Tri džointa i dve čaše vina

Ono po čemu je Holandija sigurno najpoznatija jeste slobodna prodaja lakih droga. Još 1976. ozakonjena je ograničena prodaja i kontrolisana upotreba marihuane u takozvanim kofi šopovima (coffee shop). Trenutno ih širom zemlje ima oko 600, a osnovna ideja je da se spreči ilegalna mreža uličnih dilera i kontroliše kvalitet lakih droga. Takođe, kako je zabranjeno voće najslađe, logično je da će se upotreba droga smanjiti ako se legalizuje, što potvrđuju i statistike: samo 7% odraslih Holanđana i 7,8% adolescenata danas koristi drogu, dok, poređenja radi, 78% odraslih i 43% adolescenata redovno konzumira alkohol.

Međutim, da li je opšte dobro i altruizam jedini motiv za legalizaciju lakih droga? Ako u pomoć opet prizovemo statistiku, saznaćemo sledeće: od sredine 2014, holandski Zavod za statistiku u bruto nacionalni prihod uključuje i porez koji se ubere od prodaje lakih droga. Po njihovim podacima, prihod od trgovine kanabisom je vrtoglavih 1.039.000.000 evra. I taj podatak uopšte ne čudi, jer su kofi šopovi Meka za turiste. Retko ko će doći u Holandiju a da ne iskusi i taj fenomen.

I tako, kada su mi nedavno dve prijateljice došle u posetu, izrazile su želju da odemo do jednog od kofi šopova u Hagu. Ovde ih ima, mada ne toliko kao u Amsterdamu, a jedan od poznatijih je Cremers u ulici Prinsestraat.

Na ulazu u Cremers je minijaturna radnja, poput trafike. U njoj red. Uredno stajemo u red, kao đaci u školskoj menzi. Ispred nas jedan krezubi džanki drži govor koji ni sam ne razume. Kada smo došle na red, mladić sa dredovima, rastafarijanski usporene motorike, upita nas šta želimo. Obratile smo mu se na engleskom, pokazujući na detaljni spisak i cenovnik, poput onog u Mc Donaldsu, i zamolile da nam preporuči nešto uobičajeno i opuštajuće.

- Zamotan?, reče on na srpskom.

-Where are you from?, upitasmo ga

-Serbia, reče, iskeženo.

-Pa što pričamo na engleskom?!?

Ismejasmo se i kupismo tri džointa, uredno spakovana u plastične futrolice.

Kada smo ušle u Cremers, kafić je bio skroz pust. Rekoše nam da se može zapaliti u podrumu. Spustismo se niz stepenice, do bara koji je odmah na početku, i tu zatekosmo pravi 'terarijum', staklom izolovani, minijaturni prostor, u kome je napakovana gomila aktivno dimila. Dovoljno je bilo da se samo pogledamo i prećutno donesemo odluku da svoju vutra ponesemo kod mene u stan i zadimimo na miru. Ipak smo mi dame u godinama koje cene udobnost.

Kako je, na nesreću, u mom frižideru bilo pola flaše vina, njih dve su se odmah mašile za čaše, dok je mene interesovalo samo da zapalim i  još jednom dokažem svoju teoriju da na mene i moj dominianti racio trava nema baš nikakvog uticaja. Sve jedno, zabava je bila u toku, uz neizbežno kikotanje i bezbroj pošalica. I tako, nakon što su moje prijateljice gucnule po pola čaše vina, zapalismo svaka po džoint. Ja izduvanih ceo, zaista u potpunosti potvrđujući sopstvenu teoriju. Druga svoj baci na pola i otrča do toaleta odakle su zvuci jasno govorili da joj je pripala žestoka muka. Treća se oklembesi na trosedu, opustivši ruke pored sebe, dok joj je lice poprimilo mrtvačku boju a usne pomodrele. Ja sam za to vreme trčkala od jedne do druge, proveravajući da li dišu i ponavljajući u sebi broj telefona hitne pomoći. Umesto obećane opuštenosti i poboljšanja raspoloženja koje je trava trebalo da mi donese, u mojoj trezvenoj glavi rasla je samo briga.

Nakon nekog vremena, 7 povraćanja i još uvek modrih usana, moje prijateljice se povukoše u gostinsku sobu i odoše na spavanje. Do pola noći sam osluškivala da li dišu, sve vreme se pitajući kako je ista trava imala potpuno različit uticaj na nas tri.

Ujutru, neispavana i sa glavom kao od kamena, zatekoh svoje prijateljice kako se kikoću u krevetu. Opisale su mi svoje halucinacije, let između dve kompozicije voza, propadanje kroz vazduh... Zapanjena, ukucah u Google 'marihuana u kombinaciji s alkoholom', i počeh da se smejem na sav glas. 

'Nikako se ne preporučuje upotreba marihuane, ni sa najmanjom količinom alkohola, jer alkohol znatno pojačava dejstvo opijata'.

Naravoučenije: Googlaj pa duvaj.

Čaša vode

U našim krajevima čaša vode ima posebnu simboliku.

'Ma ni čašu vode da mi ponudi.'

'Treba da imaš nekoga, čašu vode da ti doda kad zanemoćaš.'

