U gostima kod Rembrandta

Rembrandtova kuća u Amsterdamu

Godine 1669. umire jedan od najvećih slikara holandskog Zlatnog doba. Zaboravljen, osiromašen, sahranjen je u zajedničkom, neobeleženom grobu. Za razliku od nekih slikara poput Van Goga za kojim je svet poludeo tek posthumno, Rembrandt je za svog života doživeo veliku popularnost i primao izuzetno dobro plaćene narudžbine. Njegov život bio je buran i strastven baš kao i njegova dela. Danas je heroj, u Amsterdamu ima svoj trg i muzej, a njegova dela brižljivo se čuvaju po svetskim muzejima i prodaju po vrtoglavim cenama. Čudna je stvar slava i kada jednom nečiji genij postane javno vlasništvo, pa padne na milost i nemilost mediokritetskog mentaliteta, kako duhovno tako i materijalno. Kako lepe stvari postanu profane najbolji je primer ekstremna eksploatacija lika Vermerove Devojke s bisernom minđušom koja se danas u Holandiji nalazi na svakom mogućem i nemogućem, primerenom i neprimerenom mestu, i silne romansirane verzije priče koje su potpuno preokrenule činjenično stanje i čak i izmenile biografiju i karakter autora.  

No, vratimo se Rembrandtu, koji je od najranijeg detinjstva pokazivao sklonost ka slikarstvu. Rođen je 1606. godine u Lajdenu kao deveto dete u situiranoj porodici mlinara i pekareve kći. Otac je pripadao holandskoj reformističkoj crkvi, majka je bila katolkinja, a Rembrandt, iako religiozan, nikada nije težio da se glasno opredeli za jednu od te dve, mada je holandska verzija bila dosta praktičnija, pa su mu tu kasnije krštena deca.

Iako su ga upisali na lajdenski univerzitet, ipak ubrzo postaje šegrt kod Jakoba van Swanenburgha, istorijskog slikara, gde uči tri godine. Potom 6 meseci provodi kod Pietera Lastmana u Amstedramu, pa nekoliko meseci kod Jacoba Pynasa. Imao je samo osamnaest godina kada je otvorio svoj atelje u Lajdenu, 1624. sa kolegom Janom Lievensom. Od 1627. već prima šegrte, a dve godine kasnije otkriva ga Constantijn Huygens, pa njegove slike dospevaju na dvor Princa Frederika Hendrika.

Autoportret sa Saskijom

Krajem 1631. seli se u Amsterdam, proširuje posao i radi kao profesionalni portretista. Po dolasku je odseo kod prijatelja i trgovca slikama, Hendricka van Uyleburgha, i 1634. ženi se Saskijom, njegovom rođakom. Saskijin otac je advokat i gradonačelnik Leeuwardena. Iste godine Rembrandt ulazi u esnaf slikara i njegova karijera doživljava neverovatnu ekspanziju. I tako se Rembrandt odlučuje da po prvi put u životu kupi nekretninu.

Adresa u to vreme je Jodenbreestraat  4, u tada jevrejskom kvartu, i to se jasno vidi u njegovim delima jer su mu komšije Jevreji često pozirali za slike sa temama iz Starog zaveta. I sam slikarev život u ovom periodu podseća na biblijske scene stradanja, i njegovu porodicu zadešava nesreća za nesrećom. Godine 1635. Rembrandtu i Saskiji umire sin Rumbartus samo 2 meseca po rođenju, tri godine kasnije ćerka Cornelia sa samo 3 nedelje života. Druga ćerka, isto Cornelia, 1640. umire nakon mesec dana. Samo četvrto dete, Titus, rođeno 1641. doživelo je mladost, ali zato Saskija umire 1642, ubrzo nakon Titusovog rođenja, najverovatnije od tuberkuloze. Imala je samo 29 godina.

Titus

Iako je slikar Saskiju obožavao, bila mu je muza i inspiracija za mnoga dela, tokom njene bolesti upušta se u ljubavnu aferu sa Geertje Dircx, koju je unajmio da se brine o sinu. Kasnije afera s Geertje postaje nalik na današnje rijaliti programe, ona tuži Rembrandta da je prekršio obećanje (da je oženi), i nakon velikog skandala dobija alimentaciju od 200 guldena godišnje, ali kasnije završava u zatvoru u Gaudi.

