 |
| Rembrandtova kuća u Amsterdamu |
Godine 1669. umire jedan od najvećih slikara holandskog Zlatnog doba. Zaboravljen,
osiromašen, sahranjen je u zajedničkom, neobeleženom grobu. Za razliku od nekih
slikara poput Van Goga za kojim je svet poludeo tek posthumno, Rembrandt je za
svog života doživeo veliku popularnost i primao izuzetno dobro plaćene narudžbine.
Njegov život bio je buran i strastven baš kao i njegova dela. Danas je heroj, u
Amsterdamu ima svoj trg i muzej, a njegova dela brižljivo se čuvaju po svetskim
muzejima i prodaju po vrtoglavim cenama. Čudna je stvar slava i kada jednom
nečiji genij postane javno vlasništvo, pa padne na milost i nemilost
mediokritetskog mentaliteta, kako duhovno tako i materijalno. Kako lepe stvari
postanu profane najbolji je primer ekstremna eksploatacija lika Vermerove Devojke s bisernom minđušom koja se
danas u Holandiji nalazi na svakom mogućem i nemogućem, primerenom i
neprimerenom mestu, i silne romansirane verzije priče koje su potpuno
preokrenule činjenično stanje i čak i izmenile biografiju i karakter autora.
No, vratimo se Rembrandtu, koji je od najranijeg detinjstva pokazivao sklonost
ka slikarstvu. Rođen je 1606. godine u Lajdenu kao deveto dete u situiranoj
porodici mlinara i pekareve kći. Otac je pripadao holandskoj reformističkoj
crkvi, majka je bila katolkinja, a
Rembrandt, iako religiozan, nikada nije težio da se glasno opredeli za jednu od
te dve, mada je holandska verzija bila dosta praktičnija, pa su mu tu kasnije krštena
deca.
Iako su ga upisali na lajdenski univerzitet, ipak ubrzo postaje šegrt
kod Jakoba van Swanenburgha, istorijskog slikara, gde uči tri godine.
Potom 6 meseci provodi kod Pietera Lastmana u Amstedramu, pa nekoliko meseci kod Jacoba Pynasa. Imao je samo osamnaest godina kada je
otvorio svoj atelje u Lajdenu, 1624. sa kolegom Janom Lievensom. Od 1627. već
prima šegrte, a dve godine kasnije otkriva ga Constantijn Huygens, pa njegove
slike dospevaju na dvor Princa Frederika Hendrika.
 |
| Autoportret sa Saskijom |
Krajem 1631. seli se u Amsterdam, proširuje posao i radi kao
profesionalni portretista. Po dolasku je odseo kod prijatelja i trgovca
slikama, Hendricka van Uyleburgha, i 1634. ženi se Saskijom, njegovom rođakom. Saskijin
otac je advokat i gradonačelnik Leeuwardena. Iste godine Rembrandt ulazi u
esnaf slikara i njegova karijera doživljava neverovatnu ekspanziju. I tako se
Rembrandt odlučuje da po prvi put u životu kupi nekretninu.
Adresa u to vreme je Jodenbreestraat 4, u tada jevrejskom kvartu, i to se jasno vidi u njegovim delima jer su mu komšije Jevreji često pozirali za slike sa temama
iz Starog zaveta. I sam slikarev život u ovom periodu podseća na biblijske
scene stradanja, i njegovu porodicu zadešava nesreća za nesrećom. Godine 1635.
Rembrandtu i Saskiji umire sin Rumbartus samo 2 meseca po rođenju, tri godine
kasnije ćerka Cornelia sa samo 3 nedelje života. Druga ćerka, isto Cornelia,
1640. umire nakon mesec dana. Samo četvrto dete, Titus, rođeno 1641. doživelo je
mladost, ali zato Saskija umire 1642, ubrzo nakon Titusovog rođenja,
najverovatnije od tuberkuloze. Imala je samo 29 godina.
 |
| Titus |
Iako je slikar Saskiju obožavao, bila mu je muza i inspiracija za mnoga
dela, tokom njene bolesti upušta se u ljubavnu aferu sa Geertje Dircx, koju je
unajmio da se brine o sinu. Kasnije afera s Geertje postaje nalik na
današnje rijaliti programe, ona tuži Rembrandta da je prekršio obećanje (da je
oženi), i nakon velikog skandala dobija
alimentaciju od 200 guldena godišnje, ali kasnije završava u zatvoru u Gaudi.
