U BAJKOVITOM SERENDIPU

Reč serendipity, koja na engleskom označava nenadano, dragoceno otkriće, prvi put je upotrebio Horas Volpol (Horrace Walpole), engleski istoričar umetnosti, erudita i političar, u svom pismu Horasu Manu, 1754. godine. Inspiracija za ovu kovanicu, objasnio je, bila je persijska bajka ’Tri princeze iz Serendipa’, čiji protagonisti neretko pukim slučajem dolaze do iznenadnih otkrića koja nisu ni bila inicijalni predmet potrage. 

A Serendip je persijski naziv za Šri Lanku (Sarandīp – سرندیپ – Ostrvo rubina).

Da li je ova činjenica slučajna? Na Šri Lanki kao da ništa nije slučajno, a opet, čitav njen svet nenametljive lepote predstavlja veliko, prijatno iznenađenje. Nepažljivi posmatrač mogao bi tu lepotu lako da previdi, jer ona je sveprisutna ali i skromna, baš kao i narod koji je zove svojom.

Ovo ostrvo, kao kap u Indijskom okeanu (da, baš takvog je oblika), dom je mnogih civilizacija, najboljih primera prastare arhitekture i urbanog planiranja, fresaka, građevina na najneočekivanijim mestima, prvih bolnica na svetu, prve žene premijera na svetu, izuzetnog broja endemskih vrsta biljaka i životinja, preko 250 vrsta ptica, 5500 divljih slonova, ljudi sa životnim vekom od 77,9 godina (10% više od svetskog proseka), najstarije radio stanice u Aziji, najstarije demokratije u južnoj Aziji, stope pismenosti od 98,1%, dragog kamenja dostojnog kraljeva, najboljih začina, najčistijeg čaja, izuzetnog voća i jedne od najboljih kuhinja na svetu. Ne čudi onda što su ga tokom istorije mnogi želeli.

Povest Sinhaleza, najbrojnijeg naroda Šri Lanke, počinje 543. g. pne. kada se princ Vidžaja iskrcao na ostrvo sa svojom svitom od 700 ljudi sa 8 brodova i osnovao kraljevinu Tambapani. Od tada, izređalo se 189 monarha, sve do 1815. kada država postaje deo britanske imperije. Od 380. godine p.n.e. pa skoro narednih 1400 godina, glavni grad bio je Anuradapura. Tokom istorije nizali su se vladari koji su za sobom ostavljali velelepne građevine i dvorce. Za vladavine Parakramabahu Velikog (1153-1186) Šri Lanka je na vrhuncu moći. Grade se brojni sistemi za navodnjavanje, samo ovaj vladar pravi čak 1470 cisterni, najviše u istoriji. Krah počinje 1215. kada Kalinga Maga, ’Maga Tiranin’ osvaja kraljevinu Polonaruva, pljačka, uništava i sravnjuje za zemljom sve na šta nailazi. Dolazi do velikih migracija Sinhaleza na jug i zapad i u planine. Od njegove destruktivne vladavine Šri Lanka se nikada nije u potpunosti oporavila. On nije bio jedini koji je želeo da profitira od enormnih prirodnih bogatstava ovog ostrva. Portugalci dolaze 1505. vođeni Lourensom de Almeida. Grade tvrđavu u Kolombu i proširuju se duž zapadne obale. Kralj Vimaladarmasurija I seli prestronicu u Kandi, a kraljevina Džafna konačno u potpunosti pada pod vlast Portugalaca 1619. Potom dolaze Holanđani. Godine 1638. kralj Radžasinge II potpisuje sporazum sa holandskom East India Company, s namerom da se oslobodi Portugalaca. Holanđani proteruju Portugalce 1656. kada preuzimaju Kolombo, ali i sve teritorije koje su osvojili i tako krše sporazum.

Za vreme Napoleona, 1796. Britanci dolaze obalu Šri Lanke, plašeći se da bi Francuzi mogli da je preuzmu od Holanđana. Sledi niz osvajačkih pohoda da bi na kraju, 1815. Britanci okupirali Kandi i okončali nezavisnost Cejlona, kako su ga nazvali, i ostali tu naredne 133 godine. Poslednji cejlonski kralj, Šri Vikrama Radžasinha je prognan u Indiju. Dana 04.02.1948. Šri Lanka konačno postaje slobodna zemlja, i vraća svoje uzvišeno ime.

