Ono po čemu je
Holandija sigurno najpoznatija jeste slobodna prodaja lakih droga. Još
1976. ozakonjena je ograničena prodaja i kontrolisana upotreba marihuane u
takozvanim kofi šopovima (coffee shop). Trenutno ih širom zemlje ima oko 600, a
osnovna ideja je da se spreči ilegalna mreža uličnih dilera i kontroliše
kvalitet lakih droga. Takođe, kako je zabranjeno voće najslađe, logično je da
će se upotreba droga smanjiti ako se legalizuje, što potvrđuju i statistike: samo
7% odraslih Holanđana i 7,8% adolescenata danas koristi drogu, dok, poređenja
radi, 78% odraslih i 43% adolescenata redovno konzumira alkohol.
Međutim, da li
je opšte dobro i altruizam jedini motiv za legalizaciju lakih droga? Ako u
pomoć opet prizovemo statistiku, saznaćemo sledeće: od sredine 2014, holandski Zavod
za statistiku u bruto nacionalni prihod uključuje i porez koji se ubere od
prodaje lakih droga. Po njihovim podacima, prihod od trgovine kanabisom je
vrtoglavih 1.039.000.000 evra. I taj podatak uopšte ne čudi, jer su kofi šopovi
Meka za turiste. Retko ko će doći u Holandiju a da ne iskusi i taj fenomen.
I tako, kada
su mi nedavno dve prijateljice došle u posetu, izrazile su želju da odemo do
jednog od kofi šopova u Hagu. Ovde ih ima, mada ne toliko kao u Amsterdamu, a
jedan od poznatijih je Cremers u ulici Prinsestraat.
Na ulazu u
Cremers je minijaturna radnja, poput trafike. U njoj red. Uredno stajemo u red,
kao đaci u školskoj menzi. Ispred nas jedan krezubi džanki drži govor koji ni
sam ne razume. Kada smo došle na red, mladić sa dredovima, rastafarijanski
usporene motorike, upita nas šta želimo. Obratile smo mu se na engleskom,
pokazujući na detaljni spisak i cenovnik, poput onog u Mc Donaldsu, i zamolile
da nam preporuči nešto uobičajeno i opuštajuće.
- Zamotan?, reče
on na srpskom.
-Where are you
from?, upitasmo ga
-Serbia, reče,
iskeženo.
-Pa što
pričamo na engleskom?!?
Ismejasmo se i
kupismo tri džointa, uredno spakovana u plastične futrolice.
Kada smo ušle u Cremers, kafić je bio skroz pust. Rekoše nam da se može zapaliti u podrumu.
Spustismo se niz stepenice, do bara koji je odmah na početku, i tu zatekosmo pravi
'terarijum', staklom izolovani, minijaturni prostor, u kome je napakovana
gomila aktivno dimila. Dovoljno je bilo da se samo pogledamo i prećutno
donesemo odluku da svoju vutra ponesemo kod mene u stan i zadimimo na miru. Ipak
smo mi dame u godinama koje cene udobnost.
Kako je, na
nesreću, u mom frižideru bilo pola flaše vina, njih dve su se odmah mašile za
čaše, dok je mene interesovalo samo da zapalim i još jednom dokažem svoju teoriju da na mene i
moj dominianti racio trava nema baš nikakvog uticaja. Sve jedno, zabava je bila
u toku, uz neizbežno kikotanje i bezbroj pošalica. I tako, nakon što su moje
prijateljice gucnule po pola čaše vina, zapalismo svaka po džoint. Ja izduvanih
ceo, zaista u potpunosti potvrđujući sopstvenu teoriju. Druga svoj baci na pola i
otrča do toaleta odakle su zvuci jasno govorili da joj je pripala žestoka muka.
Treća se oklembesi na trosedu, opustivši ruke pored sebe, dok joj je
lice poprimilo mrtvačku boju a usne pomodrele. Ja sam za to vreme trčkala od
jedne do druge, proveravajući da li dišu i ponavljajući u sebi broj telefona
hitne pomoći. Umesto obećane opuštenosti i poboljšanja raspoloženja koje je
trava trebalo da mi donese, u mojoj trezvenoj glavi rasla je samo briga.
Nakon nekog
vremena, 7 povraćanja i još uvek modrih usana, moje prijateljice se povukoše u
gostinsku sobu i odoše na spavanje. Do pola noći sam osluškivala da li dišu, sve vreme se pitajući kako je ista trava imala potpuno različit uticaj na nas
tri.
Ujutru,
neispavana i sa glavom kao od kamena, zatekoh svoje prijateljice kako se kikoću
u krevetu. Opisale su mi svoje halucinacije, let između dve kompozicije
voza, propadanje kroz vazduh... Zapanjena, ukucah u Google 'marihuana u
kombinaciji s alkoholom', i počeh da se smejem na sav glas.
'Nikako se ne preporučuje upotreba
marihuane, ni sa najmanjom količinom alkohola, jer alkohol znatno pojačava
dejstvo opijata'.
Naravoučenije:
Googlaj pa duvaj.
