MAURITSHUIS, SIMBOL ZLATNOG DOBA HOLANDIJE

Maurichaus (Mauritshuis) nalazi se u samom centru Haga, blizu zgrade Parlamenta

U 17. veku Holandija, ili tačnije Nizozemska*, doživljava procvat. Ovaj period delom obuhvata kraj osamdesetogodišnjeg vojevanja protiv katoličke Španije, 1648. i vreme jačanja uticaja holandske republike u drugoj polovini veka. To je vreme nakon što su, po padu Antverpa, 1585. godine, protestanti morali ili da se isele iz ove veoma važne luke i drugih gradova koji su bili pod katoličkim režimom, ili da pređu u katoličanstvo. Pored protestanata, među nepoželjnima bili su i Sefardi, Jevreji iz Portugala i Španije, i Hugenoti iz Francuske, kao i svi ljudi naprednijih shvatanja. Među njima bilo je brojnih, izuzetno sposobnih trgovaca i zanatlija, a mnogi su dom našli u Amsterdamu, da bi upravo svojim umećem u prvoj polovini 17. veka ovaj grad pretvorili u jednu od najbitnijih luka i trgovačkih centara na svetu. Pored trgovaca, utočište u ovim ravnicama nalaze i intelektualci naprednih ideja, kao na primer Spinoza, Dekart, Hobs i Lok.

*Holandija je samo jedna od oblasti Nizozemske, originalni naziv Nederland bukvalno se prevodi kao niska zemlja, pa je naš zvanični naziv za ovu državu netačan i neprecizan.

 

Nizozemska, 1609-1672

Osnaženi i nacionalno osvešćeni Holanđani polako počinju da preuzimaju bitne svetske trgovačke luke i ubrzo postaju najdominantnija nacija u svetu trgovine, svrgnuvši sa tog položaja do tad moćne Špance i Portugalce. Najvažniji trenutak za holandske trgovce bilo je osnivanje Holandske istočno indijske kompanije 1602. godine koja je ujedno i prva multinacionalna korporacija na svetu. Dva veka su Holanđani uspeli da održe monopol u trgovini sa Azijom, ostvarajući ogroman kapital na skupim začinima za kojima je, u to vreme, ceo zapadni svet pomahnitao*. Samo Baltikom bi godišnje plovilo oko 1000 holandskih brodova, a pored Azije, uspeli su da preuzmu kontrolu nad većinom kolonija u Americi koje su ranije držali Englezi.

*Reč papren vodi poreklo od bibera, papra, začina koji je nekad bio redak luksuz.

 

Džon Kalvin, naslednik Martina Lutera, veliki reformator Protestantizma

Ipak, Holanđani na neki način ostaju skromni. Zvanična religija je Kalvinizam, koji propagira poniznost, slobodu (a slobodarski duh se naročito širi nakon oslobođenja od Španije), a socijalni status postaje manje bitan u odnosu na materijalni. Kalvinizam propagira mešavinu demokratije i aristokratije kao najkvalitetniji oblik vladavine, i prepoznaje prednosti demokratije kojom se čuvaju prava i slobode običnog naroda. Vladari se ne smeju izdići iznad Boga, čime se onemogućava razvoj apsolutizma. Kalvinizam je religija tolerancije, pa čak i omraženi katolici imaju svoje mesto u društvu, naročito oni bogati. U ovakvom okruženju kitnjasta raskoš baroka nije našla pogodno tlo, pošto je bila previše ekstravagantna za praktičan kalvinistički ukus. Ali ono što je ovakvo okruženje privlačilo kao magnet, bili su nauka i umetnost.

 

Leeghwater i njegova vetrenjača

Još jedan temelj za procvat Holandije u 17. veku postavio je čuveni inženjer hidraulike Jan Leeghwater koji je izumeo sistem isušivanja tla pomoću vetrenjača. Slobodno se može reći da je Leeghwater svojoj državi osvojio nove teritorije tako što ih je oteo od mora i močvara - između 1608. i 1643. godine od mora na severu Holandije oteto je čak 20.000 hektara. Nekada neupotrebljiva zemlja sada je postala obradiva, gradovima i selima više nisu pretile poplave, pa se kvalitet života celokupnog stanovništva izuzetno poboljšao u svakom pogledu.

Ilustracija ronilačkog zvona iz jedne nemačke knjige. Nažalost, sam patent Leeghwatera nikada nije dokumentovan.  

