Šta je batana? Da li su roženice
vrsta uštipka? Kad valja piti bisku?
Zašto
koze imaju lakirane nokte? Šta ako vas pojuri boškarin?
Da li su
Frane i Jure neki umirovljeni znanstvenici?
 |
| Rovinj u prolećnoj izmaglici |
Duž razuđene obale najvećeg
hrvatskog poluostrva duge 445 km, nižu se gradići koje neki od nas čuvaju u sećanju
po davnim letovanjima, a neki su o njima čuli samo priče. Poreč, Rovinj, Pula,
Opatija odišu nekom posebnom atmosferom, dok su Pazin, Motovun i Grožnjan samo
neki od mnogih kaštela u unutrašnjosti poluostrva koja vas potpuno vraćaju u
srednji vek. Istra je mnogo više od mora i plaža, putovanje kroz Istru je putovanje kroz
istoriju. Stoga ovo bogato poluostrvo ne treba pohoditi samo leti, kada je
prepuno turista pod upeklom zvezdom, već ga valja pošteno obići po prijatnom
vremenu, u proleće ili jesen, kada oblaci ili magla još bolje dočaravaju davno prošla vremena.
Prvi turisti u Istri navodno su bili dinosaurusi čiji su ostaci tu pronađeni,
i od tada je istarska istorija prepuna zbivanja. Ovo poluostrvo je poprište
sudara slovenskog, romanskog i germanskog etnosa, i upravo je ta činjenica ono čemu
Istra ima da zahvali toliku raznolikost i izuzetno bogatu kulturnu baštinu.
Histri, praistorijski Istrani ostavili su za sobom urne u koje su polagali
pepeo svojih mrtvih još u 11. veku p.n.e. Rimljani i Vizantijci su ostavili mnoštvo
spomenika, Sloveni nekropole, Mlečani, Austrijanci i Franci srednjovekovne
gradiće i utvrđenja, ali nisu oni jedini koji su se šetali ovim prostorima. Od
Habsburgovaca, preko Italijana, doseljenika iz Boke Kotorske i čak i Grčke, Ilira,
Liburna, sve do arumunskih Vlaha, ovo trouglasto parče zemlje bilo je
magnet za doseljenike iako njegova suva klima nije obećavala dobre useve i
udoban život.
 |
| Eufrazijeva bazilika, krstionica |
 |
| Eufrazijeva bazilika, Poreč |
Čitava ova istorija
ispisana je na istarskim zdanjima, popločanim ulicama, grbovima i znamenjima.
Modernom čoveku je teško da zamisli da se nekada zemlja orala pomoću boškarina,
da su se po pulskoj areni šetali lavovi, da su ljudi umirali kao muve od kuge i
malarije, da su prvi hrišćani proganjani, razapinjani i mučeni... Danas bezbrižno
šetamo porečkom Dekumanom i gledamo sve sa mnogo vedrije i lepše strane.
Istra se može analizirati
i deliti na razne načine, ali se mnogi slažu da je podela na plavu i zelenu
sasvim racionalna. Pritom, jasno, u plavu spada primorje a u zelenu
kontinentalni deo. Kako su ova dva dela tokom istorije bila u rukama različitih
osvajača, onda je ova podela ne samo geografska nego i istorijska i kulturna.
Plavu Istru krase gradovi Umag, Novigrad, Poreč, Vrsar, Rovinj, Fažana, Pula, Opatija i mnoga
simpatična mestašca i ostrvca. Kad se udaljite od mora čekaju vas mali
srednjovekovni gradovi, tzv. kašteli, kao što su Višnjan, Vodnjan, Grožđan,
Motovun i glavni grad županije, Pazin.
P L A V A ISTRA
Da li se prvo okupati u Plavoj ili Zelenoj laguni, dilema je koja mori brojne turiste. Poreč ili Parenzo, gradić od nekih 20.000 stanovnika i četiri puta više gostiju u sezoni, pravi je turistički raj. Modre uvale, četinari, vile, hoteli, kampovi koji se prostiru duž Porečko-vrsarske rivijere, od ušća reke Mirne do Limskog kanala, nadaleko su čuveni, a porečki kulturni spomenici opravdano privlače pažnju istoričara umetnosti iz celog sveta. Plan centra starog grada Poreča, kakav je i danas, postavili su Rimljani još pedesetih godina pre nove ere. Po svom običaju, Rimljani su gradsko jezgro osnovali oko dve glavne ulice, Cardo i Decumanus. Najstariji deo grada, Marafor, i danas nosi ostatke dva rimska hrama, Neptunovog i Marsovog.
