Mistična energija Mondriana

Nedelja je počela kišom i olujom. Idealno vreme za muzej. Haški Hemente muzej (Gemeentemuseum) ima sjajnu postavku moderne umetnosti, naročito Mondriana i umetnika pokreta De Stel. Zapravo, kolekcija Mondriana u ovom muzeju je najveća na svetu, sa preko 300 njegovih radova.

Nakon Prvog svetskog rata Holandija je bila pretežno zemljoradnička država, a prirodom su dominirali živopisni pašnjaci i gazdinstva. Baš kao i vekovima pre, slikari su nalazili inspiraciju u tim predelima, kao i u večitoj metamorfozi oblaka koje vetar nosi brže nego igde drugde na planeti. Među njima bio je i Mondrian, koji je pratio put starih, realističnih umetnika. Ali nešto je tu nedostajalo. Jer, kao što se i Holandija menjala u to vreme, morala je i umetnost, i to u pravcu urbane kulture. Godine 1917. grupa mladih umetnika, tražeći nešto novo što bi im pomoglo da pokrenu metamorfozu umetnosti, osniva časopis De Stel (De Stijl, stil na holandskom): Pit Mondrian, Teo van Dusburg, Vilmoš Husar i Bart van der Lek. Onako kako samo drčna mladost ume, bili su čvrsto rešeni da promene svet. Više neće biti granica, komad nameštaja može biti kao skulptura, a život može biti kao umetnost. Zastarele forme umetnosti više nisu 'pile vodu' u svetu promene, svetu kome je bilo potrebno novo tlo za razvoj nakon bure Prvog svetskog rata. Ali inspiracija je upravo došla iz starih formi, naročito iz prirode.

Mondrianova rana faza: Polje s drvećem u suton, 1907.

Počevši slikarsku karijeru oko 1905. klasičnim pejzažima u kalvinističkoj tradiciji trezvene umetnosti, a pod uticajem modernih umetničkih pokreta, impresionizma i kubizma, kao i teozofije ali džeza i plesa, Mondrian je u jednom trenutku pribegao pojednostavljenju elemenata kako bi prikazao duhovnost koja leži ispod vidljivog, opipljivog. Već dve godine kasnije, na njegovom platnu dešava se eksplozija boja protkanih simbolikom, koja postaje poznata pod nazivom luminizam. Još koju godinu kasnije, Mondrian drastično redukuje oblike i pretvara ih u apsolutnu apstrakciju jednostavnih linija i bazične palete.

Mondrijanov put u apstrakciju je očigledan, a odvijao se veoma brzo: Šuma pokraj Oela, 1908.

Drvo jabuke u cvetu, 1912.

Mondrian je duboko verovao da umetnost reflektuje skrivenu duhovnost prirode. Svodeći tematiku na osnovne elemente, nameravao je da otkrije suštinu mistične energije koja vlada prirodom i svetom. Čista apstrakcija i svedena paleta izražavale su utopijski ideal opšte harmonije u samoj umetnosti. Na taj način, umetnost je trebalo da prevaziđe postojeće podele u kulturi, stvori idealnu harmoniju, ujedini i iznedri jezik kojim bi govorili svi, kako bi se pronašao put do iskonske istine i čistote.

Pobednički bugi-vugi, 1942-44.

S takvim širokim pogledom na svet i kosmopolitanizmom, De Stel je uspeo da prevaziđe granice Holandije i postane svetski pokret. Vizuelni jezik ovog pokreta postao je poznat u umetničkim krugovima kao 'nova plastika' ili 'neoplasticizam'. Njegova osnova bile su vodoravne i uspravne linije, osnovne boje – crvena, plava i žuta, i ahromatske, ne-boje – bela, siva i crna. Međutim, iako je pokret imao svetski uticaj, njegovi pripadnici nisu morali daleko da idu da bi našli inspiraciju. I sam holandski pejzaž je veoma sveden, precizan, ravan, geometrijski podeljen kanalima, jarkih boja iz osnovne palete. I tako je sve krenulo iz jedne tačke, obišlo svet, i vratilo se u istu tačku.

