Jedan dan u životu običnog haškog rezidenta

Ako vam je dobro, onda ništa.

Ovih dana je u Hagu neobično toplo. Juče je temperatura u jednom trenutku dostigla 31 stepen. Stanovi, koji kao da su od kartona, bez izolacije, sa ogromnim jednostrukim prozorima, zagrejali su se u trenutku poput furune. Juče je takođe bio dan kada sam konačno dočekala svoj termin kod fizioterapeuta. Obratila sam im se po veoma toploj preporuci, moleći za termin što pre, jer sam u velikim bolovima zbog uobičajenog problema koji imam i kog u Beogradu uspešno rešavam. Sledeći slobodan termin bio je za 7 dana. Počeh od blata da pravim svoje fizioterapeute koji mi uvek odmah nađu termin i obuze me užasan osećaj nostalgije.

Nakon 7 dana dočekah taj termin, u međuvremenu bol se još više pojačao. Izašla sam pola sata ranije s posla, jer im je radno vreme isto kao i svima ostalima, pa nema kompromisa. Inače ovde se ne ide kod lekara za ovakve probleme, već direktno kod privatnog fizioterapeuta koji je za to obučen (tj. prošao izvesne kurseve). Pošto sam terapeutkinji dala prevod svoje dijagnoze, usledio je komentar 'A, pa vi baš imate veliki problem'... nakon čega sam dobila izdeklamovan spisak simptoma koje verovatno osećam, kao da već to i sama ne znam. Potom mi je prišla i pritisla tačku na ramenu.

-Ako pritisnete ovu tačku bol će nestati u roku od 30 sekundi. To možete raditi koliko god puta želite tokom dana, potpuno je bezopasno.

-Volela bih da postoji dugme na koje može da se isključi bol, ali nisam baš sigurna da je to moguće, odvratih, dok je njen prst i dalje stajao na mom ramenu.

-O, moguće je, moguće je, evo, jel prestalo?

-Pa nije, odvratih, suzdržavajući se da ne zakolutam očima, prizivajući sve zen mantre da me spreče da ne eksplodiram.

-Postoje i injekcije. Ali za to mora da se ode na Pain Clinic, reče ona, sklonivši prst sa 'dugmeta'.

-A kakve su te injekcije?

-NSAID, to vam odmah olakša bol.

-Hvala lepo, rekoh, ja sam ovaj problem do sad kod kuće uvek uspevala da rešim fizioterapijama. Moja doktorka bi mi prepisala masažu ramenog pojasa, ultrazvuk i laser... – nisam stigla ni da zavšim, prekinula me je hitro:

-Ne, ne, mi to ne radimo, to ne pomaže!

-Ali meni je veoma pomagalo, i bol bi se smanjio već nakon prve terapije, rekoh dok je hvatala dah.

-Ne, to je naučno dokazano da ne pomaže!

-Dobro, i šta je vaš plan sada?

-Planiram da oslobodim sve ispod C5 i C6.

-Ali kako, manuelnom terapijom?

-Da, mi ovde ne koristimo nikakve sprave, reče ponosno. – Da vidimo kad je slobodan sledeći termin... za dva dana?

-U redu, za dva dana, ali šta ćemo sada?

-A, pa pola sata je prošlo, sad ne možemo ništa!

Praktično me je izgurala iz ordinacije. Ova 'stručna' konsultacija košta 16,50 eur. Manuelna terapija je 45 eur po terminu. I silno me zanima kako će to da izgleda.

Trudeći se da koliko-toliko sebi olakšam bol, reših da odem na obližnji bazen i probam da se isplivam, iako su me kolege već upozorile da je tamo skoro nemoguće plivati. Hag pati od akutnog nedostatka olimpijskih bazena. Meni najbliži bazen je 25-metarski. Ulazim u autobus u kom ne može da se diše. Ventilacija radi i duva vreo vazduh. Beogradski autobusi mi u ovom trenutku deluju kao oaza. Dolazim do bazena, i na biletarnici mi čovek kaže:

– Vi ste jedanaesta osoba u bazenu, moći ćete da plivate po dužini!

-Odlično!, odvratih.

-Šta je tu odlično?, brecnu se na mene ljutito.

-Za mene je odlično, a za vas ne znam...

-Za nas to uopšte nije dobro.