ŠRI LANKANSKI DNEVNIK

30. 01. 2015. - Dan Prvi: Negombo

Pri dolasku na aerodrom Bandaranaike u svitanje 30. januara 2015. obavija nas stotinu egzotičnih mirisa. Ono što bi mi kod kuće bilo sladunjavo i preteško, ovde je sasvim prihvatljivo i normalno. Krećemo ka Negombu malim atobusom iz prošlog veka sa prozorima ukrašenim raskošnim zavesicama. Pored nas promiču tuk-tukovi i biciklisti. Na trotoarima parikirani kamioni prepuni svežeg ananasa.

U Negombu je toplo i lepljivo, na sve strane čuju se ptice. Krotoni i bogumile rastu kao korov. Glavna ulica koja ide paralelno sa plažom je užurbana i opuštena istovremeno. Na sve strane nude se cejlonski čaj, ajurvedski napici i mirisna ulja. Usput smenjuju se katolička crkva, hindu hram, budistička obeležja... 

Idemo ulicom sve do kraja, dolazimo do male marine, tj. kanala koji je ostao iza Holanđana, gde čaplje graciozno hodaju po plićaku i čekaju svoje sledovanje iz ribarskih mreža. A na drugom kraju, na plaži, pružene po prostirci ispletenoj od kokosovih vlakana, na stotine usoljenih riba suši se na suncu.

Nakon podnevne dremke koja je trebalo da nadoknadi jednu celu neprospavanu noć, razbuđujemo se pomoću 'samahana'* u vrućem cejlonskom čaju, i nestrpljivo čekamo ručak. Piletina u kariju, prava, autentična i sjajna. Pored, na plaži, nekih 50 metara dalje, deca igraju kriket. Šum mora povremeno zadominira, a sunce lagano tone iza horizonta. Telo se opušta a um odvaja od bespotrebno užurbanog beogradskog života.

 * čuveni šrilankanski ajurvedski napitak

31. 01. 2015. - Dan drugi: Kandi

Ujutru krećemo put Kandija, do koga od Negomba ima oko 4 sata vožnje. Vreme je ovde relativan pojam, jer kad se naiđe na gužvu u kojoj su zbijeni prastari autobusi, tuk-tukovi, bicikli i automobili, nema druge nego naoružati se strpljenjem. Usput je sve šareno. Priroda je raskošna: zelene planine, svetlo zelena polja sa raznim usevima, zarasla džungla, rečice i nizovi jednostavnih, sklepanih kućica oko kojih se tiskaju lokalci.

Kandi je izuzetno šarmantan gradić sa evropskim šmekom, sa malim centralnim ulicama nanizanim oko jezera, okružen zelenim brdima i plantažama čaja. Sa jednog od brda nadvija se ogroman beli Buda. Kandi je poslednja prestonica kraljeva Šri Lanke predkolonijalnog perioda, a i najsvetije mesto budista, jer se u njemu čuva dragocena relikvija, Budin zub. To je tradicija sinhaleske monarhije duga 4 veka, jer se smatralo da onaj ko čuva Budinu relikviju vlada zemljom. Osnovao ga Vikramabahu III u 14. veku. 

U centru grada je veštačko jezero koje je napravio kralj Sri Vikrama Radžasinha 1807. godine na polju pirinča, što je u to vreme izazvalo veliki revolt stanovništva. Kralj se nije obazirao već je pobunjenike brutalno pogubio, a danas, dok šetamo uz jezero, ne osećamo ni traga te surovosti. Jezero je pitomo i pravi ukras grada, sa sve ostrvcetom sa palmama i bambusom, koje je prvobitno namenjeno za kupanje kraljice i dvorskih dama. Jezero je opkrojeno ukrasnim zidom, ‘valakulu’, dugim 630 m. Ove mirne vode, sa najvećom dubinom od 18 m, stanište su velikog broja ptica, kao što su indijski kormoran, beli ždral, šumska roda i pelikan.

Popodne zatvaramo prozore u sobama da nam majmuni (koji su ovde domaći kao kod nas golubovi) ne bi vršljali po stvarima i odlazimo u zgradu Crvenog krsta koju Kandijci koriste kao koncertnu salu. Unutra nas dočekuju improvizovana bina i redovi plastičnih stolica. Ubrzo se sala puni i tradicionalni ples započinje duvanjem u školjku u znak dobrodošlice. Potom sledi niz kitnjastih plesova, uz konstantan ritam za koji se staraju dva do tri bubnjara. Plesači u živopisnim kostimima i pomoću maski dočaravaju scene raznih kandijskih tradicija. Pred našim očima pojavljuju se Garuda, zli duhovi, Paun, Kobra i plesači koji nose ves, tradicionalni kostim. Na kraju nas zabavljaju gutači vatre. Kao i sve u ovoj zemlji, i ova predstava je skromna ali se ne može osporiti postojanje dobre volje i blage naravi, kojih u ovog naroda ima u izobilju.

