Moderne panorame Džeremi Kida

Ostrvo St. Ives

U okviru galerije muzeja Panorama Mesdag  (povezani tekst: Vremeplov Panorame Mesdag), u toku je privremena izložba Kidd and the City, Kid i grad, kao moderni pandan stalnoj postavci. Džeremi Kid je upravo dokaz kako umetnost nije zaspala, i kako i moderne tehnike mogu izazvati slične impresije kod posmatrača kao i one od pre vek-dva.

Sidnej

Džeremi Kid je Britanac koji živi i radi u Los Anđelesu. Počeo je karijeru i bavio se slikarstvom i skulpturom sve do pojave digitalne fotografije devedesetih godina prošlog veka. Tada je, putujući po SAD, bio tako impresioniran pejzažima i gradovima, da je rešio da deo tih utisaka prenese pomoću tehnika koje su tek bile u razvoju.

Skrivena dolina i Indijanska uvala

Kid mnoštvo fotografija spaja u jednu, stvarajući potpuno ubedljivu i fascinantnu panoramsku sliku. Njegovi prikazi pejzaža i gradova su izuzetno dinamični, prepuni boja i pokreta, iako na njima uopšte nema ljudi. Pritom, on se uopšte ne trudi da 'kropuje' krajnju fotografiju, već je ostavlja neravnih ivica, a potom preko svega stavlja staklo koje je isečeno tako da prati te 'isturene' detalje.

Na Kidovim monumentalnim, dramatičnim fotografijama zgrade su iskrivljene, čitavi delovi prikaza poremećeni, kontrasti između svetla i tame su veliki, perspektiva je neverovatna, i sve deluje kao detalj iz Zemlje čuda, a opet, s druge strane potpuno realistično. Slike imaju izuzetnu dubinu i volumen, što je očigledno posledica umetnikovih iskustava sa skulpturom.

Ostrvo Taiko, Hong Kong

St. Petersburg

A kakve veze sve ovo ima s Panoramom Mesdag? Pa, ogromne. I Hendrik Mesdag je koristio fotografije i skice ševeningenske obale u izradi Panorame, spajajući ih sve u jednu veliku, realističnu iluziju. Jedna od najvećih Kidovih fotografija je upravo prikaz iste obale, koju je napravio baš za ovu izložbu. I dok je kod Mesdaga akcenat na moru i svim aktivnostima koje se vrte oko njega, kod Kida je akcenat na urbanom, što ne treba da čudi, jer u tih 130 i nešto godina razlike od Mesdaga do Kida, čovek je poprilično pokorio more, napravio brane, lukobrane, nasipe, i izgradio obalu prema svojim potrebama. Kod Mesdaga čovek je taj koji se pokorava moru, sa strahopoštovanjem izvlači svoje ribarske brodiće pred oluju, koristi lepo vreme i mesečeve mene za bolji ulov, izgovara molitve u crkvi pred plovidbu... Kod Kida, more je u pozadini. Ono što dominira su visoke, moderne zgrade i jarko ulično osvetljenje. Ljudi nema, baš kao ni Mesdagovih brodića s ravnim dnom.

Ševeningen, monumentalna fotografija preko celog zida

Na još jednoj fotografiji ševeningenske obale vidi se u daljini mol, soliteri, i Kurhaus kao predstavnik nekih ranijih vremena. Ali u prvom planu je more, jedan talas koji se, zamućen dugom ekspozicijom, razbija o peščanu obalu, i koji je skoro trodimenzionalan jer opkrojava samu levu ivicu slike.

I baš kao i taj talas, izložba Kidovih fotografija daje dodatnu trodimenzionalnost Mesdagovoj panorami. Jedina šteta je što je ova izložba privremena, jer predstavlja savršeni dodatak na starinsku cikloramu.

Ševeningenski mol, odmah na ulasku u galeriju

Vremeplov Panorame Mesdag

Jedno od mesta na mom spisku za obilaženje u Hagu je i Panorama Mesdag. Ne udubljujući se mnogo u detalje, odlazim nepripremljena, uz zrno predrasude da je ovo samo još jedna turistička atrakcija. Ono što znam je da me očekuje prizor ševeningenske obale, takozvana ciklorama: prikaz pejzaža u opsegu od 360 stepeni.