Krajem 1640-ih Rembrandt ulazi u vezu i sa svojom služavkom, dosta mlađom Hendrickje Stoffels i 1654. rađa im se ćerka, Cornelia, koja je jedina nadživela oca. Ni ova veza nije bez skandala: reformistička crkva optužuje Hendrickje za bludničenje sa slikarem. Ona priznaje 'greh', i veza se na kraju smatra bračnom, mada ne i zvaničnom. Nakon što je Rembrandt osiromašio i bankrotirao, Hendrickje ostaje uz njega, kao i sin Titus. Pošto je esnaf slikaru zabranio da trguje umetničkim predmetima, Hendrickje i Titus 1660. osnivaju firmu na svoje ime, u kojoj se Rembrandt vodi kao zaposleni.

Hendrickje

Ali, nesreći nikad kraja: Hendrickje umire 1663, Titus 1668, i Rembrandt odlazi godinu dana kasnije. Sve nedaće koje su Rembrandta zadesile nisu ga sprečile da stvara, i čini se da su mu najbolja dela nastala u najcrnjim vremenima.

Zgrada koja je danas poznata kao 'Rembrandtova kuća', Rembrandthuis, sagrađena je 1607. na dva placa u istočnom kvartu, popularnom u to vreme među trgovcima i umetnicima. Imala je dva sprata, a 1627. dobila je novu fasadu i još jedan sprat.

Rembrandt je ovde živeo 1639-1658, nakon što je potpisao ugovor i pristao na cenu od 13.000 guldena, što je u to vreme bila ogromna suma. Kako slikar nije u datom trenutku mogao da isplati celi iznos, dogovor je bio da ga otplaćuje u ratama. U to vreme Rembrandt je bio već viđeni i veoma traženi slikar i prilično je dobro zarađivao. Iste godine kada je kupio kuću, naručena mu je Noćna straža. Međutim, iz nekog razloga Rembrandt nije isplaćivao rate, što je dovelo do njegovog apsolutnog finansijskog kraha. Između 1652. i 1656. pokušavao je na sve načine da dođe do novca i otplati dug, ali nije uspeo. Potpuno je bankrotirao, imovina mu je popisana i rasprodata na aukciji 1656. Sama kuća je prodata dve godine kasnije, a slikar se preselio u malu, iznajmljenu kuću na Rozengrahtu gde je ostao do smrti.

Zgrada je promenila mnoštvo vlasnika, bila izdeljena i prepravljana, da bi je konačno, 1906, kada je upriličena i velika izložba Rembrandtovih dela, otkupila uprava grada Amsterdama, i predala fondaciji Stiching Rembrandthuis. Restauracija je završena 1911. kada je Kraljica Vilhemina otvorila muzej. Današnji izgled ovaj muzej je dobio devedesetih godina prošlog veka, kada je tim stručnjaka za istorijske zgrade 17. veka dao sve od sebe da eksterijeru i enterijeru vrati izgled najpribližniji onom iz vremena Rembrandtovog života. Dokument koji im je najviše pomogao u ovom procesu bio je sudski popis imovine nakon slikarevog bankrota, kao i neki od Rembrandtovih crteža i gravura.

  

Rembrandt Harmenszoon van Rijn

i Zvanična stranica muzeja

Šta se može danas videti u Rembrandtovoj kući?

Kuća je sazidana u tipičnom holandskom stilu, uska i visoka, sa zbijenim hodnikom i zavojitim stepenicama. Prva prostorija na koju se nailazi u prizemlju je kuhinja. Prostrana i topla, ovo je bila najudobnija soba. Na velikom ognjištu gorela je vatra i krčkao se ručak. Unutar kuhinje je i pumpa za vodu, što je bilo vrlo zgodno jer se nije moralo izlaziti napolje na česmu. Po zidovima stoji naslagano posuđe, a bakreni lonci i tiganji vise iznad ognjišta. Jedna vrata iz kuhinje vode u dvorište gde se nalazio poljski toalet. U kuhinji je i krevet, tipičan za ono doba, mali i smešten u drveni plakar. Današnjem čoveku bi bilo nemoguće da se tu opruži, ali u 17. veku ljudi su spavali drugačije nego mi sada: sedeći, naslonjeni na gomilu jastuka, iz straha da se ne uguše.