Nakon predstave odlazimo u čuveni hram u kom se čuva Budin zub - Tooth Temple, na posebnom mestu zatvoren u više škrinja i iza više zabravljenih vrata. Svakoga dana odvija se ceremonija otvaranja vrata kojoj prisustvuje radoznala gomila. U hramu je sve raskošno, kao i van njega. Pre više godina hram je bio oštećen u diverziji tamilskih tigrova koji su postavili veliku količinu eksploziva. Od tada se ne ulazi lako, svaki posetilac prolazi kontrolu na ulazu u kompleks. I odeća mora biti pristojna i adekvatna. Pre ulaska u sam hram izuvaju se cipele. Unutra bubnjar najavljuje ceremoniju. 

Gomila se tiska, penje na sprat odakle mogu da se vide vrata. Lotusovi cvetovi su na sve strane, brižljivo postavljeni. Celu ovu gužvu i halabuku ne uspevam da povežem sa Budinim učenjem. Naprotiv. Gužva je takva da moram da izađem napolje. Prisećam se posete hramu Borobudur na Javi i divnog osećaja dok sam sedela na vrhu. Svaka religija, valjda, lako odluta od suštine...

01. 02. 2015. - Dan treći: Sigirija, Dambula

Sigirija (’Nebesko utvrđenje’) je nastala tokom vladavine Kašjape I 477-495 g. n.e. Sam grad se nalazi na vrhu stene, dok je oko nje čitav niz kanala i cevovoda, bazena, paviljona i palata, i jedan je od najboljih primera prastarog urbanističkog planiranja na svetu.

Do Sigirije od Kandija ima oko 3 ipo sata vožnje, pod uslovom da se ne upadne u gužvu. Kako god, vredi. Ulazimo u kompleks, lepo održavani park, i odmah nas presreću mali majmuni. Ima ih na desetine, i budno motre okolinu u potrazi za bilo kakvom hranom. Krećemo napred ka Lavljoj steni, pored sistema kanala, bazena i trona sa kog je vladar mogao da posmatra svoje konkubine dok plivaju. Cevovodi su mudro i proračunato sprovedeni sa visine, odakle bi se kišnica slivala, da bi na određenim mestima izbijala iz zemlje kao vodoskok, visine čak desetak metara. Ceo sistem i danas funkcioniše, i prilikom jakih pljuskova vodoskok se pojavljuje, doduše nije toliko visok kao nekada, ali je fascinantno da je i daje operativan.

Penjemo se ka Lavljoj steni starim kamenim stepenicama sa nejednakim gazom. Sve je kao neki lavirint iz bajke, sa tamnim ćoškovima, potamnelim ogromnim kamenjem koje nam se nadvija iznad glava i starim zidinama. Nakon jednog niza stepenica sledi drugi, pa treći, pa četvrti... Taman kad deluje da je gotovo, eto sledećeg iza ugla. Kod same stene stoje montažne metalne spiralne stepenice, na kraju kojih je ograđena staza koja vodi do murala - slika gologrudih devojaka. Tako su živopisne i boje su tako jasne da je teško poverovati da su stare 1600 godina… 

Penjemo se dalje i dolazimo do lavljih kandži - kapije na ulazu u 'grad'. Iznad se pruža još dva iza montažnih stepenica, nažalost saznajemo da ne možemo dalje jer su se tog dana desila već dva napada stršljena koji se gnezde u blizini... Šteta, mada i ovo do sad je i više nego nadrealno... Pogled sa platoa gde se nalaze lavlje kandže je nestvaran. 

Nakon Sigirije odlazimo u Dambulu. S visine nas blago posmatra ogromni zlatni Buda. Malo dalje ulazimo u kompleks hrama u pećinama. U ukupno 4 pećine nalaze se statue Bude u raznim položajima. U prvoj on leži u nirvani, dok u narednim pećinama stoji i niz njegovih statua u sedećem položaju. 

Tavanice su oslikane i murali vešto prate krivine i neravnine kamena. U jednoj pećini voda se sliva na neobičan način u posebnu posudu, prkoseći gravitaciji. Pravo mesto za čuda. Ispred hrama čekaju neizbežni majmuni, koji se savršeno uklapaju u scenografiju.

