Na dubini između deset i trideset metara, blizu egipatske luke Safaga
na Crvenom moru, leži ogroman trajekt još od 1991. godine. Veličine kao i čuveni
Tistlgorm, ova olupina ipak privlači manje ronioca – u njoj i danas ima tela žrtava
koje nisu uspele da se spasu brodoloma.
Spustili smo se tiho na deset metara do krme. Ogromno truplo
prostiralo se pred nama, a pramac gubio u morskom plavetnilu. Zastali smo da
odamo poštu žrtvama. Saznanje da iz broda nisu izvučena sva tela žrtava ove
velike pomorske tragedije izazivala je strahopoštovanje. Prva pomisao mi je
bila – dvadesetak minuta koliko je trebalo da ova grdosija potone nama sada
deluje kao treptaj oka, a ljudima koji su bili zarobljeni u potpalublju mora da
je bilo čitava večnost…
Salem Ekspres, gigantski trajekt dugačak 110 metara kog su
pokretala dva moćna motora, vraćao se 16. decembra 1991. iz Saudijske Arabije. Nosio
je veliki broj vozila i prevozio još veći broj putnika, zvanično 650, sa
posadom. Nezvanično, po nekim pričama, čak oko 1600. Bili su to uglavnom hodočasnici
koji su se vraćali iz Meke. Brodom je upravljao Kapetan Hasan Moro, iskusan i
izuzetno dobro obučen moreplovac. Ovaj trajekt poznavao je u dušu – kormilo
Salema držao je od 1988. I ne samo to, put od Džede u Saudijskoj Arabiji do
Safage u Egiptu od nekih 450 nautičkih milja znao je kao svoj džep. Stoga nije
bilo potrebe da zaobilazi koralne grebene južno od safaške luke, već je umeo vešto
da manevriše između grebenja i obale. Na taj način svaki put bi uštedeo oko dva
sata.
Ove kobne decembarske večeri vetar se pojačavao i polako
prerastao u oluju. Kapetan Moro, svestan činjenice da su mnogi putnici na
palubi izloženi veoma neprijatnim vremenskim uslovima, a i želeći da što pre
stigne u Safagu, približio se obali što je više mogao pomerajući kurs malo više
ka istoku nego obično. Bila je skoro ponoć kada je oluja besnela a brod se
“punom parom” približavao hajndmenskom grebenu blizu Ša’ab Šera. U ovakvim
uslovima ni najiskusniji pomorci ne bi trebalo da žure. Kapetan Moro nije uspeo da Salem dovede bezbedno u
Safagu. Brod je svom silom udario u greben.
Trup broda je sa
prednje desne strane (posmatrano sa pramca) probušen, a od siline udarca
„pokretni most“ na krmi se otvorio i voda grunula u nivo palube na kom su bila
parkirana vozila. Ogromna količina vode koja je preplavila brod, kao i divljačka
oluja okončali su karijeru Kapetana Moroa. Salem Ekspres je potonuo za manje od
dvadeset minuta nakon što je udario u greben i „legao“ na dno na desni bok.
Iako je u blizini bilo nekoliko manjih brodova, nijedan nije bio u stanju da se
približi Salemu i pomogne davljenicima iz opravdanog straha da će potonuti
zajedno s njim. Salem je, žureći da potone, sa sobom odneo i sve čamce za
spasavanje i ostavio ljude da se snalaze kako znaju i umeju. Začuđujuće je da
je od 180 ljudi, koliko je preživelo, većina uspela da dopliva do obale bez ičije
pomoći. Ostali su, zajedno sa kapetanom Moroom, otišli na svoje poslednje hodočašće.
Na Salemu je, po
zvaničnoj dokumentaciji, bilo 578 putnika i 72 člana posade. Veruje se da je
brod prevozio duplo više putnika, mada za to ne postoje konkretni dokazi. Zvaničan
broj žrtava je 470. Njima je bilo svejedno što su nakon ove nesreće egipatske
vlasti obavezale sve velike brodove da idu „bezbednijim“ putem, zaobilazeći
grebene. Bilo im je svejedno i što je posada dobila silne kritike i što ronioci
egipatske Mornarice nisu uspeli da izvuku sva tela iz potpalublja tokom dana
koji su usledili.
OBILAZAK BRODA
Prva stvar koja ukazuje na veličinu Salem Ekspresa je
propeler kog su uveliko počeli da nastanjuju korali. Ovo je jedan od dva propelera koji se nalazi bliže
površini. Drugi je na tridesetak metara, mnogo bogatiji
koralima. Peščano dno prekriveno je
talasastom plastikom, nekada nadstrešnicom koja je putnicima na palubi pružala
zaštitu od sunca i kiše, otvorenim koferima u kojima više nema stvari, komadima
odeće koju je već teško identifikovati, a među silnom gvožđurijom ugnezdili su
se i jedan televizor i kasetofon. Ovakve stvari kao i dečji ranac i
patika bude sažaljenje i skrušenost pred snagom prirode. Egipćani retko rone
oko ove olupine jer je smatraju pravom grobnicom i misle da mrtve ne treba
uznemiravati. Radoznali strani ronioci, čak i oni koje je inače teško obuzdati
da ne diraju korale i uznemiravaju životinje, mirno i s poštovanjem krstare
pored ovih ostataka.
Kod srednjeg dela
broda, na pesku su poređani čamci za spasavanje. Iznad njih izdižu se dva
dimnjaka i paluba sa nekada belim plastičnim sedištima, prozori bez stakala i
mračna unutrašnjost u kojima danas utočište nalaze jata riba, kao i metalna
ograda na kojoj su se nanizali korali. Na komandnom mostu iz radara mlitavo
vise ogoljene žice. U potpunom mraku prostora za automobile, ko ima prilike da
u njega uđe, mogu se videti gomila kofera, dečji bicikli, lutke i, naravno –
automobili.
Morska stvorenja
koja žive oko grebena Hajndmen polako iskorišćavaju prednosti stambenog
prostora Salema. Ribe-anđeli, leptiri, pegave raže i murine odavno su se
ovde odomaćile. Za zarđalu konstrukciju broda “zalepili” su se mnogobrojni živopisni
korali i lišajevi.
Salem Ekspres je dokaz da je čovek, i pored mnogobrojnih
dostignuća i briljantnog uma, pred prirodom i dalje nemoćan. Na žalost,
verovatno ni 470 nastradalih nije dovoljno da natera ljudski rod da prirodi u
svakoj trci da prednost.
****Salem Express sam prvi put posetila 2005. Vratila sam mu se 2014, uz ista osećanja. Tekst je od onomad, slike savremenije...
Ovde se moze pogledati Film na YouTube o safariju na ostrvima Brothers, na kom se vidi i Salem Express.
