ELEUTHEROMANIA: KUWAKARIBISHA KWA ZANZIBAR!

Jambo, Jambo bwana,

Habari gani,

Mzuri sana.

Wageni, Wakaribishwa,

Zanzibar yetu, Hakuna Matata.*

---

*Zdravo, zdravo gospodine,

Kako si,

Veoma dobro.

Gosti su dobrodošli

na naš Zanzibar, ne brini…

Nemoguće je provesti neko vreme na Zanzibaru i ne naučiti ovu pesmicu. Kad vam jednom uđe u uho, teško izlazi. Odzvanja danima, i vi je pevušite nesvesno, dok vam se pod kožu uvlači i sama životna filosofija Zanzibaraca, Hakuna matata.

Od Dar es Salama do Zanzibara putnike prevoze veliki, udobni trajekti. Pogled na Stoun taun (Stone Town). Zgrada sa visokom kulom je Kuća čuda (House of Wonders).

Nakon što je veliki trajekt, koji nas je vozio iz Dar es Salama, pristao u glavnu luku na Zanzibaru u gradu Zanzibar city (unutar koga je i Stone Town, staro jezgro), prošli smo kroz carinsku proceduru kao da ulazimo u novu državu, iako je Zanzibar deo Tanzanije. Tanzanija je kovanica koju čine Tanganjika i Zanzibar, nakon što su se ove dve države ujedinile 1964. godine. Zanzibar, poznat i kao Ungudža (Unguja), tom prilikom je zadržao neku vrstu polu-autonomije. U sklopu države su i ostrvo Pemba i više manjih ostrva. Etimologija reči Zanzibar vuče korene od persijskog zang (g se ne čita) što znači tamno, crno, i bar što znači obala. Crno se može odnositi samo na boju kože ljudi koji tu žive, nikako na obalu. Boja koja dominira obalom Zanzibara je definitivno tirkizna, i toliko je lepa da je se oko ne može dovoljno nagledati.

Ovo egzotično ostrvo u Indijskom okeanu ljudi naseljavaju preko 20.000 godina, još od kasnog kamenog doba. Ono što ga je povezalo sa svetom jeste trgovina. Od 7. veka Zanzibar, poznat i kao Ostrvo začina, postaje baza trgovaca iz Persije, koji osnivaju prve kolonije u Stoun Taunu (Stone Town). U srednjem veku ostrvo je tačka u kojoj se susreću lokalni trgovci – Bantu i Svahili, sa Arapima, Persijancima, Indonežanima, Maležanima, Indijcima i Kinezima. Sve te kulture natopile su zemlju i obogatile jezik, začinile hranu i ostavile jedinstvene mirise, stvarajući posebnu civilizaciju. Evropljani se iskrcavaju sa Vaskom de Gamom 1498. godine, a Portugalci ostrvo drže dva veka. Njihova čizma je bila toliko omražena da su domoroci zatražili pomoć omanskih Arapa da oteraju bahate strance. I tako je Zanzibar od 1698. pod vladavinom Sultanata Omana. Vladavina Sultanata najviše je profitirala od začina i trgovine robljem, pa bi kroz luku glavnog grada sredinom 19. veka godišnje prošlo i do 50.000 robova. Istovremeno, na zapadu se rađa pokret za ukidanje ropstva, pa Britanci 1842. vrše pritisak na Sultana Saida, dok Kraljevska mornarica pokušava da zavede red na moru. Tek 1873, najviše zahvaljujući zalaganju Dr Dejvida Livingstona, škotskog istraživača i misionara, nakon pretnje da će blokirati ostrvo, Britanci uspevaju da ubede Sultana da potpiše dokument kojim se ukida trgovina robljem i štite oslobođeni robovi. Zanzibar 1890. pada pod protektorat Velike Britanije, dok njim istovremeno vlada Sultan, i takvo uređenje traje sve do 1963. Naredne godine, tokom zanzibarske revolucije, ukida se sultanat, Sultan beži iz zemlje, i proglašava se Narodna republika Zanzibar i Pemba. Već tri meseca kasnije, Zanzibar se ujedinjuje sa Tanganjikom i nastaje Ujedinjena republika Tanzanija.

Sobica za robove u kojoj je nekada držano i po 70 žena i dece. Soba za muškarce je odmah pored, i nije ništa veća.

