Već dugo vremena se razmišljam da li da odem u Madurodam, jer vidim da su mišljenja oprečna. Ima oduševljenih, mnogo više razočaranih. Ali kako to obično ide u životu, najbolje stvari se dešavaju kada očekivanja ostavimo po strani.
 |
| Ulaz u Madurodam i veliki portret Džordža Madura na jednoj od 'brana'. |
Ulaz u
Madurodam nalazi se između dve travnate 'brane',
karakteristične za ravnu Holandiju. Na jednoj od njih čovečuljak prstom zatvara
pukotinu iz koje curi voda. Oko brane je kanal u kom plivaju ukrasni šarani, zjapećih
ustiju usisavajući svaku jestivu trunku sa površine. Nakon što vas na
biletarnici orobe za 16 evra, stazica vodi do vrata koja se povremeno otvore za
novu grupu posetilaca, iza kojih se krije jednostavna sala za projekciju filma
o Džordžu Maduru, po kom je ovaj park dobio ime. Maduro je prezime, a dam znači
brana, i Madurodam se izgovara baš tako, kao da te dve reči kažete odvojeno.
Gledam film i
skoro sve do kraja imam utisak da je neka greška u pitanju: Džordž Maduro rođen
je na karipskom ostrvu Kurasao u jevrejskoj porodici, studirao je prava, a
tokom nacističke okupacije Holandije izveo je par smelih diverzija protiv
neprijatelja (nešto poput Tihog i Prleta), da bi potom pao u ropstvo i završio
u logoru Dahau. Sve vreme iščekujući neki čudesan 'čaknorisovski' nastavak
priče, kako je Džordž ipak umakao iz logora, goloruk pobio bataljon Nemaca,
povukao za sobom i druge logoraše i, oborivši triatlonski rekord dospeo do Haga
i tu napravio zabavni park kao poslednji akt prkosa neprijatelju, silno se
razočarah saznanjem da je ipak okončao život 1945. u Dahauu, malo pre nego što
su tu uleteli Amerikanci.
Potpuni rebus
razrešio je poslednji segment filma: roditelji Džordža Madura donirali su novac
za izgradnju parka, sa ciljem da se od zarade od ulaznica finansira sanatorijum za
obolele od tuberkuloze, a da sam park bude memorijal njihovom sinu, koji je
posthumno dobio i najviša državna odlikovanja za hrabrost. Za gradonačelnika
minijaturnog grada proglašena je princeza Beatriks, tada devojčica, 1952.
godine.
 |
| Replika haškog muzeja Mauric i zgrade Parlamenta |
Kada iz
zamračene sale za projekciju stupih na plato sa kog se vidi čitav Madurodam, prođe
mi kroz glavu samo jedna misao: što nisam bila ovde kad sam bila dete!
Holanđani su inače detinjast narod. Nigde u Evropi nisam videla tako bezbrižne
i, bar naizgled, neiskvarene ljude. Pa i jezik im je prepun deminutiva.
Madurodam je mesto koje u potpunosti oslikava holandski karakter. To je
minijaturni grad, vrlo verno napravljen, sa sve čovečuljcima koji hodaju ulicom
ili sede u kafiću, sa replikama pravih građevina, znamenitosti iz
različitih krajeva Holandije, u preciznoj razmeri 1:25. Tu ima palata, muzeja,
trgova, vetrenjača, kanala, mostića, ali i brodogradilišta, fabrika klompi,
plantaža lala, kao i čitav kompleks amsterdamskog aerodroma Shiphol sa sve
avionima koji se kreću (samo što ne polete), i trakama za prenos prtljaga. Pored
aerodroma vidi se i auto put po kom se kreću kamioni, automobili i motorcikli,
pretiču se, dok malo dalje prolazi redovna linija voza.
Sa druge
strane, na kanalu, stoji 'veliki' teretni brod na kom je izbio požar i koga
gase vodeni topovi sa manjih brodova. Nešto dalje, dotrajali brod se izvlači na
dok radi renoviranja, pa se šinama vraća u vodu, a putnički brod vuče mali
remorker (asocijacija na crtani iz detinjstva neizbežna).
U delu na kom
su prikazani stari delovi gradova stoje tipične, uske holandske zgrade ukrašenih zabata a čovečuljci se motaju po ulicama prikladno odeveni za
trenutne vremenske prilike. Kada dođe zima 'presvlače' ih u toplu odeću. Tu ima
lokalnog stanovništva, ali i dosta imigranata, kako bi se prikazalo realno
stanje u zemlji. Postavka Madurodama se očigledno redovno dopunjava i menja, a
posetilac ne može a da se ne zadivi detaljima, naročito pravim rastinjem koje
se uzgaja tako da bude u razmeri sa građevinama. Pravi mali bonsai park.
Kada bismo
posmatrali fotografiju nekog segmenta Madurodama na kojoj nema 'pravih' ljudi,
teško da bismo bili svesni da se radi o maketama. Potpuni utisak se dobija kada
sve to sagledavate okruženi ljudima koji radoznalo istražuju minijaturna zdanja,
kao neki džinovi koji bi da zavire u lonac komšije-patuljka. Zapravo, utisak je
da je Madurodam jedno od retkih mesta koje je bolje posetiti kad je gužva, nego
kad je pusto. Razumljivo, veći deo publike su deca za koje je ovo mesto mali
raj. Mada ni odrasli ovde nisu mnogo matoriji. Neka je slava Džordžu, a
detinjstvo u svakome od nas večno!
