GULETOVANJE

Gulet – ploveći hotel, najbolji je način da se upozna jonski deo turske obale,

uživa u tirkiznim lagunama, proba tradicionalna hrana i obiđe nekoliko fascinantnih mesta.

GULET (od italijanskog guletta) je turski drveni motorni jedrenjak koji se nekada koristio za trgovinu, a danas je pravi ploveći hotel i turistička atrakcija.  Takozvana “plava krstarenja” po turskoj obali veoma su popularna, pa je sasvim normalno da vam dok plovite u vidokrugu bude i po desetak brodova, a na desetine, čak i stotine, na vezu u većim marinama. Ovi simpatični brodovi starinskog izgleda pružaju putnicima potpunu udobnost: na prostranoj krmi možete obedovati za velikim trpezarijskim stolom ili se zavaliti u udobna sedišta, dok na pramcu svaki putnik ima svoju ležaljku ispod tende. U potpalublju su dvokrevetne kabine u kojima imate sve: dovoljno mesta za stvari, kupatilo sa wc-šoljom, lavaboom i tušem, dok neke skuplje varijante imaju i klima uređaje. (Onaj ko je letovao na malim jedrilicama i krstašima shvatiće da je ovo savršen luksuz). Jedan gulet može da primi između 8 i 16 gostiju, zavisno od veličine. Naš gulet imao je šest dvokrevetnih kabina i samo dva člana posade. Bajram i Kenan imali su neverovatan broj dužnosti: navigaciju i kormilarenje, kuvanje, spremanje četiri obroka, pranje sudova, spremanje kabina, pranje broda, čak i zabavljanje gostiju pomoću mnoštva gegova i čitave dve reči engleskog koje su znali, a u međuvremenu stizali su i da pecaju. Sve to – uz širok osmeh. A marš-ruta je bila od Marmarisa do Fetija i nazad. Pored izuzetnih tradicionalnih obroka, ljubaznosti i urednosti, ono što veoma prijatno iznenađuje je odlična organizacija i neverovatno dobra izbalansiranost plovidbe, aktivnosti, odmora u lagunama, poseta gradićima i izleta.

Kenan i Bajram

Kako su Turci uopšte došli na ideju da organizuju “plava krstarenja”? Poznati turski pisac, Cevat Sakir Kabaagacli (1886-1973.), samozvani Ribar iz Halikarnasa - što je mnogo lakše za izgovor, nakon jednog politički nepodobnog teksta proteran je u Bodrum (koji se u antičko doba zvao Halikarnas). Tamo se sprijateljio sa ribarima i roniocima na sunđere i sa njima krstario po obali sve dok vlasti nisu shvatile da ovakav egzil baš i nema vaspitnu svrhu i poslali ga u Istambul. Cevat je toliko zavoleo Bodrum da se 1957, pošto je odslužio robiju, preselio i tamo ostao do smrti. Pisao je pesme u kojima je svoj prvi boravak u Bodrumu nazvao “plavim egzilom” a putovanja sa ribarima “plavim krstarenjem” (na turskom “mavi yolculuk”).

Bodrumsko je jedno od najvećih brodogradilišta za drvene lađe sa prastarom tradicijom. Ptolomej iz Egipta je odavde uvozio ratne brodove još 300. godine p.n.e. Osamdesetih godina prošlog veka preduzimljivi bodrumski brodograditelji počeli su da prave fine brodove za potrebe turizma, shvativši kakav potencijal krije jedan običan gulet. Elem, Bodrumci su dali najbolje brodove, a od Ribara iz Halikarnasa ostade naziv – “plavo krstarenje”. 

Naše guletovanje otpočelo je u marini Marmarisa, nakon čarter-leta do aerodroma Dalaman i autobuskog transfera do ovog simpatičnog primorskog mesta. Iako je bio septembar, Marmaris je vrveo od turista. Prvi utisak tokom večernje šetnje pored bašti aščinica i čajdžinica sa udobnim jastucima i nargilama, bio je potpuno orijentalan. U starom gradu tamnoputi, zalizani momci vas zovu da posetite baš njihov restoran ili diskoteku, ili pazarite u njihovoj radnjici. U poslastičarnici na šetalištu u vitrini-frižideru baškare se baklave i kadaif. A u cik zore budi vas glas hodže sa minareta. Ujutru vas dočekuje sasvim drugi prizor: ono što niste ni zapazili po mraku jeste veličina ove marine – na čak sedamsto mesta za vez ljuljuška se beskrajan niz guleta. Molom prolaze dečaci sa brdom đevreka na tacni koju vešto balansiraju na glavi i vozila za dostavu hrane. Malo dalje, prodavnice koje su prethodne noći bile otvorene do sitnih sati već rade. Drugi utisak – ovo je izuzetno vredan narod.   