Vodič nas u Stoun Taunu uvodi u prostoriju u podrumu gde su se držali robovi pre nego sto bi ih izvodili na pijacu. U prostoriji sa niskom tavanicom i minijaturnim prozorom, u koju je jedva stalo nas desetak, i već smo se osećali klaustrofobično tokom samo par minuta boravka, nekada se držalo po 70 žena i dece. Robove su držali u užasnim uslovima i mnogi bi se pogušili ili umrli od gladi i bolesti. Na pazarni dan izvodili bi ih na pijacu i postrojavali po visini. Vezivali bi ih za drvo i bičevali kako bi dokazali njihovu izdržljivost potencijalnim kupcima. Oni koji bi ćutke podneli bol na nogama, postigli bi bolju cenu. Na mestu nekadašnje pijace robova danas stoji Anglikanska crkva, ali su dve prostorije gde su se držali zatočeni robovi sačuvane i otvorene za posetioce. Malo dalje stoji spomenik robovima kao svedočanstvo ljudske okrutnosti s jedne, i stradanja s druge strane. Pred ovakvim prizorom teško je ostati ravnodušan.

Spomenik robovima

Stoun Taun je gradić sa uskim ulicama i zgradama evropsko-istočnjačkih fasada, u koje je ugrađen zanzibarski koral, koji se ovde i dalje naveliko koristi kao građevinski materijal. Prošaran je simpatičnim radnjama sa suvenirima, a male tezge i običaj lokalaca da divane na ulici, daju mu orijentalni prizvuk. Meštani su ljubazni, javljaju se neznancima na ulici i neretko zapodevaju neobavezni razgovor.

Stone Town

Blizu obale stoji najimpozantnija građevina u gradu – Kuća čuda. Nastala je 1883. godine, ubrzo je srušena u kratkom Anglo-zanzibarskom ratu, pa obnovljena 1896. Nekada je u njoj živeo Sultan, a nakon revolucije postaje sedište partije Afro-Širazi. Zovu je Kuća čuda jer je to prva građevina na ostrvu koja je imala struju, vodovod i lift. Danas je tu Muzej zanzibarske kulture.

Kuća čuda - House of Wonders

Stoun Taun ima i svoju tvrđavu, Ngome Konwe, koja potiče iz 17. veka. Sazidali su je Omanci, i u zidinama se jasno mogu videti korali. Danas se tvrđava koristi za razne svečanosti, koncerte i festivale, dok joj tokom dana živoposnost daju male prodavnice sa šarolikom robom i suvenirima.

Ngome Konwe

Šuma u Jozaniju

Ali ono što dominira Zanzibarom nije urbana sredina, već priroda. Ostrvo je opkrojeno prelepim plažama od belog peska, dok se u centralnom delu nalazi Jozani - nacionalni park, prašuma i šuma mangrova u kojoj obitava endemska vrsta malog majmuna – crvenog kolobusa (Procolobus kirkii). Zove se još i Kirkov crveni kolobus, po Ser Džonu Kirku koji je prvi skrenuo pažnju zoologa na ovu vrstu. Kolobus se u Jozaniju može videti sasvim izbliza. Majmuni su navikli na čoveka i ne beže, pa možete stajati tik uz njih dok se oni mirno hrane lišćem i plodovima.

Crveni kolobus

Oko pet kilometara severozapadno od Stoun Tauna nalazi se malo ostrvo Čangu (Changuu), poznatije kao Prison Island. Namera je bila da se tu zatvaraju pobunjeni robovi, međutim, ostrvo je na kraju poslužilo kao karantin za žutu groznicu. Pomorci bi se ovde držali par nedelja, kako bi se sprečilo širenje epidemije.

'Prison Island'

Najinteresantnija atrakcija danas na ostrvu su džinovske kornjače koje su ovamo stigle sa ostrva Aldabra, gde su endemska vrsta, kao poklon britanskog guvernera Sejšela, 1919. godine. Tada ih je bilo samo četiri od kojih je jedna uginula, da bi danas ostrvom tumaralo više od 200.

Džinovska kornjača Aldabrachelys gigantea

Kornjače su ogromne, mužjaci su teški do 250 kg, dok su ženke malo manje i imaju ‘samo’ 160 kg. Hrane se voćem i povrćem, ali nisu gadljive ni na meso – jedu i krabe i uginule kornjače. Najinteresantnija karakteristika ovih kornjača je njihova dugovečnost: na ostrvu Čangu nikako ne mogu da kriju godine jer su im ispisane na oklopima, pa se neretko nailazi na stogodišnjake. Kornjačama se može skroz prići, dozvoljeno je i pomaziti ih, na šta one simpatično reaguju podizanjem glave poluzatvorenih očiju. Spore su i trome, koža im je gruba i hrapava, ali izazivaju strahopoštovanje kada pomislimo kakvim su sve momentima u istoriji ove matorke prisustvovale.

Kizimkazi

Na jugu ostrva nalazi se Kizimkazi, ribarsko selo koje često pohode turisti, najviše zbog ronjenja i delfina. Budimo se pre svitanja da bismo u pola 6 krenuli put Kizimkazija. Od Pađea, gde smo smešteni, ima pola sata vožnje. Još uvek bunovni, ulazimo u čamac i prepuštamo dvojici lokalaca da nas voze daleko od obale. I već kada smo pomislili da je sve to jedna obična navlaka za turiste, vidimo peraja na površini.