Zgrada u kojoj se nalazi Panorama Mesdag je u centru, blizu raskošne ulice Mauritskade. I odmah po ulazu shvatam da će moja očekivanja biti naveliko premašena. Panorama nije samo panorama, već počinje galerijom gde su izložena dela Hendrika Mesdaga (ovo krajnje g se izgovara kao h) i njegove supruge Sientje Mesdag - van Houten. Reč je uglavnom o majstorskim monumentalnim pejzažima Severnog mora s kraja 19. veka koji imaju ne samo veliku umetničku već i istorijsku vrednost. Kao neko ko voli more i često ga fotografiše, u potpunosti se pronalazim u njima.

Hendrik Mesdag, Mnoštvo brodova u rano jutro

Priča o Hendriku i Sientje je ništa manje zanimljiva. Hendrik je sin bankara koji se povremeno bavio slikarstvom. Za razliku od većine očeva koji bi sinove savetovali da se bave unosnim profesijama, Klaas je Hendrika nagovarao da studira slikarstvo, valjda poučen ličnom spoznajom koliko je teško umetnički nadarenom čoveku da se bavi dosadnim, činovničkim poslom. Međutim, Hendrik je ipak izabrao materijalnu sigurnost bankarstva, s tim da u slobodno vreme ide na časove slikanja. U dvadeset petoj godini ženi se osobom sa sličnim afinitetima. I Sientje je iz porodice koja vodi unosne poslove ali neguje i umetničke afinitete. Kada joj otac umre, Sientje postaje bogata naslednica. Hendriku se tako u 35. godini ostvaruje životni san – sada može da napusti dosadni posao i posveti se samo umetnosti. Supružnici se zajedno, prilježno i sa žarom, prepuštaju slikarstvu i učenju. Par godina kasnije odlaze na odmor na obalu ostrva Nordernej u Istočnoj Friziji, i to putovanje se pokazuje kao prelomno: Hendrik ovde shvata da sav svoj trud želi da usmeri na morske pejzaže. Prvo tri godine intenzivno uči slikarske veštine u Briselu, a potom se on i Sientrje sele se iz rodnog Groningena u Hag gde nalaze istomišljenike, krug umetnika koji će kasnije steći slavu pod imenom Haška škola.

Sientje Mesdag - Van Houten, Na širokom, spokojnom polju

Hendrik stiče svetsku slavu u 39. godini života nakon što njegovo monumentalno delo Talasi Severnog mora dobija zlatnu medalju na Salonu u Parizu. Sada je nezaustavljiv. A za Sientje prelomni trenutak je tragičan: smrt njihovog osmogodišnjeg sina jedinca, nakon čega utehu nalazi u slikarstvu.

Ovaj par nije samo slikao, već se bavio i kolekcionarstvom. U jednom trenutku toliko se stvari nakupilo da su morali da naprave mali muzej u dvorištu kuće. Njihova poveća kolekcija umetničkih dela može se danas videti nedaleko od same Panorame.

Hendrik Mesdag, Plaža sa ribarskim brodićima ravnog dna i konjima. Ribari izvlače brodiće na obalu pomoću konjske zaprege, pred oluju 6.12.1895. Mesdag je znao je da je svakom ribaru od životne važnosti da izvuče svoj brod na obalu pre oluje. Ovi brodići s ravnim dnom nisu imali kobilicu, kako bi se lakše vukli po pesku. Međutim, to bi bilo pogubno ako bi se brod zadesio u oluji, naročito kada bi ga povukla morska struja. 

Replika ribarskog brodića s ravnim dnom

Mesdagovi morski pejzaži

Panorama: mala, izdignuta platforma za posetioce, oko koje je nasut pravi pesak tako da posmatrač ima osećaj da je na vrhu dine sa koje puca pogled u bespregledno prostranstvo. Nažalost, fotografija ne može da dočara osećaj koji se budi pred ovakvim prizorom.