Silno 'zabrinuta' zbog njegovih problema, uđoh u svlačionicu, pa potom odoh do bazena. Vidim da je bazen podeljen pomoću plovaka na 4 dela, pitam redara koji sedi pored jel mogu da plivam bilo gde. Odgovara potvrdno, na šta ja uđem u prvi deo gde je bio samo jedan plivač. Uz ivicu bazena stoje dve stamene žene u uniformama koje neodoljivo podsećaju na redarke SS divizije, i drže dugačke štapove. Počnem da plivam, i nakon neke četvrte dužine osetim motku na nozi.

-Možete li da pređete u drugu traku, ova je za časove plivanja!, uzviknu Helga oštrim, naredbodavnim glasom.

Pređem u drugu traku gde je već bilo 7-8 ljudi koji su radili sve samo ne plivali. Pokušavajući da nekako stignem do druge strane bazena, morala sam da upotrebim razne manevre, pazeći da izbegnem sudar. Odmah je ponovo usledio štap na nozi.

-Možete li, molim vas, da plivate u krug?, reče Helga br. 2.

Udahnuh duboko, i nakon osmatranja terena, videh da u poslednjoj traci ljudi zaista plivaju, tj. bar se kreću kroz vodu, ako zanemarimo stil. I tako pređem u tu traku za koju se ispostavilo da je 'brza traka'. Na jedvite jade isplivah svojih 50 minuta, i krenuh do tuševa koji su odmah do bazena. Tuševi su samo za ispiranje, nema šamponiranja. U delu sa kabinama za presvlačenje stoji malo ogledalo, i pored njega dva aparata, poput sušača za ruke. Metod sušenja kose poturanjem glave pod aparat nisam imala želju da isprobam, sreća pa je bilo toplo. Ali sam potražila utikače, misleći da ako dođem ovde zimi, ponesem svoj fen. Nema ni jednog.

Otišla sam s bazena, ne mogavši da odagnam tihu patnju za Tašmajdanom i našim ronilačkim treninzima. Jeste, Taš je star. Jeste, na dnu ima peska i klupčiča kose (kojih je, usput, bilo i ovde), jeste, svlačionice su stare, ali ništa skučenije nego ovdašnje. Jeste, tuševi su stari i često neki od njih ne rade, ali tu mogu pošteno da operem kosu i potom je osušim u prostoru koji je specijalno tome namenjen sa mnogo utikača. Jeste, na Tašu nema šarenih nalepnica i pločica i voda je često hladna, ali Taš ima dva olimpijska bazena o kakvima Hag može samo da sanja. I to bez SS redarki koje te mlate štapom. Uz sve naše probleme i nelagodnosti, Taš je premija.

Izašavši s bazena uputila sam se ka obližnjoj tramvajskoj stanici jer su tramvaji prostraniji i u njima sigurno nije vruće kao u autobusu. Na stanici je bila gomila ljudi. Nakon desetak minuta pojavio se apsolutno prepun tramvaj koji nije ni stao na stanici. Pet minuta kasnije drugi, ista priča. Nakon 15 minuta došao je treći, krcat, stao, neka vrata su mogla da se otvore, neka nisu. Ali ući je bilo nemoguće.

-Pa pi**a vam materina! – viknula sam na sav glas.

Nikada do sad u životu mi se nije desilo da naglas pričam sama sa sobom na ulici, a kamoli da psujem.

Otišla sam kući peške. Moj povratak u vreli, kartonski stan sa basnoslovnom kirijom trajao je ukupno sat i 15 minuta. Istuširala sam se, polepila anti-reumatske flastere po sebi, popila pola bromazepama i otišla na spavanje.

Sutra je novi dan. A Srbiju više niko da mi ne dira.

U čauri panteizma

Juče me je, tokom uobičajene popodnevne šetnje, put naneo u obližnju šumu. Svakim mojim korakom, široke krošnje prigušivale su zvuke gradske vreve i saobraćaja. Iako je bilo vedro i sunčano, u šumi je bilo senovito i prijatno prohladno, a drveće me je zapahnulo svežim vazduhom na koje je moje telo, nenaviknuto na čistotu prirode, reagovalo kratkotrajnom vrtoglavicom. Asfaltirane stazice, prekrivene naslagama trulog lišća i nanosa zemlje, omogućile su mi mek hod i privid odsustva civilizacije.