Gradska većnica Poreča iz 1910. godine sa
hrvatskom, istarskom, italijanskom i porečkom zastavom. Simbol grada prikazan na
potonjoj je koza sa crvenim papcima. Naime, nakon što je obrstila jedan
vinograd, koza je ta koja je nesvesno ukazala lokalnom stanovništvu na važnost
orezivanja loze. Od tada je postala simbol Poreča a kako su joj papci redovno
obloženi istarskom crvenicom koja dominira priobaljem, kozama na slikama se
nokti “lakiraju” u crveno
Ali ono što se ne propušta u Poreču je Eufrazijeva bazilika, najvredniji
gradski spomenik pod zaštitom UNESCO-a. Kompleks koji se sastoji od katedrale,
atrijuma, krstionice i konfirmatorijuma izgradio je u 6. veku biskup Eufrazije.
Na ovom mestu su se, zapravo, još u 3. veku okupljali prvi hrišćani u Poreču,
u privatnoj kući kasnije prvog porečkog biskupa, Sv. Mavra. Iz tog vremena potiče i Mavrov oratorijum
(levo od bazilike). U 5. veku ovde je bila podignuta manja, tzv.
predeufrazijeva bazilika čiji se ostaci, podni mozaici, mogu i danas videti u
sadašnjoj bazilici, sa dominirajućim simbolom ribe, starohrišćanskim prikazom
Hrista. Ispred bazilike nalazi se atrijum čiji su stubovi i kapiteli dovezeni čak
iz Vizantiona, a krstionica sa bazenom za krštenje datira iz 6. veka. Zvonik je
podignut tek 1522. godine.
Sama trobrodna bazilika se
i danas koristi za bogosluženja. Do pročelja bogato ukrašenog pozlaćenim
mozaicima dolazi se pored niza mermernih stubova sa raskošnim kapitelima.
Apsida je takođe prekrivena mozaicima sa religijskim motivima i Hristom u središtu.
Sam ktitor Eufrazije položen je u mauzolej sa sarkofagom iz 1247. godine, u kom
su se nekada čuvale relikvije Svetog Mavra. Bilo da ste vernik ili ateista
ovo zdanje će sigurno na vas ostaviti snažan utisak.
Ono što je Eufrazijeva bazilika za Poreč, to je crkva Svete Eufemije za Rovinj. Osim što vredi posetiti ovu
crkvu iz druge polovine 17. veka, plato ispred crkve na najvišoj gradskoj tački
predstavlja idealan vidikovac sa koga puca pogled na 22 ostrvca rovinjskog
arhipelaga. Dok vi posmatrate more, moreplovci pogledom traže zvonik iz 17.
veka koji se uzdiže iza vaših leđa i
podseća na venecijanske kampanile, sa vetrokazom na vrhu u obliku Sv. Eufemije. Moreplovci i danas konsultuju ovu sveticu
pre nego što se upuste u pomorske avanture. Opšte je poznato da ako je Eufemija
okrenuta kopnu nije pametno ploviti jer će vreme biti nepovoljno. Ako je Eufemija
zagledana u more, onda se slobodno možete otisnuti ka pučini.
Sveta Eufemija bila je ćerka uglednog građanina iz Kalcedona blizu
Carigrada i iako je imala samo petnaestak godina bila je vatrena hrišćanka.
Problem je bio u tome što je u vreme cara Dioklecijana, oko 300. godine naše
ere, hrišćanstvo bilo zabranjeno. Kako uporna Eufemija nije htela da se odrekne
svoje vere, bila je utamničena, mučena na točku i na kraju bačena lavovima.
Umrla je 16. septembra 304. godine, i iako njoj tada baš nije bilo do slavlja,
taj se dan slavi kao dan Sv. Eufemije. Legenda kaže da su hrišćani sačuvali
njeno telo koje je kasnije preneseno u Carigrad. Tamo je car Konstantin njoj u čast
podigao veliku crkvu. Njen sarkofag je mirovao sve do 800. godine kada je
nestao iz Carigrada i jedne olujne noći slučajno dospeo do rovinjske obale,
nakon što je barka koja ga je prevozila ka Rimu doživela brodolom. Jedan mladić
je, navodno, uz pomoć dve mršave krave, uspeo da dovuče teški sarkofag na vrh
brda do crkve Sv. Franje. Rovinjani su sve ovo shvatili kao čudo božje i
Eufemiju odmah prihvatili kao zaštitnicu i posvetili joj crkvu sa koje može da
vidi ceo grad.