Leeghwater je poznat po još jednom ingenioznom izumu - ronilačkom zvonu. Godine 1605.  javno je lično isprobao svoju skalameriju i ostao pod vodom 45 minuta i pritom pevao i pisao. Princ Mauric, o kome priča sledi, bio je toliko oduševljen da je bogato nagradio ovaj patent.

Jedan od uvaženih predstavnika Holandije tog doba, Johan Mauric (Maurits, 1604-1679.), mogao bi da posluži kao istorijski primer blagostanja u zemlji. Ne samo da je Mauric aktivno učestvovao u političkom životu Holandije, bio veliki vojskovođa, državnik, uspešan holandski guverner u Brazilu, Veliki majstor reda Svetog Jovana, Grof, a od 1674. i Princ od Nassau-Siegena, već je sagradio i kuću u centru Haga, političkog centra države, u kojoj danas možemo pročitati istoriju ovog perioda na najlepši mogući način – gledajući slike vrhunskih umetnika. Ovo klasicističko zdanje završeno je 1641. zaslugom arhitekata Jakoba van Campena i Pietera Posta, i odiše izuzetnom prefinjenošću koja jasno oslikava status vlasnika, ali i skroman kalvinistički duh, bez nepotrebnih, kičastih detalja.

Godine 1820. Maurichaus (Mauritshuis) – Mauricovu kuću kupuje država kako bi tu smestila kraljevsku kolekciju slika. Prošle godine, 2014, muzej je renoviran pa je u podrumu pridodat veliki moderni hol kao predvorje u istoriju. Danas je Maurichaus jedan od najšarmantnijih malih muzeja u kome su izložena neka od najznačajnijih dela holandskog slikarstva.

 

Delikatna raskoš enterijera Maurichausa, sa pogledom na Potterovog Bika

I sama postavka nam jasno ukazuje na vrednosti koje su se negovale tokom holandskog Zlatnog doba: ono što dominira su mrtva priroda, pejzaž, portreti i žanrovska umetnost - slike iz svakodnevnog života. Istorijske scene u to vreme nisu bile mnogo cenjene, dok je crkvena umetnost skoro nepostojeća – religijski kontekst je obično suptilno nagovešten u svakodnevnim scenama i mrtvoj prirodi. Još jedna karakteristika holandskog baroka su i veliki grupni portreti, poput Rembrantove Noćne straže, ili privatni portreti ili autoportreti na kojima bi, veoma praktično i ekonomično, bila prikazana i cela porodica slikara.

Paulus Potter, Bik, detalj

Holanđani su majstori detalja, pa modernog čoveka bez daha ostavljaju njihove delikatne čipke, minijaturni ukrasi, latice cveća, nakit i najsitniji nabori na ljudskom licu, svaka dlaka i trepavica na telu životinje kakvu ni kamera sa najvećom rezolucijom danas ne bi mogla da uhvati, jarki sjaj bisera ili naznaka staračke katarakte na zenici oka, pa bismo pored svake slike mogli provesti sate a da ne uspemo da sagledamo sve pojedinosti. 

Pieter Claesz - Mrtva priroda i tazza

Mrtva priroda Pietera Claesza pravi je primer materijalnog realizma koji je u Zlatno doba bio izuzetno cenjen. Uštirkani stoljnjak, staklena čaša s vinom, bela zemička, dopola oljušten limun čiji miris ispunjava prostor, tazza – zlatni pehar sa kitnjastim postoljem, razbijeni orah, masline, džepni sat čije kucanje skoro da možemo da čujemo, daju nam osećaj raskoši i izobilja. U Holandiji ne rastu limun i maslina, već su tu stigli iz dalekih krajeva. Ali pehar je oboren, orah razbijen, limun oljušten i sat otkucava. Neka oni koji žive u izobilju zapamte da su okruženi trnjem, i neka paze da se na to trnje ne nabodu, propovedao je Džon Kalvin. Iako nenametljivo, božansko prisustvo je očigledno. Vanitas, alegorija o prolaznosti je tipična za holandske i flamanske slikare 16. i 17. veka, i u duhu Kalvinizma delikatno podseća na besmisao i prolaznost ovozemaljskog života i materijalnog bogatstva.

