PODVODNI RAJ EGIPATSKOG JUGA

U rano nedeljno jutro 25. oktobra 2015. sedam u leden auto i vozim ka kući. Ulice su prazne, prozori na autu zamagljeni, grejanje nikako da postigne zadovoljavajuću temperaturu dok se mrznem u tankoj jakni. Neki minut pre pokupili smo prtljag na aerodromu i na brzinu se pozdravili. Nas dvadeset dvoje pospanih povratnika sa ronilačkog safarija po jugu Egipta. 

Ronilački klub Amfora i egipatski Gulf Divers. I ništa bez Zabavnika.

Već treći put idem u Egipat na južnu turu i mogla bih koliko već sutra opet. Iako broj ronilaca raste, priroda je ovde i dalje očuvana i koralne bašte bogate kao retko gde. U oktobru vreme idealno, dani topli, voda 28-29 stepeni, nema vetra, more prilično mirno. Naš brod Makharita čekao nas je usidren u Marsa Alamu, rasporedili smo se po kabinama, skinuli glomaznu i uskočili u letnju odeću. 

Sledilo je raspremanje opreme i željno iščekivanje prvih zarona. Još uvek ošamućeni od ranog jutarnjeg leta, trebalo nam je malo vremena da shvatimo gde smo i priviknemo se na opušteni brodski ritam. Naša ploveća kuća narednih sedam dana nas je lepo prihvatila i ugostila, a domaćini su se svojski potrudili da nam ničega ne nedostaje. 

Dana 19. oktobra isplovljavamo i pravimo prvi zaron u blizini Marsa Alama. Prilagođavamo opremu, skidamo višak odela i tegova i uživamo u toploj vodi. Na Habili Wadi Gemalu već opušteno i vešto uranjamo u dobru, staru crvenomorsku egzotiku. Korali ogromni, iz njih vire džinovske murine dok iznad lebde morski ćurani i jata žutih barbuna. Na noćnom zaronu murine izlaze iz skloništa i kreću u lov, obasjane svetlošću naših podvodnih lampi. Već sutradan smo u još većem raju, blizu granice Egipta sa Sudanom. St. John’s je čuvena ronilačka poslastica. 

U naredna dva dana tu nas čekaju delfini, ajkule, prelepe pećine u kojima se svetlost sa površine poigrava sa morskim plavetnilom, druželjubivi veliki napoleoni i kornjače. Na Habili Gaffaru doživljavamo san svakog ronioca: prilazi nam grupa velikih plavih delfina, obleću oko nas i osmatraju nas. Potom stiže i velika siva ajkula. Hitamo ka njoj, ali delfini se grupišu i ne daju joj da nam se približi. Kao da nas žele samo za sebe. U jednom trenutku nalazimo se u sendviču delfina i ajkule. Ostaju s nama još neko vreme i potom se gube u plavetnilu. 

 

Ronilački znak za ajkulu. I eto je.

Delfine srećemo opet u Kući delfina (Dolphin House), ovoga puta one manje, Delphinus delphis. Ne stižemo da ih prebrojimo i jurimo se s njima, svesni da je to trka u kojoj nema šanse da pobedimo. Veoma su brzi i okretni dok hitaju iznad belog peska. 

U pećinama Opasnog grebena (Dangerous Reef) provlačimo se kroz tesnace i procepe između korala. Prepadamo dve pegave raže koje nam se sklanjaju s puta. Pećine su na relativno maloj dubini, i prelepo osvetljene. Snopovi svetlosti šaraju dno i boje skrivene kutke misteriozno zelenkastom bojom. Na još pećina nailazimo na istoimenom mestu – Caves, gde pod vodom ostajemo čak 90 minuta, kao i na grebenu Claudia. 

Kod pećina srećemo i ogromnog umiljatog napoleona. Kruži oko nas i kupa se u mehurićima, dok nas njegovo ljubopitivo oko netremice posmatra.

Na putu nazad svraćamo do Elfinstona (Elphinston), grebena čuvenog po ajkulama. Još dok je brod na vezu primećujemo dve okeanske beloperke kako kruže oko broda. Odlazimo zodijakom na ivicu grebena i spuštamo se na 35 metara dubine. Ajkula se pojavljuje na sekund u daljini, a grupa koja je bliže površini se sreće oči u oči sa ovom lepom životinjom. 