Šetajući i dišući duboko, osetih kako mi se ramena lagano opuštaju, a misli udaljavaju od problema koje donosi život u kvazi-uređenom društvu, društvu koje je navedeno da duboko veruje da je slobodno a da pritom ni ne primeti ekstremni stupanj ropstva svake jedinke u njemu. S namerom da u celosti sa sebe svučem osećaj koji mi se u tom trenutku gadio, osećaj okovanosti za bezizlaz ljudske rase, i do maksimuma pojačam ton šume, priđoh visokom i vitkom platanu, stabla patiniranog mahovinom, i spustih ruku na deblo. Spokojno drvo je na čudotvoran način okrenulo dugme na mom tranzistoru i smanjilo mi buku u glavi. Trivijalne misli, za koje smo podlim trikom društva navedeni da verujemo da imaju krucijalni značaj po našu egzistenciju, ustupile su mesto iskonskom miru, onom koji nam kaže da ništa osim ovog trenutnog daha nije stvarno.

Neki čudesni lahor obavi mi telo, i na leđima osetih nežni dodir. Na moje iznenađenje, ali bez ikakvog osećaja straha ili nelagode, ugledah granu koja se povila iza mene. Usledila je i druga grana, sa suprotne strane. Ona iznad moje glave savila se blago i preplela sa prethodne dve. Grančice koje se račvaju iz njih, i pripadajuće im lišće, uz pucketave zvuke, napraviše postepeno neku vrstu čaure koja mi je nežno obavila telo i dovela ga u skoro bestežinsko stanje. Uz osećaj potpunog spokoja sklupčah se u zagrljaju drveta, dok su mi čulima do uma dopirali svi zvuci i mirisi šume. Kroz filter zatvorenih očnih kapaka prodirala je svetlost koja je na zidu moje svesti oslikavala nežne obrise krošnji. Njihov očaravajući ples uljuljkao me je skoro hipnotički u veru da je moje mesto na ovom svetu i u ovoj telesnoj spoznaji koju zovemo život, ali u čije opipljivo postojanje nikada nismo potpuno sigurni, upravo tu, u čauri mog drveta-zaštitnika. Kovrdže lahora koje su dopirale kroz šupljine čaure kao da su prolazile i kroz mene, a sunčevi zraci na mom telu nisu pravili senku, već su, kao kroz lupu, obasjali ceo univerzum u meni, dok je čaura tu zaslepljujuću svetlost štedro čuvala samo za mene.

Iako je čaura bila zatvorena, istovremeno je u meni budila osećaj velike slobode, kao i spoznaju da je taj 'oklop' potpuno nematerijalan, eteričan, i da imam moć da ga razgrnem u svakom trenutku. I upravo zbog te spoznaje nije ni bilo potrebe da ga se oslobodim. Sva ta ušuškanost zaštitom koja ne guši, davanjem koje ništa ne traži zauzvrat i ništa ne implicira, opustila je u meni svaki mišić, svaku tetivu, koje je višedecenijsko povinovanje normama civilizacije zatezalo poput strune violine, na neprimetan i perfidan način, dovodeći ih do stanja pred pucanje i totalni krah.

Plutajući u osećaju potpunog zaceljenja, otvorih oči. Iznad sebe ugledah dva nepoznata, zabrinuta lica.

-Jel vam dobro?

-Nikad bolje, odgovorih, ne prepoznajući sopstveni glas. 

  

  

Noći vatrometa

U subotu uveče zaputih se ka plaži da vidim vatromet, pridruživši se reci ljudi koja je pristizala svim mogućim prevoznim sredstvima. Sada se već dan skratio, pa je mrak u pristojno vreme, suton je 'već' oko pola 10. Na plaži je gužva, i najiskusniji su zauzeli pozicije na klupama i poneli ćebiće. Na pučini sunce tone u dugoj ružičastoj štrafti koja još više naglašava niz remorkera i pontona, nekih 300 metara od obale.

Festival vatrometa na Ševeningenu održavao se povremeno još od 1907. godine, a redovno od 1947. Nekada su se rakete ispaljivale sa plaže, a sada se koriste pontoni koji se za tu priliku dovlače iz Roterdama. Festival je međunarodni i takmičarski, i ove godine, pored Holandije, učestvovale su Belgija, Južna Koreja, Kina, Italija, Španija, Poljska i Nemačka. Šou traje 4 dana, sa po dva takmičara svake večeri. Postoje strogi propisi, na primer budžet je ograničen, može se ispaliti do 2000 vatrometa tokom 10-13 minuta, a ocenjuju se boje, oblici, originalnost, struktura i redosled ispaljene pirotehnike.