Čaša vode je najosnovnija jedinica mere za određivanje nivoa ljudskosti, reklo bi se.

U četvrtak sam za vreme pauze za ručak sa dve koleginice otišla u piceriju Pastanini  u ulici Frederik Hendriklaan. Do nje ima desetak minuta hoda, pa je zgodno mesto za druženje tokom jednočasovne pauze. Došla je konobarica, naručile smo tri pice. Jedna koleginica je tražila kola kolu, a druga je pitala da li može da dobije čašu obične vode. Mlada konobarica je pocrvenela, uznemirila se i započela, očigledno unapred uvežbani govor:

-'Znate, mi mi mi ne možemo da dajemo vodu! Možete naručiti neko piće, ali običnu vodu sa česme ne, ne možemo da vam damo!' – sasula je, mucajući kao uzbuđeno dete koje uz veliku tremu odgovara lekciju u školi. I kao poslednji argument, ponosna što se setila, saopšti nam sledeće:

– 'Znate, nama je godišnji račun za vodu 2000 evra, i mi ne možemo da delimo vodu!'

Potom se okrenula ka meni i ja sam joj se, uz veštački osmeh koji sam ovde naučila (onaj gde se poviju samo usta, a oči se ne smeju), zahvalila i rekla da ne želim ništa da pijem.

Pica je bila ukusna, ali i najdivnije jelo na svetu ne bi moglo da zamaskira gorak ukus u ustima nakon ovog ispada. Nažalost, Pastanini nije jedino mesto gde vam se ovako nešto može dogoditi. U Holandiji po restoranima ne daju vodu. Ali zato se nimalo ne libe da vam u flašicu vode sipaju česmovaču i naplate je 2.5 evra kao mineralnu vodu. Jedna od stvari na koju su me upozorili kada sam ovde stigla bila je da pazim, naročito u restoranima na ševeningenskoj plaži, kada naručujem običnu flaširanu vodu – ako mi je donesu sa otvorenim čepom, znači da je unutra česmovača.

Po povratku u kancelariju prepričavam ovaj incident kolegi koji je Irac ali već dvadesetak godina živi u Holandiji. Iznervirano mi opisuje sličnu scenu kada je sa porodicom i prijateljima otišao u restoran u centru, svi su naručili hranu i piće, samo je njegova ćerka želela običnu vodu. Dete jednostavno nije htelo ništa drugo. Došao je šef restorana i očitao im sličnu bukvicu. Onda se kolega odmah prisetio i kontra-scene kad je bio u Beogradu pa je s prijateljima otišao u restoran, i konobar je odmah, ni ne pitajući, doneo bokale vode i čaše za sve.

Svako ko vodi restoran a ima i trunku zdravog razuma biće svestan da je mnogo bolja računica da poveća cenu obroka za 50 centi i gostu bez pogovora da čašu obične vode, nego da se izgovara visinom komunalnog računa. Koja je onda logika Holanđana? I čemu ovaj potpuno besmisleni tvrdičluk? I kako to da, kad putujem na daleki Istok, u najsiromašnije krajeve sveta, nikada neću naići na sličnu situaciju, naprotiv, pre ću doživeti da mi ljudi koji najmanje imaju najviše ponude.

Para na paru, vaška na vašku. Po teoriji o kolektivnom nesvesnom u psihologiji, navike, strahovi, običaji prenose se ne samo putem predanja, već i kroz podsvest jednog naroda, grupe, porodice. Ono što je kolonijalizam doneo Holanđanima je izuzetno bogatstvo, mogućnost da školuju svoju decu na najboljim univerzitetima, da putuju, da ulepšavaju svoje fasade i ulice, grade parkove i troše novac čak i na trivijalne, detinjaste stvari. Ali isto tako im je doneo i duboko uvreženi običaj da grabe, bez trunke griže savesti. Slučaj sa čašom vode u restoranu je jedan od mnogih koji mi se ovde dogodio, i možda najbanalniji. Na svakom koraku ovde se nude usluge koje malo vrede a mnogo koštaju. Pritom nije dovoljno da vam samo naplate. Daće sve od sebe da vas ubede da je to što oni rade najbolje, a da ono drugo (za šta apsolutno znate da je dobro) ne vredi, i ponudiće vam čak i 'naučne' dokaze. Sve što mogu, naplatiće vam godinu dana unapred. Daćete jednu paru da uđete u kolo, a izlazak iz kola je skoro nemoguć. Članarina u teretani ili za bilo koji sport je neprikosnoveni ugovor, i lakše je razvesti se nego raskinuti članstvo. Novac se skida sa računa putem direktne naplate, pa vi nemate ništa s tim, ne treba da razmišljate niti da preispitujete. A kad smo već kod vode, nedavno mi je stigao basnoslovni obračun, i najavljena direktna naplata: 65 evra za poslednja tri meseca, plus 405 evra unapred, za godišnji obračun. Kada sam pozvala kompaniju i rekla da mi je njihova računica sumnjiva, dobila sam odgovor da je 405 evra zaista mnogo. 'A kako to da se niste prešli da mi zaračunate manje', našalih se, iako sam znala odgovor: u kolektivnom nesvesnom je zapisano da se uzima, a ne da se daje.