02. 02. 2015. - Dan četvrti: Peradenija - kraljevska botanička bašta

Džinovska javanska smokva

Džinovski javanski badem

Sterculia Chicha - brazilska čiča sa neobičnim stablom

U gradiću Peradenija (Peradeniya) nedaleko od Kendija, na 59 hektrara prostire se prelepa botanička bašta koja datira još od 1371, iz vremena kralja Vikramabahua III. Pažljivo i s ljubavlju održavana, ova bašta čuva drveće iz raznih krajeva sveta, sa krajnje neobičnim stablima, kao što je džinovski javanski badem, čije korenje štrči iz zemlje kao neki uspavani zmaj, ili čije grane se protežu pedesetak metara u krug, kao kod džinovske javanske smokve. Oko drvoreda, avenija palmi i ogromnih bambusa, smenjuju se travnjaci, jezero, cvetni aranžmani, ukrasne leje, leje sa primercima raznih vrsta trava, herbalna bašta, bašta sa orhidejama, bašta sa začinima... Stalno uposleni baštovani nam se ljubazno javljaju i raspituju odakle smo. Ponosno ukazuju na određena stabla koja lično neguju, kao kad se roditelji hvale decom.

Popodne se vraćamo istraživanju Kendija, obilazimo oko jezera, pohodimo male šarene radnje i vozimo se tuk-tukom. Kupujemo egzotično voće na pijaci, svežu kurkumu, štapiće vanile i grumen palminog šećera. Oko nas hiljadu mirisa i začina. Kada bi sve ovo moglo da se stavi u kofer...

03. 02. 2015. - Dan peti: Pinavala - sirotište slonova, fabrika čaja, herbalna bašta

U fabrici čaja posmatramo proces prerade biljke i učimo da prepoznamo kvalitetan čaj. Neki delovi procesa su mukotrpni i nehumani po radnike, naročito u prostoriji gde se čaj suši a temperatura je najmanje 40 stepeni...

U herbalnoj bašti vidimo uživo egzotične biljke koje koristimo u kulinarstvu ili kozmetici, kako rastu u prirodi, kao što je vanila, cimet, muskatni orah...
Ali kruna dana je sirotište slonova. Istina je da je to još jedna turistička atrakcija, ali barem donosi prihod koji odlazi na ove divne životinje. Sirotište se nalazi u mestu Pinavala, i od reke ga odvaja jedna poprečna ulica. 

Svakog jutra ustanem, obučem se,
doručkujem, prošetam slona...

Svakoga dana slonovi se dva puta vode na kupanje, i pritom saobraćajac zaustavlja saobraćaj kako bi krdo prošlo. Skroz nesvakidašnji prizor! Nakon kupanja slonovi se vraćaju u 'sirotište', što je zapravo jedna velika površina poput parka, prilagođena njima, i tamo se mogu posetiti, hraniti i pomaziti. Ovde se drže životinje koje nisu u stanju da se snađu u prirodi jer su isuviše osetile ljudski uticaj ili su bile zlostavljane, i ima ih od najmlađih do odraslih i starih. Uglavnom mogu slobodno da se kreću (van prostora za posetioce), osim nekoliko krupnih mužjaka koji su vezani. Inače, Sri Lanka je bila izuzetno bogata azijskim slonovima, sve dok se nisu pojavili Englezi koji su ih bahato ubijali zbog slonovače, i za trećinu prepolovili ukupnu populaciju. Izlovljavanje je promenilo i genetiku slonova jer ih sada ima malo sa kljovama - očigledno su preživeli oni koji su nosili gen koji podrazumeva odsustvo kljova, osim ako nisu bili toliko intuitivni da su kljove namerno odbacivali, shvatajući to kao način da prežive.

Engleski zulum nije se odrazio samo na slonove. Za vreme njihove vladavine izneta su silna nacionalna blaga, drago kamenje, naročito 'moonstone' po kom  je ostrvo poznato, a i dalje su vlasnici nekih od velikih plantaža čaja na kojima za berbu zapošljavaju Tamilke, koje su po danu plaćene svega tri dolara.

Materijalno siromaštvo ovog naroda je svuda prisutno, međutim, kao i u sličnim zemljama istoka, oni su veoma zadovoljni, svesni pravih vrednosti, izuzetno lepo vaspitani i ljubazni. Ne retko, dok hodate ulicom, ljudi će vas ljubazno pozdraviti i razmeniti par reči. Za razliku od mnogih zemalja dalekog istoka ili zapada koje sam posetila, Šri Lankanci uglavnom znaju gde je Srbija, Balkan i bivša Jugoslavija. Pa, besmo nesvrstana braća…

04. – 05. 02. 2015. - Dan šesti, sedmi: praznični dan u Kandiju

Uživamo u šetnji gradom, posećujemo ajurvedske radnje i radnje sa začinima u zabačenim živopisnim uličicama Kandija. Spuštamo se peške sa brda. Kandi je potpuno fascinantan, šaren i egzotičan. Danas je Dan nezavisnosti i grad je dodatno ukrašen šrilankanskim zastavicama. Sa uzvišenja imamo pogled na stadion gde se odigrava manifestacija povodom praznika, nešto poput sleta na 25. maj. Deca u uniformama marširaju, čuju se bubnjevi i trube. Na jezeru u centru grada vetar nosi kapljice gejzira i rashlađuje šetače.