Tačno u 10 sati na jednom pontonu pojavila se jarko crvena linija i predstava je počela. Deset minuta spektakla užarenog spektra najrazličitijih šara i oblika naspram tamnog neba, propraćenog neverovatnim zvucima koji podsećaju na taktove muzike Žan Mišel Žara. Stojim i gledam, i zamišljam da Opština Palilula ima jednog dana takav višak novca i manjak problema da može da organizuje takmičenje u vatrometu na besprekornoj, od deponija i smrada očišćenoj obali Dunava. Prosto sam ljubomorna.

Nakon desetak minuta veličanstvenog prizora propraćenog uzdasima i uzvicima iz publike i finalnog gromoglasnog aplauza, dok je vazduh još uvek prožimao miris baruta, gomila se malo promeškoljila, prošetala, da bi u pola 11 započela nova desetominutna predstava. Iako se odupirem, ne mogu a da se ne setim NATO bombardovanja i raketa koje smo posmatrali sa vrha osmospratnice koje su svake večeri gađale Pančevački most. Slični zvuci i mirisi, a mi polu-ludi stojimo i navijamo, aplaudirajući svaki put kad PVO obori neprijateljsku raketu. Pitam se da li to samo ja, ili svi ljudi sa naših prostora nose 'prtljag' teške prošlosti svuda sa sobom koji potpuno odudara od bezbrižne, čak naivne atmosfere  Zapada i ne dopušta nam da uživamo bez asocijacija na protekla burna vremena.

Spektakl je gotov, rulja se komeša i lagano napušta plažu, a ja se nadam da više nikada neću osetiti miris baruta koji potiče od bilo čega drugog osim veselog i bezbrižnog vatrometa.

 Film o ovom događaju može se videti ovde 

Holandski Liliput i priča o Džordžu

Već dugo vremena se razmišljam da li da odem u Madurodam, jer vidim da su mišljenja oprečna. Ima oduševljenih, mnogo više razočaranih. Ali kako to obično ide u životu, najbolje stvari se dešavaju kada očekivanja ostavimo po strani.

Ulaz u Madurodam i veliki portret Džordža Madura na jednoj od 'brana'.

Ulaz u Madurodam nalazi se između dve travnate 'brane', karakteristične za ravnu Holandiju. Na jednoj od njih čovečuljak prstom zatvara pukotinu iz koje curi voda. Oko brane je kanal u kom plivaju ukrasni šarani, zjapećih ustiju usisavajući svaku jestivu trunku sa površine. Nakon što vas na biletarnici orobe za 16 evra, stazica vodi do vrata koja se povremeno otvore za novu grupu posetilaca, iza kojih se krije jednostavna sala za projekciju filma o Džordžu Maduru, po kom je ovaj park dobio ime. Maduro je prezime, a dam znači brana, i Madurodam se izgovara baš tako, kao da te dve reči kažete odvojeno.

Gledam film i skoro sve do kraja imam utisak da je neka greška u pitanju: Džordž Maduro rođen je na karipskom ostrvu Kurasao u jevrejskoj porodici, studirao je prava, a tokom nacističke okupacije Holandije izveo je par smelih diverzija protiv neprijatelja (nešto poput Tihog i Prleta), da bi potom pao u ropstvo i završio u logoru Dahau. Sve vreme iščekujući neki čudesan 'čaknorisovski' nastavak priče, kako je Džordž ipak umakao iz logora, goloruk pobio bataljon Nemaca, povukao za sobom i druge logoraše i, oborivši triatlonski rekord dospeo do Haga i tu napravio zabavni park kao poslednji akt prkosa neprijatelju, silno se razočarah saznanjem da je ipak okončao život 1945. u Dahauu, malo pre nego što su tu uleteli Amerikanci.

Potpuni rebus razrešio je poslednji segment filma: roditelji Džordža Madura donirali su novac za izgradnju parka, sa ciljem da se od zarade od ulaznica finansira sanatorijum za obolele od tuberkuloze, a da sam park bude memorijal njihovom sinu, koji je posthumno dobio i najviša državna odlikovanja za hrabrost. Za gradonačelnika minijaturnog grada proglašena je princeza Beatriks, tada devojčica, 1952. godine.