Na slikama koje nam daju uvid u svakodnevni život Holanđana jasno se vidi šta je to što im, i dan-danas, najviše nedostaje - dnevna svetlost. Iako su scene mračne i pozadina tamna, majstorski detalj jarke boje ili snop svetlosti koji nas uvodi u centar zbivanja, znalački zaokružuje kompoziciju i uliva vedrinu, pa i danas, dok hodamo holandskim ulicama, vidimo da su jarke boje ovom narodu omiljene, fasade živopisne i prozori veliki i ogoljeni. Čak i kada prikazuju scene raskoši, Holanđani su umereni i skromni. Raskoš je jedan poveći grozd, izveženi stoljnjak, čaša vina, dok su odore i dalje skromne, pritajenih boja a enterijer jednostavan i praktičan.

 

Pogled kroz prozor Maurichausa, i paleta boja koje nalazimo i na slikama.

Žanrovski motivi nam opet pružaju dokaz o praktičnosti svakodnevnog života. Majka koja češlja dete, poznatija kao Lov na vaške, Gerarda ter Borcha pokazuje kako Holanđanima ništa nije strano ni sramno. U ovoj prelepoj sceni majka s puno ljubavi prebire po kosi deteta koje strpljivo stoji naslonjeno na njena kolena. 

S druge strane, Jan Steen nas vodi u svet holandskih poslovica. Kako stari pevaju, tako mladi sviraju prikazuje scenu slavlja, najverovatnije krštenja deteta, ali se slavlje malo otelo kontroli pa se vino doliva, obrazi rumene, a otac čak pruža lulu detetu. Vi ste ti koji dajete primer svojoj deci, poručuje ovde Steen.

Kako stari pevaju, tako mladi sviraju,  Jan Steen

Judith Leyster je jedna od mnogih slikarki koja je dostigla kvalitet ali ne i nivo slave svojih muških savremenika. Doduše, za života je bila cenjena, a potom zaboravljena, a neka njena dela su pogrešno bila pripisivana Francu Halsu. Među remek-delima majstora holandskog Zlatnog doba, u Mauricu je i njena slika Ponuda ili Muškarac koji devojci nudi novac, koju je umetnica naslikala kada je imala samo 22 godine. Prikazujući scenu devojke koja šije pri svetlosti sveće i muškarca koji joj prilazi iza leđa, iz senke, nudeći joj novac, Leyster nam suptilno sugeriše mušku nepristojnu nametljivost koja je svakoj ženi dobro poznata. Muškaracu se brk blago šeretski smeši dok je usitnio očima, a devojčina preterana usredsređenost na ručni rad jasno nagoveštava da ga svesno ignoriše i da joj je neprijatno. Postoje razna tumačenja ove slike, međutim ako znamo da je autor žena, i ako je posmatramo iz perspektive žene, simbolika je i više nego očigledna. I ovde vidimo savršeni kontrast svetlosti i senke kojim se stvara željena atmosfera.

Još jedno remek-delo koje koristi ovakav efekat svetlosti je Rubensova Starica i dečak sa svećama. Nimalo nalik ostalim Rubensovim slikama na kojima dominiraju barokna raskoš i mnoštvo kitnjastih detalja, ova slika je primer jednostavnosti i velikog slikarskog umeća: Baka drži upaljenu sveću, a dečak plamenu prinosi svoju, s namerom da je upali. Oskudna svetlost koja dolazi odozdo naglašava svaku boru na njenom licu, i naročito osvetljava desno oko, staračko i slabovido. Dečak je ljubopitivo posmatra, kao da čeka šta će baka sledeće reći. Možda su baš usred nekog pripovedanja, baka mu priča o zmajevima i junacima, ili o svojim nestašlucima iz detinjstva. Koliko li su samo vremena ljudi provodili pri svetlosti sveće, ili u polutami tmurne obdanice, morali su imati nešto što bi ih razgalilo...

Možda su baš taj nedostatak dnevne svetlosti, naročito tokom zimskih dana, kao i često sumorno vreme tokom leta, razlog što su holandski majstori negovali pejzaž -  jedan pogled na Vermerov Delft na kome se nazire tirkizno nebo, ili Averkampova vesela scena ljudi koji uživaju klizajući se na ledu, svakako predstavlja utehu u sumorno zimsko jutro. Pejzaži su pružali i mogućnost da se otputuje, makar na tren, u daleke zemlje, koje su mnogima bile nedostupne, kao, na primer, Postov Pogled na ostrvo Itamaraka u Brazilu, ali i način da se još više ojača holandski ponos zbog uspešnog kolonijalnog osvajanja sveta.