Nakon obilnog, ukusnog doručka upotpunjenog gustim kiselim mlekom sa medom, polako isplovljavamo. Sa krme puca vidik na Marmaris: gradnja tipična za provinciju Mugla sa ravnim krovovima i drvenim terasama, stari zamak izgrađen u vreme Sultana Sulejmana 1521. godine, minareti koji radoznalo izviruju, sa brdima obraslim četinarima u pozadini. Po legendi, upravo je po zamku ovo mesto dobilo ime. Sultan Sulejman je naredio da se zamak izgradi kako bi se osvojilo ostrvo Rodos. Pošto se vratio sa Rodosa gde je bio u izvidnici, zadivljen velelepnošću i snagom rodoskog utrvđenja kog su izgradili vitezovi Sv. Jovana, njegov zamak mu je delovao tako bedno da je Sulejman, kažu, uzviknuo: “Mimar as!” – “obesite neimara!”. Grad se zaista u njegovo vreme zvao Mimaras da bi tek kasnije dobio sadašnji naziv. Koliko je ova priča tačna nije poznato, ali Turci su zaista već 1522. osvojili Rodos i jedan od najlepših zamaka srednjeg veka.

Ka Fetijama se putuje duž strme obale prekrivene četinarima, pored tirkiznih laguna. Kenan i Bajram biraju najlepše za kupanje i dočekuju nas fantastičnim ručkom sa đakonijama od tikvica, plavog patlidžana, piletine, ribe, salate, kojima bi retko ko odoleo, naročito nakon višesatnog ludovanja u toploj i prečistoj vodi. Nakon ručka ništa lepše nego prućiti se po pramcu dok se brod kreće ka sledećoj laguni. Uveče se večera u pustoj uvali uz pesmu zrikavaca...

Taman kada nakon kupanja, vožnje i turskih specijaliteta, pomislite da bi vam promena dobro došla, stižete do ušća reke Dalijan i plaže kornjača. Dalijan je, zapravo, i malo ribarsko mesto i reka koja se na ovom mestu uliva u more kroz lavirint rečica, 6 km dugu deltu. Između mora i reke isprečila se prelepa peščana plaža kornjača nazvana po retkoj vrsti caretta-caretta koja ovde od pamtiveka jednom godišnje leže jaja, obično u junu mesecu. Kako se pojavi nova grupa turista, tako mladi, zalizani Turci blistava osmeha prilaze, nude vam vožnju čamcem, brak i zaklinju se na večnu ljubav. Kuriozitet tipičan za islamske zemlje na koji ne treba nasesti.

Čamcem, kroz trsku kojom je obrastao ovaj močvarni kraj, možete stići do likijskih grobnica i prastarog grada Kaunosa. U antičko doba, ovo je bio jedan od najvažnijih gradova u ovom vilajetu. Osnovan je u 9. veku p.n.e. a 400. godine p.n.e. postaje izuzetno bitan grad karijskog kraljevstva. Kako je bio blizu granice sa Likijom, i kako su ga vremenom osvajali razni narodi, u ruševinama Kaunosa može se videti mešavina stilova: karijski grad sagradio je kralj Mauzol, na akropolju su dozidane srednjovekovne zidine, fontanu posvećenu Vespazijanu sazidali su Rimljani kao i teatar, hramove i veliko rimsko kupatilo, a  na okolnim stenama nanizane su grobnice građene u likijskom stilu. Upravo ovi sjajni primerci pogrebne arhitekture su najinteresantniji. Sazidali su ih Karijci, što je bitno imajući u vidu da se velelepne grobnice, mauzoleji, zovu baš po njihovom kralju Mauzolu (377-353. p.n.e.) kom je žena sagradila čuveni Mauzolej u Halikarnasu, jedno od sedam svetskih čuda. Pretpostavlja se da su prvobitni “stanari” ovih grobnica bili vladari i plemići Kaunosa, ali su ih Rimljani docnije ispraznili i “reciklirali” za svoje potrebe.

Nakon kupanja na plaži kornjača, putešestvije se nastavlja niz izuzetno razuđenu obalu, sve do sigurne luke fetijskog zaliva. Okružene četinarskim šumama, Fetije dremaju na mirnoj obali, utočištu mnogih moreplovaca. Nadaleko čuven u antičko doba po imenu Telmes, ovo je bio je jedan od bitnih likijskih gradova. Kako ovo mesto nije mnogo arheološki istraženo, nije poznato kada je zapravo grad osnovan ali se dosta pominjao u istoriji, a za Aleksandra Velikog vezuju ga mnoge priče.  