Najmonumentalnije delo Mesdagovih nastalo je 1881. Godine 1879. grupa belgijskih preduzetnika naručila je od Hendrika panoramu. Panorame su u to vreme bile u modi, bilo da se radi o scenama iz rata, istorijskim događajima ili prirodi. Belgijanci su Mesdagu dali odrešene ruke da izabere tematiku. Naravno da je izabrao more, i to ono koje je toliko puta već slikao, posmatrao i obožavao: ševeningensku obalu. Delo ovakvog obima iziskivalo je dobro organizovan tim veštih ljudi, i Mesdag je, pored svoje supruge, rešio da mu se u ovom poduhvatu nađu  mladi i ambiciozni Teophile de Bock, George Hendrik Breitner i Bernard Blommers. Iako je Panorama majstorski urađena i završena u rekordnom roku,  nije sve išlo glatko. Pet godina nakon otvaranja Panorame, firma koja je naručila je bankrotirala. Mesdag, zabrinut za budućnost svoga čeda, rešava da je otkupi i zadrži, iako je rashod bio veći od prihoda. I na tome treba da mu budemo beskrajno zahvalni, jer Panorama i dan danas ne može a da nas ne ostavi bez daha.

Mesdagovi su u Holandiji bili veoma cenjeni za života, a Hendrik je ovenčan i ordenom Oranje-Nassau.

Samo jedan mali fragment Panorame: zgrada koja se vidi na slici postoji i danas, i u njoj je smešten muzej Beldeen aan Zee (povezani tekst: Pikaso na moru)

Nakon dobro osvetljenog galerijskog dela prilazim misterioznom, mračnom hodniku koji vodi do Panorame. Penjem se malim spiralnim stepenicama do platoa na kome vlada potpuna tišina. Nekolicina posetilaca u tišini zadivljeno posmatra svet oko sebe. Kako dosta vremena provodim u šetnjama ševeningenskom obalom, Panorama me vraća vek ipo unazad na istom mestu. Prostor je ogroman i nisam u stanju da odgonetnem kako je sve ovo izvedeno. Deo oko male, kružne platforme za posetioce posut je obilno peskom, tako da posmatrač ima utisak da se nalazi na vrhu dine; pesak se potom nadovezuje na sliku, na kojoj nas majstorski odrađena perspektiva uvlači u pravu iluziju. Sve deluje ogromno, i vrlo je teško razlučiti gde prestaje stvarnost i gde počinje iluzija.

Još jedan fragment, sa brodićima sa ravnim dnom

Na obali prepoznajem neke građevine koje su i danas tu. Ima ih tek nekolicina, a prostranstvo na kom su danas soliteri je prekriveno peščanim dinama. Suprotno od mora, ka gradu koji je sada gusto naseljen, nastavlja se peščani bespregled sa tek par uličica i građevina. Okolo su razbacane stare ribarske mreže, drvene daske koje su pre neke razorne oluje bile deo ribarskih brodova, stare klompe i cipele... Uz samu plažu tiskaju se ribarski brodići sa ravnim dnom kakvi su se u to vreme koristili. Gomila ljudi je tu uposlena, žene čekaju na obali da pristignu ribari, sa druge strane prolazi konjica. A more, kao i uvek, kapriciozno tera po svom, lomi se o obalu i daje svima jasno na znanje ko je tu gazda. Osvetljenje, koje je vešto sakriveno iza kulisa na tavanici, povremeno se menja, i u jednom trenutku imam utisak kao da je oblak otplovio i pustio sunce da zasija.

Strana obale ka ulici Keiserstraat. U daljini se vidi zvonik crkve koja i dalje stoji na kraju ulice, blizu šetališta. Još dalje je svetionik koji je danas okružen modernim zgradama.

Neki detalji su mi već poznati – da, iz galerijskog dela! Kao da je čitav rad Mesdagovih pre Panorame sažet i dobio konačni smisao upravo ovde. Idem u krug i pokušavam da procenim veličinu prostora, ali ne uspevam. I tek po izlasku i spuštanju niz spiralne stepenice vidim tri brodska okrugla prozorčića ispod galerije. Kada provirim, vidim ivicu razapetog platna i konstrukciju koja drži 'pravu' peščanu dinu.

Prozorčić ispod platforme, pomoću kog se može odgonetnuti magija iluzije. 