Krajem 1640-ih Rembrandt ulazi u vezu i sa svojom služavkom, dosta
mlađom Hendrickje Stoffels i 1654. rađa im se ćerka, Cornelia, koja je jedina nadživela oca. Ni ova veza nije
bez skandala: reformistička crkva
optužuje Hendrickje za bludničenje sa slikarem. Ona priznaje 'greh', i veza se
na kraju smatra bračnom, mada ne i zvaničnom. Nakon što je Rembrandt osiromašio
i bankrotirao, Hendrickje ostaje uz njega, kao i sin Titus. Pošto je esnaf
slikaru zabranio da trguje umetničkim predmetima, Hendrickje i Titus 1660. osnivaju
firmu na svoje ime, u kojoj se Rembrandt vodi kao zaposleni.
 |
| Hendrickje |
Ali, nesreći nikad kraja: Hendrickje umire 1663, Titus 1668, i Rembrandt
odlazi godinu dana kasnije. Sve nedaće koje su Rembrandta zadesile nisu ga
sprečile da stvara, i čini se da su mu najbolja dela nastala u najcrnjim
vremenima.
Zgrada koja je danas poznata kao 'Rembrandtova kuća', Rembrandthuis, sagrađena
je 1607. na dva placa u istočnom kvartu, popularnom u to vreme među trgovcima i
umetnicima. Imala je dva sprata, a 1627. dobila je novu fasadu i još jedan
sprat.
Rembrandt je ovde živeo 1639-1658, nakon što je potpisao ugovor i
pristao na cenu od 13.000 guldena, što je u to vreme bila ogromna suma. Kako
slikar nije u datom trenutku mogao da isplati celi iznos, dogovor je bio da ga
otplaćuje u ratama. U to vreme Rembrandt je bio već viđeni i veoma traženi
slikar i prilično je dobro zarađivao. Iste godine kada je kupio kuću, naručena
mu je Noćna straža. Međutim, iz nekog
razloga Rembrandt nije isplaćivao rate, što je dovelo do njegovog apsolutnog
finansijskog kraha. Između 1652. i 1656. pokušavao je na sve načine da dođe do
novca i otplati dug, ali nije uspeo. Potpuno je bankrotirao, imovina mu je
popisana i rasprodata na aukciji 1656. Sama kuća je prodata dve godine kasnije,
a slikar se preselio u malu, iznajmljenu kuću na Rozengrahtu gde je ostao do
smrti.
Zgrada je promenila mnoštvo vlasnika, bila izdeljena i prepravljana, da
bi je konačno, 1906, kada je upriličena i velika izložba Rembrandtovih dela,
otkupila uprava grada Amsterdama, i predala fondaciji Stiching Rembrandthuis.
Restauracija je završena 1911. kada je Kraljica Vilhemina otvorila muzej.
Današnji izgled ovaj muzej je dobio devedesetih godina prošlog veka, kada je
tim stručnjaka za istorijske zgrade 17. veka dao sve od sebe da eksterijeru i
enterijeru vrati izgled najpribližniji onom iz vremena Rembrandtovog života.
Dokument koji im je najviše pomogao u ovom procesu bio je sudski popis imovine
nakon slikarevog bankrota, kao i neki od Rembrandtovih crteža i gravura.
 |
Rembrandt
Harmenszoon van Rijn
i Zvanična stranica muzeja |
Šta se može danas videti u Rembrandtovoj kući?
Kuća je sazidana u tipičnom holandskom stilu, uska i visoka, sa zbijenim
hodnikom i zavojitim stepenicama. Prva prostorija na koju se nailazi u
prizemlju je kuhinja. Prostrana i topla, ovo je bila najudobnija soba. Na
velikom ognjištu gorela je vatra i krčkao se ručak. Unutar kuhinje je i pumpa
za vodu, što je bilo vrlo zgodno jer se nije moralo izlaziti napolje na česmu.