Replika haškog muzeja Mauric  i zgrade Parlamenta

Kada iz zamračene sale za projekciju stupih na plato sa kog se vidi čitav Madurodam, prođe mi kroz glavu samo jedna misao: što nisam bila ovde kad sam bila dete! Holanđani su inače detinjast narod. Nigde u Evropi nisam videla tako bezbrižne i, bar naizgled, neiskvarene ljude. Pa i jezik im je prepun deminutiva. Madurodam je mesto koje u potpunosti oslikava holandski karakter. To je minijaturni grad, vrlo verno napravljen, sa sve čovečuljcima koji hodaju ulicom ili sede u kafiću, sa replikama pravih građevina, znamenitosti iz različitih krajeva Holandije, u preciznoj razmeri 1:25. Tu ima palata, muzeja, trgova, vetrenjača, kanala, mostića, ali i brodogradilišta, fabrika klompi, plantaža lala, kao i čitav kompleks amsterdamskog aerodroma Shiphol sa sve avionima koji se kreću (samo što ne polete), i trakama za prenos prtljaga. Pored aerodroma vidi se i auto put po kom se kreću kamioni, automobili i motorcikli, pretiču se, dok malo dalje prolazi redovna linija voza.

Sa druge strane, na kanalu, stoji 'veliki' teretni brod na kom je izbio požar i koga gase vodeni topovi sa manjih brodova. Nešto dalje, dotrajali brod se izvlači na dok radi renoviranja, pa se šinama vraća u vodu, a putnički brod vuče mali remorker (asocijacija na crtani iz detinjstva neizbežna).

U delu na kom su prikazani stari delovi gradova stoje tipične, uske holandske zgrade ukrašenih zabata a čovečuljci se motaju po ulicama prikladno odeveni za trenutne vremenske prilike. Kada dođe zima 'presvlače' ih u toplu odeću. Tu ima lokalnog stanovništva, ali i dosta imigranata, kako bi se prikazalo realno stanje u zemlji. Postavka Madurodama se očigledno redovno dopunjava i menja, a posetilac ne može a da se ne zadivi detaljima, naročito pravim rastinjem koje se uzgaja tako da bude u razmeri sa građevinama. Pravi mali bonsai park.

Kada bismo posmatrali fotografiju nekog segmenta Madurodama na kojoj nema 'pravih' ljudi, teško da bismo bili svesni da se radi o maketama. Potpuni utisak se dobija kada sve to sagledavate okruženi ljudima koji radoznalo istražuju minijaturna zdanja, kao neki džinovi koji bi da zavire u lonac komšije-patuljka. Zapravo, utisak je da je Madurodam jedno od retkih mesta koje je bolje posetiti kad je gužva, nego kad je pusto. Razumljivo, veći deo publike su deca za koje je ovo mesto mali raj. Mada ni odrasli ovde nisu mnogo matoriji. Neka je slava Džordžu, a detinjstvo u svakome od nas večno!

Europom oko sveta

Jednog dana, lutajući svojim božanskim carstvom, Zevs ugleda na obali lepu Europu, kćer feničanskog kralja, i istog trenutka ga opčini njena lepota. Perverzni Zevs, koji nije imao ni najmanju nameru da obuzdava svoje instinkte, prerušio se u belog bika i otplivao do obale. Čim su ugledale lepog, pitomog bika, Europa i njene prijateljice su se sjatile oko njega. Europa ga je u jednom trenutku i uzjahala, na šta se bik odmah uputio ka moru i zaplivao, sa devojkom na leđima, sve do Krita. Tek kad su stigli na Krit, Zevs je devojci otkrio svoj pravi identitet. Europa mu rađa tri sina, Minosa, Radamantisa i Sarpedona, a bik koji mu je pomogao da zavede Europu seli se na nebo, gde nas i danas posmatra u vedrim noćima iz svog sazvežđa.

Europa je iz grčkog mita stigla na pramac prelepog broda, jedrenjaka sa tri jarbola koji nosi njeno ime. Pramac broda krasi njena figura, dodata 2010. godine u Argentini, nakon što je prethodna oštećna prilikom udara u santu na Južnom polu.