U ajurvedskoj apoteci nalazimo čitav niz raznoraznih lekarija protiv svih bolesti ovoga sveta. Šalim se sa apotekarem kako ću, ako sve to kupim, živeti večno. Ne, kaže on, ne treba da živiš večno, ciklus života mora da se obnavlja. Apsolutno tačno. 

Odmah pored apoteke je mali ulični restoran sa lokalnom hranom. Ulazimo i častimo se ljutom piletinom, pirinčem požutelim od kurkume i rendanim kokosom pomešanim sa nekom zelenom biljkom. Sve je savršeno ljuto i savršeno ukusno. Na stolu stoji gomila iscepkanih novina koje služe kao salvete. Ljudi nas radoznalo zagledaju, ali osećam se potpuno bezbedno i 'kod kuće'. Dva ručka koštaju 340 rupija, oko 280 dinara (malo više od 2 evra).

06. 02. 2015. - Dan osmi: Hikkaduwa

Putujemo iz Kandija do Hikaduve nekih sedam sati. Za razliku od Kandija koji je u brdima i gde je temperatura prijatna, sada se spuštamo u ravnicu i postaje odmah vruće, vlažno i lepljivo. Po dolasku u Hikaduvu i nakon što smo se smestili, odlazimo na plažu gde se čuje huk talasa. Talasi su ogromni. Optimistično ulazim u more s maskom i disalicom. Ne uspevam da uđem dublje od pojasa. Ostavljam masku i krećem da se ludiram po talasima. Nakon predugog sedenja u autobusu, talasi mi pružaju najdivniju masažu. Tu i tamo me razbiju, doduše. Ali izlazim iz vode srećna i orna.

Hikaduwa je jedna velika ulica koja ide paralelno s morem i oko koje je niklo ne baš tako malo naselje. Restorančići i radnjice su sa obe strane. Na ulici je haos, nema trotoara pa njom idu i pešaci, i biciklisti, i autobusi i kamioni... Ovde se peče se svež roti, tamo nudi nakit sa lokalnim dragim kamenjem (najzastupljeniji je moonstone), rukotvorine od kože i šarena odeća. Na uglu glavne ulice i jedne male koja vodi do našeg smeštaja stoji tezga sa voćem. Jasno nam je odmah da ćemo biti svakodnevne mušterije.   

Prodavac je voljan da nam otvori kokose i stavi slamčice, i dok nam ljušti i seče ananas mi već kokos iskapimo. Dodamo i jednu papaju koju sami sečemo na terasi, i grančicu malih banana. Nakon jednog takvog obroka, i telo i um se raduju. Još kad se doda i poštena večera sa gamborima i svežom ribom... ah! 

07. 02. 2015. - Dan deveti: Hikkaduwa, izlet u Zelenu lagunu, farmu kornjača, rudnik moonstone i plantažu i 'fabriku' cimeta.

Krećemo ujutru u 9 i već je vruće. Vozimo se oko pola sata do Zelene lagune. 

Mangrovi oko reke Madu

To je zapravo reka Madu koja se blizu ušća u more širi i izgleda kao jezero. Prolazimo pored mangrova, oko nas u vodi čuče kormorani. U jednom trenutku reka Madu je ogromna - uopšte ne liči na reku. Na ostrvcetu posećujemo budistički hram i sedimo ispod bodi drveta. Nadamo se prosvetljenju... Mladi budistički sveštenici u narandžastim odorama rade na jednoj maloj građevini i pitaju nas da li imamo žvake. Neobična kombinacija, ali simpatična. Dajem im ceo paketić.

Stižemo na farmu cimeta. To je zapravo jedno mestašce na obali reke Madu gde se bere cimet, guli kora, savija i suši, ili se pravi ulje. Prisustvujemo kompletnoj demonstraciji, samo gestikulacija, nema reči. Divno miriše, mnogo intenzivnije nego onaj iz samoposluge. Jedva čekam da ga stavim u kolače.

