U našim krajevima čaša vode ima posebnu
simboliku.
'Ma
ni čašu vode da mi ponudi.'
'Treba
da imaš nekoga, čašu vode da ti doda kad zanemoćaš.'
Čaša vode je najosnovnija jedinica mere
za određivanje nivoa ljudskosti, reklo bi se.
U četvrtak sam za vreme pauze za ručak
sa dve koleginice otišla u piceriju Pastanini u ulici Frederik Hendriklaan. Do nje ima
desetak minuta hoda, pa je zgodno mesto za druženje tokom jednočasovne pauze.
Došla je konobarica, naručile smo tri pice. Jedna koleginica je tražila kola kolu,
a druga je pitala da li može da dobije čašu obične vode. Mlada konobarica je
pocrvenela, uznemirila se i započela, očigledno unapred uvežbani govor:
-'Znate, mi mi mi ne možemo da dajemo
vodu! Možete naručiti neko piće, ali običnu vodu sa česme ne, ne možemo da vam
damo!' – sasula je, mucajući kao uzbuđeno dete koje uz veliku tremu odgovara
lekciju u školi. I kao poslednji argument, ponosna što se setila, saopšti nam
sledeće:
– 'Znate, nama je godišnji račun za vodu
2000 evra, i mi ne možemo da delimo vodu!'
Potom se okrenula ka meni i ja sam joj
se, uz veštački osmeh koji sam ovde naučila (onaj gde se poviju samo usta, a
oči se ne smeju), zahvalila i rekla da ne želim ništa da pijem.
Pica je bila ukusna, ali i najdivnije
jelo na svetu ne bi moglo da zamaskira gorak ukus u ustima nakon ovog ispada.
Nažalost, Pastanini nije jedino mesto gde vam se ovako nešto može dogoditi. U
Holandiji po restoranima ne daju vodu. Ali zato se nimalo ne libe da vam u
flašicu vode sipaju česmovaču i naplate je 2.5 evra kao mineralnu vodu. Jedna
od stvari na koju su me upozorili kada sam ovde stigla bila je da pazim,
naročito u restoranima na ševeningenskoj plaži, kada naručujem običnu flaširanu
vodu – ako mi je donesu sa otvorenim čepom, znači da je unutra česmovača.
Po povratku u kancelariju prepričavam
ovaj incident kolegi koji je Irac ali već dvadesetak godina živi u Holandiji.
Iznervirano mi opisuje sličnu scenu kada je sa porodicom i prijateljima otišao
u restoran u centru, svi su naručili hranu i piće, samo je njegova ćerka želela
običnu vodu. Dete jednostavno nije htelo ništa drugo. Došao je šef restorana i
očitao im sličnu bukvicu. Onda se kolega odmah prisetio i kontra-scene kad je bio u
Beogradu pa je s prijateljima otišao u restoran, i konobar je odmah, ni ne
pitajući, doneo bokale vode i čaše za sve.
Svako ko vodi restoran a ima i trunku
zdravog razuma biće svestan da je mnogo bolja računica da poveća cenu obroka za
50 centi i gostu bez pogovora da čašu obične vode, nego da se izgovara visinom
komunalnog računa. Koja je onda logika Holanđana? I čemu
ovaj potpuno besmisleni tvrdičluk? I kako to da, kad putujem na daleki Istok, u
najsiromašnije krajeve sveta, nikada neću naići na sličnu situaciju, naprotiv,
pre ću doživeti da mi ljudi koji najmanje imaju najviše ponude.
Para
na paru, vaška na vašku.
Po teoriji o kolektivnom nesvesnom u psihologiji, navike, strahovi, običaji
prenose se ne samo putem predanja, već i kroz podsvest jednog naroda, grupe,
porodice. Ono što je kolonijalizam doneo Holanđanima je izuzetno bogatstvo, mogućnost
da školuju svoju decu na najboljim univerzitetima, da putuju, da ulepšavaju
svoje fasade i ulice, grade parkove i troše novac čak i na trivijalne,
detinjaste stvari. Ali isto tako im je doneo i duboko uvreženi običaj da grabe, bez trunke griže savesti.
Slučaj sa čašom vode u restoranu je jedan od mnogih koji mi se ovde dogodio, i
možda najbanalniji. Na svakom koraku ovde se nude usluge koje malo vrede a
mnogo koštaju. Pritom nije dovoljno da vam samo naplate. Daće sve od sebe da
vas ubede da je to što oni rade najbolje, a da ono drugo (za šta apsolutno
znate da je dobro) ne vredi, i ponudiće vam čak i 'naučne' dokaze. Sve što
mogu, naplatiće vam godinu dana unapred. Daćete jednu paru da uđete u kolo, a
izlazak iz kola je skoro nemoguć. Članarina u teretani ili za bilo koji sport
je neprikosnoveni ugovor, i lakše je razvesti se nego raskinuti članstvo. Novac
se skida sa računa putem direktne naplate, pa vi nemate ništa s tim, ne treba
da razmišljate niti da preispitujete. A kad smo već kod vode, nedavno mi je
stigao basnoslovni obračun, i najavljena direktna naplata: 65 evra za poslednja tri meseca, plus 405 evra unapred, za godišnji
obračun. Kada sam pozvala kompaniju i rekla da mi je njihova računica sumnjiva,
dobila sam odgovor da je 405 evra zaista mnogo. 'A kako to da se niste prešli da
mi zaračunate manje', našalih se, iako sam znala odgovor: u kolektivnom nesvesnom
je zapisano da se uzima, a ne da se daje.
Sećam se svog proputovanja kroz
Indoneziju i neobaveznog razgovora s jednom ženom na ostrvu Java:
-'Znate, nas su Holanđani držali u
ropstvu triiii veeekaaa!', rekla je razrogačenih očiju, 'sve su nam pokrali'.