Europa je bark* dug 56 metara, napravljen 1911. u Hamburgu, po narudžbini hamburških vlasti za potrebe patroliranja Elbom. Godine 1986. dovežen u Holandiju, renoviran i opremljen u Amsterdamu. Jarboli su izmenjeni tako da prva dva nose krsna jedra, a poslednji, krmeni, sošna.

*bark je jedrenjak sa 3-5 jarbola, dužine 40-60 metara.

Matična luka broda je u Ševeningenu u Hagu. Brod ima 16 članova posade i prima 48 'mornara', tj. privremenu posadu – posetioce koji žele da uče i plove. Svako može da se prijavi i bude deo privremene posade (naravno, uz adekvatnu novčanu nadoknadu), ali mora da aktivno učestvuje u plovidbi, bilo da se radi o avanturistima ili učenicima pomorskih škola. Tokom plovidbe, stalna posada je spremna da obučava posetioce da upravljaju brodom, navigiraju, rukuju konopima, ali, kako kažu, na 'holandski način' – bez vike i strogog vojničkog režima. Bitno je da svi priustni na brodu aktivno učestvuju u plovidbi, i da na brodu vlada pravi timski duh. Timski rad je ovde i neophodan, jer na brodu nema mnogo modernih spravica i vinčeva, već se sve radi na tradicionalan način, uz starinska jedra, potezanje konopa i uz dodatnu pomoć prirode, čiji se darovi uprežu veštinom i znanjem.

Ipak, kada bi neki mornar od pre par vekova vremeplovom došao na Europu, prijatno bi se iznenadio: male kabine su komforno opremljene, sa sve mini toaletima sa tušem, čistom posteljinom i peškirima. Za barom se služi piće, a u trpezariji tri obroka. Europa tako spaja ono najbolje iz istorije i modernog doba.

Dok galeb pozira, Europa se u pozadini približava luci.

Europa je 24.07.2016. uplovila u svoju matičnu luku. Odlazim da je dočekam. Već po izlasku na ševeningensku obalu, vidim je u daljini kako raširenih jedara klizi po mirnom moru ka luci. Brzim hodom stižem do luke i posmatram je kako elegantno uplovljava, prolazeći pored nezgrapnih teretnjaka i ribarskih brodova. Već spuštenih jedara, dolazi do samog kraja luke i okreće se bočno. Potom širi samo dva mala sošna jedra, na pramcu i krmi, kako bi je vetar pogurao uz dok. Bacaju se konopi, privezuju, a par metara dalje na obali, gerijatrijski hor veselo peva mornarske pesme. Svi sedokosi, u istovetnim plavim majicama. Mi na obali srećni što prisustvujemo tako veličanstvenom prizoru, oni na brodu srećni što nakon dugo vremena ipak vide malo civilizacije. Ali ne zadugo. Već nakon tri dana Europa će nastaviti svoj put. Ide prvo od Roterdama do Porta, pa nastavlja do Tenerifa, potom do ostrva Cape Verde da bi odatle završila u Montevideu, nakon pređenih 4100 nautičkih milja i 34 dana plovidbe. Krajem ove godine Europa će se zaputiti na Antarktik, po petnaesti put u svojoj istoriji. Većina ovih putovanja je već kompletno bukirana, a svi detalji o brodu i rasporedi putovanja sa cenama mogu se naći ovde: Bark Europa

Gledam Europu zadivljeno na vezu u ševeningenskoj luci i već počinje da me opseda ideja da putujem njom preko okeana, pa do Južnog pola, da usput srećem kitove, noću vidim ceo spektar Mlečnog puta, da osetim adrenalin tokom vožnje po uzburkanom moru, da iskusim i blagost i jar prirode, da izgubim osećaj za vreme, da hodam bosa po drvenoj palubi, dobijem žuljeve od potezanja konopa... Jer, kako rekoše Feničani, 'dani provedeni na moru ne oduzimaju nam se od dodeljenog nam životnog veka'.

Film o uplovljavanju Europe u ševeningensku luku može se videti ovde. Na kraju filma će vas zabaviti razigrani ševeningenski hor.

Komande koje mora da savlada svaki mornar.

Europa uplovljava u luku u Ševeningenu

Europa se bočno približava vezu.

Marten i Oopjen ponovo međ' ljudima

U amsterdamskom Rijksmuzeumu ovih dana konačno se mogu videti dve Rembrantove slike koje su do nedavno bile deo privatne kolekcije porodice Van Loon i nedostupne javnosti. Radi se o portretima u punoj veličini tek venčanih Martena i Oopjen, koje su, udruženim snagama krajem januara ove godine, otkupili Luvr i Rijksmuzeum za vrtoglavih 160 miliona evra.