Reka Madu

Cimet se suši na tavanici od palminog lišća

Na putu rekom Madu dolazimo do male ograđene zone sa osam bazenčića u kojima su ribice. Sedamo i spuštamo noge dok nas one 'masiraju'. Kikoćemo se isprva i potom navikavamo na golicanje. Potom imamo priliku da pomazimo malog krokodila. Koža mu je nežna baš kao kod svake bebe.

Vraćamo se lagano rekom do njenog ušća, provlačimo se ispod mostića, zavlačimo među mangrove. U povratku svraćamo do farme kornjača, tj. mesta gde se pomaže povređenim kornjačama, ali i gde se čuvaju jaja dok se ne izlegu kako ih ne bi pokrali krivolovci. U četiri bazena pliva po jedna sakata kornjača. Nedostaje im jedno od prednjih peraja. Izgubile su ih tako što su se upetljale u ribaske mreže. U preostalim bazenima plivaju male kornjače kao i one tek izlegle, da bi se, kad malo ojačaju, pustile u more. Ovim im se povećava šansa da prežive, s obzirom da je stopa preživljavanja kod tek izleglih kornjača veoma mala. Otac vlasnika ovog svojevrsnog prihvatnog centra za kornjače je rukovodio ovim projektom, a nakon što je stradao u cunamiju, zadatka se prihvatio sin. Na posebno ograđenom mestu on čuva kornjačina jaja i tačno zna kada koja treba da se izlegu. Pred našim očima otkopava jednu gomilicu na dnu koje počinju da se pomaljaju male kornjače. Imamo čast da ih odnesemo do bazena i pustimo u vodu. One su nežne i slabašno mašu perajima. Donosim jednu do vode i polako je spuštam. Iskreno se nadam da će doživeti duboku starost.

Kasno popodne odlazimo do rudnika dragog kamena 'moonstone'. Prolazimo kroz tropsko zelenilo i dolazimo do okna. To je jedna vrlo mala ograđena površina sa rupom malo većom od šahta.  Na dnu se vidi čovek. On puni košaru kamenčićima koja se potom podiže i ispira. Polako se prepoznaje kamenčić sa jasnim karakteristikama, sjajem i blagim odsjajem na plavo. U radionici pored se kamenje brusi i pravi se nakit. 

08. 02. 2015. - Dan deseti: Ronjenje na Hikkaduwi

Odlazimo do ronilačkog centra Poseidon gde smo prethodne večeri ugovorili ronjenje. Centar je prostran i deluje ozbiljno. Unutra, u dvorištu, atmosfera koja se sreće u svim centrima: izdaje se oprema, kače BCD-jevi i regulatori na boce, oblače se odela...

Rone se dva zarona u cugu sa malom pauzom između. Na zaron se ide malim katamaranima-gliserima, veoma brzim. Ronimo na mestima Hikkaduwa gala i Kadawara gala... Spuštamo se niz kanap pri veoma jakoj struji. Voda je zelena i vidljivost veoma loša. Spuštamo se samo na nekih dvadeset metara. Korala ima izuzetno malo, terenom dominiraju velike kamene gromade obrasle algama. Saznajemo kasnije da ovim vodama haraju indijski ribari koji, pored riba, kupe i sve drugo sa dna. Reljef je tu i tamo lep, ali nije spektakularan. Prepuštamo se struji i hvatamo njen ritam po kom se krećemo. Najbrojnije životinje su nudibranci. Ima i prugastog plektohinkusa (sweetlips) koji smireno pozira dok se ljulja na struji. Na kraju zarona srećemo jata streličara. Odlazim na drugi zaron da vidim hoće li biti išta drugačiji. Situacija veoma slična, s tim što ovog puta srećemo i jednu hobotnicu, i minijaturnu anemonu u kojoj se tiskaju sićušni klovnovi i dve krabe. Posle saznajem da je ovo otprilike jedina anemona sa klovnovima u okolini - one su ovde veoma retke, a ima ih u izobiju na drugoj strani ostrva. Sve u svemu, bilo je ovo interesantno iskustvo, mada osećam da su me prethodne destinacije preterano razmazile…

Surfovanje je na Hikaduvi ipak mnogo bolje od ronjenja

Kako se drugi zaron završava oko 2 sata popodne, ostaje još dosta vremena za ručak na plaži, sok od limete i, nakon što prihladi, dugu šetnju po plaži. Povremeno mora da se zastane i upije sva ta rajska lepota. Plaža je bespregledna, pesak divan i mekan, a talasi nas s vremena na vreme iznenade i zapljusnu. Ogromni su i moćni, i samo najuporniji surferi opstaju neko vreme na njima. U povratku se vraćamo ulicom i ne uspevamo da odolimo rotiju. Roti je jedna razvučena kora (kao naša za domaći burek), koja se napuni sadržajem po želji, slanim ili slatkim, presavije na  4 i peče na plotni. Jedemo za musavim stolom i posmatramo roti-majstora kako vešto obrće kore.

