OD LOMBOKA DO KOMODA

Ronjenje po Indoneziji 23. - 29. avgusta 2007.

Ikan Biru

Kada su nam se, pred kraj leta iz Singapura ka Mataramu, kroz prozorčić aviona ukazala tri mala ostrva Gili, pretrnuli smo od sreće, znajući da ćemo ubrzo stupiti na jedno od njih. Gili Trawangan, Meno i Air, tri su rajska ostrvceta između Balija i Lomboka. Prvi od njih je ronilački raj. Pre izvesnog vremena, tu se doselio jedan Irac, napravio ronilački centar i malo naselje sa bungalovima. Doveo je na ostrvo struju, otvorio restoran, turisti su počeli da dolaze, i ubrzo je ono malo meštana što tamo živi i koje je zaposlio počelo da ga ceni kao božanstvo.

Gili Trawangan, Air i Meno, iz vazduha (s leva na desno)

Gili Trawangan se za nekih pola sata može obići peške u krug. Osim malog popločanog dela ispred dajv centra, nema ulica a ni automobila. Atmosfera je veoma opuštena i sve deluje kao jedna mala hipi-komuna. Uveče u restoranu raspire roštilj pa se može probati riba koja je isto veče izvađena iz mora. I mi smo to veče uživali u plodovima mora, nakon što smo se malim gliserom prebacili ovamo sa Lomboka.

Gili Trawangan

Prenoćili smo u skromnom bungalovu i ceo naredni dan uživali na Giliju. Trećeg dana popodne ukrcali smo se na brod Ikan Biru. Ime broda na bahasa jeziku znači plavi marlin, blue marlin, baš kako se zove i ronilački centar. Dok se mi smeštamo, brod već plovi po uzburkanom moru. Ima nas osmoro gostiju, dva vodiča i posada broda. Ikan Biru je tradicionalni jedrenjak koji je adaptiran za potrebe ronilaca. Na maloj krmi nalaze se boce i oprema, u potpalublju su kabine, a na gornjoj palubi veliki prostor ispod tende sa ogromnim mekanim jastucima za izležavanje. Rešena da tu provedem prvu noć, zavalila sam se u jastuke i probala da zaspim. Pogrešna odluka. Kako je gornja paluba veoma visoka, a more je bilo vrlo nemirno, ljuljali smo se kao na vašaru. Povremeno bi nas čak zapljusnuo neki talas. Možda za neke sa čvrstim snom, ja ipak nisam od tih... Sledeću noć provodim na malom krevetu na sprat u kabini.

Uslovi na brodu su bazični, ali u tome je i čar. Akcenat je na ronjenju, obilnim obrocima između i izležavanju, uz poneki izlazak na kopno na uglavnom pusta ostrva. Večeri su naročito lepe, sa živopisnim zalascima sunca.

Ovom turom upravlja Vil Gudman (Will Goodman), mladić iz Engleske, sa problematičnom prošlošću iz koje se trgao zahvaljujući ronjenju. Izuzetno je odgovoran i predusretljiv, odličan ronilac i vođa zarona. Na brodu radi sve, od davanja instrukcija posadi na bahasa jeziku do pripremanja i posluživanja obroka. Priča nam da je jednom probao da obori svetski rekord u najdužem boravku pod vodom, iz prve mu nije uspelo, ali nakon ovog krstarenja smo saznali da je drugi pokušaj bio uspešan - ostao je pod vodom 48 sati i 8 minuta. Nedavno je oborio još jedan rekord - spustio se na dubinu od 300m pomoću ribridera, specijalne naprave koja reciklira vazduh. Roniti s Vilom na ovom putovanju bila je prava privilegija.

Naša ronilačka družina na brodu Ikan Biru, i Vil Gudmen (u plavoj majici)

Ovaj deo Indonezije sa nizom ostrvaca od kojih su mnoga nenaseljena, predstavlja granicu između dva različita mora koja se tu spajaju. Posledica toga su veoma jake struje, ali upravo je to ono što privlači najraznovrsniji morski svet.

Prvog dana se zagrevamo roneći na mestima Puali Mozo, Panjan Barat i Satonda. U smiraj dana izlazimo na ostrvo Satonda. Nema žive duše, ostrvo je nenaseljeno. Prilazi nam jedna mačka koja konstantno mjauče i vrti nam se oko nogu. Očigledno je izuzetno usamljena. Penjemo se uzbrdo i nailazimo na savršen prizor: okružen rastinjem stoji veliki krater vulkana, a u njemu - jezero.
Te večeri na brodu prisustvujemo najlepšem zalasku sunca, potom polako isplovljavamo i nastavljamo dalje u društvu delfina koji poskakuju tik uz brod.