Na Al Shoni nismo videli morske krave, iako im je to prirodno stanište gde ima dovoljno morske trave kojom se hrane. Suviše je ljudi u zalivu, pa se tokom dana sklanjaju u dubinu. Ali zato srećemo najveću kornjaču koju sam ikada videla. Mirno leži na koralu i pušta nas da je skroz opkolimo. Ipak, u nekom trenutku smo joj dosadili, pa se tromo podiže i odlazi na površinu. Iako deluje nezgrapno, brza je i lako nam beži. 

 

Kako se približavamo Hurgadi, gde treba da se iskrcamo, raste žal za proteklim danima. U Hurgadi imamo jedno popodne da, po običaju, poharamo radnje ronilačke opreme, počastimo se sjajnom morskom hranom, i kupimo koju krpicu od čuvenog egipatskog pamuka. U sred noći polećemo i sneni stižemo u hladno beogradsko jutro. Prelepo putovanje, divni ljudi, fantastični predeli, fascinantan živi svet i osećaj beskrajne sreće. 

Film o ovom putovanju može se pogledati ovde: Blue Paradise i ovde: The Deep Sea and Music
Više o morskim bićima pomenutim u ovom tekstu: Dubine

Morski ćuran na noćnom zaronu.

Jato antiasa (kraja).

Žuti leptiri.

Izlazak sunca. Vreme je za jutarnji zaron.

КРАЉИЦА ДУБИНА

Caretta-caretta – главата корњача

На југоисточној обали Мексика, крај белих плажа полуострва Јукатан а у водама прелепог карипског мора, налази се једно од најлепших места за роњење – гребен `Тортугас`. Сам назив који је место добило по једном од најстаријих бића која су икада пливала морима гарантује вам да ћете овде сигурно срести велику главату морску корњачу caretta-caretta. И то не једну, него на десетине. На другој страни планете – на грчком острву Закинтос, могуће је срести их и у плићаку 

Поред туризма који на јукатанској Ривијери Маја цвета, рекреативно роњење представља велики извор прихода. Многобројни ронилачки центри нанизани дуж километрима дуге плаже од најфинијег белог песка коју запљускује тиркизно море нуде веома квалитетне подводне водиче, опрему и брзе глисере који вас воде на зарон. Море овде пружа изванредне призоре: јата најживописнијих риба и корала, манте, ајкуле, јастоге и мноштво корњача. Као и на свим другим овдашњим гребенима, на Тортугасу се рони низ струју која увек иде од југа ка северу и која, осим богатог морског света, пружа додатни ужитак – након што се спустите на око 25 метара и правилно избалансирате не преостаје вам ништа друго до да се потпуно опустите и пустите струју да вас носи док вам се пред очима мењају очаравајуће слике.

Корњаче су у Карибима честе, али нигде их нема толико као на Тортугасу. Током једног зарона који траје око 45 минута можете их видети и преко тридесет, у различитим ситуацијама: како дремају, једу корале или мекушце, израњају да би удахнуле или како се друже.

  

  

На другој страни планете, на грчком острву Закинтос, иста ова врста корњача долази сваког лета на велику пешчану плажу Лаганас, са једним циљем: да остави потомство. Да бисмо их видели чак није потребно имати ронилачку опрему: како је улаз у море у Лаганасу плитак и пружа се пар стотина метара ка пучини, корњаче је могуће видети и на метар дубине. Очигледно бремените, полако пливају или чак ''ходају'' по дну. Неке се склоне чим виде људе, а неке су стрпљиве и чак радознале.

Caretta-caretta, главата корњача или главата желва, како је у Далмацији зову, највећа је морска корњача са оклопом на свету и има је у скоро свим морима, од Аљаске до југа Аргентине, од Јапана до југа Аустралије и Африке. Можда баш њена прилагодљивост различитим водама објашњава чињеницу да је корњача једно од најстаријих бића на овој планети, стара око 200 милиона година.

Главата корњача, наравно, има велику главу, јаке чељусти и уста попут кљуна, којима је у стању да разбија љуштуре мекушаца и ломи корале и сунђере којима се храни. Ово мишићаво, јако створење има велики овални оклоп који јој прекрива скоро цело тело и тако представља савршену заштиту коју чак ни ајкула није увек у стању да пробије. Оклоп је на леђима зеленкасто-смеђе, а на стомаку светлије окер боје, са карактеристичним шарама. Тамо где не штити оклоп, штити је дебела кожа која личи на крљушт. Одрасле карете могу имати оклоп дуг преко једног метра и тежити скоро 120 кг. Под водом су грациозне и док пливају замахивањем предњих пераја подсећају на птице. На копну су зато изузетно неспретне и несигурне.

