Subota, pazarni dan - Haagse Markt

Kuda god da putujem, jedno od omiljenih mesta za posetu mi je pijaca. Po tome koliko je šarena i živopisna može se dosta reći o samom gradu i njegovim žiteljima. I tako sam se u prošlu subotu u podne zaputila na hašku pijacu, Haagse Markt. Rekoše mi da je najveća u Evropi, ali bila sam prilično sigurna da ni jedna zapadno-evropska pijaca ne može parirati beogradskim. I još jednom me je život opomenuo da ničemu ne smemo pristupati s predrasudama.

Haška pijaca jeste najveća u Evropi. Ima 540 tezgi na kojima se može naći bukvalno sve. Od odeće, farmerki, poput onih novopazarskih, preko orijentalnog kiča, metraže, posteljine, orijentalne garderobe, rukotvorina, opreme za mobilne telefone, najživopisnijih tezgi sa voćem iz celog sveta, do prebogate ponude ribe i morskih plodova. Pravi raj za oči. Šetajući duž redova dugih preko 500 metara imala sam utisak da mi nešto nedostaje – aha! da, uobičajeno uzvikivanje kako bi se namamile mušterije. I baš tad jedan sedokosi Arapin započe svoj repertoar. Dobro, pomislih, ali da li se isto može očekivati i od Holanđana? Minut kasnije bledoliki dekica započe glasni hvalospev svojim buketima cveća.

Između tezgi ima dovoljno prostora, osim kada se tu i tamo zaglavi nekoliko motorizovanih penzionera. Pomislih kako želim takva kolica jednog dana kad ostarim... Između redova se čuju svi jezici sveta, vide se turbani, galabije, šarene marame, tesne farmerke, čitav svet u malom.

Stižem do tezgi s ribom. Apsolutna fascinacija! Sve što pliva morem može se ovde naći. Sa strane stoje gajbe sa najrazličitijim krabama, školjkama, jastozima. Preko uredno sortiranih gomila ribe leže dve male ajkule. Ispred tezge niz velikih zlatnih sušenih skuša. 3 komada za 5 evra. Prodavac me obaveštava da mogu da stoje 8 dana u frižideru, a tri meseca u zamrzivaču. Kod kuće mi jedna traje tri obroka i sjajna je.

Nailazim na tezgu gde se prave originalni holandski strop vafli. Na gomilici stoji tamno testo, već oblikovano u loptice. U pekaču se peče jedna vafla, veličine manjeg tanjira. Sa strane na toploj plotni stoji njih nekoliko, već ispečenih, i čeka na gladne mušterije. Iako nisam gladna, ne mogu da odolim. Prodavačica raseca jednu vaflu i bogato je maže karamel-sirupom. Izvol'te, 1,20 eur. Idem usput i grickam vaflu. Taman kad sam je dokrajčila, stižem do marokanske tezge sa đakonijama. Baklave, razni tanki hlebovi i – burek! Naravno da moram da ga probam. A i ona vafla je bila preslatka, sad mi treba nešto slano. Marokanski burek je tanak, kore su deblje i prilično posne. Naravno, nema svinjske masti. Kad zagrizem, ne sliva se do lakta. Ukus me podseća na kosovarsku pitu koju je pravila jedna moja stara komšinica poreklom iz Gnjilana. Izuzetno je lep, ali nije naš burek. Svejedno, nisam razočarana. Idem dalje prepuna stomaka, već odlučna da preskočim naredna dva obroka.

Oko mene gomile krupnih oraha i džinovskih grožđica, mirisnih holandskih hlebova, sladoleda, kobasica, sušenih haringi, kibelinga (kibbeling, holandski specijalitet – komadići ribe u pohu) sa majonezom, šarenih svilenih bombona, karamela, debelih belgijskih vafli, tankih vafli sa čokoladom, rambutana, ličija, žutog manga, papaje, sireva, začina, čajeva... osećam se kao dete na vašaru.  Srećom, burek drži položaj i ne dopušta gladnim očima da preuzmu kontrolu.

Izlazim s pijace nakon dva sata, pune torbe stvari i glave utisaka, sa širokim osmehom na licu, i krećem ka stanici tramvaja br. 11. Danas sam samo jedan od 60000 posetilaca. Da, toliko ih prođe ovuda subotom. Izvinite, Kaleniću, Đermu, Bajloni, Zelenjaku... moram biti fer, ova pijaca vas je ušila. Čak nailazim i na gomilu rasutih otpadaka ispred kapije, skroz autentično, nema šta!

Letovanje na Ševeningenu

Ševeningen ljudima iz naših krajeva budi veoma jasne političke asocijacije. Pre osnivanja Haškog tribunala verovatno je retko ko i znao gde je Ševeningen. Danas, kada nekome kažete da idete tamo, obično sledi smeh, pa prigodna šala na temu pritvorske jedinice.