      

Kuhinja, česma i ognjište

Na spratu je mali salon sa slikama kojima je Rembrandt trgovao, i još jednim krevetićem u plakaru, ovog puta gostinskim, rezervisanim za potencijalne kupce i trgovce koji bi dolazili izdaleka.

Gostinski krevet

Tu je i kabinet u kom je Rembrandt provodio dosta vremena, gde se čuvaju najraznovrsniji predmeti koje je revnosno skupljao, od kitovog pršljena, preko oklopa kornjači, raznih insekata, knjiga, gipsanih odlivaka antičkih bista, šarenih činijca, novčića, elegantnih venecijanskih čaša, ljušture džinovske školjke, korala, jelenjih rogova, viteškog oklopa, medalja, kao i 70 albuma sa preko 8000 crteža i otisaka velikih umetnika. Sve to su dragoceni i skupi predmeti sa svih strana sveta, a Rembrandt ih je koristio kako za rad, tako i za podučavanje šegrta.

Bakropis, autoportret (Wikimedia)

Još jedna interesantna prostorija je radionica za bakropis. Rembrandt je ovu tehniku često koristio, a zgodna je jer se sam crtež na ploči može menjati više puta, što nije slučaj kod bakroreza. Bakropis je hemijska tehnika, za razliku od čisto mehaničkog bakroreza. Crtež se dobija tako što se, pomoću posebnih, oštrih alatki, urezuje u unapred smolama premazanu metalnu ploču. Matrica se onda potapa u kiselinu koja nagriza nacrtane linije, pa se dobro očisti, nakon čega je spremna za štampu. Ploča se premazuje bojom, višak se skida grubom krpom i polaže na presu. Preko ploče stavlja se prethodno navlaženi papir, pa zaštitni prekrivač, i sve se propušta kroz presu. Pod pritiskom, boja koja je ostala u udubljenjima preslikava se na papir. Demonstracija ovog procesa dostupna je posetiocima muzeja više puta u toku dana.

Radionica za bakropis

Na poslednjem spratu je veliki atelje, sa delom za majstora i velikim štafelajem na sredini, i odvojenom radionicom za šegrte. Pored štafelaja, izložene su i boje i pigmenti koje je Rembrandt koristio. To su uglavnom prirodne boje, osim nekolicine veštačkih, a procedura njihove proizvodnje je prilično komplikovana. Neke od boja nastale su kao rezultat pokušaja alhemičara da proizvedu zlato. I sve se to može naučiti na još jednoj svakodnevnoj demonstraciji u muzeju.

   

Rembrandtov atelje i demostracija boja i pigmenata koje je koristio 

Iako u ovom muzeju nema Rembrandtovih slika, to je mesto gde ga možemo upoznati bolje nego igde drugde. Njegova vedrina, radoznalost i duhovitost prožimaju svaki kutak, pa ga je lako zamisliti, sa sve nasmešenim brkom, kao na nekom od autoporteta. Moglo bi se reći da Rembrandtu život po pravilima nije najbolje išao, spoticao se na svakom koraku o ovozemaljske probleme, ali je zato van tog surovog, materijalističkog sveta itekako umeo da raširi krila i poleti. Baš kao svaki genije, znao je da je u životu najbitnije da iskaže svoj talenat, ma šta svet pričao.

Povezani tekstovi: Marten i Oopjen ponovo međ' ljudima, Mauritshuis

Rembrandtov kabinet

Lokacija muzeja

Marten i Oopjen ponovo međ' ljudima

U amsterdamskom Rijksmuzeumu ovih dana konačno se mogu videti dve Rembrantove slike koje su do nedavno bile deo privatne kolekcije porodice Van Loon i nedostupne javnosti. Radi se o portretima u punoj veličini tek venčanih Martena i Oopjen, koje su, udruženim snagama krajem januara ove godine, otkupili Luvr i Rijksmuzeum za vrtoglavih 160 miliona evra.

Ono što ove portrete izdvaja od ostalih Rembrantovih dela jeste veličina. Ovo je prvi i jedini put da je Rembrant naslikao individualne portrete u punoj veličini. Platna su visoka 210 i široka preko 130 cm. Marten i Oopjen sijaju u svečanoj odeći po poslednjoj francuskoj modi, dostojnoj kraljeva, koju su nosili i na svom venčanju 1633. godine (za ono vreme, naravno, nama bi danas bilo nezamislivo da vidimo mladu u tamnoj haljini). Sve te raskošne tkanine, čipke i ukrasi, kao i razmetljive poze u potpunosti su u skladu sa dobom u kom su mladenci živeli: Zlatnim dobom i usponom mlade holandske republike, dobom ekspanzije trgovine, nauke, umetnosti i sveopšteg prosperiteta.