Pokret De Stel nije se zadržao samo na platnu. Njegovi zagovornici bili su svestrani pa su koncepte prenosili i u prostor, dizajn nameštaja, arhitekturu, čak i modu. A mi možemo biti ponosni jer je Narodni muzej u Beogradu prvi u svoju stalnu postavku uključio i Mondriana (Kompozicija II iz 1921.)

Dizajn dečačke sobe za porodicu Brujnzel Vilmoša Husara (Vilmos Huszar)

Nameštaj pokreta De Stel

Iv Sen Loren, kolekcija jesen-zima, 1965.

Još malo Mondriana

Herard Hordajk, Portret Pita Mondriana, 1927.

Husarova Kompozicija sa klizačima

Pacijent, Bart van der Lek, 1912.

Dva platna Tea van Dusburga

Mondrianova Evolucija, triptih iz 1911.

Hemente Muzej (Gemeentemuseum) u Hagu

Jedan dan u životu običnog haškog rezidenta

Ako vam je dobro, onda ništa.

Ovih dana je u Hagu neobično toplo. Juče je temperatura u jednom trenutku dostigla 31 stepen. Stanovi, koji kao da su od kartona, bez izolacije, sa ogromnim jednostrukim prozorima, zagrejali su se u trenutku poput furune. Juče je takođe bio dan kada sam konačno dočekala svoj termin kod fizioterapeuta. Obratila sam im se po veoma toploj preporuci, moleći za termin što pre, jer sam u velikim bolovima zbog uobičajenog problema koji imam i kog u Beogradu uspešno rešavam. Sledeći slobodan termin bio je za 7 dana. Počeh od blata da pravim svoje fizioterapeute koji mi uvek odmah nađu termin i obuze me užasan osećaj nostalgije.

Nakon 7 dana dočekah taj termin, u međuvremenu bol se još više pojačao. Izašla sam pola sata ranije s posla, jer im je radno vreme isto kao i svima ostalima, pa nema kompromisa. Inače ovde se ne ide kod lekara za ovakve probleme, već direktno kod privatnog fizioterapeuta koji je za to obučen (tj. prošao izvesne kurseve). Pošto sam terapeutkinji dala prevod svoje dijagnoze, usledio je komentar 'A, pa vi baš imate veliki problem'... nakon čega sam dobila izdeklamovan spisak simptoma koje verovatno osećam, kao da već to i sama ne znam. Potom mi je prišla i pritisla tačku na ramenu.

-Ako pritisnete ovu tačku bol će nestati u roku od 30 sekundi. To možete raditi koliko god puta želite tokom dana, potpuno je bezopasno.

-Volela bih da postoji dugme na koje može da se isključi bol, ali nisam baš sigurna da je to moguće, odvratih, dok je njen prst i dalje stajao na mom ramenu.

-O, moguće je, moguće je, evo, jel prestalo?

-Pa nije, odvratih, suzdržavajući se da ne zakolutam očima, prizivajući sve zen mantre da me spreče da ne eksplodiram.

-Postoje i injekcije. Ali za to mora da se ode na Pain Clinic, reče ona, sklonivši prst sa 'dugmeta'.

-A kakve su te injekcije?

-NSAID, to vam odmah olakša bol.

-Hvala lepo, rekoh, ja sam ovaj problem do sad kod kuće uvek uspevala da rešim fizioterapijama. Moja doktorka bi mi prepisala masažu ramenog pojasa, ultrazvuk i laser... – nisam stigla ni da zavšim, prekinula me je hitro:

-Ne, ne, mi to ne radimo, to ne pomaže!

-Ali meni je veoma pomagalo, i bol bi se smanjio već nakon prve terapije, rekoh dok je hvatala dah.

-Ne, to je naučno dokazano da ne pomaže!

-Dobro, i šta je vaš plan sada?

-Planiram da oslobodim sve ispod C5 i C6.

-Ali kako, manuelnom terapijom?

-Da, mi ovde ne koristimo nikakve sprave, reče ponosno. – Da vidimo kad je slobodan sledeći termin... za dva dana?

-U redu, za dva dana, ali šta ćemo sada?

-A, pa pola sata je prošlo, sad ne možemo ništa!

Praktično me je izgurala iz ordinacije. Ova 'stručna' konsultacija košta 16,50 eur. Manuelna terapija je 45 eur po terminu. I silno me zanima kako će to da izgleda.