Ali Ševeningen je pravi dar prirode i nosi lepote o kojima se retko priča. Ova kilometrima duga peščana plaža (koja nosi isto ime kao i jedna od osam opština grada Haga) po sunčanom danu nimalo se ne razlikuje od tropskih, naravno, dok ne kročite u more. Zapravo, prilično me podseća na plaže sa juga Šri Lanke, po boji peska i bespreglednom prostranstvu. Na oba mesta more je jednako odlučno da pokaže ko je gazda: besni, lomi se i peni, pa ako neko i uspe da uđe u plićak, jake struje će ga ubrzo upozoriti da ne ide daleko. Jedina razlika je u temperaturi, kako vazduha tako i vode. I tu leži ogromna prednost Ševeningena: na kojoj topskoj plaži bi bilo moguće pešačiti par sati uz more u sred podneva, dok je sunce u zenitu, a da se pritom ne vratimo sprženi?

Skulptura žene ribara. Ko zna koliko je žena vekovima zabrinuto stajalo baš na ovom mestu i gledalo u more.

Naziv je Ševeningen dobio još u 13. veku kada su se ovde pojavili Angli i Sasi. Ubrzo je uz more niklo ribarsko selo koje je vekovima trpelo razne vremenske nepogode, da bi krajem 19. veka konačno ovde nikla luka. Do tad ribari su koristili čamce sa ravnim dnom, koje bi mogli da preko peska dovuku do vode. Čamac sa ravnim dnom u ovako divljem moru verovatno bi se okretao kao palačinka. Uz luku, Ševeningen je dobio i hotel i restoran, čuveni Kurhaus. Tako počinju da pristižu i turisti, i da se razvijaju raznorazni sportovi koji su se mogli praktikovati na širokoj plaži gde ima dovoljno vetra. Lokalno stanovništvo temperatura ne zabrinjava. Već zamišljam naše majke kako utopljavaju decu na plaži dok mali Holanđani šetaju u kupaćim gaćicama. Kupanje se ne praktikuje samo leti. Jedna od tradicija podrazumeva i Novogodišnje kupanje.

U subotu, 18. juna, do mog stana koji je na 20ak minuta hoda od Ševeningena doprli su neki čudni zvuci. Prvo brodska sirena, onda su se galebovi na okolnim krovovima uznemirili, da bi povremeno vetar doneo i po koji takt pesama Džoa Kokera. Nije mi bilo mrsko da izađem i pratim zvuk, koji me je na kraju doveo do marine. Ovde me je sačekao čitav spektakl. Zaista, bina sa 'Džo Kokerom' (pljunuti), pesma Summer in the City, iako je napolju bilo 15 stepeni prošaranih povremenim pljuskovima, niz tezgi na kojima se prodaju rukotvorine, držači sa nanizanom ribom koja se suši, pleh muzika i defile... Na sve strane vije se zastava Ševeningena: plava, sa tri haringe koje nose žute krune. Haringa potpuno zaslužuje ovaj kraljevski status. Ribolov je ovde i dalje glavni izvor prihoda, i uz luku stoji nekoliko zgrada sa firmama za špediciju ribe, kao i izuzetno dobrih restorana. Ispostavilo se da se baš tog dana proslavlja Dan zastave - dan kada se po prvi put u proleće proda ulov haringe.

'Džo Koker' žeže na sceni

Narednog dana tokom pre podneva nestadoše oblaci, i na tirkiznom nebu pojavilo se sunce. Pozivnica da se ode na plažu. Prolazim kroz Keizerstraat, simpatičnu pešačku uličicu sa lepim radnjama s rukotvorinama, koja vodi pravo do mora. Ispred mene puca vidik, široka i dugačka plaža sa žutim peskom i pučina na kojoj se u daljini naziru jedrilice i teretni brodovi.

Keizerstraat

Šetam satima i udišem miris mora. Ne odlazi mi se. Skidam duksericu i podižem rukave na majici. Sunce me prijatno greje sa strane s koje dopire, dok sa suprotne osećam kako me hladi povetarac. Hodam po mokrom pesku i more prilazi da me pozdravi. Ponegde nailazim na gomile sitnih školjki i šljanaka koje je izbacilo, nasukane meduze i gomilice morske pene. Deca prave kule od peska, skakuću po baricama koje more ostavlja u udubljenjima u pesku i ciče od sreće. Prolazim pored Kurhausa i prilazim ogromnom molu na visokim stubovima. Vreme je da lagano krenem nazad. Nakon dvosatne šetnje osećam da su mi baterije skroz napunjene. Stižem do Keizerstraata i shvatam da sam upravo bila u drugoj dimenziji. Kakva blagodet je imati ovako nešto u blizini i vraćati mu se svaki put kada nam treba terapija prirodom!

Ševeningen je upravo dobio još jednog redovnog posetioca.

Mol s leve i Kurhaus s desne strane

Hrabri su se odlučili da krenu na kupanje.