Ljudima koji su živeli u vreme bez televizije i specijalnih digitalnih efekata ovo mora da je bilo apsolutno fascinantno. Ali ni moderan čovek ne izlazi odavde ništa manje oduševljen. Šta više, u vreme jeftine zabave, Panorama Mesdag nas makar na trenutak vraća pravim vrednostima.

Video:

Za kraj malo činjenica o Panorami: visina cilindričnog platna je preko 14, obim 120, a prečnik 36 metara. Površina platna je oko 1680 m2. Timu predvođenom Mesdagom je trebalo 4 meseca da oslika panoramu.

Hendrik i Sientje

Muzej poseduje i galerijski prostor u kome je trenutno izložba veoma interesantnih, modernih panoramskih fotografija pod nazivom Kidd & the City. I tako je dobra da zaslužuje poseban tekst: Moderne panorame Džeremi Kida. Ali, samo kao nagoveštaj, i logični nastavak teksta o staroj panorami ševeningenske obale, evo panorame Džeremi Kida (Jeremy Kidd), koja svedoči kolike su se promene desile za tih, manje od 150 godina:

Zvanična stranica muzeja: Panorama Mesdag

Pikaso na moru

Beelden aan Zee spaja dve najlepše stvari na svetu: umetnost i more. Naziv ovog muzeja znači Skulpture pokraj mora, i zaista, ima ih rasutih sve do same ševeningenske plaže. Osim što muzej izlaže i čuva dela modernih holandskih umetnika, povremeno organizuje i međunarodne izložbe velikih majstora. I jedna od takvih je baš u toku - Pikaso na moru.

Nakon Drugog svetskog rata, umorni Pikaso odlazi na francusku rivijeru. U Antibu i okolini dolazi u dodir sa tradicionalnom keramikom koja ga toliko fascinira da rešava da se detaljnije poigra ovim žanrom. I tako nastaju tipična pikasovska dela sa dahom, bojama i teksturama Mediterana, ali i sa još dubljim, antičkim korenima u keramici Tangare kraj Atine koju su žene tamo pravile u 4. veku p.n.e. Pikaso je imao i drugara za igru: grnčar Žil Agar bi pravio posude na točku, a Pikaso bi im potom davao svoj unikatni pečat.

 

 

  

Motivi koji prožimaju ovu kolekciju su golubice, kao simbol slobode, sove - izraz mudrosti, bikovi, sinonimi za borbu, i koze kao asocijacija na plodnost. Većina izloženih dela je od gline, ali Pikaso ne bi bio Pikaso kad se ne bi poigrao i raznovrsnim otpadom, kog je revnosno prikupljao, kombinovao, spajao, oslikavao i nadahnjivao mu potpuno fascinantan život. Jedna od Pikasovih ideja bila je da pomoću ovih jefninih materijala i tehnika približi umetnost širokim masama. Neke posude su čak ušle i u masovnu proizvodnju njegovom dozvolom, što ga je dodatno popularizovalo kao umetnika.

Još jedna činjenica objašnjava Pikasovu fascinaciju keramikom: rođen je i odrastao u Malagi, gde se i školovao, kao i docnije u Barseloni. Španija je poznata po živopisnoj keramici i tehnici majolike. Pikaso je odmah znao čime želi da se bavi, i već sa 20 godina imao je prvu izložbu. Veliki uticaj na njegovo stvaralaštvo imali su ratovi: preživeo je i Prvi i Drugi svetski rat, kao i Španski građanski rat. Ljudska figura kao jedan od simbola života, naročito raskoš ženskih oblina, dominiraju u periodu između dva rata. Nakon Drugog svetskog rata Pikaso je već svetski priznati umetnik po profesiji i ponosni, aktivni komunista po ubeđenju. Ubrzo po primirju izlaže preko 300 svojih dela u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku.

 

Lice žene

Lice

Koza, od raznog otpadnog materijala

Kako je dosta vremena provodio na Rivijeri, direktor muzeja u Antibu mu nudi da otvori atelje u Šatou Grimaldi, danas poznatijem kao Pikasov muzej. I tu se Pikaso potpuno zagledao u keramiku, da bi tokom života proizveo preko 3000 dela u ovom žanru.