Trudeći se da koliko-toliko sebi olakšam bol, reših da odem na obližnji bazen i probam da se isplivam, iako su me kolege već upozorile da je tamo skoro nemoguće plivati. Hag pati od akutnog nedostatka olimpijskih bazena. Meni najbliži bazen je 25-metarski. Ulazim u autobus u kom ne može da se diše. Ventilacija radi i duva vreo vazduh. Beogradski autobusi mi u ovom trenutku deluju kao oaza. Dolazim do bazena, i na biletarnici mi čovek kaže:

– Vi ste jedanaesta osoba u bazenu, moći ćete da plivate po dužini!

-Odlično!, odvratih.

-Šta je tu odlično?, brecnu se na mene ljutito.

-Za mene je odlično, a za vas ne znam...

-Za nas to uopšte nije dobro.

Silno 'zabrinuta' zbog njegovih problema, uđoh u svlačionicu, pa potom odoh do bazena. Vidim da je bazen podeljen pomoću plovaka na 4 dela, pitam redara koji sedi pored jel mogu da plivam bilo gde. Odgovara potvrdno, na šta ja uđem u prvi deo gde je bio samo jedan plivač. Uz ivicu bazena stoje dve stamene žene u uniformama koje neodoljivo podsećaju na redarke SS divizije, i drže dugačke štapove. Počnem da plivam, i nakon neke četvrte dužine osetim motku na nozi.

-Možete li da pređete u drugu traku, ova je za časove plivanja!, uzviknu Helga oštrim, naredbodavnim glasom.

Pređem u drugu traku gde je već bilo 7-8 ljudi koji su radili sve samo ne plivali. Pokušavajući da nekako stignem do druge strane bazena, morala sam da upotrebim razne manevre, pazeći da izbegnem sudar. Odmah je ponovo usledio štap na nozi.

-Možete li, molim vas, da plivate u krug?, reče Helga br. 2.

Udahnuh duboko, i nakon osmatranja terena, videh da u poslednjoj traci ljudi zaista plivaju, tj. bar se kreću kroz vodu, ako zanemarimo stil. I tako pređem u tu traku za koju se ispostavilo da je 'brza traka'. Na jedvite jade isplivah svojih 50 minuta, i krenuh do tuševa koji su odmah do bazena. Tuševi su samo za ispiranje, nema šamponiranja. U delu sa kabinama za presvlačenje stoji malo ogledalo, i pored njega dva aparata, poput sušača za ruke. Metod sušenja kose poturanjem glave pod aparat nisam imala želju da isprobam, sreća pa je bilo toplo. Ali sam potražila utikače, misleći da ako dođem ovde zimi, ponesem svoj fen. Nema ni jednog.

Otišla sam s bazena, ne mogavši da odagnam tihu patnju za Tašmajdanom i našim ronilačkim treninzima. Jeste, Taš je star. Jeste, na dnu ima peska i klupčiča kose (kojih je, usput, bilo i ovde), jeste, svlačionice su stare, ali ništa skučenije nego ovdašnje. Jeste, tuševi su stari i često neki od njih ne rade, ali tu mogu pošteno da operem kosu i potom je osušim u prostoru koji je specijalno tome namenjen sa mnogo utikača. Jeste, na Tašu nema šarenih nalepnica i pločica i voda je često hladna, ali Taš ima dva olimpijska bazena o kakvima Hag može samo da sanja. I to bez SS redarki koje te mlate štapom. Uz sve naše probleme i nelagodnosti, Taš je premija.

Izašavši s bazena uputila sam se ka obližnjoj tramvajskoj stanici jer su tramvaji prostraniji i u njima sigurno nije vruće kao u autobusu. Na stanici je bila gomila ljudi. Nakon desetak minuta pojavio se apsolutno prepun tramvaj koji nije ni stao na stanici. Pet minuta kasnije drugi, ista priča. Nakon 15 minuta došao je treći, krcat, stao, neka vrata su mogla da se otvore, neka nisu. Ali ući je bilo nemoguće.

-Pa pi**a vam materina! – viknula sam na sav glas.

Nikada do sad u životu mi se nije desilo da naglas pričam sama sa sobom na ulici, a kamoli da psujem.