 Roti sa više mesta, sve bolji od boljeg, blagosloven bio!

09. 02. 2015. - Dan jedanaesti: Gale i Mirisa

Krećemo ka Galeu, gradiću sa evropskim šmekom, koga su kolonijalisti izgradili da bi olakšali trgovinu. Gale je tokom portugalskog perioda bio veoma važan centar, a potom Englezi više forsiraju Kolombo. Ovaj gradić velikog šarma prosto zrači Portugalijom. Simpatične uličice i kolonijalne građevine prepune su prefinjenih kafića i restorana, i pre svega galerija koje prodaju veoma kvalitetne rukotvorine. Galerije su prepune života, kao kontrast mirnim i skoro uspavanim ulicama. Jednostavne fasade sa druge strane kriju bogata unutrašnja dvorišta sa lepim baštama, baš kao i mali muzej koji posetiocima besplatno nudi kolekciju najrazličitijih predmeta, ukrasnih ili upotrebnih, iz raznih perioda. Saznajemo od kustosa da je kolekcija delo jednog čoveka.

Muzej

Jedna od galerija

Na ivici starog grada uzdiže se tvrđava i svetionik iz doba Portugalaca, dok pod raskošnim tropskim drvećem drema poneki prodavac kokosa. Uz samu obalu park i šetalište stoje sa jedne strane bedema, dok sa druge more udara o crno kamenje. U blizini su i administrativne zgrade, kao i veliko dvorište, nešto poput trga, koji služi meštanima za razna okupljanja, od svadbi do poneke partije kriketa. Gale je veoma prijatno iznenađenje.

Nakon Galea, na putu ka Mirisi, zastajemo na obali i posmatramo pecaroše. Uz obalu, u vodi stoje pobodeni štapovi sa malim prečagama na kojima sede pecaroši. Deluje neudobno, ali oni su nasmejani i mašu nam. Pitam se da li su tu samo kada treba da poziraju iza kamera putnika ili zaista zarđuju tako što po ceo dan ovako pecaju. Svejedno, prizor je veličanstven.

Mirisa je još jedna od mnogih plaža na jugu Šri Lanke gde je život opušten i bezbrižan. Dosta je manja i uža od Hikaduve, ali za razliku od nje ima i ostrvce do kog se može doći kroz plićak i popeti na vrh. Sa njega se pruža divan pogled na celu plažu kao i njen nastavak desno od ostrvceta. I ovde su talasi ogromni, pa se plivati može samo u maloj laguni kod ostrva, mada je 'masaža talasima' mnogo zanimljivija i dinamičnija.

Mirisa

10. 02. 2015.  – Dan dvanaesti: Uživanje na Hikaduvi

Jedan potpuno opušten i bezbrižan dan koji je započeo doručkom u omiljenom restoranu na obali, nakon čega je usledila više-kilometarska šetnja po mokrom pesku duž plaže, fenomenalni 'devilled prawns' za ručak i najbolji do sad roti, treći po redu, na mestu koje više nemamo nameru da menjamo.

Uvek spektakularni zalasci sunca na Hikaduvi

Usput nailazimo na prodavnicu batika i pričamo sa vlasnikom. Saznajemo da on i supruga prave sve batike, dizajniraju ih i slikaju tradicionalnom tehnikom. Ima ih najrazličitijih veličina sa predivnim motivima. Obećavamo da ćemo se vratiti i nešto pazariti. Tako i činimo, i dobijamo poziv na ručak. Eto prilike da vidimo kako ovde ljudi zaista žive.

11. 02. 2015. – Dan trinaesti: Hikaduva, ručak kod domorodaca i lenčarenje

U podne odlazimo po dogovoru na ručak kod prodavca batika. Upali, kako se zove, živi sa ženom i sinom blizu autoputa, na 5 minuta vožnje od centra Hikaduve. Imaju i ćerku koja je udata i živi u blizini i ima dve devojčice. Kuća im je nadprosečno bogata za šrilankance, imaju prostrano dvorište sa mnogo egzotičnih biljaka (guave, biber, kari lišće, cimet...) i solidnu kuću od više prostorija sa lepim prozorima. 