Sećam se svog proputovanja kroz Indoneziju i neobaveznog razgovora s jednom ženom na ostrvu Java:

-'Znate, nas su Holanđani držali u ropstvu triiii veeekaaa!', rekla je razrogačenih očiju, 'sve su nam pokrali'.

-'Da, znam kako se osećate', odgovorila sam sažaljivo, 'mi smo pod Turcima bili pet vekova'.

-'Jaaaaoooo….', odmahnula je glavom, zatvorenih očiju.

Nažalost, ono što kolonizatori otimaju nije samo materijalno blago, već i samopouzdanje jednog naroda, svest o kolektivnoj vrednosti. Jer otimač će, baš kao i prodavci ovde, koji teže da me ubede da je bofl  koji nude za velike pare najbolji na svetu, iako su svi svesni da ne vredi ni pišljiva boba, širiti svest o svojoj vrednosti, nadmoći, superiornosti, a potlačeni, pokradeni narod će u to poverovati. Poverovaće kako je sve što njegova zemlja nudi bezvredno i jadno, poverovaće kako je život na zapadu lagodan i lep, i kako se iza tih nagizdanih fasada krije udoban i kvalitetan život.

Fasade kriju još jednu simboliku. Da, ove prelepe fasade od dekorativne cigle, sa kitnjastim zabatima i ba-reljefima, sa velikim prozorima i izrezbarenim drvenim oknima. Jer kad se nađete sa druge strane te fasade, hodaćete po podu koji odskače i škripi, boraviti u prostoriji koja je neudobna i hladna jer su prozori jednostruki, ne dihtuju, neki čak ne mogu ni da se zatvore. Moraćete da budete intimni s komšijama jer se ovde zvuci ne mogu sakriti, zidovi su tanki, vrata kao da su od kartona, a ne drveta. Juče sam čak saznala da su i temelji nepostojeći. Ceo grad Hag sazidan je na peskovitom tlu. Temelj, onakav kakav mi poznajemo, ovde ne postoji, već se zgrada pravi na nabijenom pesku. I tako, ako vam padne na pamet da dozidate podrum, samo pozovete kompaniju koja usisava pesak. Lisabonski Mariz de Pombal bi se uhvatio za glavu, on koji je osmislio detaljne temelje grada nakon razornog zemljotresa. Ali, bitno je da je fasada lepa, i kada turisti dođu u Niske zemlje, skroz su impresionirani.

Ljudske fasade su slične. Svi su veoma ljubazni, ali ako naiđete na problem i ako vam je učinjena nepravda, svi će vam uzvratiti, uz najširi osmeh, rečima koje kao da su prekopirane iz nekog udžbenika o komunikaciji. Svi tačno znaju kako da vam odgovore i kako da vas na lep način otkače. I pritom zadrže vaš novac. Tako su i prava potrošača samo još jedna fasada. A nepostojanje očigledne agresije je zamenjeno tom kurtoaznom, latentnom, od koje se ledi krv u žilama.

Kada sam tek stigla u ovu zemlju, pre 5 meseci, u neobaveznom razgovoru sa jednom starijom Holanđankom, saznala sam da je njihov najveći problem što im mladi, obrazovani ljudi masovno odlaze iz zemlje.

-'Eto, oni odlaze, ne dopada im se klima', rekla je tad.

-'Zato vi dobijate naše mlade, obrazovane ljude', odgovorila sam joj.

Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da je ona u zabludi – mladi, obrazovani Holanđani ne beže iz svoje zemlje zbog loše meteorološke slike, već zato što umeju da misle. Oni shvataju koliko je materijalno ovde bezvredno i svedeno na apsurd. I kakva se cena plaća za 'udoban' život. I da ovo nije pravo, slobodno, demokratsko, čak ni kapitalističko društvo, već robovlasničko. Njima nije dovoljno da im se da hleba i igara da bi ćutali i dopuštali da ih država dere. Oni odlaze u daleke, tropske, siromašne zemlje, i tamo im je dovoljna trščana koliba i široko nebo. Mnoge od njih sam i srela na svojim putovanjima po dalekom istoku. Dosta njih drži ronilačke centre, i vode ih sasvim korektno, a izuzetno su pouzdani podvodni vodiči. Mnogi završe fakultete i odlaze u daleke krajeve da pronađu sebe, jer to kod kuće ne mogu. Kod kuće bi morali da se pronađu u trgovačkim ponudama tipa 'platiš dva, dobiješ tri', ili 'za jedan par kupljenih loših, neudobnih i ekstremno ružnih cipela koje koštaju 150 evra, dobićeš 50% popusta za kupovinu drugog para'. Oni danas rade upravo to što su nekada radili umetnici. Beže. Eskapizam je izlaz za misleće. S tim što oni sada mogu da promene geografsku širinu, dok su umetnici, nekada, bežali u svet koji su sami stvarali.

