Avgust 2007.
Razglednica sa Jave - Bromo, Jogjakarta, Borobudur
Kada smo, nakon povratka sa ronilačkog krstarenja Lombok - Komodo, kratkim letom iz Matarama stigli u Surabaju,
imali smo neki grubi, teoretski plan šta nas sve dalje očekuje. Svesni da je plan jedno,
a zbilja drugo, ne marimo mnogo, još uvek potpuno opušteni nakon sedmodnevne
plovidbe. Prvo odredište je vulkan Bromo.
Tokom višečasovne vožnje kombijem do masiva
Tenger na istoku Jave prisustvovali smo uobičajenoj indonežanskoj gužvi u
saobraćaju. Kolona se sporo pomera, a povremeno se nađe neko ko reguliše
saobraćaj. Čudno, ne liči na policajca. Vozač nam objašnjava da se tu često dešava da
obični građani stanu na sred raskrsnice i raščiste gužvu, a za uzvrat im vozači
daju po neku paru. Zamišljam kako bi bilo da se ova praksa uvede u Beogradu... Gužva se otegla i saznajemo da je ova ruta veoma relativna – može se preći za
dva sata, a može i za 5-6 – zavisno od gužve.
Imamo vremena da vidimo šta kažu knjige. Gunung
Bromo je aktivni vulkan i deo masiva Tengger na istoku Jave i nacionalnog parka
Bromo Tengger Semeru koji je pod zaštitom države od 1919. godine. Visok je
2.329 metara, oko njega ima i viših. Svakog 14. dana Hindu festivala Yadnya
Kasada, stanovnici istočne Jave se penju na vulkan i bacaju u grotlo voće, meso
i cveće. Ponekad je i turistima dozvoljeno da se penju do grotla vulkana, ali ne
ovoga puta. U poslednje vreme ispušta otrovne dimove, pa je bliži kontakt
zabranjen.
Stižemo na Bromo uveče. To je zapravo mali plato
ispred skromnog hotelčića u selu Cemoro Lawang. Napolju je sveže i vazduh je
oštar. Ni traga od vulkana u okolnom mraku. Odlazimo na spavanje kako bismo
sutradan poranili. Čeka nas uspon.
Još nije ni svanulo kada smo, polubudni, krenuli džipovima.
Dovezli su nas donekle, mrak je, vidimo put ispred sebe, solidan, asfaltiran.
Okolo radnjice i kiosci sa čajem i kafom. Nastavljamo peške. Hladno je,
oblačimo na sebe sve što imamo. Pareo-marama koja mi inače služi kao suknja sad
mi pokriva glavu. I dalje je mrak, stižemo na neki plato gde već ima ljudi. Znamo
u teoriji da je to vidikovac Gunung Penanjakan na 2.770 metara nadmorske
visine. Drhtureći na vetru zbog hladnoće i uranka
strpljivo čekamo. I taman kad smo počeli da se pitamo kog đavola tu tražimo,
sinulo je. Bukvalno. Horizont počinje da gori i prizor je spektakularan.
Prvo
se vide samo obrisi ocrtani crvenom sunčanom linijom. Kasnije se jasno vidi
vulkan. Ispravka – nekoliko vulkana. Najniži od njih je Bromo, i jedini (u tom
trenutku) aktivan.
- Puć! – reče vulkan uz oblak dima
- Aaaaaa! – rekosmo mi, svi prisutni.
Komunikacija se ponavlja na svakih 20-ak minuta.
I taman kad smo pomislili da samo jedan vulkan
pućka, eto i drugog! Radost neopisiva. Sunce se sve više penje i oko dobacuje
sve dalje. Oko Broma je ogroman teren prekriven sivkastim pepelom. Lokalci ga zovu Sea of Sand – more peska.
Krećemo polako nizbrdo i tek sad vidimo kuda smo
se par sati ranije peli. Kakav prizor! Usput moramo povremeno da se uštinemo da
budemo sigurni da ne sanjamo i koristimo svaku krpicu sunca da bismo se malo
ogrejali. Podno Broma mali Hindu hram Pura Luhur Prani, ispred šetaju konjanici.
Kao da smo na drugoj planeti. Konji nas strpljivo puštaju da ih pomazimo.
Nastavljamo dalje nazad ka hotelčiću i, gle stvarno, i odavde se vide vulkani! Kako je divno biti putnik i prepustiti se iznenađenjima!
Spuštamo se sa planine i postaje sve toplije.
Vraćamo se u slatku, lepljivu klimu. Čeka nas dug put do Jogjakarte, malog
univerzitetskog grada. Zastajkujemo usput da ručamo, osmatramo skromna
indonežanska naselja. Ljudi mile na sve strane, motori i skuteri zuje oko nas, klateći
se pod težinom 3-4 putnika. Tuk-tukovi trube, promiču rikše, ne može biti šarenije.
U gradu se smenjuju scene izuzetnog siromaštva i raskoši.
Dolazimo do Palate sultanata i glavnog paviljona. Pozlaćeni stubovi i
ornamenti, mermer... Čuje se neka pleh muzika koja asocira na nervni slom.