 

Frans Post, Pogled na ostrvo Itamaraka u Brazilu

Holandski ponos vidi se i na portretima. Uvažene ličnosti iz ovog doba dostojanstveno sede u svojoj raskoši, sa uštirkanim čipkanim kragnama, naboranim kapama, a neretko je tu i više modela, kao, na primer, na Duplom portretu Constantijna Huygensa i Suzanne van Baerle Jacoba van Campena. Ova veoma interesantna kompozicija prikazuje Huygensa (koji je inače nadzirao gradnju Maurichausa dok je sam Mauric bio u Brazilu) kako sedi u profilu, dok njegova voljena Suzanna iskosa posmatrača gleda direktno u oči. Oboje u rukama drže papir sa notama koji simbolizuje bračnu harmoniju. Huygens je bio priznati pesnik i muzičar, i često je u svojim delima veličao svoju suprugu koja je, nažalost, umrla mlada, ali je u njegovim pesmama ovekovečena kao njegova zvezda, kako je zvao.

Nasmejani dečak Fransa Halsa pomalo odudara od fotografski precizne tehnike ovog perioda. Široki potezi i pastelne boje daju mu impresionističku dinamiku i lepršavost.

 

Halsov Nasmejani dečak

Čuvena Vermeerova Devojka sa bisernom minđušom

Rembrandt - Čas anatomije

Carel Fabritius - Štiglic

Najpoznatija dela koja su izložena u ovom muzeju su Fabritiusov Štiglic, Vermerovi Pogled na Delft i Devojka sa bisernom minđušom, Rembrantovi Čas anatomije, Autoportret i Suzana, kolosalni Bik Paulusa Pottera, slike Jana Steena osim već pomenutih i Devojka koja jede ostrige, Mlada majka, Averkampova Na ledu, Rubensov Portret Michaela Ophoviusa, kao i pomenuta Starica i dečak, Holbeinov portret Džejn Sejmur, omiljene žene Henrija VIII... 

Holbeinov portret Džejn Sejmur, žene engleskog kralja Henrija VIII, koji vremenski prethodi Zlatnom dobu Holandije, ali je simboličan jer je Henri VIII ukinuo katoličanstvo i zbog toga bio na večitoj ratnoj nozi sa Špancima.

Hendrick Avercamp, Na ledu

Od oktobra 2015. do početka januara 2016. u Mauricu je u toku i privremena postavka - Holandski autoportreti Zlatnog doba. Ova dodatna poslastica je dizajnirana u izuzetnom ambijentu prepunom ogledala, a podnaslov izložbe je Selfi Zlatnog doba. ’U današnje vreme’, stoji na velikom panou na ulasku u galerijski prostor, ’poređenje autoportreta iz 17. veka i modernog selfija deluje neizbežno. Ipak, razlika je fundamentalna: selfi je brza i spontana zabeleška, dok autoportret iziskuje značajno vreme i trud... Umetnici su se posebno trudili kod auto-portreta: to su izuzetno dobro izvedeni portreti koji nam govore kako je slikar želeo da se predstavi svetu’.

 

Autoportret Judith Leyster (inače izložen u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu) u prvom planu,
 i Huygh Pietersz Voskuyl u drugom nizu.

Slike i odrazi u ogledalu

I tako, dok šetamo i u ogledalu vidimo sebe, u odrazu nas posmatraju Huygh Pietersz Voskuyl, sa sve prodornim pogledom i čipkanom mašnom, nasmejana Judith Leyster dok slika violinistu, ozbiljni Fabritius, boemčina Jan Steen koji svira lautu, stari Rembrandt koji je preminuo ubrzo nakon što je naslikao ovaj autoportret, mladi Moses ter Borch koji je napravio ovo remek-delo kao petnaestogodišnjak, a potom tragično poginuo u ratu sa samo 22 godine...

 

Rembrandt

Jan Steen

Moses ter Borch

Autoportret Godrieda Schalckena i izuzetno vešto naslikani detalj čipkane mašne.

Jedan od najinteresantnijih delova izložbe je Porodični krug. To su autoportreti na kojima slikar pored sebe prikazuje i članove svoje porodice. Tako je Adriaen van der Werff došao iz amsterdamskog Rijskmuseuma da bi nam se pohvalio ’slikom unutar slike’ na kojoj su prikazane, kao muza, njegova žena Margaretha i kćer Maria koja podseća na malog bucmastog anđela. Oko vrata mu visi zlatni medaljon koji je dobio kao priznanje za svoje slikarsko umeće. Sve nam je o sebi rekao.