Nažalost, naši mladi ljudi beže jer veruju u propagandu koju o sebi šire veliki i moćni. A veliki i moćni zapravo jedva čekaju na emigraciju, jer im je to sveža krv koju mogu da piju, sve dok se ovi ne osveste, ako se uopšte osveste. Ako se i osveste, biće podjarmljeni ugovorima, kreditima, rokovima…  Ono što nama kod kuće nedostaje, novac, veća plata, bolji standard, možemo izgraditi samo ako povećamo svest o sebi i iskorenimo osećaj niže vrednosti koji kao nacija svi nosimo. I ako to uspemo, niko nam neće biti ravan, jer ono što mi imamo, a oni nemaju, ne može da se kupi parama.

Danas ceo dan kiša ironično zaliva holandske ulice. Voda na sve strane, a čaša prazna.

Mistična energija Mondriana

Nedelja je počela kišom i olujom. Idealno vreme za muzej. Haški Hemente muzej (Gemeentemuseum) ima sjajnu postavku moderne umetnosti, naročito Mondriana i umetnika pokreta De Stel. Zapravo, kolekcija Mondriana u ovom muzeju je najveća na svetu, sa preko 300 njegovih radova.

Nakon Prvog svetskog rata Holandija je bila pretežno zemljoradnička država, a prirodom su dominirali živopisni pašnjaci i gazdinstva. Baš kao i vekovima pre, slikari su nalazili inspiraciju u tim predelima, kao i u večitoj metamorfozi oblaka koje vetar nosi brže nego igde drugde na planeti. Među njima bio je i Mondrian, koji je pratio put starih, realističnih umetnika. Ali nešto je tu nedostajalo. Jer, kao što se i Holandija menjala u to vreme, morala je i umetnost, i to u pravcu urbane kulture. Godine 1917. grupa mladih umetnika, tražeći nešto novo što bi im pomoglo da pokrenu metamorfozu umetnosti, osniva časopis De Stel (De Stijl, stil na holandskom): Pit Mondrian, Teo van Dusburg, Vilmoš Husar i Bart van der Lek. Onako kako samo drčna mladost ume, bili su čvrsto rešeni da promene svet. Više neće biti granica, komad nameštaja može biti kao skulptura, a život može biti kao umetnost. Zastarele forme umetnosti više nisu 'pile vodu' u svetu promene, svetu kome je bilo potrebno novo tlo za razvoj nakon bure Prvog svetskog rata. Ali inspiracija je upravo došla iz starih formi, naročito iz prirode.

Mondrianova rana faza: Polje s drvećem u suton, 1907.

Počevši slikarsku karijeru oko 1905. klasičnim pejzažima u kalvinističkoj tradiciji trezvene umetnosti, a pod uticajem modernih umetničkih pokreta, impresionizma i kubizma, kao i teozofije ali džeza i plesa, Mondrian je u jednom trenutku pribegao pojednostavljenju elemenata kako bi prikazao duhovnost koja leži ispod vidljivog, opipljivog. Već dve godine kasnije, na njegovom platnu dešava se eksplozija boja protkanih simbolikom, koja postaje poznata pod nazivom luminizam. Još koju godinu kasnije, Mondrian drastično redukuje oblike i pretvara ih u apsolutnu apstrakciju jednostavnih linija i bazične palete.

Mondrijanov put u apstrakciju je očigledan, a odvijao se veoma brzo: Šuma pokraj Oela, 1908.

Drvo jabuke u cvetu, 1912.

Mondrian je duboko verovao da umetnost reflektuje skrivenu duhovnost prirode. Svodeći tematiku na osnovne elemente, nameravao je da otkrije suštinu mistične energije koja vlada prirodom i svetom. Čista apstrakcija i svedena paleta izražavale su utopijski ideal opšte harmonije u samoj umetnosti. Na taj način, umetnost je trebalo da prevaziđe postojeće podele u kulturi, stvori idealnu harmoniju, ujedini i iznedri jezik kojim bi govorili svi, kako bi se pronašao put do iskonske istine i čistote.

Pobednički bugi-vugi, 1942-44.

S takvim širokim pogledom na svet i kosmopolitanizmom, De Stel je uspeo da prevaziđe granice Holandije i postane svetski pokret. Vizuelni jezik ovog pokreta postao je poznat u umetničkim krugovima kao 'nova plastika' ili 'neoplasticizam'. Njegova osnova bile su vodoravne i uspravne linije, osnovne boje – crvena, plava i žuta, i ahromatske, ne-boje – bela, siva i crna. Međutim, iako je pokret imao svetski uticaj, njegovi pripadnici nisu morali daleko da idu da bi našli inspiraciju. I sam holandski pejzaž je veoma sveden, precizan, ravan, geometrijski podeljen kanalima, jarkih boja iz osnovne palete. I tako je sve krenulo iz jedne tačke, obišlo svet, i vratilo se u istu tačku.

Pokret De Stel nije se zadržao samo na platnu. Njegovi zagovornici bili su svestrani pa su koncepte prenosili i u prostor, dizajn nameštaja, arhitekturu, čak i modu. A mi možemo biti ponosni jer je Narodni muzej u Beogradu prvi u svoju stalnu postavku uključio i Mondriana (Kompozicija II iz 1921.)

Dizajn dečačke sobe za porodicu Brujnzel Vilmoša Husara (Vilmos Huszar)

Nameštaj pokreta De Stel

Iv Sen Loren, kolekcija jesen-zima, 1965.

