MALDIVI 13-18. 02. 2015.
Po
sletanju u Male dočekuje nas velika tabla sa upozorenjima: zabranjen je unos bilo
kakvog alkohola, religijskih obeležja, idola, pornografskog materijala,
narkotika... i pasa. Svako ko je imao bilo kakvu sumnjivu bočicu u koferu, morao
je da prođe detaljni pretres. Menjamo novac u menjačnici na aerodromu jer je po
ostrvima to gotovo nemoguće. Mada, kažu, svuda primaju dolare. Monetarni idoli i
obeležja mogu da prođu.
Ulazimo
u udobni gliser i vozimo se ka Maafušiju. Mrak je i možemo samo da
pretpostavimo gde smo. Stižemo nakon malo više od pola sata brze vožnje i
stupamo na ostrvo koje u polumraku deluje kao polje posle bitke. Jeste da
je svuda beli pesak, ali tu i tamo je prošaran raznoraznim primercima otpada. Dolazimo do
hotela koji izgleda kao da je pao iz svemira u sred pustinje: Hotel Beachwood
deluje savršeno, od dizajna do nivoa čistoće. Mada nije ono što bi se očekivalo
na jednom malom tropskom ostrvu – pre bi se uklopio u ambijent neke zapadnoevropske prestonice.
Maafuši
se nalazi 26 km južno od Malea, u Atolu Kaafu. Ostrvo je dugačko 1,3 km, a široko
svega 260 m. Ima oko 1.200 stanovnika. Za vreme cunamija 2004. je gadno
razoreno. Sada je opšte prisutan trend izgradnje: džakova sa cementom i mešalica ima na svakom koraku. Sve do 2010. na ostrvu nije bilo turizma, a potom, odlukom vlasti, januara 2010. otvara se prvi 'gesthaus'. Od tada turista je sve više, jer ovo je
jedno od najjeftinijih ostrva na Maldivima. Danas ovde ima preko 30 hotela i
gesthausa, što, pored ribolova, predstavlja najveći izvor prihoda lokalnom stanovništvu.
Na jugu ostrva nalazi se zatvor, ograđen visokom metalnom ogradom. Sve to na samo desetak metara od našeg hotela. Sa istočne strane su policijska stanica, mala ambulanta, a na samoj obali neko postrojenje za preradu i - deponija. Prizor ogromne hrpe đubreta po kojoj skakuću gavrani potpuno odudara od tirkizne pozadine. Na severoistoku je plaža na kojoj se kupaju lokalci, gde je bikini strogo zabranjen. Uveče se tu smesti buljuk zabrađenih žena sa decom, rasprostru ćebence i uživaju. Više slobode nudi 'bikini plaža' na severozapadu ostrva, koja je ograđena i dodatno opkrojena restorančićima, prodavnicama i hotelima. Ovo je potpuna suprotnost centralnom delu ostrva gde su kuće u kojima žive Maafušani - niske, bez suvišnih prozora koji gledaju na ulicu, i ograđene visokim zidovima. Tu su i dve džamije sa kojih se svakog jutra u 5 miksuju zvuci. Na zapadu je marina i 'šetalište' sa par restorana (svaka šetnja se ovde brzo završi, iz razumljivog razloga), kao i škola iz koje izlaze deca u snežnobelim uniformama. Dečaci nose pantalone i košulje, devojčice su skroz pokrivene i na glavi nose velike bele marame.
Tu i tamo, ispred prodavnica ili na ponekoj čistini, stoje čudni metalni okviri sa mrežom - isprva mi deluju kao postolja za gajbe s voćem, međutim docnije vidim lokalce kako tu sede. Nije loše mesto da se divani u hladu kad upeče zvezda...
|
Jedna tipična ulica na Maafušiju |
|
Plaža za lokalce |
Prvog jutra odmah odlazimo do ronilačkog centra Shark Diving School i bukiramo ronjenje za popodne. Dočekuje nas izuzetno ljubazno i poslovno osoblje. Cena zarona je 35 dolara, što ih je više, to je i jeftinije, a uključuje i kompletnu opremu. Za Maldive, vrlo povoljno.