Posetioci veselo obleću oko slika, pa povremeno naprave po neki selfi u ogledalu. Moderni ’smart’ telefon i slika iz 17. veka podsećaju nas na propovedanje Džona Kalvina o prolaznosti vremena i trivijalnosti materijalnog, ali ipak, u jednoj stvari se prešao – postoje opipljive vrednosti koje su večne i neprocenjive jer su prevazišle materijalno i dotakle božansko, a mogu se videti upravo u Maurichausu. Izlazim iz muzeja pod olovno haško nebo dok kiša sipi, i utisak je kompletan.

Povezani tekstovi: Delft je Vermeer

Zvanični sajt muzeja: Mauritshuis

DELFT JE VERMER

Dovoljna je bila samo jedna slika da se ime živopisnog holandskog gradića zauvek veže za ime jednog od najboljih slikara svih vremena – Vermera van Delfta

Vermerov Pogled na Delft

U mirnoj, staklastoj površini reke Shi ogleda se grad, crni, teški oblaci dominiraju širokim nebom, ali  grad je ipak u centru pažnje zahvaljujući zracima sunca u kojima se kupa gradski centar. Zgrade od crvene cigle, tornjevi, crveni krovovi, zvonik crkve i zamak govore da je 1661. godine, u vreme kada je Vermer naslikao Pogled na Delft ovo bio ozbiljan, razvijen grad. Iako je Vermer više slikao ženske figure u enterijeru, dve slike na kojima je prikazao Delft, pomenuti Pogled na Delft i Uličica, svedoče da se grad nije baš mnogo promenio.

Do Delfta, bajkovitog holandskog gradića, može se stići tramvajem iz Haga za samo dvadesetak minuta. Sa sive tramvajske stanice nakon minuta hoda ulazi se u centar ispresecan kanalima čije obale spajaju mostići, sa zgradama koje bukvalno “niču” iz kanalske vode i patkama koje se u njoj veselo brčkaju. U Delftu nema modernih građevina, omiljeno prevozno sredstvo je bicikl, radnjice su male i uglavnom prodaju delftsku keramiku i suvenire... Sve je minijaturno osim glavnog trga (sa jednostavnim imenom: Markt) na kome se, sa jedne strane nalazi Stadhuis, gradska većnica u renesansnom stilu i Nova crkva (Nieuwe kerk), koja je zapravo prilično stara. Upravo je u toj crkvi 31. oktobra 1632. kršten jedan od najvećih holandskih, a i svetskih slikara – Johanes Vermer van Delft. Ono što je čudno jeste da je danas jedini spomenik Vermeru u Delftu jedna neugledna tabla pored kuće kraj kanala u kojoj je on, navodno, nekada živeo. Nema ni Vermerovog muzeja ni galerije. Od trideset pet njegovih slika, koliko je preživelo sve ove vekove, dve najpoznatije, Pogled na Delft i Devojka s bisernom minđušom nalaze se u haškom muzeju Mauric, a između ostalih, Uličica, Žena u plavom koja čita pismo, Ljubavno pismo i Mlekarica u Rijksmuzeumu u Amsterdamu. Ali ipak, Vermer je svuda – ceo grad, zapravo, izgleda kao da je nikao iz Vermerove četkice.

O Vermeru postoji malo pisanih tragova. Njegovo ime vidi se na spisku članova esnafa Svetog Luke pod brojem 78. Vermerov otac bio je član istog esnafa, i možda je baš zahvaljujući njemu slikar dobio ideju za svoju buduću profesiju. Vredni Rejnije Janc Vos, koji je kasnije prezime promenio u Vermer, osim što je imao svoju gostionicu, bavio se trgovinom slikama i svilom. Mladi Johanes je na taj način imao priliku da vidi mnoge umetnine i dolazi u kontakt sa drugim zanatlijama iz esnafa.

Vermerovo ime u registru esnafa Sv. Luke pod brojem 78

Potpisi Johanesa Vermera i njegove supruge Katarine Bolnes na jednom zvaničnom dokumentu

Drugi događaj koji je svakako imao uticaja na Vermerov život i rad jeste brak sa Katarinom Bolnes 1653, zahvaljujući kom je, do tada pripadnik niže srednje klase, ušao u cenjenu i bogatu katoličku porodicu iz Gaude. Katarinina majka Maria imala je pristojnu kolekciju utrehtskih slika Karavađove škole koju je najverovatnije zetu stavila na raspolaganje. Ubrzo nakon venčanja na jednom dokumentu pojavljuju se njegov i Katarinin potpis. Grafolozi tvrde da se po rukopisu može naslutiti da su bili različite naravi, a o njihovom braku postoje mnogobrojne teorije.