Rembrant je imao 28 godina kada je naslikao ove portrete. Već tad bio je u potpunosti formiran i zreo slikar, sposoban da verno prenese do tančina i najsitnije detalje, poigrava se svetlom i senkom, kao i da prikaže ne samo gole činjenice već i karakter i trenutno raspoloženje osobe koju slika.

A ko su bili Marten i Oopjen? Marten Soolmans i Oopjen Coppit su se venčali 28.06.1633. u Novoj crkvi u Amsterdamu. On je imao 20, a ona 22 godine. Martenov strogi i dominantan otac je posedovao veliku fabriku šećera gde se prerađivala trska koja je stizala sa Kariba. Umro je kada je Marten je imao samo 15 godina, pa nakon očeve smrti Marten odlazi u Lajden da studira prava. Verovatno je tamo i upoznao Rembranta.  Oopjen je bila kćer bogatog trgovca, iz porodice koja se generacijama bavila trgovinom u Amsterdamu. Oopjen je u miraz donela 35000 guldena, a Marten 12000.  Što bi se reklo, para na paru....

Godinu dana nakon venčanja  rađa im se prvo dete, a uskoro još dvoje. Nažalost, ova porodična idila nije dugo potrajala. Marten umire u 28. godini života, a od troje dece dvoje nije dočekalo mladost. Oopjen se kasnije preudaje za Kapetana Maertena Daeya, rađa još dece, i umire u 78. godini. Ove dve slike ostaju u porodici Daey, pa se dugo vremena tragalo za identitetom osoba na njima, jer su se vezivale za Kapetana Daeya. Tek u 20. veku razrešena je misterija, a do tad je portret Oopjen bio poznat kao 'portret gospođe Daey'.

Godine 1815. Willem van Loon oženio se Annom van Winter. Ona u miraz donosi ogromnu kolekciju slika, među kojima su i portreti Marten i Oopjen. Kolekciju van Loon potom otkupljuje francuski bankar Rothschild 1877. godine.

Od 10.3. do 13.6.2016. ova dva portreta bila su izložena u Luvru, a od 2.7. do 2.10.2016. stoje u Rijksmuzeumu, odmah pored čuvene Rembrantove Noćne straže. Nakon toga će ih tu i restaurirati, i posle će ostati izloženi još 3 meseca u Rijksmuzeumu, pa 3 meseca u Luvru, da bi se na kraju smene radile na pet pa na osam godina. Dogovor je da se portreti nikada ne razdvajaju. I tako, iako je par proživeo samo osam godina zajedno da bi ih potom smrt razdvojila, Rembrant im je omogućio da zajedno večno žive u svetu umetnosti.

Rembrantova Noćna straža. Na zidu levo od nje izloženi su portreti Martena i Oopjen.

MAURITSHUIS, SIMBOL ZLATNOG DOBA HOLANDIJE

Maurichaus (Mauritshuis) nalazi se u samom centru Haga, blizu zgrade Parlamenta

U 17. veku Holandija, ili tačnije Nizozemska*, doživljava procvat. Ovaj period delom obuhvata kraj osamdesetogodišnjeg vojevanja protiv katoličke Španije, 1648. i vreme jačanja uticaja holandske republike u drugoj polovini veka. To je vreme nakon što su, po padu Antverpa, 1585. godine, protestanti morali ili da se isele iz ove veoma važne luke i drugih gradova koji su bili pod katoličkim režimom, ili da pređu u katoličanstvo. Pored protestanata, među nepoželjnima bili su i Sefardi, Jevreji iz Portugala i Španije, i Hugenoti iz Francuske, kao i svi ljudi naprednijih shvatanja. Među njima bilo je brojnih, izuzetno sposobnih trgovaca i zanatlija, a mnogi su dom našli u Amsterdamu, da bi upravo svojim umećem u prvoj polovini 17. veka ovaj grad pretvorili u jednu od najbitnijih luka i trgovačkih centara na svetu. Pored trgovaca, utočište u ovim ravnicama nalaze i intelektualci naprednih ideja, kao na primer Spinoza, Dekart, Hobs i Lok.