Posmatrajući ove primere slobodnog Pikasovog izraza čovek ne može a da mu ne pozavidi na sposobnosti i slobodi da svojoj detinjoj kreativnosti daje oduška čitavog života. Pored odvažnosti i imaginativnosti, Pikaso je imao i vremena: na ovom čudesnom svetu boravio je 91 godinu, i stvarao sve do samog kraja. A i skončao je u svom hedonističkom stilu, tokom večere s prijateljima. I dan-danas njegova harizma je prisutna i uči nas da slušamo intuiciju i dopustimo joj da se materijalizuje, u samo nama svojstvenom obliku. Pa ko razume - razume. Bitan je samo onaj žar koji tinja u nama dok stvaramo.

Figura

Stranica muzeja: Beelden aan Zee

U gostima kod Rembrandta

Rembrandtova kuća u Amsterdamu

Godine 1669. umire jedan od najvećih slikara holandskog Zlatnog doba. Zaboravljen, osiromašen, sahranjen je u zajedničkom, neobeleženom grobu. Za razliku od nekih slikara poput Van Goga za kojim je svet poludeo tek posthumno, Rembrandt je za svog života doživeo veliku popularnost i primao izuzetno dobro plaćene narudžbine. Njegov život bio je buran i strastven baš kao i njegova dela. Danas je heroj, u Amsterdamu ima svoj trg i muzej, a njegova dela brižljivo se čuvaju po svetskim muzejima i prodaju po vrtoglavim cenama. Čudna je stvar slava i kada jednom nečiji genij postane javno vlasništvo, pa padne na milost i nemilost mediokritetskog mentaliteta, kako duhovno tako i materijalno. Kako lepe stvari postanu profane najbolji je primer ekstremna eksploatacija lika Vermerove Devojke s bisernom minđušom koja se danas u Holandiji nalazi na svakom mogućem i nemogućem, primerenom i neprimerenom mestu, i silne romansirane verzije priče koje su potpuno preokrenule činjenično stanje i čak i izmenile biografiju i karakter autora.  

No, vratimo se Rembrandtu, koji je od najranijeg detinjstva pokazivao sklonost ka slikarstvu. Rođen je 1606. godine u Lajdenu kao deveto dete u situiranoj porodici mlinara i pekareve kći. Otac je pripadao holandskoj reformističkoj crkvi, majka je bila katolkinja, a Rembrandt, iako religiozan, nikada nije težio da se glasno opredeli za jednu od te dve, mada je holandska verzija bila dosta praktičnija, pa su mu tu kasnije krštena deca.

Iako su ga upisali na lajdenski univerzitet, ipak ubrzo postaje šegrt kod Jakoba van Swanenburgha, istorijskog slikara, gde uči tri godine. Potom 6 meseci provodi kod Pietera Lastmana u Amstedramu, pa nekoliko meseci kod Jacoba Pynasa. Imao je samo osamnaest godina kada je otvorio svoj atelje u Lajdenu, 1624. sa kolegom Janom Lievensom. Od 1627. već prima šegrte, a dve godine kasnije otkriva ga Constantijn Huygens, pa njegove slike dospevaju na dvor Princa Frederika Hendrika.

Autoportret sa Saskijom

Krajem 1631. seli se u Amsterdam, proširuje posao i radi kao profesionalni portretista. Po dolasku je odseo kod prijatelja i trgovca slikama, Hendricka van Uyleburgha, i 1634. ženi se Saskijom, njegovom rođakom. Saskijin otac je advokat i gradonačelnik Leeuwardena. Iste godine Rembrandt ulazi u esnaf slikara i njegova karijera doživljava neverovatnu ekspanziju. I tako se Rembrandt odlučuje da po prvi put u životu kupi nekretninu.

Adresa u to vreme je Jodenbreestraat  4, u tada jevrejskom kvartu, i to se jasno vidi u njegovim delima jer su mu komšije Jevreji često pozirali za slike sa temama iz Starog zaveta. I sam slikarev život u ovom periodu podseća na biblijske scene stradanja, i njegovu porodicu zadešava nesreća za nesrećom. Godine 1635. Rembrandtu i Saskiji umire sin Rumbartus samo 2 meseca po rođenju, tri godine kasnije ćerka Cornelia sa samo 3 nedelje života. Druga ćerka, isto Cornelia, 1640. umire nakon mesec dana. Samo četvrto dete, Titus, rođeno 1641. doživelo je mladost, ali zato Saskija umire 1642, ubrzo nakon Titusovog rođenja, najverovatnije od tuberkuloze. Imala je samo 29 godina.