Pored ovog, tu su još dva dajv centra, Maafushi Dive i Passion Divers. Shark Diving School je tek u povoju, i planiraju ekspanziju i pakete tipa smeštaj+ronjenje. Kako se svojski trude, verujem da će to uskoro i postići.
|
'Bikini' plaža |
Pošto do prvog zarona ima dosta vremena, odlazim na 'našu' plažu sa maskom, disalicom i perajima. Prelazim dug, plitak, tirkizni deo i dolazim do padine gde počinje dubina. Manja jata riba mirno lebde oko korala. Onda se zavlačim među korale u plićaku i nailazim na ceo jedan svet. Hobotnica, lignje, bar 10 različitih vrsta kostoroga sa najrazličitijim šarama, leptiri...
Kako su na Maldivima struje žestoke, na prvi zaron tog popodneva vode nas na mirno mesto, da nas procene. Olupina Kudagir, 32 metra dubine. Spuštamo se lagano samo nas troje, u daljini se naziru obrisi olupine. Vidljivost je slaba, što znači da ima života. Gledam u dno i ne verujem: svuda oko mene iz peska vire baštenski ugori, najviše što sam do sad imala prilike da vidim. Pritom, uopšte nisu stidljivi. Uvlače se u rupe tek kada im baš priđem. Čudim se što mi vođa zarona ovo uopšte nije najavio. Posle shvatam da je to za njega ništa posebno, uobičajena slika. Nalazim se u raju! Uživali smo oko olupine zajedno sa jatima riba nekih 55 minuta. Pri izronu, vođa zarona nam saopštava zadovoljno da nas sutradan vodi u struju. Prosli smo test.
|
Murina Gymnothorax favagineus |
Sutradan smo ispred ronilačkog centra u pola 9 ujutru, i odmah se ukrcavamo na brod. Pridružuju nam se i drugi ronioci, njih 5-6. Oprema je komplet spremna, boce montirane. Od buke motora ne možemo mnogo da razgovaramo, ali jedan Mađar stiže da nas pozdravi na srpskom. Prvi jutarnji zaron - Myaru Back, 30 metara. Spuštamo se odmah dole dok iznad nas elegantno promiče jato raža. Pozdravlja nas jedna šarena murina (honeycomb moray, Gymnothorax favagineus). Puštamo se niz struju koja nas nosi, kao vetar listić papira. Slike nam se ređaju pred očima, i u jednom trenutku se hvatamo za korale da bismo sve sagledali. Lelujajući kao zastava, ne verujemo šta vidimo: ispred nas poziraju ajkule beloperke i sive grebenske, šepure se kao da su svesne koliko im se divimo.
Teren, pritom, nije impresivan. Nema naglih promena terena, uglavnom su to blage padine. Korala ima, ali su mali, kao minijaturna kopija egipatskih crvenomorskih (cunami ili El ninjo, ko će ga znati). Zato krupna fauna sve nadoknađuje. Pored ajkula, tu su jata plektorhinkusa, streličara, labrida, hemulida, veliki napoleoni se ređaju jedan za drugim, a pri površini plivaju ogromna jata malih plavih kostoroga. Ribe hirurzi krstare na 5-6 metara i raduju se roniocima: kako se spuštamo, tako prilaze i 'kupaju se' u našim balončićima.
|
Druželjubive ribe-hirurzi |
Na kraju jutarnjeg zarona, na površini oduševljeno razmenjujemo utiske. Iza nas, još uvek u vodi, neko reče: 'Pa ne mogu da verujem, koji jezik ja to čujem!'. Devojka iz Hercegovine nam oduševljeno prilazi, i čudimo se kako se ljudi iz naših krajeva nađu i na sred okeana.
Drugi zaron toga dana je na takozvanom 'Seksi rifu'. To je čuvena plažica od petnaestak metara, mali sprud od belog peska u tirkiznom moru. Saznajemo da ovde turistički brodići dovezu ljude i ostave ih - na šta mi se kosa nakostreši na glavi - na ostrvcetu nema ničega osim peska, i iako lepo izgleda iz daljine, ne deluje mi primamljivo ideja da tu budem ostavljena na suncu koje prži. Srećom, idemo pod vodu. Furafathi, kako ga domorodci zovu, mirno je mesto za zaron bez struje. Malo sam razočarana, jer me još uvek drži adrenalin od prethodnog zarona. Ovo je jedino mesto gde ne videsmo ajkule, ali svakako je vredelo zaroniti ispod belog spruda.
|
Sexy reef |
Popodne sređujemo utiske, lenčarimo na plaži i jedemo svež kokos. Radujemo se novom, jutarnjem ronjenju.