Narednog dana već shvatamo zbog čega je Indonezija čuvena u ronilačkim krugovima: korali su nedirnuti, ogromni i šareni. Sve ribe koje smo već viđali u drugim tropskim morima ovde su dva ili tri puta veće, i ima ih mnogo više. Akcija je na sve strane, prisustvujemo lovu. Struja je jaka i Vil nam pokazuje da se držimo grebena.

Plektorhinkusi, barem tri puta veći od onih koji se mogu videti u Crvenom moru

Najlepši zaron doživljavmao 25. avgusta na mestu GPS GLL Castle Rock. Nismo znali gde pre da gledamo. Ovde je sve prepuno života: sa jedne strane se ogromni plektorhinkusi (sweetlips) mirno ljuljaju na struji, promiču kornjače, sa druge jure ajkule beloperke. Ispod jednog korala nailazim na gomilu mladih beloperki koje spavaju jedna na drugoj kao balvani.

Bebe-beloperke

Izlazimo na površinu u neverici, pitamo se da li smo sve to zaista videli...
Stižemo do Komoda. Opet beloperke i jedan ogromni napoleon. Potom izlazimo na kopno u potrazi za velikim gušterima sa Komoda. Pronalazimo ih lako zahvaljujući našem vođi Sulejmanu koji ide naoružan samo jednim štapom koji se račva na kraju. Videli smo dva. Mirno su spavali i nisu bili zainteresovani za nas. Pored njih videli smo i divljač, srne i divlje svinje kojima se gušter hrani. Tu su i kakadui... Pre napuštanja ostrva posećujemo minijaturnu improvizovanu pijacu gde domoroci prodaju rukotvorine. Prelepe su, kupujem figuru ribe izrezbarenu u volovskom rogu. To mi je najdraži suvenir.

Ostrvo Komodo je nacionalni park i jedino mesto na svetu gde žive istoimeni veliki i opasni gušteri

Guštere nam je pokazao Sulejman

Gušteri imaju smrtonosne bakterije u pljuvački, i love tako što ugrizu žrtvu, puste je da pobegne i potom, nakon što životinja ugine, prate miris lešine i bez greške je pronađu i pojedu.

Vraćamo se na brod, zadovoljni. Na noćnom zaronu na mestu Panai Merah zabavlja nas španska plesačica. Tu su i šarene krabe i jedna žaba-pecač.

Španska plesačica, najveći nudibrank (puž-gološkržnjak)

Sledećeg dana ronimo na Pulau Tengah. Društvo nam prave ogromni grboglavi papagaji. I tu, kao i na mestima Tatawa Besar i Sabayor razgledamo mnoštvo sićušnih životinja po kojima je ovo podneblje čuveno.

Dana 27. avgusta čeka nas još gomila iznenađenja: ronimo na mestima Tatawa Kecil, Batu Bolong i Couldron. Na ovom drugom srećemo tri velika napoleona i male beloperke. A treći, Couldron je bio izuzetno zanimljiv ali i smešan. Tokom plovidbe sreli smo još jedan ronilački brod i dobili informaciju da je kod mesta Couldron upravo viđena velika manta. Približavamo se i brzo opremamo za zaron. Mesto se nalazi između dva ostrvceta gde je tako jaka struja da more izgleda kao da vri. Vil nam daje instrukcije: skačemo sa izduvanim BCD-jevima, odmah se spuštamo do dna i hvatamo za korale. (Indonezija je inače jedino mesto gde vam kažu da se držite za korale - na drugim mestima je to zabranjeno, a ovde neophodno zbog struja). Tako smo i uradili, i ja sam se uhvatila za jedan bezazleni koral, pokušavajući da nađem mesto gde struja nije tako jaka. Uzalud, sve vreme mi se regulator žestoko tresao u ustima. Nisam smela da podignem glavu, plašeći se da će struja da mi skine masku. Međutim, sve vreme sam imala osećaj da me neko posmatra. Nakon par minuta podigla sam glavu da bih ugledala dva krupna oka. Bila je to jedna veoma simpatična riba-krokodil, sa ravnodušnim izrazom lica. Uspela sam i da je fotografišem.

