Nedavno mi se
pružila prilika da pogledam dokumentarac o životu vukova. Vukovi žive u
čoporima u kojima svako ima određenu ulogu i rang, na vrhu se nalaze alfa
mužjak i ženka, a na samom dnu lestvice omega mužjak ili ženka. Potonji ne
smeju da priđu kolektivnom ulovu dok ostali ne završe s jelom. Pritom, godine
uopšte nisu preduslov da neko postane alfa. I oni koji su tek prerasli štenećko
doba mogu poneti ovu titulu. I sad sledi
najveće iznenađenje: izgleda da je odlučujući faktor na osnovu kog drugi vukovi
nekoga doživljavaju kao alfu ili omegu samo puka asertivnost. Ako jedinka lešu
životinje u čijem ulovu je učestvovao ceo čopor priđe sa velikim
samopouzdanjem, drčno, drugi će ga pustiti i poštovati. Ako se snebiva, krene
pa stane pognute glave i podvijenog repa, alfa čopora će ga najuriti. Nije
bitna veličina životinje, boja dlake, miris tela, režanje, već samo
demonstracija velikog i nepokolebljivog samopouzdanja.
Slično, u
nekoj studiji o samopouzdanju (ovog puta ljudskom), naiđoh na tvrdnju da, ako
nemamo samopouzdanja, dovoljno je da glumimo da ga imamo i pozitivan rezultat
neće izostati, čak i ako ne posedujemo potrebne veštine. U svakodnevnim
životnim situacijama ovakva praksa možda može da nam donese pozitivne ishode na
nekim poljima, ali šta se dešava kada isti sistem primenimo na društvo i velike
ideologije?
Sigurno svako
od nas poznaje osobu kojoj manjka intelektualnih sposobnosti ali ih vešto
nadoknađuje samopouzdanjem. U društvu je uvek najglasniji, često će držati
pažnju prisutnih prepričavanjem viceva i pošalica koje je skupio od drugih,
mnogo duhovitijih od sebe, neke će prepričavati i više puta istom krugu ljudi, ali oni će ga puštati i slušati s osmehom. Neki
od njih uvući će se i u sredstva masovnih komunikacija i time proširiti svoju
publiku, koja će biti zadivljena i čak će u svoj svakodnevni rečnik ubaciti
neke od pošalica, koristeći ih obilno kao poštapalice i kad ne treba. A neki od
njih će ući u ekonomske i političke vode.
I tako ćemo
imati tokom istorije pojedince koji, pomoću šačice naoružanih pratilaca, drže u
ropstvu čitave narode. Imaćemo diktatore koji će svojom suludom ali asertivnom
retorikom zaslepeti milione, navesti ih da ih prate i poslušno izvršavaju
njihove sumanute naredbe. Imaćemo brojno nadmoćnije pripadnike žigosanih, omega
nacija koji dobrovoljno, kao ovčice ulaze u vozove ka putu do kompleksnih
postrojenja za istrebljenje, ne preispitujući nimalo naredbe malobrojnih lica u
uniformama koji prema njima nastupaju s autoritetom. Imaćemo šačicu političara,
od kojih je pojedine tajno potkupila po koja velika svetska sila, koji će
svojim narodima držati motivacione kvazi-nacionalističke govore, ubeđujući ih
da treba da napadnu suseda pre nego što sused napadne njih. I većina će bezglavo napasti a manjina
mislećih će u neverici posmatrati razularenu gomilu koja briše sve što joj
stoji na putu, plašeći se da se ispreči i svima saopšti da su deo kolektivnog
ludila.
Razum je ovde
potisnut. Motivatora goni potreba da istakne svoj ego i stekne popularnost, a
motivisanog potreba da prati alfa mužjaka koji mu nudi naizgled sigurnu
budućnost i na tacni serviranu ideologiju. Motivatora goni potreba da otme i
nagomila materijalna dobra, a motivisanog vera da će se tu naći i zalogaj za
njega, pa ne mora da se napreže i preuzima odgovornost da sam peče svoj hleb. Pritom
motivator ne razmišlja preko koliko leševa mora da pređe kako bi došao do svog
cilja, a moivisani ne preispituje tvrdnje, dela i naredbe motivatora.
Šta se dešava
u našem vremenu, vremenu visoko razvijenih tehnologija i komunikacije? Da li je
savremeni čovek shvatio koliku moralnu odgovornost nosi kao pojedinac? Teško,
jer pravila, strahovi i poredak čopora vladaju svagda, bez obzira na sveznajući
Google, mikro memorijske kartice od 125 GB i čarobni prašak koji uklanja svaku
fleku i na 30 stepeni. Šta više, sva ta dostinuća koje nam je moderno doba
donelo, motivatori na veliko eksploatišu kako bi na još perfidniji način
podjarmili mase da ih slepo prate. Asertivnost u današnje vreme ima naučnu
potporu. Naučno je dokazano je
čarobna fraza koja automatski zatvara vrata bilo kakvoj replici. Motivator više
ne mora stajati na bini na trgu i raspaljivati strast među razularenim masama.
Motivator čak ne mora biti vidljiv i poznat, bitno je šta poseduje, pa onda
masi može servirati apsolutno šta god želi, sve na naučnoj osnovi.
Nekada davno,
u vreme kada smo bili deca, dok su besneli bezumni ratovi i agresije po svetu,
masa se okupljala na anti-ratnim protestima. Danas besne još bezumniji ratovi, a
masa ćuti. Ćuti jer je ne samo sita, nego se bori s viškom kilograma, i ne samo
odevena, nego ima pretrpan ormar, nije neobrazovana, ima završene visoke škole ali je to obrazovanje
zasnovano na činjenicama pre nego analitičnom razmišljanju, nije neinformisana,
ima pristup najrazličitijim sredstvima
komunikacije i moru podataka, ali je zavedena atraktivnim, no praznim sadržajima
koja ta sredstva obilno nude, nije čak ni statična, ali radije odlazi u
skupocene rezorte all inclusive tipa umesto da samostalno procunja po svetu i
vidi istinu…
Razmišljajući
o moralnosti današnjeg načina života, ne deluje da je problem toliko u činjenici
što se prežderavamo dok mnogi gladuju, već što slepo sledimo svog alfa-motivatora,
ni najmanje preispitujući njegovu asertivnost.
Cena slobode je neprestana budnost, reče Haksli pedesetih godina prošlog
veka, i dodade da se plaši da će čovek budućnosti zapravo voleti svoje ropstvo,
jer će mu u njemu biti tako udobno i lepo.
