafedžiju Š, dobacivši par primedbi o vremenu prodavačici u trafici, elegantnim
pokretom dodirujući vrh šešira u mimohodu sa komšijama... Ali ovog jutra jedino
o čemu je gospodin X mogao da razmišlja je desna cipela i oštro ulubljenje
iznad vrha palca. I prolaznici su primetili da nešto nije u redu i zabrinuli su
se da nisu možda, nekim nesvesnim gestom, uvredili gospodina X, te im je zbog
toga ovog jutra uskratio uobičajenu kurtoaziju.
Po dolasku u
kancelariju, smestivši se za svoj radni sto prepun akata, gospodin X je uzeo
fasciklu sa vrha, otvorio je i počeo da lista predmet. Ali kada je
kafe-kuvarica donela uobičajenu jutarnju kafu u pola 9, shvatio je da je zurio
u isti papir pola sata, nesvestan njegovog sadržaja.
- Hmhm,
nakašlja se gospodin X, - koncentracija, koncentracija!
Vrati se svom
predmetu, prevlačivši vrhom mastiljave olovke lagano iznad svake reči kako bi
pažnju usmerio samo na tekst.
- 3 jutra
zemlje i 2 hvata u katastru 6358... 3 jutra zemlje i 2 hvata u katastru 6358...
Shvativši da
nije u stanju da usredsredi pažnju na cifre, gospodin X baci mastiljavu olovku
i savi desnu nogu preko leve. Iz mračnog udubljenja radnog stola-fijokara sijao
je kao varnica samo vrh ulubljenja na cipeli, tako snažno da ga je skoro
zaslepeo. Onda mu je pogled pao na korpu za smeće i perorez. Uzeo je perorez i
počeo da oštri mastiljavu olovku, iako joj još nije bilo vreme za šiljenje. Uz
svaki pokret peroreza trudio se da misli drži samo na toj radnji, da zapazi
šupljikavu strukturu drveta, da oseti škripavi zvuk kada perorez dotakne srce
olovke, da dozvoli sebi da se od tog zvuka naježi i da mu se blago podignu
ramena.
- 3 jutra
zemlje i 2 hvata u katastru 6358..., vrati se svom predmetu, i u tom trenutku
uđe kafe-kuvarica da pokupi šolje od kafe.
- Pa vi kafu
ni ne srknuste!, reče ona iščuđeno, uputivši mu prekorni pogled.
- Neka, neka
šolje, mnogo je posla danas, pa ne stigoh, odvrati gospodin X, i udubi nos još više
u akta, nadajući se da će se kafe-kuvarica što pre udaljiti. Shvativši da danas
neće uspeti da obradi gomilicu akata koju je juče sebi zadao, reši da izađe na
ranu pauzu.
- Napolju je
lepo vreme, šetnja će mi sigurno goditi, pomisli, trudeći se da gleda pravo
ispred sebe i ne spušta pogled.
Noge su ga
same odnele do uličnog čistača cipela pokraj ulaza u banku.
- Vidi da li
možeš da poradiš na desnoj, imam neko ulubljenje, ako dodaš malo tamnog
imalina... da se ne primeti, reče dečku, spuštajući nogu na mesingani držač.
Dečko je
veštim pokretima naneo imalina na krpicu, pa natapkao preko ulubljenja, ostavio
da odstoji par sekundi i onda žustro izglancao cipelu pomoću dve dugačke četke.
Oštri miris imalina zapahnu gospodina X, cipela zablista, ali avaj, i
udubljenje zasija još više.
- A da probate
kod obućara, možda da pogura malo odozdo, reče dečko.
Gospodin X zagunđa,
dobaci dečku petoparac i uputi se u kafanu na uobičajeni, rani ručak. Konobar
zamahnu par puta krpom preko kariranog čaršafa, popravi ivice, i postavi
korpicu sa debelim kriškama belog hleba.
- Danas teleća
čorba, škembići u saftu i rinfjalš u sosu od rena.
-Daj to
poslednje. I jedan vinjak.