*Holandija je samo jedna od oblasti Nizozemske, originalni naziv Nederland bukvalno se prevodi kao niska zemlja, pa je naš zvanični naziv za ovu državu netačan i neprecizan.

 

Nizozemska, 1609-1672

Osnaženi i nacionalno osvešćeni Holanđani polako počinju da preuzimaju bitne svetske trgovačke luke i ubrzo postaju najdominantnija nacija u svetu trgovine, svrgnuvši sa tog položaja do tad moćne Špance i Portugalce. Najvažniji trenutak za holandske trgovce bilo je osnivanje Holandske istočno indijske kompanije 1602. godine koja je ujedno i prva multinacionalna korporacija na svetu. Dva veka su Holanđani uspeli da održe monopol u trgovini sa Azijom, ostvarajući ogroman kapital na skupim začinima za kojima je, u to vreme, ceo zapadni svet pomahnitao*. Samo Baltikom bi godišnje plovilo oko 1000 holandskih brodova, a pored Azije, uspeli su da preuzmu kontrolu nad većinom kolonija u Americi koje su ranije držali Englezi.

*Reč papren vodi poreklo od bibera, papra, začina koji je nekad bio redak luksuz.

 

Džon Kalvin, naslednik Martina Lutera, veliki reformator Protestantizma

Ipak, Holanđani na neki način ostaju skromni. Zvanična religija je Kalvinizam, koji propagira poniznost, slobodu (a slobodarski duh se naročito širi nakon oslobođenja od Španije), a socijalni status postaje manje bitan u odnosu na materijalni. Kalvinizam propagira mešavinu demokratije i aristokratije kao najkvalitetniji oblik vladavine, i prepoznaje prednosti demokratije kojom se čuvaju prava i slobode običnog naroda. Vladari se ne smeju izdići iznad Boga, čime se onemogućava razvoj apsolutizma. Kalvinizam je religija tolerancije, pa čak i omraženi katolici imaju svoje mesto u društvu, naročito oni bogati. U ovakvom okruženju kitnjasta raskoš baroka nije našla pogodno tlo, pošto je bila previše ekstravagantna za praktičan kalvinistički ukus. Ali ono što je ovakvo okruženje privlačilo kao magnet, bili su nauka i umetnost.

 

Leeghwater i njegova vetrenjača

Još jedan temelj za procvat Holandije u 17. veku postavio je čuveni inženjer hidraulike Jan Leeghwater koji je izumeo sistem isušivanja tla pomoću vetrenjača. Slobodno se može reći da je Leeghwater svojoj državi osvojio nove teritorije tako što ih je oteo od mora i močvara - između 1608. i 1643. godine od mora na severu Holandije oteto je čak 20.000 hektara. Nekada neupotrebljiva zemlja sada je postala obradiva, gradovima i selima više nisu pretile poplave, pa se kvalitet života celokupnog stanovništva izuzetno poboljšao u svakom pogledu.

Ilustracija ronilačkog zvona iz jedne nemačke knjige. Nažalost, sam patent Leeghwatera nikada nije dokumentovan.  

Leeghwater je poznat po još jednom ingenioznom izumu - ronilačkom zvonu. Godine 1605.  javno je lično isprobao svoju skalameriju i ostao pod vodom 45 minuta i pritom pevao i pisao. Princ Mauric, o kome priča sledi, bio je toliko oduševljen da je bogato nagradio ovaj patent.

Jedan od uvaženih predstavnika Holandije tog doba, Johan Mauric (Maurits, 1604-1679.), mogao bi da posluži kao istorijski primer blagostanja u zemlji. Ne samo da je Mauric aktivno učestvovao u političkom životu Holandije, bio veliki vojskovođa, državnik, uspešan holandski guverner u Brazilu, Veliki majstor reda Svetog Jovana, Grof, a od 1674. i Princ od Nassau-Siegena, već je sagradio i kuću u centru Haga, političkog centra države, u kojoj danas možemo pročitati istoriju ovog perioda na najlepši mogući način – gledajući slike vrhunskih umetnika. Ovo klasicističko zdanje završeno je 1641. zaslugom arhitekata Jakoba van Campena i Pietera Posta, i odiše izuzetnom prefinjenošću koja jasno oslikava status vlasnika, ali i skroman kalvinistički duh, bez nepotrebnih, kičastih detalja.

