U subotu uveče
zaputih se ka plaži da vidim vatromet, pridruživši se reci ljudi koja je
pristizala svim mogućim prevoznim sredstvima. Sada se već dan skratio, pa je
mrak u pristojno vreme, suton je 'već' oko pola 10. Na plaži je gužva, i najiskusniji su zauzeli pozicije na klupama i poneli ćebiće. Na
pučini sunce tone u dugoj ružičastoj štrafti koja još više naglašava niz
remorkera i pontona, nekih 300 metara od obale.
Festival
vatrometa na Ševeningenu održavao se povremeno još od 1907. godine, a redovno
od 1947. Nekada su se rakete ispaljivale sa plaže, a sada se koriste pontoni
koji se za tu priliku dovlače iz Roterdama. Festival je međunarodni i
takmičarski, i ove godine, pored Holandije, učestvovale su Belgija, Južna
Koreja, Kina, Italija, Španija, Poljska i Nemačka. Šou traje 4 dana, sa po dva
takmičara svake večeri. Postoje strogi propisi, na primer budžet je ograničen,
može se ispaliti do 2000 vatrometa tokom 10-13 minuta, a ocenjuju se boje,
oblici, originalnost, struktura i redosled ispaljene pirotehnike.
Tačno u 10
sati na jednom pontonu pojavila se jarko crvena linija i predstava je počela.
Deset minuta spektakla užarenog spektra najrazličitijih šara i oblika naspram
tamnog neba, propraćenog neverovatnim zvucima koji podsećaju na taktove muzike
Žan Mišel Žara. Stojim i gledam, i zamišljam da Opština Palilula ima jednog
dana takav višak novca i manjak problema da može da organizuje takmičenje u
vatrometu na besprekornoj, od deponija i smrada očišćenoj obali Dunava. Prosto
sam ljubomorna.
Nakon desetak
minuta veličanstvenog prizora propraćenog uzdasima i uzvicima iz publike i finalnog
gromoglasnog aplauza, dok je vazduh još uvek prožimao miris baruta, gomila se
malo promeškoljila, prošetala, da bi u pola 11 započela nova desetominutna
predstava. Iako se odupirem, ne mogu a da se ne setim NATO bombardovanja i
raketa koje smo posmatrali sa vrha osmospratnice koje su svake večeri gađale Pančevački
most. Slični zvuci i mirisi, a mi polu-ludi stojimo i navijamo, aplaudirajući
svaki put kad PVO obori neprijateljsku raketu. Pitam se da li to samo ja, ili
svi ljudi sa naših prostora nose 'prtljag' teške prošlosti svuda sa sobom koji
potpuno odudara od bezbrižne, čak naivne atmosfere Zapada i ne dopušta nam da uživamo bez
asocijacija na protekla burna vremena.
Spektakl je
gotov, rulja se komeša i lagano napušta plažu, a ja se nadam da više nikada
neću osetiti miris baruta koji potiče od bilo čega drugog osim veselog i
bezbrižnog vatrometa.
Film o ovom događaju može se videti ovde