Rovinj je bez sumnje najlepši istarski grad. Staro srednjovekovno jezgro načičkano
je na nekadašnjem ostrvcetu koje je vremenom spojeno s kopnom. Kroz grad
prolazite mnoštvom uskih uličica popločanih uglačanim kamenom, kraj starih kuća
od kojih su neke prekrivene memlom a neke živopisno okrečene, sa tipičnim
mediteranskim egzotičnim obeležjem - konopcima za veš razapetim od jedne do
druge zgrade. U samom centru grada dočekuje vas Balbijev luk, nekadašnja vrata
stare ribarnice iz 1678. godine i gradski trg na kome se s jedne strane nalaze
zgrade venecijanskog, a sa druge tršćansko-austrijskog stila. Na fontani u
centralnom delu šepure se galebovi i golubovi a gradska ura iz 19. veka sa
lavom, mletačkim simbolom govori koliki je uticaj Venecija imala na ovaj
prelepi grad.
Međutim, grad koji može slobodno da posluži kao pravi udžbenik istorije
jeste grad čiji je simbol prelep, ogroman amfiteatar iz 31. godine pre n.e. Pula u mnogome podseća na Rim, jer šetajući
se po njenim ulicama skačete kroz vreme: čas ste, dok stojite kraj Avgustovog
hrama u 14. godini p.n.e. u rimskom dobu, nekoliko ulica dalje vas baca u doba
Justinijana, u 6. vek n.e. dok stojite kraj Kapele sv. Marije Formoze. Od
Kapele noge vas same vode do Slavoluka Sergijevaca ili tzv.„Zlatnih vrata“ iz
prvog veka p.n.e. podignutog u čast tri člana ove porodice koji su poginuli u čuvenoj
bici kod Akcija. Za razliku od ostalih slavoluka, ova vrata nisu podignuta u
slavu careva. Ako iz ulice Sergijevaca pređete u kružnu ulicu Castropola, naići
ćete na mletačku tvrđavu – Kaštel iz 17. veka. Odmah do
njega je malo rimsko pozorište pored kog vas put vodi do Dvojnih vrata iz 2.
veka. U blizini je i treći sačuvani pulski slavoluk – Herkulova vrata iz
sredine 1. veka iz doba Rimske Republike, nazvana po zaštitniku grada.
Herkulova glava i toljaga koje izviruju sa reljefa govore da je zaštitnik ozbiljno
shvatao svoj posao.
 |
| Pulska arena |
Naravno, to nije sve – tu je i Franjevačka crkva sa
samostanom iz 13. veka, remek-delo gotike, pulska Katedrala, Arheološki muzej,
Tržnica iz 1903. godine u secesionističkom stilu, Mornarička crkva iz 1891,
Mornarički kasino iz 1872, jer Austrougari koji su se ovde baškarili morali su
da imaju i mesto za razonodu, a i same pulske ulice su priča za sebe.
Svakako, o Amfiteatru ili Areni, kako je građani Pule zovu, mogu se
napisati knjige. Činjenica ima mnogo, ali ono što je bitnije jeste utisak. Dok
stojite u centru Arene, sa blago ovalnom visokom „ogradom“ koja se
dostojanstveno uzdiže svuda oko vas, osećate se sićušno i ne možete a da ne
pomislite kako li je to izgledalo u rimsko doba kada su se na istom podijumu
ljudi borili sa lavovima, dok je razuzdana publika aplaudirala ovom krvavom
piru. Pomislite kakvu biste tremu imali da vas neko izbaci na pozornicu na koju
je upereno 27.000 pari očiju i da, kao da vam ta muka nije dovoljna, odjednom
istrči neka gladna zver i ustremi se na vas razjapljenih čeljusti. A iako je na
tribinama gomila sveta, vi ste sami i nema nikoga da vam pomogne. Kako li u tom
trenutku surovo izgleda čitav svet a elegantni lukovi Arene deluju tek kao
suludi neimarski poduhvat čovečanstva žednog krvavih prizora.