Titus

Iako je slikar Saskiju obožavao, bila mu je muza i inspiracija za mnoga dela, tokom njene bolesti upušta se u ljubavnu aferu sa Geertje Dircx, koju je unajmio da se brine o sinu. Kasnije afera s Geertje postaje nalik na današnje rijaliti programe, ona tuži Rembrandta da je prekršio obećanje (da je oženi), i nakon velikog skandala dobija alimentaciju od 200 guldena godišnje, ali kasnije završava u zatvoru u Gaudi.

Krajem 1640-ih Rembrandt ulazi u vezu i sa svojom služavkom, dosta mlađom Hendrickje Stoffels i 1654. rađa im se ćerka, Cornelia, koja je jedina nadživela oca. Ni ova veza nije bez skandala: reformistička crkva optužuje Hendrickje za bludničenje sa slikarem. Ona priznaje 'greh', i veza se na kraju smatra bračnom, mada ne i zvaničnom. Nakon što je Rembrandt osiromašio i bankrotirao, Hendrickje ostaje uz njega, kao i sin Titus. Pošto je esnaf slikaru zabranio da trguje umetničkim predmetima, Hendrickje i Titus 1660. osnivaju firmu na svoje ime, u kojoj se Rembrandt vodi kao zaposleni.

Hendrickje

Ali, nesreći nikad kraja: Hendrickje umire 1663, Titus 1668, i Rembrandt odlazi godinu dana kasnije. Sve nedaće koje su Rembrandta zadesile nisu ga sprečile da stvara, i čini se da su mu najbolja dela nastala u najcrnjim vremenima.

Zgrada koja je danas poznata kao 'Rembrandtova kuća', Rembrandthuis, sagrađena je 1607. na dva placa u istočnom kvartu, popularnom u to vreme među trgovcima i umetnicima. Imala je dva sprata, a 1627. dobila je novu fasadu i još jedan sprat.

Rembrandt je ovde živeo 1639-1658, nakon što je potpisao ugovor i pristao na cenu od 13.000 guldena, što je u to vreme bila ogromna suma. Kako slikar nije u datom trenutku mogao da isplati celi iznos, dogovor je bio da ga otplaćuje u ratama. U to vreme Rembrandt je bio već viđeni i veoma traženi slikar i prilično je dobro zarađivao. Iste godine kada je kupio kuću, naručena mu je Noćna straža. Međutim, iz nekog razloga Rembrandt nije isplaćivao rate, što je dovelo do njegovog apsolutnog finansijskog kraha. Između 1652. i 1656. pokušavao je na sve načine da dođe do novca i otplati dug, ali nije uspeo. Potpuno je bankrotirao, imovina mu je popisana i rasprodata na aukciji 1656. Sama kuća je prodata dve godine kasnije, a slikar se preselio u malu, iznajmljenu kuću na Rozengrahtu gde je ostao do smrti.

Zgrada je promenila mnoštvo vlasnika, bila izdeljena i prepravljana, da bi je konačno, 1906, kada je upriličena i velika izložba Rembrandtovih dela, otkupila uprava grada Amsterdama, i predala fondaciji Stiching Rembrandthuis. Restauracija je završena 1911. kada je Kraljica Vilhemina otvorila muzej. Današnji izgled ovaj muzej je dobio devedesetih godina prošlog veka, kada je tim stručnjaka za istorijske zgrade 17. veka dao sve od sebe da eksterijeru i enterijeru vrati izgled najpribližniji onom iz vremena Rembrandtovog života. Dokument koji im je najviše pomogao u ovom procesu bio je sudski popis imovine nakon slikarevog bankrota, kao i neki od Rembrandtovih crteža i gravura.

  

Rembrandt Harmenszoon van Rijn

i Zvanična stranica muzeja

Šta se može danas videti u Rembrandtovoj kući?