Godine 1820. Maurichaus (Mauritshuis) – Mauricovu kuću kupuje država kako bi tu smestila kraljevsku kolekciju slika. Prošle godine, 2014, muzej je renoviran pa je u podrumu pridodat veliki moderni hol kao predvorje u istoriju. Danas je Maurichaus jedan od najšarmantnijih malih muzeja u kome su izložena neka od najznačajnijih dela holandskog slikarstva.

 

Delikatna raskoš enterijera Maurichausa, sa pogledom na Potterovog Bika

I sama postavka nam jasno ukazuje na vrednosti koje su se negovale tokom holandskog Zlatnog doba: ono što dominira su mrtva priroda, pejzaž, portreti i žanrovska umetnost - slike iz svakodnevnog života. Istorijske scene u to vreme nisu bile mnogo cenjene, dok je crkvena umetnost skoro nepostojeća – religijski kontekst je obično suptilno nagovešten u svakodnevnim scenama i mrtvoj prirodi. Još jedna karakteristika holandskog baroka su i veliki grupni portreti, poput Rembrantove Noćne straže, ili privatni portreti ili autoportreti na kojima bi, veoma praktično i ekonomično, bila prikazana i cela porodica slikara.

Paulus Potter, Bik, detalj

Holanđani su majstori detalja, pa modernog čoveka bez daha ostavljaju njihove delikatne čipke, minijaturni ukrasi, latice cveća, nakit i najsitniji nabori na ljudskom licu, svaka dlaka i trepavica na telu životinje kakvu ni kamera sa najvećom rezolucijom danas ne bi mogla da uhvati, jarki sjaj bisera ili naznaka staračke katarakte na zenici oka, pa bismo pored svake slike mogli provesti sate a da ne uspemo da sagledamo sve pojedinosti. 

Pieter Claesz - Mrtva priroda i tazza

Mrtva priroda Pietera Claesza pravi je primer materijalnog realizma koji je u Zlatno doba bio izuzetno cenjen. Uštirkani stoljnjak, staklena čaša s vinom, bela zemička, dopola oljušten limun čiji miris ispunjava prostor, tazza – zlatni pehar sa kitnjastim postoljem, razbijeni orah, masline, džepni sat čije kucanje skoro da možemo da čujemo, daju nam osećaj raskoši i izobilja. U Holandiji ne rastu limun i maslina, već su tu stigli iz dalekih krajeva. Ali pehar je oboren, orah razbijen, limun oljušten i sat otkucava. Neka oni koji žive u izobilju zapamte da su okruženi trnjem, i neka paze da se na to trnje ne nabodu, propovedao je Džon Kalvin. Iako nenametljivo, božansko prisustvo je očigledno. Vanitas, alegorija o prolaznosti je tipična za holandske i flamanske slikare 16. i 17. veka, i u duhu Kalvinizma delikatno podseća na besmisao i prolaznost ovozemaljskog života i materijalnog bogatstva.

Na slikama koje nam daju uvid u svakodnevni život Holanđana jasno se vidi šta je to što im, i dan-danas, najviše nedostaje - dnevna svetlost. Iako su scene mračne i pozadina tamna, majstorski detalj jarke boje ili snop svetlosti koji nas uvodi u centar zbivanja, znalački zaokružuje kompoziciju i uliva vedrinu, pa i danas, dok hodamo holandskim ulicama, vidimo da su jarke boje ovom narodu omiljene, fasade živopisne i prozori veliki i ogoljeni. Čak i kada prikazuju scene raskoši, Holanđani su umereni i skromni. Raskoš je jedan poveći grozd, izveženi stoljnjak, čaša vina, dok su odore i dalje skromne, pritajenih boja a enterijer jednostavan i praktičan.

 

Pogled kroz prozor Maurichausa, i paleta boja koje nalazimo i na slikama.

Žanrovski motivi nam opet pružaju dokaz o praktičnosti svakodnevnog života. Majka koja češlja dete, poznatija kao Lov na vaške, Gerarda ter Borcha pokazuje kako Holanđanima ništa nije strano ni sramno. U ovoj prelepoj sceni majka s puno ljubavi prebire po kosi deteta koje strpljivo stoji naslonjeno na njena kolena. 