Otišla sam kući peške. Moj povratak u vreli, kartonski stan sa basnoslovnom kirijom trajao je ukupno sat i 15 minuta. Istuširala sam se, polepila anti-reumatske flastere po sebi, popila pola bromazepama i otišla na spavanje.

Sutra je novi dan. A Srbiju više niko da mi ne dira.

U čauri panteizma

Juče me je, tokom uobičajene popodnevne šetnje, put naneo u obližnju šumu. Svakim mojim korakom, široke krošnje prigušivale su zvuke gradske vreve i saobraćaja. Iako je bilo vedro i sunčano, u šumi je bilo senovito i prijatno prohladno, a drveće me je zapahnulo svežim vazduhom na koje je moje telo, nenaviknuto na čistotu prirode, reagovalo kratkotrajnom vrtoglavicom. Asfaltirane stazice, prekrivene naslagama trulog lišća i nanosa zemlje, omogućile su mi mek hod i privid odsustva civilizacije.

Šetajući i dišući duboko, osetih kako mi se ramena lagano opuštaju, a misli udaljavaju od problema koje donosi život u kvazi-uređenom društvu, društvu koje je navedeno da duboko veruje da je slobodno a da pritom ni ne primeti ekstremni stupanj ropstva svake jedinke u njemu. S namerom da u celosti sa sebe svučem osećaj koji mi se u tom trenutku gadio, osećaj okovanosti za bezizlaz ljudske rase, i do maksimuma pojačam ton šume, priđoh visokom i vitkom platanu, stabla patiniranog mahovinom, i spustih ruku na deblo. Spokojno drvo je na čudotvoran način okrenulo dugme na mom tranzistoru i smanjilo mi buku u glavi. Trivijalne misli, za koje smo podlim trikom društva navedeni da verujemo da imaju krucijalni značaj po našu egzistenciju, ustupile su mesto iskonskom miru, onom koji nam kaže da ništa osim ovog trenutnog daha nije stvarno.

Neki čudesni lahor obavi mi telo, i na leđima osetih nežni dodir. Na moje iznenađenje, ali bez ikakvog osećaja straha ili nelagode, ugledah granu koja se povila iza mene. Usledila je i druga grana, sa suprotne strane. Ona iznad moje glave savila se blago i preplela sa prethodne dve. Grančice koje se račvaju iz njih, i pripadajuće im lišće, uz pucketave zvuke, napraviše postepeno neku vrstu čaure koja mi je nežno obavila telo i dovela ga u skoro bestežinsko stanje. Uz osećaj potpunog spokoja sklupčah se u zagrljaju drveta, dok su mi čulima do uma dopirali svi zvuci i mirisi šume. Kroz filter zatvorenih očnih kapaka prodirala je svetlost koja je na zidu moje svesti oslikavala nežne obrise krošnji. Njihov očaravajući ples uljuljkao me je skoro hipnotički u veru da je moje mesto na ovom svetu i u ovoj telesnoj spoznaji koju zovemo život, ali u čije opipljivo postojanje nikada nismo potpuno sigurni, upravo tu, u čauri mog drveta-zaštitnika. Kovrdže lahora koje su dopirale kroz šupljine čaure kao da su prolazile i kroz mene, a sunčevi zraci na mom telu nisu pravili senku, već su, kao kroz lupu, obasjali ceo univerzum u meni, dok je čaura tu zaslepljujuću svetlost štedro čuvala samo za mene.

Iako je čaura bila zatvorena, istovremeno je u meni budila osećaj velike slobode, kao i spoznaju da je taj 'oklop' potpuno nematerijalan, eteričan, i da imam moć da ga razgrnem u svakom trenutku. I upravo zbog te spoznaje nije ni bilo potrebe da ga se oslobodim. Sva ta ušuškanost zaštitom koja ne guši, davanjem koje ništa ne traži zauzvrat i ništa ne implicira, opustila je u meni svaki mišić, svaku tetivu, koje je višedecenijsko povinovanje normama civilizacije zatezalo poput strune violine, na neprimetan i perfidan način, dovodeći ih do stanja pred pucanje i totalni krah.

Plutajući u osećaju potpunog zaceljenja, otvorih oči. Iznad sebe ugledah dva nepoznata, zabrinuta lica.

-Jel vam dobro?