Prilazimo maloj pozornici ispred koje sede deca i kikoću se. U pozorištu senki
upravo traje predstava. Glavni akteri su pljosnate metalne marionete koje se
šepure iza belog platna. Jedino što se od njih vidi, zahvaljujući osvetljenju
iza, su senke. Sudeći po publici, priča je interesantna i duhovita. Iza scene
otkrivamo čitav orkestar koji, pomoću metalnih instrumenata nalik na kuhinjske
rekvizite, proizvodi specijalne efekte. Saznajemo da je Jogjakarta poznata po
pozorištu senki i lutkama (tzv. wayang pozorište), pored batika, drame, baleta,
muzike i poezije. Tokom indonežanske revolucije 1945-49. bila je na kratko
vreme i prestonica. Sada je prestonica znanja i umetnosti. Turisti je pohode
ponajviše zato što je blizu Borobudura.
 |
| Scena pozorišta senki |
 |
| Iza scene |
Raskoš se nastavlja u restoranu galerije Sapto Hudojo.
I tu postoji malo pozorište senki sa sve orkestrom. Ornamenti su pozlaćeni, a
lutke su i deo dekora, kao i zaostavština poznatog umetnika. Voda šumi u malom
bazenu sa zlatnim ribicama okružen tropskim rastinjem. Hrana odlična, kao i
prodajna galerija sa sjajnim batikom. Sapto Hudojo (Saptohoedojo na bahasa
jeziku) je čuveni indonežanski slikar, vizuelista, koji je kombinovao elemente
moderne i tradicionalne umetnosti. I sama njegova galerija je umetničko delo za
sebe.
 |
| Galerija-restoran Sapto Hudojo |
Sledi poslednja etapa ovog putovanja od koje
mnogo očekujem: hram Borobudur.
Ovaj velelepni spomenik datira iz 9. veka, i za
njegovu izgradnju bilo je potrebno 55000 kubnih metara kamena koji je dovežen iz
obližnjih kamenloma. Reljefi su pravljeni kasnije, na licu mesta. To je
najveći budistički hram na svetu.
Prilazimo mu u kasno popodne iz ravnice, dok nas
okružuje lokalno stanovništvo sa željom da zaradi koju paru, na ovaj ili onaj
način. Nakon boravka u muslimanskom delu Indonezije gde se apsolutno ne krade,
iznenađeni smo nasrtljivošću Hindu stanovništva. Put je popločan, oivičen
raskošnim rastinjem. U daljini se naziru stupe. Kako su jutarnji zraci
pojačavali utisak na Bromu, tako ovde posao rade večernji. Senke se izdužuju a
hram boji crvenkastom bojom.
Izlazimo na čistinu i otima se uzdah. Borobudur je
jedna velika, četvrtasta, kitnjasta torta sa ukrasom na vrhu. Penjemo se
stepenicama na sredini hrama, polako razgledajući ornamente. Ovde bi moglo par
dana da se provede da bi se pročitao ceo ’strip’. Jer upravo tako su prikazane
budističke scene u reljefima.
Borobudur je zapravo jedna velika stupa u centru
mandale koja predstavlja čitavu budističku kosmologiju. U osnovi ima 118x118
metara i devet platformi od kojih su prvih šest kvadratne a preostale tri
kružne. Na gornjoj platformi nalaze se 72 male stupe oko velike, centralne.
Svaka stupa je u obliku zvona, ali nije potpuno zatvorena – kroz šupljine se može
videti statua Bude.
 |
| Primer unutrašnjosti stupe na ovoj kojoj nedostaje gornji deo |
 |
| Primeri položaja u kojima sedi Buda |
Spomenik simboliše tri budistička carstva:
carstvo želja (Kamadhatu), carstvo obličja (Rupadhatu), i najviše, carstvo bezobličja
(Arupadhatu), koja opisuju put svakog Budiste od čulnog do svetog. Cilj je
osloboditi se samsare u kome vlada čulno i dostići najviši, najčistiji nivo
nirvane.
Ove tri faze su veoma lepo dočarane, ne samo
oblikom i reljefom, već i pomoću prirode: dok se penjemo ka vrhu, na početku
posmatramo reljefe izbliza, idemo u krug između kamenih formacija, nesvesni
okruženja, ’kratkovidi’. Kako se penjemo, polako postajemo svesni položaja
građevine u odnosu na okolinu. Vidimo drveće u blizini i plato ispred. Na samom
vrhu suština ove religije spontano postaje potpuno jasna: stupe su svuda oko
nas, u njima Buda sedi u raznim asanama. A iza njih, pogled sve do kraja
sveta. Vreme je stalo, sve je utihnulo. Sedim pored velike stupe i spokoj me
obavija. Na horizontu sunce izvodi spektakularne vratolomije. Senke stupa se
izdužuju i lagano pomeraju. Noge mi se spontano prepliću, prsti spajaju u mudru i oslanjaju na kolena. Počinjem da ličim na Budu u stupi. Nema misli, nema pokreta. Jedan udah mi traje večno. Život i svet
imaju savršen smisao i ja ga osećam intuitivno. Tvorac, ko god da je, ima savršen koncept i plan.
 |
| Pogled sa vrha Borobudura |
 |
| Centralna stupa |
Iako mi se ne odlazi, vreme je za pokret.
Prolazim pored stupe u kojoj sedi ’Srećni Buda’. Ko ga dotakne, imaće sreće.
Muslimanka u tradicionalnoj odeći gura ruku. Ja već osećam apsolutnu sreću,
više od ovoga mi ne treba.