-'Da, znam kako se osećate', odgovorila
sam sažaljivo, 'mi smo pod Turcima bili pet vekova'.
-'Jaaaaoooo….', odmahnula je glavom,
zatvorenih očiju.
Nažalost, ono što kolonizatori otimaju
nije samo materijalno blago, već i samopouzdanje jednog naroda, svest o
kolektivnoj vrednosti. Jer otimač će, baš kao i prodavci ovde, koji teže da me
ubede da je bofl koji nude za velike
pare najbolji na svetu, iako su svi svesni da ne vredi ni pišljiva boba, širiti
svest o svojoj vrednosti, nadmoći, superiornosti, a potlačeni, pokradeni narod
će u to poverovati. Poverovaće kako je sve što njegova zemlja nudi bezvredno i
jadno, poverovaće kako je život na zapadu lagodan i lep, i kako se iza tih
nagizdanih fasada krije udoban i kvalitetan život.
Fasade kriju još jednu simboliku. Da,
ove prelepe fasade od dekorativne cigle, sa kitnjastim zabatima i ba-reljefima,
sa velikim prozorima i izrezbarenim drvenim oknima. Jer kad se nađete sa druge
strane te fasade, hodaćete po podu koji odskače i škripi, boraviti u prostoriji
koja je neudobna i hladna jer su prozori jednostruki, ne dihtuju, neki čak ne
mogu ni da se zatvore. Moraćete da budete intimni s komšijama jer se ovde zvuci
ne mogu sakriti, zidovi su tanki, vrata kao da su od kartona, a ne drveta. Juče
sam čak saznala da su i temelji nepostojeći. Ceo grad Hag sazidan je na
peskovitom tlu. Temelj, onakav kakav mi poznajemo, ovde ne postoji, već se
zgrada pravi na nabijenom pesku. I tako, ako vam padne na pamet da dozidate
podrum, samo pozovete kompaniju koja usisava pesak. Lisabonski Mariz de Pombal
bi se uhvatio za glavu, on koji je osmislio detaljne temelje grada nakon
razornog zemljotresa. Ali, bitno je da je fasada lepa, i kada turisti dođu u
Niske zemlje, skroz su impresionirani.
Ljudske fasade su slične. Svi su veoma
ljubazni, ali ako naiđete na problem i ako vam je učinjena nepravda, svi će vam
uzvratiti, uz najširi osmeh, rečima koje kao da su prekopirane iz nekog
udžbenika o komunikaciji. Svi tačno znaju kako da vam odgovore i kako da vas na
lep način otkače. I pritom zadrže vaš novac. Tako su i prava potrošača samo još
jedna fasada. A nepostojanje očigledne agresije je zamenjeno tom kurtoaznom, latentnom, od koje se ledi krv u žilama.
Kada sam tek stigla u ovu zemlju, pre 5
meseci, u neobaveznom razgovoru sa jednom starijom Holanđankom, saznala sam da
je njihov najveći problem što im mladi, obrazovani ljudi masovno odlaze iz
zemlje.
-'Eto, oni odlaze, ne dopada im se
klima', rekla je tad.
-'Zato vi dobijate naše mlade,
obrazovane ljude', odgovorila sam joj.
Nije mi trebalo mnogo vremena da
shvatim da je ona u zabludi – mladi, obrazovani Holanđani ne beže iz svoje
zemlje zbog loše meteorološke slike, već zato što umeju da misle. Oni shvataju
koliko je materijalno ovde bezvredno i svedeno na apsurd. I kakva se cena plaća
za 'udoban' život. I da ovo nije pravo, slobodno, demokratsko, čak ni kapitalističko društvo, već robovlasničko.
Njima nije dovoljno da im se da hleba i igara da bi ćutali i dopuštali da ih
država dere. Oni odlaze u daleke, tropske, siromašne zemlje, i tamo im je
dovoljna trščana koliba i široko nebo. Mnoge od njih sam i srela na svojim
putovanjima po dalekom istoku. Dosta njih drži ronilačke centre, i vode ih
sasvim korektno, a izuzetno su pouzdani podvodni vodiči. Mnogi završe fakultete
i odlaze u daleke krajeve da pronađu sebe, jer to kod kuće ne mogu. Kod kuće bi
morali da se pronađu u trgovačkim ponudama tipa 'platiš dva, dobiješ tri', ili 'za
jedan par kupljenih loših, neudobnih i ekstremno ružnih cipela koje koštaju 150
evra, dobićeš 50% popusta za kupovinu drugog para'. Oni danas rade upravo to
što su nekada radili umetnici. Beže. Eskapizam je izlaz za misleće. S tim što
oni sada mogu da promene geografsku širinu, dok su umetnici, nekada, bežali u
svet koji su sami stvarali.
Nažalost, naši mladi ljudi beže jer
veruju u propagandu koju o sebi šire veliki i moćni. A veliki i moćni zapravo
jedva čekaju na emigraciju, jer im je to sveža krv koju mogu da piju, sve dok
se ovi ne osveste, ako se uopšte osveste. Ako se i osveste, biće podjarmljeni
ugovorima, kreditima, rokovima… Ono što
nama kod kuće nedostaje, novac, veća plata, bolji standard, možemo izgraditi
samo ako povećamo svest o sebi i iskorenimo osećaj niže vrednosti
koji kao nacija svi nosimo. I ako to uspemo, niko nam neće biti ravan, jer ono
što mi imamo, a oni nemaju, ne može da se kupi parama.
Danas ceo dan kiša ironično zaliva holandske
ulice. Voda na sve strane, a čaša prazna.