Još malo Mondriana

Herard Hordajk, Portret Pita Mondriana, 1927.

Husarova Kompozicija sa klizačima

Pacijent, Bart van der Lek, 1912.

Dva platna Tea van Dusburga

Mondrianova Evolucija, triptih iz 1911.

Hemente Muzej (Gemeentemuseum) u Hagu

Jedan dan u životu običnog haškog rezidenta

Ako vam je dobro, onda ništa.

Ovih dana je u Hagu neobično toplo. Juče je temperatura u jednom trenutku dostigla 31 stepen. Stanovi, koji kao da su od kartona, bez izolacije, sa ogromnim jednostrukim prozorima, zagrejali su se u trenutku poput furune. Juče je takođe bio dan kada sam konačno dočekala svoj termin kod fizioterapeuta. Obratila sam im se po veoma toploj preporuci, moleći za termin što pre, jer sam u velikim bolovima zbog uobičajenog problema koji imam i kog u Beogradu uspešno rešavam. Sledeći slobodan termin bio je za 7 dana. Počeh od blata da pravim svoje fizioterapeute koji mi uvek odmah nađu termin i obuze me užasan osećaj nostalgije.

Nakon 7 dana dočekah taj termin, u međuvremenu bol se još više pojačao. Izašla sam pola sata ranije s posla, jer im je radno vreme isto kao i svima ostalima, pa nema kompromisa. Inače ovde se ne ide kod lekara za ovakve probleme, već direktno kod privatnog fizioterapeuta koji je za to obučen (tj. prošao izvesne kurseve). Pošto sam terapeutkinji dala prevod svoje dijagnoze, usledio je komentar 'A, pa vi baš imate veliki problem'... nakon čega sam dobila izdeklamovan spisak simptoma koje verovatno osećam, kao da već to i sama ne znam. Potom mi je prišla i pritisla tačku na ramenu.

-Ako pritisnete ovu tačku bol će nestati u roku od 30 sekundi. To možete raditi koliko god puta želite tokom dana, potpuno je bezopasno.

-Volela bih da postoji dugme na koje može da se isključi bol, ali nisam baš sigurna da je to moguće, odvratih, dok je njen prst i dalje stajao na mom ramenu.

-O, moguće je, moguće je, evo, jel prestalo?

-Pa nije, odvratih, suzdržavajući se da ne zakolutam očima, prizivajući sve zen mantre da me spreče da ne eksplodiram.

-Postoje i injekcije. Ali za to mora da se ode na Pain Clinic, reče ona, sklonivši prst sa 'dugmeta'.

-A kakve su te injekcije?

-NSAID, to vam odmah olakša bol.

-Hvala lepo, rekoh, ja sam ovaj problem do sad kod kuće uvek uspevala da rešim fizioterapijama. Moja doktorka bi mi prepisala masažu ramenog pojasa, ultrazvuk i laser... – nisam stigla ni da zavšim, prekinula me je hitro:

-Ne, ne, mi to ne radimo, to ne pomaže!

-Ali meni je veoma pomagalo, i bol bi se smanjio već nakon prve terapije, rekoh dok je hvatala dah.

-Ne, to je naučno dokazano da ne pomaže!

-Dobro, i šta je vaš plan sada?

-Planiram da oslobodim sve ispod C5 i C6.

-Ali kako, manuelnom terapijom?

-Da, mi ovde ne koristimo nikakve sprave, reče ponosno. – Da vidimo kad je slobodan sledeći termin... za dva dana?

-U redu, za dva dana, ali šta ćemo sada?

-A, pa pola sata je prošlo, sad ne možemo ništa!

Praktično me je izgurala iz ordinacije. Ova 'stručna' konsultacija košta 16,50 eur. Manuelna terapija je 45 eur po terminu. I silno me zanima kako će to da izgleda.

Trudeći se da koliko-toliko sebi olakšam bol, reših da odem na obližnji bazen i probam da se isplivam, iako su me kolege već upozorile da je tamo skoro nemoguće plivati. Hag pati od akutnog nedostatka olimpijskih bazena. Meni najbliži bazen je 25-metarski. Ulazim u autobus u kom ne može da se diše. Ventilacija radi i duva vreo vazduh. Beogradski autobusi mi u ovom trenutku deluju kao oaza. Dolazim do bazena, i na biletarnici mi čovek kaže:

– Vi ste jedanaesta osoba u bazenu, moći ćete da plivate po dužini!

-Odlično!, odvratih.

-Šta je tu odlično?, brecnu se na mene ljutito.

-Za mene je odlično, a za vas ne znam...

-Za nas to uopšte nije dobro.

Silno 'zabrinuta' zbog njegovih problema, uđoh u svlačionicu, pa potom odoh do bazena. Vidim da je bazen podeljen pomoću plovaka na 4 dela, pitam redara koji sedi pored jel mogu da plivam bilo gde. Odgovara potvrdno, na šta ja uđem u prvi deo gde je bio samo jedan plivač. Uz ivicu bazena stoje dve stamene žene u uniformama koje neodoljivo podsećaju na redarke SS divizije, i drže dugačke štapove. Počnem da plivam, i nakon neke četvrte dužine osetim motku na nozi.