Nakon nekog vremena provedenog na struji naišla je i ta čuvena manta, napravila jedan kolut napred pred našim očima i nestala, sve u desetak sekundi. Na znak prve osobe do nas (informacija se prenosi od jednog do drugog ronioca), naglo ostavljamo koral i prepuštamo se struji koja nas silovito nosi. Nekim čudom, okupljamo se na površini svi na istom mestu. Valjda nas je struja sve zajedno dotle dobacila. Ovaj zaron nije bio ono što smo očekivali, ali bilo je još i bolje. Avantura koju nećemo zaboraviti.

Skotna beloperka

Pretposlednjeg dana dolazimo opet na omiljeni GPS Point, pitajući se da li ćemo videti isti spektakl. Pod morem se nikada ne zna, i ako jedno mesto pohodimo 10 puta, može se lako desiti da svih 10 puta vidimo potpuno drugačiju scenu. Međutim, dobri stari GPS nije nas razočarao: opet gomila ajkula, ribe hirurzi, gofovi u lovu... Nailazim na veliku trudnu beloperku i jurim je...

Ribe-hirurzi

Popodne na mestu GPS Point Gili Banta nailazim na trakaste murine i jednu sipu koja se krije ispod korala. Prilazim joj, ona zauzima gard i stavlja pipke u odbrambeni položaj. Telo joj treperi dok menja boje a koža kostreši kao da ima bodlje.

Uveče sa broda gledamo pomračenje meseca. Sutradan, poslednjeg dana ujutru imamo izbor: da ronimo ili izađemo na jedno ostrvce. Biram ronjenje, naravno. Nisam pogrešila, ovo je najopušteniji zaron u mom životu. Nas preostalih troje zaluđenika za more spuštamo se relativno plitko i polako pretražujemo koral po koral. Nailazimo na čitav jedan novi mikro svet. Samo mesto je predivno, boje jarke i more mirno. Lebdim skroz opušteno iznad korala dok oči skeniraju teren.

Kozica

Sićušna flabellina i vrh mog nokta

Dva nudibranka Risbecia

Nakon zarona, Amerikanka Loren mi priča kako je od bake nasledila pristojnu sumu novca i rešila da krene na put oko sveta. Putuje već 14 meseci. Pre sedam meseci je počela da roni i sada je već dajv master. Mudro utrošen bakin novac.
Poslednja dva zarona pravimo oko ostrva Mojo i popodne krećemo nazad ka Giliju, ispunjeni ali i tužni što je gotovo. Svesni smo da nam je ovo krstarenje podiglo standarde i da će biti teško da ga ijedno drugo nadmaši.

***Detaljnije o bićima pomenutim u ovom tekstu može se pročitati u    knjizi Dubine, ovde: http://www.mediafire.com/view/pudvd8kjy91eqv1/DUBINE.pdf

JAVANSKI TRIPTIH

Avgust 2007.

Razglednica sa Jave  - Bromo, Jogjakarta, Borobudur

Kada smo, nakon povratka sa ronilačkog krstarenja Lombok - Komodo, kratkim letom iz Matarama stigli u Surabaju, imali smo neki grubi, teoretski plan šta nas sve dalje očekuje. Svesni da je plan jedno, a zbilja drugo, ne marimo mnogo, još uvek potpuno opušteni nakon sedmodnevne plovidbe. Prvo odredište je vulkan Bromo.

Tokom višečasovne vožnje kombijem do masiva Tenger na istoku Jave prisustvovali smo uobičajenoj indonežanskoj gužvi u saobraćaju. Kolona se sporo pomera, a povremeno se nađe neko ko reguliše saobraćaj. Čudno, ne liči na policajca. Vozač nam objašnjava da se tu često dešava da obični građani stanu na sred raskrsnice i raščiste gužvu, a za uzvrat im vozači daju po neku paru. Zamišljam kako bi bilo da se ova praksa uvede u Beogradu... Gužva se otegla i saznajemo da je ova ruta veoma relativna – može se preći za dva sata, a može i za 5-6 – zavisno od gužve.

Imamo vremena da vidimo šta kažu knjige. Gunung Bromo je aktivni vulkan i deo masiva Tengger na istoku Jave i nacionalnog parka Bromo Tengger Semeru koji je pod zaštitom države od 1919. godine. Visok je 2.329 metara, oko njega ima i viših. Svakog 14. dana Hindu festivala Yadnya Kasada, stanovnici istočne Jave se penju na vulkan i bacaju u grotlo voće, meso i cveće. Ponekad je i turistima dozvoljeno da se penju do grotla vulkana, ali ne ovoga puta. U poslednje vreme ispušta otrovne dimove, pa je bliži kontakt zabranjen.