А на копно излазе само када дође време да се положе јаја. Карете достижу полну зрелост са око 12 година старости. Женке јаја полажу сваке две или три године, током пролећа и лета. За своје потомство бирају пешчане плаже тропских или суптропских мора на које излазе искључиво ноћу за време плиме и током пар сати успевају да  ископају рупу, претходно главом проверивши температуру песка, положе између педесет и сто јаја величине пинг-понг лоптице, затрпају и утабају рупу и распрше мало песка како би уклониле трагове. Потом се брзо враћају у воду и остљављају потомство на милост и немилост грабљивицама. Након два месеца младунци се излегу током ноћи, сићушни и рањиви. Статистички, од стотинак беба преживеће само једна. Вођени одсјајем месеца на површини воде, младунци хитају ка мору пре свитања. Они који закасне и дочекају зору на плажи, послужиће као доручак птицама, крабама и другим грабљивицама или угинути од врућине на јаком летњем сунцу. Када се једном дочепају воде, бебе-корњаче потражиће плутајуће алге и крити се међу њима док не ојачају и порасту. Да ли је веровање или чињеница није извесно, али каже се да женке, када достигну полну зрелост, долазе да полажу јаја на исту плажу на којој су се и излегле. Ето шта су корени.

 

Осим полагања јаја, корњаче немају друга посла на обали. Мужјаци, након што напусте родно гнездо, више никада не излазе из мора. Још једна интересантна и научно доказана чињеница у вези са полом корњача јесте да температура песка након што јаја буду положена, одређује пол будућег нараштаја: ако јаја проведу период инкубације на температури између 24 и 29 степена, излећи ће се мужјаци. Дамама је потребно мало више топлоте – између 30 и 34 степена.

Осим у раним данима када су углавном на површини, међу алгама, карете воле дубине од пар десетина метара где најлакше налазе храну. Такође, током дана када су активне и стога троше доста кисеоника, корњаче морају чешће да израњају како би дисале. Једна корњача током дванаест сати у стању је да изрони и зарони и до 500 пута. Под водом могу да остану 4 до 5 минута, а када изроне довољно им је пар секунди да у плућа унесу свеж ваздух. Док спавају могу да остану под водом и неколико сати, јер су у стању мировања способне да задрже дах много дуже.

Ови дуговечни рептили (могу живети и преко педесет година) данас су, на жалост, угрожена врста. Месо и јаја корњаче у многим крајевима света се сматрају деликатесом, и годишње их се улови на десетине хиљада, што намерно, што случајно током риболова или лова на ракове. Развој туризма умногоме је угрозио размножавање корњача јер су плаже које су им неопходне за полагање јаја данас препуне хотела, машина за изравњавање и чишћење песка и безобзирних туриста. Такође, светла на обали могу обманути младунце који су се тек излегли и одвести их на супротну страну од мора. Иако су лов на корњаче и сакупљање јаја данас у Мексику законом забрањени (и кажњиви са девет година затвора), ловокрадице још увек уништавају гнезда и продају јаја на црном тржишту. Мексичка влада ангажовала је наоружане чуваре који растерују ловокрадице, а нове генерације одрастају на новим принципима очувања животне средине. Ипак, устаљене навике тешко је искоренити, и понекад треба бити и довитљив - у Мексику су вековима корњачина јаја коришћена као афродизијак, против чега се влада бори постерима са којих раскошне бринете поручују: «мом мушкарцу нису потребна корњачина јаја!». И туризам данас поприма нове облике: уместо излежавања на плажи, многима се више допада да волонтирају у неком од многобројних друштава за очување природе и скупљају корњачина јаја, односе их у прихватилишта и помажу тек излеглим младунцима да дођу до мора.

На Закинтосу је закон веома строг а волонтери чувају читаве делове плажа који су ограђени; постављене су осматрачнице са којих се уочава када корњача изађе да положи јаја, и након што оде, то место се обележи и никоме више приступ није дозвољен. Корњаче овде заиста имају краљевски третман, и све на овом острву је у знаку корњаче, нарочито сувенири.

Призор бебе-корњаче која хита ка мору довољна је мотивација за рад на очувању прелепе, доброћудне краљице дубина.

Филм о корњачама са Закинтоса може се видети на You Tube: http://youtu.be/8qNFLiyJq8s