Ono što ove portrete izdvaja od ostalih Rembrantovih dela jeste veličina. Ovo je prvi i jedini put da je Rembrant naslikao individualne portrete u punoj veličini. Platna su visoka 210 i široka preko 130 cm. Marten i Oopjen sijaju u svečanoj odeći po poslednjoj francuskoj modi, dostojnoj kraljeva, koju su nosili i na svom venčanju 1633. godine (za ono vreme, naravno, nama bi danas bilo nezamislivo da vidimo mladu u tamnoj haljini). Sve te raskošne tkanine, čipke i ukrasi, kao i razmetljive poze u potpunosti su u skladu sa dobom u kom su mladenci živeli: Zlatnim dobom i usponom mlade holandske republike, dobom ekspanzije trgovine, nauke, umetnosti i sveopšteg prosperiteta.

Rembrant je imao 28 godina kada je naslikao ove portrete. Već tad bio je u potpunosti formiran i zreo slikar, sposoban da verno prenese do tančina i najsitnije detalje, poigrava se svetlom i senkom, kao i da prikaže ne samo gole činjenice već i karakter i trenutno raspoloženje osobe koju slika.

A ko su bili Marten i Oopjen? Marten Soolmans i Oopjen Coppit su se venčali 28.06.1633. u Novoj crkvi u Amsterdamu. On je imao 20, a ona 22 godine. Martenov strogi i dominantan otac je posedovao veliku fabriku šećera gde se prerađivala trska koja je stizala sa Kariba. Umro je kada je Marten je imao samo 15 godina, pa nakon očeve smrti Marten odlazi u Lajden da studira prava. Verovatno je tamo i upoznao Rembranta.  Oopjen je bila kćer bogatog trgovca, iz porodice koja se generacijama bavila trgovinom u Amsterdamu. Oopjen je u miraz donela 35000 guldena, a Marten 12000.  Što bi se reklo, para na paru....

Godinu dana nakon venčanja  rađa im se prvo dete, a uskoro još dvoje. Nažalost, ova porodična idila nije dugo potrajala. Marten umire u 28. godini života, a od troje dece dvoje nije dočekalo mladost. Oopjen se kasnije preudaje za Kapetana Maertena Daeya, rađa još dece, i umire u 78. godini. Ove dve slike ostaju u porodici Daey, pa se dugo vremena tragalo za identitetom osoba na njima, jer su se vezivale za Kapetana Daeya. Tek u 20. veku razrešena je misterija, a do tad je portret Oopjen bio poznat kao 'portret gospođe Daey'.

Godine 1815. Willem van Loon oženio se Annom van Winter. Ona u miraz donosi ogromnu kolekciju slika, među kojima su i portreti Marten i Oopjen. Kolekciju van Loon potom otkupljuje francuski bankar Rothschild 1877. godine.

Od 10.3. do 13.6.2016. ova dva portreta bila su izložena u Luvru, a od 2.7. do 2.10.2016. stoje u Rijksmuzeumu, odmah pored čuvene Rembrantove Noćne straže. Nakon toga će ih tu i restaurirati, i posle će ostati izloženi još 3 meseca u Rijksmuzeumu, pa 3 meseca u Luvru, da bi se na kraju smene radile na pet pa na osam godina. Dogovor je da se portreti nikada ne razdvajaju. I tako, iako je par proživeo samo osam godina zajedno da bi ih potom smrt razdvojila, Rembrant im je omogućio da zajedno večno žive u svetu umetnosti.

Rembrantova Noćna straža. Na zidu levo od nje izloženi su portreti Martena i Oopjen.

Vermer se vraća kući

'Straatje'

U Muzeju Prinsenhof u Delftu u toku je izložba pod nazivom Vermer se vraća kući. Čuvena slika Uličica, koja se inače čuva u Rijksmuseumu u Amsterdamu, na pozajmici je u Vermerovom rodnom gradu. A razlog tome je što je, nakon silnih pokušaja i teorija, izgleda konačno otkrivena prava lokacija dve kuće koje su prikazane na slici.