Stižemo na Bromo uveče. To je zapravo mali plato ispred skromnog hotelčića u selu Cemoro Lawang. Napolju je sveže i vazduh je oštar. Ni traga od vulkana u okolnom mraku. Odlazimo na spavanje kako bismo sutradan poranili. Čeka nas uspon.

Još nije ni svanulo kada smo, polubudni, krenuli džipovima. Dovezli su nas donekle, mrak je, vidimo put ispred sebe, solidan, asfaltiran. Okolo radnjice i kiosci sa čajem i kafom. Nastavljamo peške. Hladno je, oblačimo na sebe sve što imamo. Pareo-marama koja mi inače služi kao suknja sad mi pokriva glavu. I dalje je mrak, stižemo na neki plato gde već ima ljudi. Znamo u teoriji da je to vidikovac Gunung Penanjakan na 2.770 metara nadmorske visine.  Drhtureći na vetru zbog hladnoće i uranka strpljivo čekamo. I taman kad smo počeli da se pitamo kog đavola tu tražimo, sinulo je. Bukvalno. Horizont počinje da gori i prizor je spektakularan. 

Prvo se vide samo obrisi ocrtani crvenom sunčanom linijom. Kasnije se jasno vidi vulkan. Ispravka – nekoliko vulkana. Najniži od njih je Bromo, i jedini (u tom trenutku) aktivan.

- Puć! – reče vulkan uz oblak dima

- Aaaaaa! – rekosmo mi, svi prisutni.

Komunikacija se ponavlja na svakih 20-ak minuta.

I taman kad smo pomislili da samo jedan vulkan pućka, eto i drugog! Radost neopisiva. Sunce se sve više penje i oko dobacuje sve dalje. Oko Broma je ogroman teren prekriven sivkastim pepelom. Lokalci ga zovu Sea of Sand – more peska.

Krećemo polako nizbrdo i tek sad vidimo kuda smo se par sati ranije peli. Kakav prizor! Usput moramo povremeno da se uštinemo da budemo sigurni da ne sanjamo i koristimo svaku krpicu sunca da bismo se malo ogrejali. Podno Broma mali Hindu hram Pura Luhur Prani, ispred šetaju konjanici. Kao da smo na drugoj planeti. Konji nas strpljivo puštaju da ih pomazimo. Nastavljamo dalje nazad ka hotelčiću i, gle stvarno, i odavde se vide vulkani! Kako je divno biti putnik i prepustiti se iznenađenjima!

Spuštamo se sa planine i postaje sve toplije. Vraćamo se u slatku, lepljivu klimu. Čeka nas dug put do Jogjakarte, malog univerzitetskog grada. Zastajkujemo usput da ručamo, osmatramo skromna indonežanska naselja. Ljudi mile na sve strane, motori i skuteri zuje oko nas, klateći se pod težinom 3-4 putnika. Tuk-tukovi trube, promiču rikše, ne može biti šarenije.

U Jogjakarti posećujemo pijacu. Na sve strane kavezi sa najrazličitijim životinjama. U Evropi panika zbog ptičjeg gripa, ovde ptica koliko voliš.

U gradu se smenjuju scene izuzetnog siromaštva i raskoši. Dolazimo do Palate sultanata i glavnog paviljona. Pozlaćeni stubovi i ornamenti, mermer... Čuje se neka pleh muzika koja asocira na nervni slom. Prilazimo maloj pozornici ispred koje sede deca i kikoću se. U pozorištu senki upravo traje predstava. Glavni akteri su pljosnate metalne marionete koje se šepure iza belog platna. Jedino što se od njih vidi, zahvaljujući osvetljenju iza, su senke. Sudeći po publici, priča je interesantna i duhovita. Iza scene otkrivamo čitav orkestar koji, pomoću metalnih instrumenata nalik na kuhinjske rekvizite, proizvodi specijalne efekte. Saznajemo da je Jogjakarta poznata po pozorištu senki i lutkama (tzv. wayang pozorište), pored batika, drame, baleta, muzike i poezije. Tokom indonežanske revolucije 1945-49. bila je na kratko vreme i prestonica. Sada je prestonica znanja i umetnosti. Turisti je pohode ponajviše zato što je blizu Borobudura.

