Juče me je,
tokom uobičajene popodnevne šetnje, put naneo u obližnju šumu. Svakim mojim
korakom, široke krošnje prigušivale su zvuke gradske vreve i saobraćaja. Iako
je bilo vedro i sunčano, u šumi je bilo senovito i prijatno prohladno, a drveće
me je zapahnulo svežim vazduhom na koje je moje telo, nenaviknuto na čistotu
prirode, reagovalo kratkotrajnom vrtoglavicom. Asfaltirane stazice, prekrivene
naslagama trulog lišća i nanosa zemlje, omogućile su mi mek hod i privid
odsustva civilizacije.
Šetajući i
dišući duboko, osetih kako mi se ramena lagano opuštaju, a misli udaljavaju od problema koje donosi život u kvazi-uređenom društvu, društvu koje
je navedeno da duboko veruje da je slobodno a da pritom ni ne primeti ekstremni
stupanj ropstva svake jedinke u njemu. S namerom da u celosti sa sebe svučem
osećaj koji mi se u tom trenutku gadio, osećaj okovanosti za bezizlaz ljudske rase,
i do maksimuma pojačam ton šume, priđoh visokom i vitkom platanu, stabla
patiniranog mahovinom, i spustih ruku na deblo. Spokojno drvo je na čudotvoran
način okrenulo dugme na mom tranzistoru i smanjilo mi buku u glavi. Trivijalne
misli, za koje smo podlim trikom društva navedeni da verujemo da imaju
krucijalni značaj po našu egzistenciju, ustupile su mesto iskonskom miru, onom
koji nam kaže da ništa osim ovog trenutnog daha nije stvarno.
Neki čudesni
lahor obavi mi telo, i na leđima osetih nežni dodir. Na moje iznenađenje, ali
bez ikakvog osećaja straha ili nelagode, ugledah granu koja se povila iza mene.
Usledila je i druga grana, sa suprotne strane. Ona iznad moje glave savila se
blago i preplela sa prethodne dve. Grančice koje se račvaju iz njih, i
pripadajuće im lišće, uz pucketave zvuke, napraviše postepeno neku vrstu čaure
koja mi je nežno obavila telo i dovela ga u skoro bestežinsko stanje. Uz osećaj
potpunog spokoja sklupčah se u zagrljaju drveta, dok su mi čulima do uma
dopirali svi zvuci i mirisi šume. Kroz filter zatvorenih očnih kapaka prodirala
je svetlost koja je na zidu moje svesti oslikavala nežne obrise krošnji. Njihov
očaravajući ples uljuljkao me je skoro hipnotički u veru da je moje mesto na
ovom svetu i u ovoj telesnoj spoznaji koju zovemo život, ali u čije opipljivo
postojanje nikada nismo potpuno sigurni, upravo tu, u čauri mog drveta-zaštitnika.
Kovrdže lahora koje su dopirale kroz šupljine čaure kao da su prolazile i kroz
mene, a sunčevi zraci na mom telu nisu pravili senku, već su, kao kroz lupu,
obasjali ceo univerzum u meni, dok je čaura tu zaslepljujuću svetlost štedro
čuvala samo za mene.
Iako je čaura
bila zatvorena, istovremeno je u meni budila osećaj velike slobode, kao i
spoznaju da je taj 'oklop' potpuno nematerijalan, eteričan, i da imam moć da ga
razgrnem u svakom trenutku. I upravo zbog te spoznaje nije ni bilo potrebe da ga
se oslobodim. Sva ta ušuškanost zaštitom koja ne guši, davanjem koje ništa ne
traži zauzvrat i ništa ne implicira, opustila je u meni svaki mišić, svaku
tetivu, koje je višedecenijsko povinovanje normama civilizacije zatezalo poput
strune violine, na neprimetan i perfidan način, dovodeći ih do stanja pred
pucanje i totalni krah.
Plutajući u
osećaju potpunog zaceljenja, otvorih oči. Iznad sebe ugledah dva nepoznata, zabrinuta
lica.
-Jel vam
dobro?
-Nikad bolje,
odgovorih, ne prepoznajući sopstveni glas.