-Nikad bolje, odgovorih, ne prepoznajući sopstveni glas. 

  

  

Noći vatrometa

U subotu uveče zaputih se ka plaži da vidim vatromet, pridruživši se reci ljudi koja je pristizala svim mogućim prevoznim sredstvima. Sada se već dan skratio, pa je mrak u pristojno vreme, suton je 'već' oko pola 10. Na plaži je gužva, i najiskusniji su zauzeli pozicije na klupama i poneli ćebiće. Na pučini sunce tone u dugoj ružičastoj štrafti koja još više naglašava niz remorkera i pontona, nekih 300 metara od obale.

Festival vatrometa na Ševeningenu održavao se povremeno još od 1907. godine, a redovno od 1947. Nekada su se rakete ispaljivale sa plaže, a sada se koriste pontoni koji se za tu priliku dovlače iz Roterdama. Festival je međunarodni i takmičarski, i ove godine, pored Holandije, učestvovale su Belgija, Južna Koreja, Kina, Italija, Španija, Poljska i Nemačka. Šou traje 4 dana, sa po dva takmičara svake večeri. Postoje strogi propisi, na primer budžet je ograničen, može se ispaliti do 2000 vatrometa tokom 10-13 minuta, a ocenjuju se boje, oblici, originalnost, struktura i redosled ispaljene pirotehnike.

Tačno u 10 sati na jednom pontonu pojavila se jarko crvena linija i predstava je počela. Deset minuta spektakla užarenog spektra najrazličitijih šara i oblika naspram tamnog neba, propraćenog neverovatnim zvucima koji podsećaju na taktove muzike Žan Mišel Žara. Stojim i gledam, i zamišljam da Opština Palilula ima jednog dana takav višak novca i manjak problema da može da organizuje takmičenje u vatrometu na besprekornoj, od deponija i smrada očišćenoj obali Dunava. Prosto sam ljubomorna.

Nakon desetak minuta veličanstvenog prizora propraćenog uzdasima i uzvicima iz publike i finalnog gromoglasnog aplauza, dok je vazduh još uvek prožimao miris baruta, gomila se malo promeškoljila, prošetala, da bi u pola 11 započela nova desetominutna predstava. Iako se odupirem, ne mogu a da se ne setim NATO bombardovanja i raketa koje smo posmatrali sa vrha osmospratnice koje su svake večeri gađale Pančevački most. Slični zvuci i mirisi, a mi polu-ludi stojimo i navijamo, aplaudirajući svaki put kad PVO obori neprijateljsku raketu. Pitam se da li to samo ja, ili svi ljudi sa naših prostora nose 'prtljag' teške prošlosti svuda sa sobom koji potpuno odudara od bezbrižne, čak naivne atmosfere  Zapada i ne dopušta nam da uživamo bez asocijacija na protekla burna vremena.

Spektakl je gotov, rulja se komeša i lagano napušta plažu, a ja se nadam da više nikada neću osetiti miris baruta koji potiče od bilo čega drugog osim veselog i bezbrižnog vatrometa.

 Film o ovom događaju može se videti ovde 

Holandski Liliput i priča o Džordžu

Već dugo vremena se razmišljam da li da odem u Madurodam, jer vidim da su mišljenja oprečna. Ima oduševljenih, mnogo više razočaranih. Ali kako to obično ide u životu, najbolje stvari se dešavaju kada očekivanja ostavimo po strani.

Ulaz u Madurodam i veliki portret Džordža Madura na jednoj od 'brana'.

Ulaz u Madurodam nalazi se između dve travnate 'brane', karakteristične za ravnu Holandiju. Na jednoj od njih čovečuljak prstom zatvara pukotinu iz koje curi voda. Oko brane je kanal u kom plivaju ukrasni šarani, zjapećih ustiju usisavajući svaku jestivu trunku sa površine. Nakon što vas na biletarnici orobe za 16 evra, stazica vodi do vrata koja se povremeno otvore za novu grupu posetilaca, iza kojih se krije jednostavna sala za projekciju filma o Džordžu Maduru, po kom je ovaj park dobio ime. Maduro je prezime, a dam znači brana, i Madurodam se izgovara baš tako, kao da te dve reči kažete odvojeno.