Osim prostora za publiku i
borilišta, Arena se, kao i svi amfiteatri iz rimskog perioda, sastoji i od
podzemne galerije. Ona je uklesana u stenu ispod cele površine pozornice. Ovde,
gde sada miroljubivo leži gomila debeljuškastih amfora, nekada su bile smeštene
zveri, sprave i uređaji za oživljavanje i aranžiranje scene. Kroz “Porta
libitina“, vrata koja su iz borilišta vodila u podzemni hodnik, iznosili su se gladijatori,
mrtvi ili na samrti, kao i ubijene životinje.
Najbolji spomenik u Opatiji su – biljke. Iako je ovaj
simpatični gradić prepun interesantnih građevina, opatijski parkovi su
jedinstveni i mogu slobodno da posluže za jednu ozbiljnu botaničku studiju.
Sredinom 19. veka nekoliko znamenitih ljudi, uvidevši potencijal ovog mirnog
primorskog mesta, počelo je da podiže velelepne letnjikovce. Riječki patricij Ignacio
Ritter von Scarpa podiže 1844. godine vilu Angiolinu u stilu jadranskog
bidermajera sa klasicističkim pročeljem. Vila
je bila središte društvenog života u kojoj su primani veoma uvaženi gosti poput
austrijske kraljice Marije Ane, Antona Pavloviča Čehova, Isidore Dankan...
 |
| Camelia Japponica |
Istovremeno
započinje uređenje parkova, brojne sadnice pristižu iz celog sveta i ovde bujaju
u izuzetno povoljnim vremenskim uslovima. Jedan od opatijskih simbola danas je kamelija
(Camelia Japponica), sa prelepim
crvenim cvetovima, inače poreklom sa Filipina. Opatijski botanički park prostire
se na 3,64 hektara i ima preko sto pedeset egzotičnih vrsta.
Osim prelepe kamelije, još
jedan simbol Opatije je Devojka sa galebom, ili Nimfa, kako je Opatijci zovu. Ova statua postavljena
je na greben u moru 1956. Leđima je okrenuta gradu, suprotstavljajući se vetru
na kom se vijore njeni skuti i u desnoj ruci drži galeba.
Opatija ima posebnu varijantu mediteranske klime čije su zdravstvene
vrednosti dokazane još u vreme kada se ovde nalazio jedan od najvećih prirodnih
sanatorijuma na jugu Evrope. Zimi nema
snažnih udara bure a leti nesnosnih vrućina. Austrijskoj kraljici Mariji Ani su
lekari preporučivali baš Opatiju, a godine 1889. ovaj gradić postaje i službeno
lečilište Austrougarske monarhije. Stoga, ako ste u potrazi za vazdušnom banjom
a volite šetnje uz more i kroz egzotične parkove, eto ideje!
*****
FRANE
I JURE
Frane muku mučio sa krticom koja mu je izrovala celo dvorište,
pojela salatu, uništila kupus-raštan, pogrickala sve karotne, pa nakon mesec
dana vrebanja jedva uspe da je ulovi. Kako je Frane meka srca, nije mogao da
podnese da ubije siroto živinče, pa je odneo Juretu da je on dokrajči. Gurnuo
mu je krticu u ruke i rekao da radi šta hoće s njom, da smisli najgore muke u
kojima će da skonča i kad se vrati za pola sata da sve bude gotovo.
Nakon pola sata dođe Frane kod Jureta i pita: “Ća si joj
uradia?”
A Jure će: “Na najgore muke
sam je stavia, živu sam je zakopa!”
***
Franetu kuca bog na vrata:
„Fraaaneee, doša sam po tvoju dušu!“
A Frane viknu: „Luce, dušo moja, dojdi, dojdi!“
***
Otišli Frane i Jure u javnu kuću. Frane ušao prvi dok ga
je Jure čekao napolju. Kad se vratio, pita Jure kako je bilo.
“Dobro, ali moja Luce je
bolja!”
Ušao Jure i vratio se nakon dvadesetak minuta. Pita
ga Frane kako je bilo.
„Dobro, ali tvoja Luce
je bolja!“
*****
REČNIK MANJE POZNATIH ILI
ZABORAVLJENIH REČI I IZRAZA
Biska – istarska rakija od lišća
imele, odlična za probavu i kardio-vaskularni sustav.
Batana – mali ribarski čamac.
Bajs – gudački instrument čije se žice
prave od kozjih creva.
Roženice i sopile – stari
duvački instrument, mala i vela frula koje se sviraju u paru.
Svirit na
tanko i debelo – proizvoditi duboke i visoke tonove.