-Možete li da pređete u drugu traku, ova je za časove plivanja!, uzviknu Helga oštrim, naredbodavnim glasom.

Pređem u drugu traku gde je već bilo 7-8 ljudi koji su radili sve samo ne plivali. Pokušavajući da nekako stignem do druge strane bazena, morala sam da upotrebim razne manevre, pazeći da izbegnem sudar. Odmah je ponovo usledio štap na nozi.

-Možete li, molim vas, da plivate u krug?, reče Helga br. 2.

Udahnuh duboko, i nakon osmatranja terena, videh da u poslednjoj traci ljudi zaista plivaju, tj. bar se kreću kroz vodu, ako zanemarimo stil. I tako pređem u tu traku za koju se ispostavilo da je 'brza traka'. Na jedvite jade isplivah svojih 50 minuta, i krenuh do tuševa koji su odmah do bazena. Tuševi su samo za ispiranje, nema šamponiranja. U delu sa kabinama za presvlačenje stoji malo ogledalo, i pored njega dva aparata, poput sušača za ruke. Metod sušenja kose poturanjem glave pod aparat nisam imala želju da isprobam, sreća pa je bilo toplo. Ali sam potražila utikače, misleći da ako dođem ovde zimi, ponesem svoj fen. Nema ni jednog.

Otišla sam s bazena, ne mogavši da odagnam tihu patnju za Tašmajdanom i našim ronilačkim treninzima. Jeste, Taš je star. Jeste, na dnu ima peska i klupčiča kose (kojih je, usput, bilo i ovde), jeste, svlačionice su stare, ali ništa skučenije nego ovdašnje. Jeste, tuševi su stari i često neki od njih ne rade, ali tu mogu pošteno da operem kosu i potom je osušim u prostoru koji je specijalno tome namenjen sa mnogo utikača. Jeste, na Tašu nema šarenih nalepnica i pločica i voda je često hladna, ali Taš ima dva olimpijska bazena o kakvima Hag može samo da sanja. I to bez SS redarki koje te mlate štapom. Uz sve naše probleme i nelagodnosti, Taš je premija.

Izašavši s bazena uputila sam se ka obližnjoj tramvajskoj stanici jer su tramvaji prostraniji i u njima sigurno nije vruće kao u autobusu. Na stanici je bila gomila ljudi. Nakon desetak minuta pojavio se apsolutno prepun tramvaj koji nije ni stao na stanici. Pet minuta kasnije drugi, ista priča. Nakon 15 minuta došao je treći, krcat, stao, neka vrata su mogla da se otvore, neka nisu. Ali ući je bilo nemoguće.

-Pa pi**a vam materina! – viknula sam na sav glas.

Nikada do sad u životu mi se nije desilo da naglas pričam sama sa sobom na ulici, a kamoli da psujem.

Otišla sam kući peške. Moj povratak u vreli, kartonski stan sa basnoslovnom kirijom trajao je ukupno sat i 15 minuta. Istuširala sam se, polepila anti-reumatske flastere po sebi, popila pola bromazepama i otišla na spavanje.

Sutra je novi dan. A Srbiju više niko da mi ne dira.

U čauri panteizma

Juče me je, tokom uobičajene popodnevne šetnje, put naneo u obližnju šumu. Svakim mojim korakom, široke krošnje prigušivale su zvuke gradske vreve i saobraćaja. Iako je bilo vedro i sunčano, u šumi je bilo senovito i prijatno prohladno, a drveće me je zapahnulo svežim vazduhom na koje je moje telo, nenaviknuto na čistotu prirode, reagovalo kratkotrajnom vrtoglavicom. Asfaltirane stazice, prekrivene naslagama trulog lišća i nanosa zemlje, omogućile su mi mek hod i privid odsustva civilizacije.

Šetajući i dišući duboko, osetih kako mi se ramena lagano opuštaju, a misli udaljavaju od problema koje donosi život u kvazi-uređenom društvu, društvu koje je navedeno da duboko veruje da je slobodno a da pritom ni ne primeti ekstremni stupanj ropstva svake jedinke u njemu. S namerom da u celosti sa sebe svučem osećaj koji mi se u tom trenutku gadio, osećaj okovanosti za bezizlaz ljudske rase, i do maksimuma pojačam ton šume, priđoh visokom i vitkom platanu, stabla patiniranog mahovinom, i spustih ruku na deblo. Spokojno drvo je na čudotvoran način okrenulo dugme na mom tranzistoru i smanjilo mi buku u glavi. Trivijalne misli, za koje smo podlim trikom društva navedeni da verujemo da imaju krucijalni značaj po našu egzistenciju, ustupile su mesto iskonskom miru, onom koji nam kaže da ništa osim ovog trenutnog daha nije stvarno.