U neko doba
pojavi se i Lj, veselo pozdravi gospodina X i, ni ne čekajući poziv, sede za
isti sto. Započe naširoko priču o svojoj tašti koju je za vikend odvezao u
banju, te o tome kako je žena uporno insistirala da obiđu kumove u povratku, a
on je jedva čekao da se vrati kući i ode na zakazanu partiju boćanja kraj
reke... Svo to vreme gospodin X sedeo je malo ukoso, leve noge spuštene na
zemlji, a desne oslonjene potkolenicom na levo koleno, i zurio u udubljenje na cipeli.
Kada je konobar doneo vinjak, reče mu da je zaboravio na neki sastanak i da
mora odmah da krene, te da mu otkaže rinflajš, sasu vinjak u grlo, baci sitniš
na sto i pobeže, ostavivši Lj na pola reči i širom otvorenih usta.
Tek kada se
uhvatio za kvaku obućarske radnje, ugleda cedulju na vratima – Vraćam se za 15 minuta.
- 15 minuta,
15 minuta... ako je otišao pre 15 minuta, znači vratiće se sad... da pričekam
onda...
Šetajući
nervozno gore-dole pokraj radnje, privlačio je niz začuđenih pogleda. Niko do
sad nije video gospodina X u takvom stanju. Uvek uredno zalizan pramen preko
ćelavog temena sada je lelujao, a da on toga uopšte nije ni bio svestan. Svako-malo
pogledavao bi na ručni sat, pa na cedulju na vratima obućarske radnje. Na
kraju, shvativši da sad već isuviše dugo odsustvuje s posla, krenuo je nazad u
kancelariju.
Kada je ušao,
sa stola ga je gledala ista ona gomila akata, i šolja hladne kafe.
-Maknite ovo,
mahnuo je besno iznad šolje, kafe kuvarici koja se pojavila na vratima.
Seo je, uzeo
istu onu fasciklu sa vrha i otvorio je.
- 3 jutra
zemlje i 2 hvata u katastru 6358.
Tresnuo je
obema rukama o sto, odgurnuo fasciklu i izjurio iz kancelarije na čuđenje svih.
U tren oka stvorio se ispred obućareve radnje na čijim je vratima i dalje
stajala cedulja Vraćam se za 15 minuta.
- Pa gde je
ovaj!, viknu tako snažno da je kafedžija, dok je u bašti pored skupljao prljave
sudove, odskočio i ispustio čašu koja se uz tresak razbi o pločnik.
Gospodin X
zamahnu snažno rukama iznad glave i šutnu vrata obućarske radnje, potom se
okrete, zgazi s pločnika na ulicu s namerom da je pređe, ne videvši kola koja
su jurila kolovozom.
Tresak je bio
zaglušujući, i narod se u trenutku sjati, napravivši radoznali obruč oko gospodina
X. Vozač izlete iz kola, hvatajući se za glavu.
- Pa ljudi, on
je samo izleteo, nisam ga video, ne znam kako da sam zakočio, ne bih ovo mogao
da izbegnem…, urlao je u očaju.
- Zovite hitnu
pomoć, povika neko.
- Plašim se da
nema potrebe, reče stariji gospodin, opipavajući mu puls na vratu.
- Pa ljudi, pa
jel neko ovo video, pa vi ste sigurno svi videli da ništa nisam mogao da
učinim, da nije do mene..., vajkao se vozač.
- To je
gospodin X, šteta, fin gospodin…
- Sad mi je
snajka baš pričala, ona kuva kafu kod njega na poslu, nešto je bio nervozan,
misli da je služba u pitanju…, dobaci neko iz gomile.
- Dobio otkaz,
kanda?, Ili premeštenje?
- Ne znam,
samo kaže da je bio mnogo nervozan i prema njoj neuobičajeno neljubazan…
- Takva su
vremena, ni državna služba nije ono što je bila…
- Ma ljudi,
dosta o službi, nego jel neko video, vi ste mi svedoci! Imam dvoje male dece kod
kuće, vapio je vozač.
- Šta ti je
život, danas jesi, sutra nisi…
- A udar je
baš bio silovit, kad ga je iz cipela izuo…
* Foto: scena iz filma Sciuscià (Imalin), Vittorio de Sica