Upalijeva žena demonstrira kako se prave 'stringhoppers' rezanci

U trpezariji nas dočekuje postavljen sto: ogromna činija pirinča oko koje su poređane manje činije sa raznim sosovima: škampi u kariju, sambal, baren, jako začinjen krompir, ogroman pladanj sa salatom... Nama serviraju escajg dok oni jedu prstima. Sklanjam ga sa strane i zahvatam pirinač rukama. Sve je izuzetno. Dok mi jedemo žena stoji sa strane i dosipa nam. Pitam je zašto nam se ne pridruži a onda shvatam da je to ipak običaj i ne postavljam dalja pitanja. Upali nam priča o svoje dve sestre koje su udate u Australiji. Priča nam kako oni ovde udobno žive od prodaje batika. Ipak, osim Australije, za koju su mu avio karte poslale sestre, nije nigde putovao van Šri Lanke. Skupo je, kaže. Žena nam demonstrira kako se prave ‘stringhoppers’ rezanci pomoću posebne naprave. Upali nam priča kako su se njih dvoje sreli: davno, kad su bili mladi (žena je tad imala samo 15 godina), Upali je izučavao juvelirski zanat kod njenog oca. Oboje su bili iz kaste juvelira, tada je taj sistem još uvek bio validan, i ljudi su se mogli venčavati samo unutar kaste. Nakon nekog vremena Upali je bacio oko na lepu petnaestogodišnjakinju. Venčali su se, ona je počela da izučava veštinu pravljenja batika, a potom je i on shvatio da mu se to više sviđa od juvelirskog zanata. Sada su dobar tandem, a i sin će nastaviti zanat. Ipak, sve ima svoju cenu. Zbog raznih nezdravih prahova koji se koriste u izradi batika, Upalijeva žena pati od astme.

Upalijev batik

Zovu nas na večeru i narednog dana, ljubazno se zahvaljujemo i kažemo da ipak ne bismo da ih opterećujemo. Uveče odlazimo na standardnu kilometarsku šetnju plažom pa na novu porciju rotija, parate i čapatija.

12. 02. 2015. – Dan četrnaesti: druženje s ribarima

Ujutru rano krećemo na šetnju plažom. Idemo po mekom, mokrom pesku više kilometara. Pred kraj plaže nailazimo na ribare koji vuku mrežu. Mali polu-katamaran je na dvadesetak metara od obale, ispušta mrežu, a ribari njene krajeve drže na obali. Dvojica-trojica su u moru i bore se sa ogromnim talasima. Natežu i potežu, taj proces traje i nije nimalo lak. Veliki broj ljudi je uključen, njih dvadesetak. Kada na kraju uspeju da izvuku mrežu, proveravaju šta su ulovili. 

Prilazim, i na moju veliku žalost vidim veliku ražu u mreži. Jedan od ribara primećuje moj tužan pogled i kaže mi da će je vratiti u more. Malo mi je lakše, ali baš i ne primećujem nameru da to urade. Raža se prilično zapetljala u mrežu, ribari pokušavaju da je oslobode. Njena bodlja je skroz zapetljana. Jedan od njih pokušava da je oslobodi, i na kraju otkida bodlju. Vidim ražu kako se grči u samrtnom ropcu. Očigledno nisu ni imali nameru da je vrate u more... Žao mi je životinje, znam kako veličanstveno izgleda u vodi. Ali razumem i ribare, težak je to posao i slabo plaćen. Kada na kraju podele ulov, svako dobije veoma mali deo. Sklanjam se da ne bih više gledala ražu. Tako je to, niko nam ne obećava život bez surovosti...

13. 02. 2015. – Dan petnaesti: krećemo ka Maldivima

Doručkujemo roti kod dedice u musavom kiosku i zaslađujemo se oproštajnim ananasom. Ne verujem da ću igde ikada jesti tako dobar ananas. Odlazimo pravo na plažu i upijamo jutarnje boje. Sledi pakovanje, nimalo lak proces, naročito nakon svih čajeva, začina i ajurvedskih proizvoda kojima nismo odoleli. Kofer je zatvoren, ne smem ni da pomislim koliko ima kila...

Ulazimo u mali autobus i krećemo put aerodroma. Pored nas promiču polja čaja, gusto rastinje, palme i banane. Čeka nas nova avantura, i željno iščekujem da zavirim u podvodni svet Maldiva. Ipak, osećam da već patim za Šri Lankom. Mnogo toga će mi nedostajati, ali i grejati tokom dugih, zimskih beogradskih dana. Stuti*, Šri Lanka!

*hvala na sinhaleskom

Film o ovom putovanju može se pogledati ovde: http://youtu.be/CxdOz1FlGvI