Neki čudesni lahor obavi mi telo, i na leđima osetih nežni dodir. Na moje iznenađenje, ali bez ikakvog osećaja straha ili nelagode, ugledah granu koja se povila iza mene. Usledila je i druga grana, sa suprotne strane. Ona iznad moje glave savila se blago i preplela sa prethodne dve. Grančice koje se račvaju iz njih, i pripadajuće im lišće, uz pucketave zvuke, napraviše postepeno neku vrstu čaure koja mi je nežno obavila telo i dovela ga u skoro bestežinsko stanje. Uz osećaj potpunog spokoja sklupčah se u zagrljaju drveta, dok su mi čulima do uma dopirali svi zvuci i mirisi šume. Kroz filter zatvorenih očnih kapaka prodirala je svetlost koja je na zidu moje svesti oslikavala nežne obrise krošnji. Njihov očaravajući ples uljuljkao me je skoro hipnotički u veru da je moje mesto na ovom svetu i u ovoj telesnoj spoznaji koju zovemo život, ali u čije opipljivo postojanje nikada nismo potpuno sigurni, upravo tu, u čauri mog drveta-zaštitnika. Kovrdže lahora koje su dopirale kroz šupljine čaure kao da su prolazile i kroz mene, a sunčevi zraci na mom telu nisu pravili senku, već su, kao kroz lupu, obasjali ceo univerzum u meni, dok je čaura tu zaslepljujuću svetlost štedro čuvala samo za mene.

Iako je čaura bila zatvorena, istovremeno je u meni budila osećaj velike slobode, kao i spoznaju da je taj 'oklop' potpuno nematerijalan, eteričan, i da imam moć da ga razgrnem u svakom trenutku. I upravo zbog te spoznaje nije ni bilo potrebe da ga se oslobodim. Sva ta ušuškanost zaštitom koja ne guši, davanjem koje ništa ne traži zauzvrat i ništa ne implicira, opustila je u meni svaki mišić, svaku tetivu, koje je višedecenijsko povinovanje normama civilizacije zatezalo poput strune violine, na neprimetan i perfidan način, dovodeći ih do stanja pred pucanje i totalni krah.

Plutajući u osećaju potpunog zaceljenja, otvorih oči. Iznad sebe ugledah dva nepoznata, zabrinuta lica.

-Jel vam dobro?

-Nikad bolje, odgovorih, ne prepoznajući sopstveni glas. 

  

  

Noći vatrometa

U subotu uveče zaputih se ka plaži da vidim vatromet, pridruživši se reci ljudi koja je pristizala svim mogućim prevoznim sredstvima. Sada se već dan skratio, pa je mrak u pristojno vreme, suton je 'već' oko pola 10. Na plaži je gužva, i najiskusniji su zauzeli pozicije na klupama i poneli ćebiće. Na pučini sunce tone u dugoj ružičastoj štrafti koja još više naglašava niz remorkera i pontona, nekih 300 metara od obale.

Festival vatrometa na Ševeningenu održavao se povremeno još od 1907. godine, a redovno od 1947. Nekada su se rakete ispaljivale sa plaže, a sada se koriste pontoni koji se za tu priliku dovlače iz Roterdama. Festival je međunarodni i takmičarski, i ove godine, pored Holandije, učestvovale su Belgija, Južna Koreja, Kina, Italija, Španija, Poljska i Nemačka. Šou traje 4 dana, sa po dva takmičara svake večeri. Postoje strogi propisi, na primer budžet je ograničen, može se ispaliti do 2000 vatrometa tokom 10-13 minuta, a ocenjuju se boje, oblici, originalnost, struktura i redosled ispaljene pirotehnike.

Tačno u 10 sati na jednom pontonu pojavila se jarko crvena linija i predstava je počela. Deset minuta spektakla užarenog spektra najrazličitijih šara i oblika naspram tamnog neba, propraćenog neverovatnim zvucima koji podsećaju na taktove muzike Žan Mišel Žara. Stojim i gledam, i zamišljam da Opština Palilula ima jednog dana takav višak novca i manjak problema da može da organizuje takmičenje u vatrometu na besprekornoj, od deponija i smrada očišćenoj obali Dunava. Prosto sam ljubomorna.

Nakon desetak minuta veličanstvenog prizora propraćenog uzdasima i uzvicima iz publike i finalnog gromoglasnog aplauza, dok je vazduh još uvek prožimao miris baruta, gomila se malo promeškoljila, prošetala, da bi u pola 11 započela nova desetominutna predstava. Iako se odupirem, ne mogu a da se ne setim NATO bombardovanja i raketa koje smo posmatrali sa vrha osmospratnice koje su svake večeri gađale Pančevački most. Slični zvuci i mirisi, a mi polu-ludi stojimo i navijamo, aplaudirajući svaki put kad PVO obori neprijateljsku raketu. Pitam se da li to samo ja, ili svi ljudi sa naših prostora nose 'prtljag' teške prošlosti svuda sa sobom koji potpuno odudara od bezbrižne, čak naivne atmosfere  Zapada i ne dopušta nam da uživamo bez asocijacija na protekla burna vremena.

Spektakl je gotov, rulja se komeša i lagano napušta plažu, a ja se nadam da više nikada neću osetiti miris baruta koji potiče od bilo čega drugog osim veselog i bezbrižnog vatrometa.

 Film o ovom događaju može se videti ovde 

Holandski Liliput i priča o Džordžu

Već dugo vremena se razmišljam da li da odem u Madurodam, jer vidim da su mišljenja oprečna. Ima oduševljenih, mnogo više razočaranih. Ali kako to obično ide u životu, najbolje stvari se dešavaju kada očekivanja ostavimo po strani.