Uskačemo u vodu i, na našu veliku radost, nalazimo se u jatu divljih, druželjubivih, plavih delfina. Tri puta se vraćamo na čamac, jurimo za delfinima, i iskačemo u sred jata. Delfini su razigrani i pred nama zaranjaju, prave piruete, prolaze tik pored nas i osmatraju nas pametnim očima. U jednoj grupi jasno se razaznaju tri odrasle ženke i dva veća mladunca. Mladunci zaranjaju ispod majki i vidno su razigraniji. Prave pubertetlije.

Film o ovom prelepom susretu može se videti ovde: Blue Angels of Kizimkazi

Ronjenje na Zanzibaru nije spektakularno, ali je veoma lepo. Dok u okolini Pađea, usled ekstremno izražene plime i oseke, vidljivost može biti loša a struje jake, na severu, kod atola Mnemba, gde je i podvodni rezervat, mogu se videti veoma lepi i veliki korali, jata krupnih riba, veliki broj baštenskih ugora, zelene kornjače, a uz malo više sreće delfini, kit-ajkule i čak i grbavi kitovi. Slično je i na jugu, u Kizimkaziju. Zaroni su prilično plitki, do dvadesetak metara, teren pod blagim nagibom, a temperatura vode u septembru je 26 stepeni. Ronilačkih centara nema mnogo, pa su i cene jake u poređenju sa ostalim egzotičnim destinacijama. Kao i većinu smeštajnih kapaciteta za turiste, drže ih uglavnom stranci, Nemci, a na severu u Kendwi Italijani.

Na putu ka Mnembi. U prvom planu je naš vođa zarona Đango, definitivno unchained.

Matemwe, ribarsko selo, iz koga se čamcem kreće na ronjenje ka Mnembi

U Pađeu je popularan surfing pomoću neke vrste zmaja koja liči na paraglajder (kite surfing), pa je intenzivno plavo nebo i tirkizna boja mora obogaćena i najraznobojnijim zmajevima.

Kite surfing

Egzotici doprinose i Masai u svojim jarko crvenim odorama, koji šetaju plažom i prodaju nakit. Plaža u Pađeu poprima drugačije boje u zavisnosti od doba dana, plime i oseke. Uveče, nisko sunce sa zapada baca dugačke senke palmi po pesku, dok ujutru sunce koje izranja iz mora boji nebo najšarenijim nijansama.

Rano jutro u Pađeu

Tokom jake oseke more se povuče sve do koralnog grebena koji je od obale udaljen više stotina metara. Tada je voda koja ostane do članaka ili, na nekim mestima, maksimalno do kolena. Tu i tamo postanu vidljive male farme crvenih algi, a u daljini se mogu videti meštani kako gacaju po plićaku u potrazi za sitnim mekušcima. Na samoj plaži, može se prisustvovati originalnoj proizvodnji sirovina za konopac: meštani iz peska iskopavaju kokosove ljuske koje su odležale 7 dana u pesku i dovoljno omekšale da se mogu razdvojiti u fine niti koje se potom upredaju.

Velika oseka u Pađeu

Farma crvenih algi

Proces proizvodnje vlakana od kokosovih ljuski za izradu kanapa. Ovakav kanap je vrlo izdržljiv i čvrst jer je kokos otporan na morsku vodu, za razliku od običnog kanapa.

Kada se malo odmakne od plaže, ulazi se u selo koje se sastoji od brojnih, raštrkanih kućica od blata i korala. Ponegde vam put preseče krava, a negde uznemirite grupu mršavih kokošaka ili pataka.

Jedna tipična zanzibarska ruralna sredina

Narod je ovde izuzetno siromašan, i to je vidno na svakom koraku. Povremeno vam to budi osećaj krivice, ali i zahvalnost uz spoznaju koliko mi zapravo imamo a da toga nismo ni svesni. Statistike kažu da 12% dece na Zanzibaru pati od akutne neuhranjenosti. Životni vek ovde je 57 godina (svetski prosek je 67,2), i to je veoma vidno, jer, dok šetate po selu, skoro uopšte ne vidite stare ljude.

Život dece na Zanzibaru drastično se razlikuje od života njihovih vršnjaka na zapadu.

Tokom našeg boravka u Tanzaniji odvija se izborna kampanja. Lokalci kažu da je glavni kandidat dobar, i da obećava besplatno školovanje za sve. Dosadašnja vlada je uništila zemlju, kažu. Toliko prirodnih bogatstava, a takvo siromaštvo. Ipak, narod nije poklekao duhom. Nasmejani su, uljudni i dovijaju se da sastave kraj s krajem. Hakuna matata.