Jedna od najpopularnijih izložena je u Devojci s bisernom minđušom, fiktivnom romanu Trejsi Ševalije po kojoj je snimljen i film, u kojoj je Katarina prikazana kao inertna, zlobna, večito trudna i depresivna žena koja se nije pojavila ni na jednoj Vermerovoj slici. Zapravo, ne postoji ni jedan dokaz da je njen brak sa Vermerom bio nesrećan a mnogi istoričari umetnosti tvrde da se, baš naprotiv, Katarinino lice pojavljuje na mnogim slikama njenog muža, i to potkrepljuju činjenicom da se na nizu slika pojavljuje ista ženska osoba visokih obrva, malog nosa i razmaknutih očiju, koja je na dve slike prikazana i u blagoslovenom stanju. To, kao i činjenica da su imali neuobičajeno veliki broj dece za to doba (Katarina je rodila petnaestoro dece dok je Vermer imao samo jednu sestru), nagoveštava skladan brak i porodični život, a neki kritičari zagovaraju ideju da je Vermerova kćer Maria pozirala za Devojku sa bisernom minđušom.

Katarini nije bilo lako – odrasla je uz oca tiranina koji je maltretirao decu a ženu tukao na očigled komšija. Pored jedanaestoro dece koje je odgajala i četvoro koje je sahranila, morala je da se brine i o staroj majci u vreme kada je Vermer pao u dugove, i nakon njegove smrti kada je bukvalno ostala na ulici. Iako na ivici egzistencije, dokumenta ukazuju na činjenicu da je Katarina dala sve od sebe da Umetnost slikarstva, jedno od Vermerovih remek-dela, spase od lihvara.  

Devojka sa bisernom minđušom

Uličica

Ljubavno pismo

U svoje vreme Vermer nije bio mnogo poznat van Delfta, a na osnovu nekih zapisa izgleda da su njegova dela bila na visokoj ceni – jedan pekar se hvalisao kako je kupio njegovu sliku za 600 guldena, što je bilo prilično u poređenju sa cenovnikom Vermerovih savremenika, ako je pekaru za verovati. Bio je cenjen zbog preciznosti svojih slika što verovatno opravdava činjenicu da je iza sebe ostavio mali broj dela – za jednu sliku trošio je i po par godina. Iako je bio veoma kvalitetan zanatlija, pred kraj života sve je više padao u dugove. Tržište umetničkim delima je doživelo krah nakon višegodišnjeg rata Francuske i Holandije pa su za sve umetnike nastupila teška vremena. Nakon smrti, 1675. Vermer je pao u zaborav da bi ponovo zasenio moderno društvo svojim igrama svetlosti i senki, jasnim formama, kontrastima, skladom boja i  bogatstvom draperija.

DELFT DANAS

Osim Trga kojim je Vermer nekada koračao, Nove crkve u kojoj je kršten, Delft krasi i Kuća mesa, često pominjana u knjizi Trejsi Ševalije, čiji je podrum izgrađen između 1225. i 1350. Godine 1650. drvena zgrada zamenjena je sadašnjom kamenom u stilu nizozemskog klasicizma sa životinjskim glavama na fasadi kao glavnim znakom raspoznavanja. Pored mnogobrojnih znamenitosti, pored Nove crkve vredna pažnje je i Stara crkva (Oude kerk) iz 1246. kao i muzej Stedelijk (Stedelijk Museum het Prinsenhof) smešten u velelepnom gotskom zdanju, nekada samostanu, sa zanimljivom zbirkom keramike, tapiserija i portreta kraljeva. 

Stara crkva

Pored Vermera, Delft je nadaleko čuven po plavim motivima na beloj keramici. U knjizi Trejsi Ševalije, služavka Grit brižljivo čuva pločicu koju je napravio njen otac pre nego što je izgubio vid i dobio otkaz u fabrici keramike. U 17. veku u Delftu je bilo oko 32 fabrike keramike. Jedina koja je i danas opstala je Koninklijke Porceleyne Fles koja osim izrade keramičkih umetnina organizuje  kreativne radionice i razgledanje fabrike.