Ako vam je dobro, onda ništa.
Ovih dana je u
Hagu neobično toplo. Juče je temperatura u jednom trenutku dostigla 31 stepen.
Stanovi, koji kao da su od kartona, bez izolacije, sa ogromnim jednostrukim
prozorima, zagrejali su se u trenutku poput furune. Juče je takođe bio dan kada
sam konačno dočekala svoj termin kod fizioterapeuta. Obratila sam im se po
veoma toploj preporuci, moleći za termin što pre, jer sam u velikim bolovima
zbog uobičajenog problema koji imam i kog u Beogradu uspešno rešavam. Sledeći
slobodan termin bio je za 7 dana. Počeh od blata da pravim svoje fizioterapeute
koji mi uvek odmah nađu termin i obuze me užasan osećaj nostalgije.
Nakon 7 dana
dočekah taj termin, u međuvremenu bol se još više pojačao. Izašla sam pola sata
ranije s posla, jer im je radno vreme isto kao i svima ostalima, pa nema
kompromisa. Inače ovde se ne ide kod lekara za ovakve probleme, već direktno
kod privatnog fizioterapeuta koji je za to obučen (tj. prošao izvesne kurseve).
Pošto sam terapeutkinji dala prevod svoje dijagnoze, usledio je komentar 'A, pa
vi baš imate veliki problem'... nakon čega sam dobila izdeklamovan spisak
simptoma koje verovatno osećam, kao da već to i sama ne znam. Potom mi je
prišla i pritisla tačku na ramenu.
-Ako
pritisnete ovu tačku bol će nestati u roku od 30 sekundi. To možete raditi
koliko god puta želite tokom dana, potpuno je bezopasno.
-Volela bih da
postoji dugme na koje može da se isključi bol, ali nisam baš sigurna da je to
moguće, odvratih, dok je njen prst i dalje stajao na mom ramenu.
-O, moguće je,
moguće je, evo, jel prestalo?
-Pa nije,
odvratih, suzdržavajući se da ne zakolutam očima, prizivajući sve zen mantre da
me spreče da ne eksplodiram.
-Postoje i
injekcije. Ali za to mora da se ode na Pain Clinic, reče ona, sklonivši prst sa
'dugmeta'.
-A kakve su te
injekcije?
-NSAID, to vam
odmah olakša bol.
-Hvala lepo,
rekoh, ja sam ovaj problem do sad kod kuće uvek uspevala da rešim
fizioterapijama. Moja doktorka bi mi prepisala masažu ramenog pojasa, ultrazvuk
i laser... – nisam stigla ni da zavšim, prekinula me je hitro:
-Ne, ne, mi to
ne radimo, to ne pomaže!
-Ali meni je
veoma pomagalo, i bol bi se smanjio već nakon prve terapije, rekoh dok je
hvatala dah.
-Ne, to je
naučno dokazano da ne pomaže!
-Dobro, i šta
je vaš plan sada?
-Planiram da
oslobodim sve ispod C5 i C6.
-Ali kako,
manuelnom terapijom?
-Da, mi ovde
ne koristimo nikakve sprave, reče ponosno. – Da vidimo kad je slobodan sledeći
termin... za dva dana?
-U redu, za
dva dana, ali šta ćemo sada?
-A, pa pola
sata je prošlo, sad ne možemo ništa!
Praktično me
je izgurala iz ordinacije. Ova 'stručna' konsultacija košta 16,50 eur. Manuelna
terapija je 45 eur po terminu. I silno me zanima kako će to da izgleda.
Trudeći se da koliko-toliko
sebi olakšam bol, reših da odem na obližnji bazen i probam da se isplivam, iako
su me kolege već upozorile da je tamo skoro nemoguće plivati. Hag pati od
akutnog nedostatka olimpijskih bazena. Meni najbliži bazen je 25-metarski. Ulazim
u autobus u kom ne može da se diše. Ventilacija radi i duva vreo vazduh.
Beogradski autobusi mi u ovom trenutku deluju kao oaza. Dolazim do bazena, i na
biletarnici mi čovek kaže:
– Vi ste
jedanaesta osoba u bazenu, moći ćete da plivate po dužini!