S druge strane, Jan Steen nas vodi u svet holandskih poslovica. Kako stari pevaju, tako mladi sviraju prikazuje scenu slavlja, najverovatnije krštenja deteta, ali se slavlje malo otelo kontroli pa se vino doliva, obrazi rumene, a otac čak pruža lulu detetu. Vi ste ti koji dajete primer svojoj deci, poručuje ovde Steen.

Kako stari pevaju, tako mladi sviraju,  Jan Steen

Judith Leyster je jedna od mnogih slikarki koja je dostigla kvalitet ali ne i nivo slave svojih muških savremenika. Doduše, za života je bila cenjena, a potom zaboravljena, a neka njena dela su pogrešno bila pripisivana Francu Halsu. Među remek-delima majstora holandskog Zlatnog doba, u Mauricu je i njena slika Ponuda ili Muškarac koji devojci nudi novac, koju je umetnica naslikala kada je imala samo 22 godine. Prikazujući scenu devojke koja šije pri svetlosti sveće i muškarca koji joj prilazi iza leđa, iz senke, nudeći joj novac, Leyster nam suptilno sugeriše mušku nepristojnu nametljivost koja je svakoj ženi dobro poznata. Muškaracu se brk blago šeretski smeši dok je usitnio očima, a devojčina preterana usredsređenost na ručni rad jasno nagoveštava da ga svesno ignoriše i da joj je neprijatno. Postoje razna tumačenja ove slike, međutim ako znamo da je autor žena, i ako je posmatramo iz perspektive žene, simbolika je i više nego očigledna. I ovde vidimo savršeni kontrast svetlosti i senke kojim se stvara željena atmosfera.

Još jedno remek-delo koje koristi ovakav efekat svetlosti je Rubensova Starica i dečak sa svećama. Nimalo nalik ostalim Rubensovim slikama na kojima dominiraju barokna raskoš i mnoštvo kitnjastih detalja, ova slika je primer jednostavnosti i velikog slikarskog umeća: Baka drži upaljenu sveću, a dečak plamenu prinosi svoju, s namerom da je upali. Oskudna svetlost koja dolazi odozdo naglašava svaku boru na njenom licu, i naročito osvetljava desno oko, staračko i slabovido. Dečak je ljubopitivo posmatra, kao da čeka šta će baka sledeće reći. Možda su baš usred nekog pripovedanja, baka mu priča o zmajevima i junacima, ili o svojim nestašlucima iz detinjstva. Koliko li su samo vremena ljudi provodili pri svetlosti sveće, ili u polutami tmurne obdanice, morali su imati nešto što bi ih razgalilo...

Možda su baš taj nedostatak dnevne svetlosti, naročito tokom zimskih dana, kao i često sumorno vreme tokom leta, razlog što su holandski majstori negovali pejzaž -  jedan pogled na Vermerov Delft na kome se nazire tirkizno nebo, ili Averkampova vesela scena ljudi koji uživaju klizajući se na ledu, svakako predstavlja utehu u sumorno zimsko jutro. Pejzaži su pružali i mogućnost da se otputuje, makar na tren, u daleke zemlje, koje su mnogima bile nedostupne, kao, na primer, Postov Pogled na ostrvo Itamaraka u Brazilu, ali i način da se još više ojača holandski ponos zbog uspešnog kolonijalnog osvajanja sveta.

 

Frans Post, Pogled na ostrvo Itamaraka u Brazilu

Holandski ponos vidi se i na portretima. Uvažene ličnosti iz ovog doba dostojanstveno sede u svojoj raskoši, sa uštirkanim čipkanim kragnama, naboranim kapama, a neretko je tu i više modela, kao, na primer, na Duplom portretu Constantijna Huygensa i Suzanne van Baerle Jacoba van Campena. Ova veoma interesantna kompozicija prikazuje Huygensa (koji je inače nadzirao gradnju Maurichausa dok je sam Mauric bio u Brazilu) kako sedi u profilu, dok njegova voljena Suzanna iskosa posmatrača gleda direktno u oči. Oboje u rukama drže papir sa notama koji simbolizuje bračnu harmoniju. Huygens je bio priznati pesnik i muzičar, i često je u svojim delima veličao svoju suprugu koja je, nažalost, umrla mlada, ali je u njegovim pesmama ovekovečena kao njegova zvezda, kako je zvao.