Očekivanja nam nisu izneverena. Zaranjamo sutradan na 30 metara na mestu Kandooma Thila. Ajkule, kornjače, napoleoni... Još bolje je na drugom zaronu, Cocoa Corner, 29 metara, ajkule više ne stižem da prebrojim. Na kraju, od nekih 7 metara na gore, ogromna jata riba ljuljuškaju se na struji. Prizor je potpuno nestvaran i ne znam gde pre da gledam.
Vlasnik centra nam obećava nešto još spektakularnije narednog dana. Obavezno, kažem mu, to nam je poslednji dan ronjenja, mora biti nezaboravan. Odlazimo u Kandooma Caves. To su male pećine, ili više udubljenja u koralima. I tu nas čekaju one - prelepe gate.
|
Indijska gata |
Njih dve mirno leže na dnu i puštaju nas da im se potpuno približimo. Deluju kao neke pospane domaće mačke. Malo mi je krivo što im remetim san i upadam u kuću nenajavljena, ali moram da ih osmotrim. Atlantske gate sam videla na Karibima, a ove ovde, indijske, deluju mi malo manje i nežnije.
|
Veliki napoleon |
|
Žutoperasta tuna |
Na drugom zaronu spuštamo se na 26 metara. Mesto Lhohifushi Meedhupparu. Opet ajkule paradiraju dok se držimo za korale na ekstremnoj struji, i toliko smo zaluđeni da u poslednjem trenutku primećujem da samo što nisam ušla u dekompresioni režim. Nevoljno se podižemo i družimo s napoleonima koji nas prate. Velika tuna mirno stoji ispred mene, kao da joj se dopada moj objektiv. Poslednji zaron na Maldivima je definitivno za pamćenje.
Osim divnih prizora, još jedna sjajna stvar na Maldivima je i temperatura vode: 28-29 stepeni C. Ronili smo bez odela, samo u tankom trikou (koji se preporučuje, jer ipak struje mogu da nas gurnu na neki koral koji žari), zbog čega je potrebno i manje tegova, tim je i veći osećaj slobode pod vodom. Ljudi iz ronilačkog centra posao rade savršeno, montiraju kompletnu opremu pre i između zarona, tako da je na nama samo da uživamo. Brodić kojim se ide na zarone je veoma udoban i prostran, sa velikom gornjom palubom za sunčanje. Za svaku pohvalu.
|
Brodić ronilačkog centra Shark Diving School |
Kada se ne roni, na Maafušiju se može izležavati na plaži, sedeti u kafanici i gledati u pučinu, ili otići na neki od izleta na susedna ostrva. Tu je i par radnjica sa suvenirima sa veoma skromnom ponudom. Hrana po restoranima je definitivno skuplja nego na Šri Lanki, a i dosta lošijeg kvaliteta. Dugo se čeka na najobičniji ručak, i sveukupni utisak je da se Maafušani tek uče turizmu. Dobra volja svakako postoji, i meštani radoznalo posmatraju strance, ljubazno im se javljaju na ulici, ali za bilo šta više, morala bi da postoji intervencija države i pomoć stručnjaka.
Ipak, ovaj kratki boravak na Maldivima sa samo 7 zarona doneo mi je više ajkula nego prethodna 272 zarona. Šta više, oči su uspele da se odmore na beskrajnom plavom prostranstvu.
|
Jedno od letovališta |
|
Metlu u ruke, Maafušani! |
|
Male |
U jutro 18. februara krećemo ka Maleu. Vozimo se gliserom preko tirkiznog mora ka džungli od betona i čelika. Puštamo oči da još malo upijaju sve te divne nijanse. U Maleu imamo par sati da procunjamo ulicama. Sve je užurbano, ulice su prepune motorcikala koji su ovde, očigledno, glavno prevozno sredstvo. U glavnom pristaništu nižu se lukobrani i brodići. Male je svakako mnogo napredniji od Maafušija, a ima i dosta stranaca. Na doku, čekajući brodić za aerodrom, vidim gomilu nasmejanih školaraca, obučenih u moderne uniforme. Srećemo ih opet na aerodromu, prilaze nam i pitaju da li možemo da popunimo malu anketu. Radoznalo i slobodno započinju razgovor na odličnom engleskom. Kada ih pohvalim, kažu da je engleski obavezan u školi. Pitam jednu devojčicu šta će biti kad poraste. Pilot! - odgovara kao iz topa. Kažem joj da se nadam da će me voziti prilikom moje sledeće posete Maldivima.
|
Male |
|
Školarci |