Aleksandar je, naime, vezan za ovaj grad od rođenja. Telmes je u antičko doba bio čuven po voću i mudracima. Aleksandrov otac, Filip Makedonski, zatražio je od čuvenog telmeskog mudraca Aristandera da mu protumači jedan san iz kog je ovaj tačno predvideo rođenje Aleksandra i celokupan njegov budući život. Danas bi Aristander mogao pare da namlati na svojoj vidovitosti, mada ni u ono vreme nije loše prošao. Kasnije veliki vojskovođa, Aleksandar se od mudraca nikada nije odvajao. Zahvaljujući Aristanderovom poreklu, Telmes je prilikom osvajanja ostao neoštećen jer se mirno predao. A priča se da je Nekros, komandant Aleksandrove flote u telmesku tvrđavu uspeo da se uvuče lukavstvom: pošto je uplovio u luku, zamolio je gradonačelnika da njegove muzičare pusti u grad. Tokom noći “muzičari” su zauzeli grad pomoću oružja koje su bili sakrili među muzičke instrumente. Dakle, ne govore samo naše majke da muzičarima nije za verovati.

Zna se, takođe, da je Perikle uključio Telmes 168. godine p.n.e. u svoju likijsku konfederaciju. Jednako važno mesto imao je i u vizantijskom periodu. Godine 1284. preuzima ga narod turskog porekla koji se doselio iz centralne Azije i nazvao ga Megri (“dalek grad”), a u Otomansko carstvo ulazi 1424. Današnje ime grad je dobio 1934. po pilotu Feti Begu koji je poginuo u Ratu za nezavisnost. 

Iz davnih dana još uvek stoje ostaci antičkog teatra. U snažnom zemljotresu 1856. uništen je Apolonov hram a teatar teško oštećen. Vek kasnije, drugi zemljotres je uništio čitav grad. Nakon 1957. grad je kompletno obnovljen, a pored antičkog teatra sazidan je bioskop na otvorenom. Danas su Fetije jedna od omiljenih turističkih destinacija ljudi iz celog sveta.

Jedan od najinteresantnijih izleta na koji se može otići kad ste već blizu Fetija jeste Saklikent, takozvani Skriveni Grad. Saklikent je kanjon dubok 300 metara kroz koji čitavih 18 kilometara teče studenac. Otkrio ga je jedan pastir pre petnaestak godina. Izuzetno preduzimljiva duha, iznajmio je od vlasti ovo mesto na 49 godina. Danas uspešno vodi veoma interesantan restoran blizu ulaza u kanjon, na brzacima reke. Restoran je skoro ceo na vodi, sa patkama koje plivaju oko platforme zastrte jastucima. Ovde se služi pastrmka, jogurt i med sa orasima, pored ostalih, internacionalnih jela. 

Kroz kanjon od belih stena teče izvorska voda koja je i usred vrelog leta potpuno ledena. Na ulazu možete iznajmiti gumene patike, što nije loše jer je put prilično klizav, pa birajte – da li da kosti ostavite među skliskim kamenjem ili dobijete gljivično oboljenje stopala. Šalu na stranu, u kanjon vredi ući, iako će vam noge utrnuti od hladnoće – zaista je fascinantno zavući se među mamutske stene i osetiti snagu prirode. Meštani kažu da se ova voda može slobodno piti, da je savršenog kvaliteta jer izvire iz dubine zemlje, kroz naslage zemlje, peska i stena koje služe kao idealan filter.

U Saklikentu je izvor leden, a u Kleopatrinom kupatilu vruć. Kleopatrino kupatilo su, navodno, sazidali prijatelji ove čuvene egipatske kraljice na mestu gde je nekada doticala vrela voda iz kraterskog jezera na obližnjoj planini. Jezero je davno presušilo ali se i danas, ako se porani i stigne pre jutarnjeg vetra, može videti kako pesak na dnu mora pomeraju podzemni izvori. Priča se da je ova voda bila vrlo blagotvorna po kožu jer je imala pravi balans minerala i oligo-elemenata. Možda baš u njoj leži tajna Kleopatrine lepote. 

Naše plavo putovanje završilo se, nakon brojnih laguna i nezaboravnog kupanja, opet u Marmarisu. Tužno smo napustili brod i oprostili se od naših domaćina koje je već istog dana čekala nova grupa razuzdanih turista, a naše putne torbe su se udvostručile u odnosu na dolazak. Mnogi su postali vlasnici ručno tkanih ćilima, kožnih jakni, srebrnog nakita, a čak ni najokoreliji protivnici šopinga nisu mogli da odole pravom turskom ratluku i čaju od jabuke. Pa eto, zalihe još uvek traju, pijuckamo čaj i sećamo se kako je bilo lepo i odistinski plavo.

***Ovaj tekst je nastao nakon putovanja guletom 2003. godine. Kada sam u leto 2014. svratila do Fetija, nisam mogla da ih prepoznam. Od malog, simpatičnog gradića prerasle su u ogroman grad prepun šoping molova i raskošnih kafića. I dalje su lepe, ali to nije to... Ali Bergama ćilim iz 'pređašnjih' Fetija još uvek krasi moju dnevnu sobu.