Mih – duvački instrument nalik na
gajde.
Gunjci – istarske muzičke
instrumentalne grupe
Balun – najpopularniji istarski ples
koji se pleše uz pratnju roženica i sopila.
Kaštel – istarsko srednjovekovno utvđenje
sazidano na vrhu brežuljka oko koga vremenom nastaje grad (tipičan primer –
Motovun)
Franina i Jurina – (akcenat na drugom
slogu!) prvi istarski kalendar, pojavio se prvi put 1922. i sa kraćim i dužim prekidima izlazi još uvek.
Frane i
Jure – istarski 'Mujo i Haso'.
Boškarin – (akcenat na poslednjem slogu!) autohtoni istarski
bik, sivkaste ili smeđe dlake i dugih rogova, nekada se koristio za oranje, sa
pojavom traktora polako izumire, danas je zaštićena vrsta. Može se videti u Višnjanu,
u prvom istarskom geno-parku.
Tuber magnatum pico – beli tartuf koji se u Istri traži pomoću posebno
dresiranih pasa.
Dekumana, Decumanus – najšira porečka ulica
(široka deset ruku - italijanski: dieci mani).
Malvazija - čuveno istarsko vino.
Tartufata – specijalan sos od tartufa, i obično šampinjona
ili maslina.
*****
Z E L E N A ISTRA
 |
| Pogled s motovunskog Kaštela |
Kada se od obale otisnemo
ka unutrašnjosti poluostrva, očekuje nas pravo iznenađenje: zelena polja,
vinogradi, maslinjaci i brežuljci sa vrhovima ukrašenim kaštelima. Kako je ovde
zemlja oduvek bila dragocena, lokalno stanovništvo nije moglo da priušti
divljinu i neiskorišćeno, zapušteno tlo. Današnja “Zelena Istra” plod je
vekovnog mešanja naroda, razmene iskustava i nasleđa. Tako se tačno zna da je
najbolji pršut između Roče i Škopljaka, da jagnjetinu treba jesti u Skitači, a
da Istru ne treba napustiti pre nego što probate malvaziju, bisku i tartufatu. Iako
je reka Mirna danas samo dvadeseti deo onog što je nekad bila, i tlo nije
dovoljno navodnjeno, Istra je još uvek bogata tartufima koji se pronalaze pomoću
posebno izdresiranih pasa. Najcenjeniji je beli tartuf, tzv. tuber magnatum pico, za koga se može
dobiti čak oko 3.000 evra po kilogramu.
Motovun je tipičan primer istarskog srednjovekovnog grada sa izuzetno dobro očuvanim gradskim bedemima. Reka Mirna, sada tek potok, nekada je bila toliko široka da su mletačke lađe njom mogle da stignu od mora do Motovuna. Otud u ovom gradiću toliko mletačkih simbola i građevina. Na glavnom gradskom trgu čiji su pločnik vekovima glačale noge stanovnika i najrazličitijih putnika, sa jedne strane nalazi se crkva Sv. Stjepana iz 17. veka sa zvonikom iz 13. veka, simbolom Motovuna, sa nazubljenim vrhom sa kog očekujete da svakog trenutka neka utamničena deva raspusti svoje kose kako bi se njoj dragi vitez popeo da je spase, a sa druge Gradska palata iz 12. veka. Danas je ovaj trg poznat po međunarodnom filmskom festivalu koji se održava u avgustu, posvećen malim kinematografijama i nezavisnim produkcijama. Tokom pet dana festivala ovaj mirni gradić iznenadi preko 30.000 gostiju. Ako ste zaljubljenik u film i bilo da želite da prikažete svoje ostvarenje ili pogledate tuđa na ovom festivalu, zanimaće vas sajt http://www.motovunfilmfestival.com/ .
Sličan je i Grožnjan, gradić blizu slovenačke
granice, podignut opet na brežuljku uz reku Mirnu. I ovo mestašce diči se
zidinama i kulom, gradskim vratima i renesansnom ložom iz 1587. godine. Pre tridesetak godina
ovo opustošeno kameno naselje pretvoreno je u “grad umetnika”. Danas u njemu možete
obići 18 galerija i ateljea, posetiti centar „hrvatske glazbene mladeži“ kao i
pohađati letnju školu filma.
Nekada je reka Mirna bila plovna sve do Grožnjana. Danas je ovaj kraj
idealan za šetnju, biciklizam, jahanje i uživanje u prirodi.