Kuća je sazidana u tipičnom holandskom stilu, uska i visoka, sa zbijenim hodnikom i zavojitim stepenicama. Prva prostorija na koju se nailazi u prizemlju je kuhinja. Prostrana i topla, ovo je bila najudobnija soba. Na velikom ognjištu gorela je vatra i krčkao se ručak. Unutar kuhinje je i pumpa za vodu, što je bilo vrlo zgodno jer se nije moralo izlaziti napolje na česmu. Po zidovima stoji naslagano posuđe, a bakreni lonci i tiganji vise iznad ognjišta. Jedna vrata iz kuhinje vode u dvorište gde se nalazio poljski toalet. U kuhinji je i krevet, tipičan za ono doba, mali i smešten u drveni plakar. Današnjem čoveku bi bilo nemoguće da se tu opruži, ali u 17. veku ljudi su spavali drugačije nego mi sada: sedeći, naslonjeni na gomilu jastuka, iz straha da se ne uguše.

      

Kuhinja, česma i ognjište

Na spratu je mali salon sa slikama kojima je Rembrandt trgovao, i još jednim krevetićem u plakaru, ovog puta gostinskim, rezervisanim za potencijalne kupce i trgovce koji bi dolazili izdaleka.

Gostinski krevet

Tu je i kabinet u kom je Rembrandt provodio dosta vremena, gde se čuvaju najraznovrsniji predmeti koje je revnosno skupljao, od kitovog pršljena, preko oklopa kornjači, raznih insekata, knjiga, gipsanih odlivaka antičkih bista, šarenih činijca, novčića, elegantnih venecijanskih čaša, ljušture džinovske školjke, korala, jelenjih rogova, viteškog oklopa, medalja, kao i 70 albuma sa preko 8000 crteža i otisaka velikih umetnika. Sve to su dragoceni i skupi predmeti sa svih strana sveta, a Rembrandt ih je koristio kako za rad, tako i za podučavanje šegrta.

Bakropis, autoportret (Wikimedia)

Još jedna interesantna prostorija je radionica za bakropis. Rembrandt je ovu tehniku često koristio, a zgodna je jer se sam crtež na ploči može menjati više puta, što nije slučaj kod bakroreza. Bakropis je hemijska tehnika, za razliku od čisto mehaničkog bakroreza. Crtež se dobija tako što se, pomoću posebnih, oštrih alatki, urezuje u unapred smolama premazanu metalnu ploču. Matrica se onda potapa u kiselinu koja nagriza nacrtane linije, pa se dobro očisti, nakon čega je spremna za štampu. Ploča se premazuje bojom, višak se skida grubom krpom i polaže na presu. Preko ploče stavlja se prethodno navlaženi papir, pa zaštitni prekrivač, i sve se propušta kroz presu. Pod pritiskom, boja koja je ostala u udubljenjima preslikava se na papir. Demonstracija ovog procesa dostupna je posetiocima muzeja više puta u toku dana.

Radionica za bakropis

Na poslednjem spratu je veliki atelje, sa delom za majstora i velikim štafelajem na sredini, i odvojenom radionicom za šegrte. Pored štafelaja, izložene su i boje i pigmenti koje je Rembrandt koristio. To su uglavnom prirodne boje, osim nekolicine veštačkih, a procedura njihove proizvodnje je prilično komplikovana. Neke od boja nastale su kao rezultat pokušaja alhemičara da proizvedu zlato. I sve se to može naučiti na još jednoj svakodnevnoj demonstraciji u muzeju.

   

Rembrandtov atelje i demostracija boja i pigmenata koje je koristio 

Iako u ovom muzeju nema Rembrandtovih slika, to je mesto gde ga možemo upoznati bolje nego igde drugde. Njegova vedrina, radoznalost i duhovitost prožimaju svaki kutak, pa ga je lako zamisliti, sa sve nasmešenim brkom, kao na nekom od autoporteta. Moglo bi se reći da Rembrandtu život po pravilima nije najbolje išao, spoticao se na svakom koraku o ovozemaljske probleme, ali je zato van tog surovog, materijalističkog sveta itekako umeo da raširi krila i poleti. Baš kao svaki genije, znao je da je u životu najbitnije da iskaže svoj talenat, ma šta svet pričao.

Povezani tekstovi: Marten i Oopjen ponovo međ' ljudima, Mauritshuis

Rembrandtov kabinet

Lokacija muzeja