 

Scena pozorišta senki

Iza scene

Raskoš se nastavlja u restoranu galerije Sapto Hudojo. I tu postoji malo pozorište senki sa sve orkestrom. Ornamenti su pozlaćeni, a lutke su i deo dekora, kao i zaostavština poznatog umetnika. Voda šumi u malom bazenu sa zlatnim ribicama okružen tropskim rastinjem. Hrana odlična, kao i prodajna galerija sa sjajnim batikom. Sapto Hudojo (Saptohoedojo na bahasa jeziku) je čuveni indonežanski slikar, vizuelista, koji je kombinovao elemente moderne i tradicionalne umetnosti. I sama njegova galerija je umetničko delo za sebe.

Galerija-restoran Sapto Hudojo

Sledi poslednja etapa ovog putovanja od koje mnogo očekujem: hram Borobudur.

Ovaj velelepni spomenik datira iz 9. veka, i za njegovu izgradnju bilo je potrebno 55000 kubnih metara kamena koji je dovežen iz obližnjih kamenloma. Reljefi su pravljeni kasnije, na licu mesta. To je najveći budistički hram na svetu.

Prilazimo mu u kasno popodne iz ravnice, dok nas okružuje lokalno stanovništvo sa željom da zaradi koju paru, na ovaj ili onaj način. Nakon boravka u muslimanskom delu Indonezije gde se apsolutno ne krade, iznenađeni smo nasrtljivošću Hindu stanovništva. Put je popločan, oivičen raskošnim rastinjem. U daljini se naziru stupe. Kako su jutarnji zraci pojačavali utisak na Bromu, tako ovde posao rade večernji. Senke se izdužuju a hram boji crvenkastom bojom.

Izlazimo na čistinu i otima se uzdah. Borobudur je jedna velika, četvrtasta, kitnjasta torta sa ukrasom na vrhu. Penjemo se stepenicama na sredini hrama, polako razgledajući ornamente. Ovde bi moglo par dana da se provede da bi se pročitao ceo ’strip’. Jer upravo tako su prikazane budističke scene u reljefima.

Borobudur je zapravo jedna velika stupa u centru mandale koja predstavlja čitavu budističku kosmologiju. U osnovi ima 118x118 metara i devet platformi od kojih su prvih šest kvadratne a preostale tri kružne. Na gornjoj platformi nalaze se 72 male stupe oko velike, centralne. Svaka stupa je u obliku zvona, ali nije potpuno zatvorena – kroz šupljine se može videti statua Bude.

Primer unutrašnjosti stupe na ovoj kojoj nedostaje gornji deo

Primeri položaja u kojima sedi Buda

Spomenik simboliše tri budistička carstva: carstvo želja (Kamadhatu), carstvo obličja (Rupadhatu), i najviše, carstvo bezobličja (Arupadhatu), koja opisuju put svakog Budiste od čulnog do svetog. Cilj je osloboditi se samsare u kome vlada čulno i dostići najviši, najčistiji nivo nirvane.

Ove tri faze su veoma lepo dočarane, ne samo oblikom i reljefom, već i pomoću prirode: dok se penjemo ka vrhu, na početku posmatramo reljefe izbliza, idemo u krug između kamenih formacija, nesvesni okruženja, ’kratkovidi’. Kako se penjemo, polako postajemo svesni položaja građevine u odnosu na okolinu. Vidimo drveće u blizini i plato ispred. Na samom vrhu suština ove religije spontano postaje  potpuno jasna: stupe su svuda oko nas, u njima Buda sedi u raznim asanama. A iza njih, pogled sve do kraja sveta. Vreme je stalo, sve je utihnulo. Sedim pored velike stupe i spokoj me obavija. Na horizontu sunce izvodi spektakularne vratolomije. Senke stupa se izdužuju i lagano pomeraju. Noge mi se spontano prepliću, prsti spajaju u mudru i oslanjaju na kolena. Počinjem da ličim na Budu u stupi. Nema misli, nema pokreta. Jedan udah mi traje večno. Život i svet imaju savršen smisao i ja ga osećam intuitivno. Tvorac, ko god da je, ima savršen koncept i plan.

Pogled sa vrha Borobudura

Centralna stupa

Iako mi se ne odlazi, vreme je za pokret. Prolazim pored stupe u kojoj sedi ’Srećni Buda’. Ko ga dotakne, imaće sreće. Muslimanka u tradicionalnoj odeći gura ruku. Ja već osećam apsolutnu sreću, više od ovoga mi ne treba.