Ulaz u Madurodam i veliki portret Džordža Madura na jednoj od 'brana'.

Ulaz u Madurodam nalazi se između dve travnate 'brane', karakteristične za ravnu Holandiju. Na jednoj od njih čovečuljak prstom zatvara pukotinu iz koje curi voda. Oko brane je kanal u kom plivaju ukrasni šarani, zjapećih ustiju usisavajući svaku jestivu trunku sa površine. Nakon što vas na biletarnici orobe za 16 evra, stazica vodi do vrata koja se povremeno otvore za novu grupu posetilaca, iza kojih se krije jednostavna sala za projekciju filma o Džordžu Maduru, po kom je ovaj park dobio ime. Maduro je prezime, a dam znači brana, i Madurodam se izgovara baš tako, kao da te dve reči kažete odvojeno.

Gledam film i skoro sve do kraja imam utisak da je neka greška u pitanju: Džordž Maduro rođen je na karipskom ostrvu Kurasao u jevrejskoj porodici, studirao je prava, a tokom nacističke okupacije Holandije izveo je par smelih diverzija protiv neprijatelja (nešto poput Tihog i Prleta), da bi potom pao u ropstvo i završio u logoru Dahau. Sve vreme iščekujući neki čudesan 'čaknorisovski' nastavak priče, kako je Džordž ipak umakao iz logora, goloruk pobio bataljon Nemaca, povukao za sobom i druge logoraše i, oborivši triatlonski rekord dospeo do Haga i tu napravio zabavni park kao poslednji akt prkosa neprijatelju, silno se razočarah saznanjem da je ipak okončao život 1945. u Dahauu, malo pre nego što su tu uleteli Amerikanci.

Potpuni rebus razrešio je poslednji segment filma: roditelji Džordža Madura donirali su novac za izgradnju parka, sa ciljem da se od zarade od ulaznica finansira sanatorijum za obolele od tuberkuloze, a da sam park bude memorijal njihovom sinu, koji je posthumno dobio i najviša državna odlikovanja za hrabrost. Za gradonačelnika minijaturnog grada proglašena je princeza Beatriks, tada devojčica, 1952. godine.

Replika haškog muzeja Mauric  i zgrade Parlamenta

Kada iz zamračene sale za projekciju stupih na plato sa kog se vidi čitav Madurodam, prođe mi kroz glavu samo jedna misao: što nisam bila ovde kad sam bila dete! Holanđani su inače detinjast narod. Nigde u Evropi nisam videla tako bezbrižne i, bar naizgled, neiskvarene ljude. Pa i jezik im je prepun deminutiva. Madurodam je mesto koje u potpunosti oslikava holandski karakter. To je minijaturni grad, vrlo verno napravljen, sa sve čovečuljcima koji hodaju ulicom ili sede u kafiću, sa replikama pravih građevina, znamenitosti iz različitih krajeva Holandije, u preciznoj razmeri 1:25. Tu ima palata, muzeja, trgova, vetrenjača, kanala, mostića, ali i brodogradilišta, fabrika klompi, plantaža lala, kao i čitav kompleks amsterdamskog aerodroma Shiphol sa sve avionima koji se kreću (samo što ne polete), i trakama za prenos prtljaga. Pored aerodroma vidi se i auto put po kom se kreću kamioni, automobili i motorcikli, pretiču se, dok malo dalje prolazi redovna linija voza.

Sa druge strane, na kanalu, stoji 'veliki' teretni brod na kom je izbio požar i koga gase vodeni topovi sa manjih brodova. Nešto dalje, dotrajali brod se izvlači na dok radi renoviranja, pa se šinama vraća u vodu, a putnički brod vuče mali remorker (asocijacija na crtani iz detinjstva neizbežna).

U delu na kom su prikazani stari delovi gradova stoje tipične, uske holandske zgrade ukrašenih zabata a čovečuljci se motaju po ulicama prikladno odeveni za trenutne vremenske prilike. Kada dođe zima 'presvlače' ih u toplu odeću. Tu ima lokalnog stanovništva, ali i dosta imigranata, kako bi se prikazalo realno stanje u zemlji. Postavka Madurodama se očigledno redovno dopunjava i menja, a posetilac ne može a da se ne zadivi detaljima, naročito pravim rastinjem koje se uzgaja tako da bude u razmeri sa građevinama. Pravi mali bonsai park.

Kada bismo posmatrali fotografiju nekog segmenta Madurodama na kojoj nema 'pravih' ljudi, teško da bismo bili svesni da se radi o maketama. Potpuni utisak se dobija kada sve to sagledavate okruženi ljudima koji radoznalo istražuju minijaturna zdanja, kao neki džinovi koji bi da zavire u lonac komšije-patuljka. Zapravo, utisak je da je Madurodam jedno od retkih mesta koje je bolje posetiti kad je gužva, nego kad je pusto. Razumljivo, veći deo publike su deca za koje je ovo mesto mali raj. Mada ni odrasli ovde nisu mnogo matoriji. Neka je slava Džordžu, a detinjstvo u svakome od nas večno!