Gledam film i skoro sve do kraja imam utisak da je neka greška u pitanju: Džordž Maduro rođen je na karipskom ostrvu Kurasao u jevrejskoj porodici, studirao je prava, a tokom nacističke okupacije Holandije izveo je par smelih diverzija protiv neprijatelja (nešto poput Tihog i Prleta), da bi potom pao u ropstvo i završio u logoru Dahau. Sve vreme iščekujući neki čudesan 'čaknorisovski' nastavak priče, kako je Džordž ipak umakao iz logora, goloruk pobio bataljon Nemaca, povukao za sobom i druge logoraše i, oborivši triatlonski rekord dospeo do Haga i tu napravio zabavni park kao poslednji akt prkosa neprijatelju, silno se razočarah saznanjem da je ipak okončao život 1945. u Dahauu, malo pre nego što su tu uleteli Amerikanci.

Potpuni rebus razrešio je poslednji segment filma: roditelji Džordža Madura donirali su novac za izgradnju parka, sa ciljem da se od zarade od ulaznica finansira sanatorijum za obolele od tuberkuloze, a da sam park bude memorijal njihovom sinu, koji je posthumno dobio i najviša državna odlikovanja za hrabrost. Za gradonačelnika minijaturnog grada proglašena je princeza Beatriks, tada devojčica, 1952. godine.

Replika haškog muzeja Mauric  i zgrade Parlamenta

Kada iz zamračene sale za projekciju stupih na plato sa kog se vidi čitav Madurodam, prođe mi kroz glavu samo jedna misao: što nisam bila ovde kad sam bila dete! Holanđani su inače detinjast narod. Nigde u Evropi nisam videla tako bezbrižne i, bar naizgled, neiskvarene ljude. Pa i jezik im je prepun deminutiva. Madurodam je mesto koje u potpunosti oslikava holandski karakter. To je minijaturni grad, vrlo verno napravljen, sa sve čovečuljcima koji hodaju ulicom ili sede u kafiću, sa replikama pravih građevina, znamenitosti iz različitih krajeva Holandije, u preciznoj razmeri 1:25. Tu ima palata, muzeja, trgova, vetrenjača, kanala, mostića, ali i brodogradilišta, fabrika klompi, plantaža lala, kao i čitav kompleks amsterdamskog aerodroma Shiphol sa sve avionima koji se kreću (samo što ne polete), i trakama za prenos prtljaga. Pored aerodroma vidi se i auto put po kom se kreću kamioni, automobili i motorcikli, pretiču se, dok malo dalje prolazi redovna linija voza.

Sa druge strane, na kanalu, stoji 'veliki' teretni brod na kom je izbio požar i koga gase vodeni topovi sa manjih brodova. Nešto dalje, dotrajali brod se izvlači na dok radi renoviranja, pa se šinama vraća u vodu, a putnički brod vuče mali remorker (asocijacija na crtani iz detinjstva neizbežna).

U delu na kom su prikazani stari delovi gradova stoje tipične, uske holandske zgrade ukrašenih zabata a čovečuljci se motaju po ulicama prikladno odeveni za trenutne vremenske prilike. Kada dođe zima 'presvlače' ih u toplu odeću. Tu ima lokalnog stanovništva, ali i dosta imigranata, kako bi se prikazalo realno stanje u zemlji. Postavka Madurodama se očigledno redovno dopunjava i menja, a posetilac ne može a da se ne zadivi detaljima, naročito pravim rastinjem koje se uzgaja tako da bude u razmeri sa građevinama. Pravi mali bonsai park.

Kada bismo posmatrali fotografiju nekog segmenta Madurodama na kojoj nema 'pravih' ljudi, teško da bismo bili svesni da se radi o maketama. Potpuni utisak se dobija kada sve to sagledavate okruženi ljudima koji radoznalo istražuju minijaturna zdanja, kao neki džinovi koji bi da zavire u lonac komšije-patuljka. Zapravo, utisak je da je Madurodam jedno od retkih mesta koje je bolje posetiti kad je gužva, nego kad je pusto. Razumljivo, veći deo publike su deca za koje je ovo mesto mali raj. Mada ni odrasli ovde nisu mnogo matoriji. Neka je slava Džordžu, a detinjstvo u svakome od nas večno!