Muzej Prinsenhof u Delftu

Vermer je jedan od najomiljenijih slikara holandskog Zlatnog doba, iako je danas opstalo samo 35 njegovih slika. Mnogo slikara se bavilo istim temama kao Vermer, ali ako ih uporedimo, vidimo tananu nit koja razdvaja dobrog slikara i genija. Suptilna jednostavnost Vermerovih slika, i pored brojnih i preciznih detalja, ono je što i danas fascinira posmatrača razmaženog visokim rezolucijama i pikselažama koje naše doba masovno pruža.

U Vermerovo vreme slike su se obično naručivale. Tako su i teme zavisile od zahteva tržišta. Svaki bogati trgovac ili zanatlija koji je držao do svog statusa imao bi potrebu za slikom koja bi odražavala njegov imetak i renome. Na porodičnim portretima razmetalo se bogatim tkaninama i skupocenim nakitom. Egzotično voće, srebrno posuđe i bogate trpeze bile bi još jedan element raskoši. I upravo Vermerova Uličica potpuno odudara od takvog obrasca. Na njoj se ne vidi raskošna palata, već dve oronule kuće popucalih zidova i naprslih vrata i prozorskih šalona. Na vratima jedne kuće sedi žena i šije pri dnevnom svetlu, dok se u dvorištu vidi služavka koja pere. Na ulici kleče deca, udubljena u igru. Pored sjajne kompozicije, Vermer nam ovde verno prenosi scenu iz svakodnevnog života, kao fotograf koji iz prikrajka neprimetno u trenu beleži detalj kratkom ekspozicijom. Ali teško da bi neko ovakvu sliku namenski naručio. Pre će biti da je Vermer naslikao ‘za svoju dušu’, sa željom da zabeleži scenu kojoj je svakodnevno prisustvovao, jednu od onih koja čini i sam gradić u kom je proveo život. Ova slika odiše toplinom i ljubavlju, i govori mnogo više o odnosu slikara prema Delftu nego sve skupocene tkanine i nakit.

Nakon silnih pokušaja da se odredi tačna lokacija dve kuće koje su prikazane na slici, istoričar umetnosti Frans Grijzenhout je izgleda uspeo: tačna adresa je Vlamingstraat 40-42 u Delftu. Grijzenhout je do ovog podatka došao mukotrpno preturajući po poreskim spisima koji su se odnosili na obavezni namet stanarima za čišćenje kanala i održavanje priobalja. U spisima iz 1667. su do detalja opisane kuće i prolazi između njih. 

U Vermerovo vreme ovo je bio sirotinjski kraj u istočnom kvartu. Kuće koje danas tu stoje sazidane su krajem 19. veka, i samo jedan detalj se poklapa sa prikazom na Vermerovoj slici – kapija i prolaz sa desne strane. Još jedna činjenica koja potvrđuje Grijzenhoutovu teoriju je da je kuća s desne strane pripadala Vermerovoj strini, udovici Arientgen Claes van der Minne, polu-sestri Vermerovog oca, koja je živela od trgovine škembićima, i ta je kuća u Vermerovo vreme bila poznata kao Penspoort – Kuća škembića. I Vermerova majka i sestra živele su u bilizini istog kanala, pa je i više nego očigledno da je Vermer u kraju provodio dosta vremena.   

Dva ogromna panoa sa Vermerovom Uličicom, levo i današnjim zgradama, desno.

Nakon postavke u Rijksmuseumu u Amsterdamu, čitava ova priča preseljena je u Vermerov grad, Delft, u muzej Prinsenhof. Zgrada ovog muzeja sama po sebi nosi ogroman istorijski značaj – u njoj je ubijen Viljem Oranski, Otac nacije, začetnik revolucije protiv katoličke Španije. U muzeju je posebno obeleženo mesto gde je metak završio u zidu, a projekcija senki posetiocu dočarava kako se čitava scena odigrala. Da nije bilo Viljema i njegovih pobunjenika, teško da bi bilo i Zlatnog doba i eksplozije umetnosti i nauke u Holandiji. I ko zna da li bi jedan takav genije kao što je bio Vermer imao prostora da i mogućnosti da ispolji svoje umeće.

Uličica se neće dugo zadržati u Delftu, ali Vermer je ipak sveprisutan.  

Pogledajte tačnu lokaciju na Google Maps

Rupe od metaka koji su usmrtili Viljema Oranskog

Projekcija scene ubistva