Po zidovima stoji naslagano posuđe, a bakreni lonci i tiganji vise iznad
ognjišta. Jedna vrata iz kuhinje vode u
dvorište gde se nalazio poljski toalet. U kuhinji je i krevet, tipičan za ono
doba, mali i smešten u drveni plakar. Današnjem čoveku bi bilo nemoguće da se
tu opruži, ali u 17. veku ljudi su spavali drugačije nego mi sada: sedeći,
naslonjeni na gomilu jastuka, iz straha da se ne uguše.
Kuhinja, česma i ognjište
Na spratu je mali salon sa slikama kojima je Rembrandt trgovao, i još
jednim krevetićem u plakaru, ovog puta gostinskim, rezervisanim za potencijalne
kupce i trgovce koji bi dolazili izdaleka.
 |
| Gostinski krevet |
Tu je i kabinet u kom je Rembrandt provodio dosta vremena, gde se čuvaju
najraznovrsniji predmeti koje je revnosno skupljao, od kitovog pršljena, preko
oklopa kornjači, raznih insekata, knjiga, gipsanih odlivaka antičkih bista,
šarenih činijca, novčića, elegantnih venecijanskih čaša, ljušture džinovske školjke,
korala, jelenjih rogova, viteškog oklopa, medalja, kao i 70 albuma sa preko
8000 crteža i otisaka velikih umetnika. Sve to su dragoceni i skupi predmeti sa
svih strana sveta, a Rembrandt ih je koristio kako za rad, tako i za
podučavanje šegrta.
 |
| Bakropis, autoportret (Wikimedia) |
Još jedna interesantna prostorija je radionica za bakropis. Rembrandt je
ovu tehniku često koristio, a zgodna je jer se sam crtež na ploči može menjati
više puta, što nije slučaj kod bakroreza. Bakropis je hemijska tehnika, za
razliku od čisto mehaničkog bakroreza. Crtež se dobija tako što se, pomoću
posebnih, oštrih alatki, urezuje u unapred smolama premazanu metalnu ploču.
Matrica se onda potapa u kiselinu koja nagriza nacrtane linije, pa se dobro
očisti, nakon čega je spremna za štampu. Ploča se premazuje bojom, višak se
skida grubom krpom i polaže na presu. Preko ploče stavlja se prethodno
navlaženi papir, pa zaštitni prekrivač, i sve se propušta kroz presu. Pod
pritiskom, boja koja je ostala u udubljenjima preslikava se na papir. Demonstracija
ovog procesa dostupna je posetiocima muzeja više puta u toku dana.
 |
| Radionica za bakropis |
Na poslednjem spratu je veliki atelje, sa delom za majstora i velikim
štafelajem na sredini, i odvojenom radionicom za šegrte. Pored štafelaja,
izložene su i boje i pigmenti koje je Rembrandt koristio. To su uglavnom
prirodne boje, osim nekolicine veštačkih, a procedura njihove proizvodnje je
prilično komplikovana. Neke od boja nastale su kao rezultat pokušaja alhemičara
da proizvedu zlato. I sve se to može naučiti na još jednoj svakodnevnoj
demonstraciji u muzeju.
Rembrandtov atelje i demostracija boja i pigmenata koje je koristio
Iako u ovom muzeju nema Rembrandtovih slika, to je mesto gde ga možemo
upoznati bolje nego igde drugde. Njegova vedrina, radoznalost i duhovitost
prožimaju svaki kutak, pa ga je lako zamisliti, sa sve nasmešenim brkom, kao na
nekom od autoporteta. Moglo bi se reći da Rembrandtu život po pravilima nije
najbolje išao, spoticao se na svakom koraku o ovozemaljske probleme, ali je
zato van tog surovog, materijalističkog sveta itekako umeo da raširi krila i
poleti. Baš kao svaki genije, znao je da je u životu najbitnije da iskaže svoj talenat, ma šta svet
pričao.
Povezani tekstovi: Marten i Oopjen ponovo međ' ljudima, Mauritshuis
 |
| Rembrandtov kabinet |
 |
| Lokacija muzeja |