Nasmejani dečak Fransa Halsa pomalo odudara od fotografski precizne tehnike ovog perioda. Široki potezi i pastelne boje daju mu impresionističku dinamiku i lepršavost.

 

Halsov Nasmejani dečak

Čuvena Vermeerova Devojka sa bisernom minđušom

Rembrandt - Čas anatomije

Carel Fabritius - Štiglic

Najpoznatija dela koja su izložena u ovom muzeju su Fabritiusov Štiglic, Vermerovi Pogled na Delft i Devojka sa bisernom minđušom, Rembrantovi Čas anatomije, Autoportret i Suzana, kolosalni Bik Paulusa Pottera, slike Jana Steena osim već pomenutih i Devojka koja jede ostrige, Mlada majka, Averkampova Na ledu, Rubensov Portret Michaela Ophoviusa, kao i pomenuta Starica i dečak, Holbeinov portret Džejn Sejmur, omiljene žene Henrija VIII... 

Holbeinov portret Džejn Sejmur, žene engleskog kralja Henrija VIII, koji vremenski prethodi Zlatnom dobu Holandije, ali je simboličan jer je Henri VIII ukinuo katoličanstvo i zbog toga bio na večitoj ratnoj nozi sa Špancima.

Hendrick Avercamp, Na ledu

Od oktobra 2015. do početka januara 2016. u Mauricu je u toku i privremena postavka - Holandski autoportreti Zlatnog doba. Ova dodatna poslastica je dizajnirana u izuzetnom ambijentu prepunom ogledala, a podnaslov izložbe je Selfi Zlatnog doba. ’U današnje vreme’, stoji na velikom panou na ulasku u galerijski prostor, ’poređenje autoportreta iz 17. veka i modernog selfija deluje neizbežno. Ipak, razlika je fundamentalna: selfi je brza i spontana zabeleška, dok autoportret iziskuje značajno vreme i trud... Umetnici su se posebno trudili kod auto-portreta: to su izuzetno dobro izvedeni portreti koji nam govore kako je slikar želeo da se predstavi svetu’.

 

Autoportret Judith Leyster (inače izložen u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu) u prvom planu,
 i Huygh Pietersz Voskuyl u drugom nizu.

Slike i odrazi u ogledalu

I tako, dok šetamo i u ogledalu vidimo sebe, u odrazu nas posmatraju Huygh Pietersz Voskuyl, sa sve prodornim pogledom i čipkanom mašnom, nasmejana Judith Leyster dok slika violinistu, ozbiljni Fabritius, boemčina Jan Steen koji svira lautu, stari Rembrandt koji je preminuo ubrzo nakon što je naslikao ovaj autoportret, mladi Moses ter Borch koji je napravio ovo remek-delo kao petnaestogodišnjak, a potom tragično poginuo u ratu sa samo 22 godine...

 

Rembrandt

Jan Steen

Moses ter Borch

Autoportret Godrieda Schalckena i izuzetno vešto naslikani detalj čipkane mašne.

Jedan od najinteresantnijih delova izložbe je Porodični krug. To su autoportreti na kojima slikar pored sebe prikazuje i članove svoje porodice. Tako je Adriaen van der Werff došao iz amsterdamskog Rijskmuseuma da bi nam se pohvalio ’slikom unutar slike’ na kojoj su prikazane, kao muza, njegova žena Margaretha i kćer Maria koja podseća na malog bucmastog anđela. Oko vrata mu visi zlatni medaljon koji je dobio kao priznanje za svoje slikarsko umeće. Sve nam je o sebi rekao.

Posetioci veselo obleću oko slika, pa povremeno naprave po neki selfi u ogledalu. Moderni ’smart’ telefon i slika iz 17. veka podsećaju nas na propovedanje Džona Kalvina o prolaznosti vremena i trivijalnosti materijalnog, ali ipak, u jednoj stvari se prešao – postoje opipljive vrednosti koje su večne i neprocenjive jer su prevazišle materijalno i dotakle božansko, a mogu se videti upravo u Maurichausu. Izlazim iz muzeja pod olovno haško nebo dok kiša sipi, i utisak je kompletan.

Povezani tekstovi: Delft je Vermeer

Zvanični sajt muzeja: Mauritshuis