Pazin je glavni grad istarskog
regiona. Pazinski kaštel prvi put se pisano spominje u „darovnici“ cara Otona
II porečkim biskupima kao Castrum Pisinum još 983. godine. Osim što ima najlepše
i najočuvanije srednjovekovno utvrđenje u Istri, Pazin je zanimljiv i zbog
Pazinske jame, 130 metara dubokog ponora koji je inspirisao Žila Verna da
Matiasa Sandorfa, junaka svog istoimenog romana utamniči u pazinsku tvrđavu i
omogući mu spektakularno bekstvo kroz Pazinsku jamu i Pazinčicu, reku-ponornicu
sve do Limskog kanala. Ovde danas postoji čak i „Društvo Žila Verna“ koje svake
godine krajem juna oživljava Matijasovo bekstvo jednom prigodnom predstavom.
Vredna pažnje u Pazinu je i crkva Sv. Nikole iz 15. veka sa očuvanim
freskama iz istog perioda.
Zelena Istra vrvi od sličnih gradića i svaki od njih nudi svoju priču. Ono što
vam ovaj kraj garantuje jeste uživanje u prirodi, po koju pričicu iz istorije,
povratak u viteško doba, sjajnu hranu i vina
i – izuzetnu gostoljubivost.
Jama Baredine
STANIŠTE ČOVEČJE RIBICE
 |
| Čovečja ribica |
Ako ste zaljubljenik u prirodu, zavese od stalaktita u Jami Baredine nagnaće
vas da počnete da razmišljate o speleo-avanturama. Ovaj prirodni fenomen nalazi
se na petnaestak minuta vožnje od Poreča i tek je 1995. godine otvoren za
javnost. Pećinu je, naime, još 1926. otkrio tim speleologa iz Trsta, ali je
potom pala u zaborav. U međuvremenu, lokalno stanovništvo nesvesno njene
vrednosti, koristilo je kao deponiju sve do 1973. kada je jamu ponovo otkrilo jedno
speleološko društvo iz Poreča.
Osim što sadrži neverovatne primerke stalaktita od kojih su neki valjkastog
a neki pljosnatog oblika, i ogromnih stalagmita koji su se taložili
milenijumima, ova jama je dom čovečje ribice, Proteus anguinus, veoma retke vrste koja se nalazi samo u pojedinim
dubokim, mračnim pećinama ovog kraja.
Jama Baredine sastoji se od pet stepenastih sala od kojih se poslednja, u
kojoj pliva čovečja ribica, nalazi na dubini od 60 metara. U četvrtoj sali može
se zaviriti u „jamu unutar jame“ koja se vrtoglavo spušta dodatnih 66 metara,
sve do podvodnog jezera. Temperatura u jami je iznenađujućih 14 stepeni
celzijusovih, tako da vam nije neophodna topla odeća, a vlažnost je veoma
visoka pa se preporučuje oprez ukoliko imate problema sa plućima ili srcem.
Sigaste forme koje je priroda u jami izvajala a koje možete videti tokom četrdesetominutnog
obilaska uz stručnog vodiča, podsetiće vas, recimo, na krivi toranj u Pizi,
Bogorodicu ili Snežnog čoveka (kako ko protumači), a oko nekih kipova ispredene
su čitave legende. Tako, po ljubavnoj priči iz 13. veka, razbojnici su lepu
pastiricu Milku bacili u ovu jamu po nalogu majke plemića Gabrijela koji se u
dotičnu damu zaljubio. Kada je saznao kako mu je ljubljena završila, Gabrijel
je uzjahao konja i nestao. Konj je pronađen na ulazu u drugu obližnju jamu. Po
legendi, okamenjeno telo pastirice vekovima klizi prema dnu jame kako bi stiglo
do susedne pećine i stopilo se sa Gabrijelom. Speleolozi tvrde da je zaista moguće
stići kroz ovu do susedne jame, pa ko zna, možda će se jednog dana istarski
Romeo i Julija zaista sresti... moguće u nekoj latinoameričkoj tele-noveli.
Jama Baredine nije
usamljeni primerak - istarski kraj vrvi od raznoraznih jama i pećina pa je u
poslednje vreme speleologija ovde vrlo popularan sport. Porečko speleološko društvo
će vam, ukoliko ste željni avanture, prirediti petosatno druženje po mračnim pećinama
i podvodnim jezerima, pa prikačite konop, upalite lampu i pustite adrenalinu na
volju!