-Odlično!,
odvratih.
-Šta je tu
odlično?, brecnu se na mene ljutito.
-Za mene je
odlično, a za vas ne znam...
-Za nas to
uopšte nije dobro.
Silno 'zabrinuta'
zbog njegovih problema, uđoh u svlačionicu, pa potom odoh do bazena. Vidim da
je bazen podeljen pomoću plovaka na 4 dela, pitam redara koji sedi pored jel
mogu da plivam bilo gde. Odgovara potvrdno, na šta ja uđem u prvi deo gde je
bio samo jedan plivač. Uz ivicu bazena stoje dve stamene žene u uniformama koje neodoljivo podsećaju
na redarke SS divizije, i drže dugačke štapove. Počnem da plivam, i nakon neke
četvrte dužine osetim motku na nozi.
-Možete li da
pređete u drugu traku, ova je za časove plivanja!, uzviknu Helga oštrim,
naredbodavnim glasom.
Pređem u drugu
traku gde je već bilo 7-8 ljudi koji su radili sve samo ne plivali. Pokušavajući
da nekako stignem do druge strane bazena, morala sam da upotrebim razne manevre,
pazeći da izbegnem sudar. Odmah je ponovo usledio štap na nozi.
-Možete li,
molim vas, da plivate u krug?, reče Helga br. 2.
Udahnuh
duboko, i nakon osmatranja terena, videh da u poslednjoj traci ljudi zaista
plivaju, tj. bar se kreću kroz vodu, ako zanemarimo stil. I tako pređem u tu
traku za koju se ispostavilo da je 'brza traka'. Na jedvite jade isplivah
svojih 50 minuta, i krenuh do tuševa koji su odmah do bazena. Tuševi su samo za
ispiranje, nema šamponiranja. U delu sa kabinama za presvlačenje stoji malo
ogledalo, i pored njega dva aparata, poput sušača za ruke. Metod sušenja kose
poturanjem glave pod aparat nisam imala želju da isprobam, sreća pa je bilo
toplo. Ali sam potražila utikače, misleći da ako dođem ovde zimi, ponesem svoj
fen. Nema ni jednog.
Otišla sam s
bazena, ne mogavši da odagnam tihu patnju za Tašmajdanom i našim ronilačkim
treninzima. Jeste, Taš je star. Jeste, na dnu ima peska i klupčiča kose (kojih
je, usput, bilo i ovde), jeste, svlačionice su stare, ali ništa skučenije nego
ovdašnje. Jeste, tuševi su stari i često neki od njih ne rade, ali tu mogu pošteno da operem
kosu i potom je osušim u prostoru koji je specijalno tome namenjen sa mnogo
utikača. Jeste, na Tašu nema šarenih nalepnica i pločica i voda je često hladna, ali Taš
ima dva olimpijska bazena o kakvima Hag može samo da sanja. I to bez SS redarki
koje te mlate štapom. Uz sve naše probleme i nelagodnosti, Taš je premija.
Izašavši s
bazena uputila sam se ka obližnjoj tramvajskoj stanici jer su tramvaji
prostraniji i u njima sigurno nije vruće kao u autobusu. Na stanici je bila
gomila ljudi. Nakon desetak minuta pojavio se apsolutno prepun tramvaj koji
nije ni stao na stanici. Pet minuta kasnije drugi, ista priča. Nakon 15 minuta
došao je treći, krcat, stao, neka vrata su mogla da se otvore, neka nisu. Ali
ući je bilo nemoguće.
-Pa pi**a vam
materina! – viknula sam na sav glas.
Nikada do sad
u životu mi se nije desilo da naglas pričam sama sa sobom na ulici, a kamoli da
psujem.
Otišla sam
kući peške. Moj povratak u vreli, kartonski stan sa basnoslovnom kirijom trajao
je ukupno sat i 15 minuta. Istuširala sam se, polepila anti-reumatske flastere
po sebi, popila pola bromazepama i otišla na spavanje.
Sutra je novi
dan. A Srbiju više niko da mi ne dira.