Pravo blago Petre

Verujem da je malo mesta na ovome svetu koje putnika mogu da iznenade kao Petra. Kako se za svaku lepotu treba pomučiti, tako je i ovde. Petri se prilazi s juga, prvo preko čistine koju prži pustinjsko sunce od najranijeg jutra, pa kroz uzan klanac, širok nekoliko metara, kojim jure zaprežna kola, ne obazirući se mnogo na prolaznike. Klanac ili sik je mračan, ali svetla je dovoljno da se primete prelepe crvene nijanse kamena bočnih zidova. I nakon podužeg hodanja i vijuganja konačno se stiže do suženja klanca iza kog sledi najlepši prizor: mali plato koji krasi čuvena Riznica. To je trenutak kada putnik zastane, zaboravi na znoj koji mu curi niz lice, prašinu koja mu se zalepila za noge, i ispusti iskren uzdah divljenja.

Riznica

Prvo, očigledno blago Petre su njene građevine uklesane u stenu. Iz jednog komada. Odozgo na dole. Koliko je samo veštine za to bilo potrebno. Ali Petra ima još jedno, skriveno blago.

Iako sve građevine u Petri bude strahopoštovanje, ovaj grad nije nastao da bi odao poštu bogovima, već iz sasvim praktičnog razloga: trgovine. U 4. veku p.n.e. ova tačka na mapi postala je najbitnija stanica trgovačkih karavana koji su nosili najveće dragocenosti tog doba, između ostalih i veoma traženi tamjan. Petra je povezivala Gazu, Bosru, Damask i Akabu, a pritom je imala resurs od najveće važnosti trgovcima i njihovim kamilama, koji su nedelje i mesece provodili u vreloj pustinji. Nabatejci, koji su izgradili Petru, umeli su da uhvate i sprovedu bujičnu vodu u grad, i naprave dovoljne rezerve do sledeće bujice.

Kanal za sprovođenje vode

Dok hodamo klancem koji vodi ka gradu primećujemo udubljenja u bočnim stenama. To su kanalići kojima bi voda tekla i slivala se u rezervoare. Nabatejski vodovod omogućavao je ujednačen protok vode, sistem prečišćavanja, i tako kompleksne hidraulike da i dan-danas zadivljuje moderne inženjere. Nabatejci se nisu libili da uče od suseda. Njihov sistem objedinjuje najbolja dostignuća Egipta, Mesopotamije, Minojaca, Vavilonaca, Asiraca, a kako su Nabatejci bili trgovci, imali su prilike da putuju, primaju putnike i upoznaju kulture koje su mnogima bile van dometa.

Danas je najveći neprijatelj Petre priroda. Erozija polako 'guta' skulpture, građevine, i stari vodovod od mekog kamena peščara.

Urbano jezgro Petre leži u dolini okruženoj planinama. Kada pada kiša, sliva se kroz niz udubljenja i klanaca, da bi stigla do doline. Priroda se pobrinula za prvi korak, ali sada je trebalo tu vodu sprovesti do željenog mesta i skladištiti je u količinama koje bi omogućile udoban život do sledeće kiše. To se nije moglo rešiti odjednom. Nabatejci su konstantno radili na usavršavanju svog sistema vodovoda, učili na greškama, i koristili najnovije tehnologije do kojih su dolazili. Pravili su brane i cisterne, cevovode i kanale, i crpeli resurse svih prirodnih izvora vode u okolini. Toliko su vode Nabatejci imali usred pustinje, da su mogli i da zalivaju bašte. Jedan od kanala dovodio je vodu baš ispred Riznice, što je tek nedavno otkriveno nakon arheoloških iskopavanja i pronalaska šestougaonih kamenih ploča kojima je kanal bio obložen. Tamo gde voda nije mogla da dođe prirodnim padom, dovođena je cevovodom koji se pružao do najudaljenijih delova grada. Trebalo je umeti regulisati pritisak u cevima i omogućiti stabilan protok vode, kao i napraviti sistem koji daje vodu ’na zahtev’, umesto da se dragocena tečnost uzaludno prosipa. Nabatejci su bili majstori planiranja, i imali dodatne rezervoare ’za ne daj bože’, kao i posebne rezervoare koji su služili za potrebe karavana koji bi tek pristizali u grad. Istraživanja pokazuju da su nabatejski cevovodi bili projektovani tako da voda koja protiče zauzima oko 50% prostora cevi, dok je iznad površine toka vazdušni džep, što bi značilo da je voda mogla da teče nesmetano a da pritom, usled pritiska, ne curi kroz spojeve. Naučnici su proučavali vodovod Jebel el Khubtha dugačak 8 km od pečenih glinenih cevi sa zamalterisanim spojevima od 0,3m, i proračunali da je imao protok od najmanje 45m3/h. Nabatjske cevi su bile kraće od rimskih i prilagodljivije vijugavom terenu. Unutrašnjost cevi je talasasta, što omogućuje bolji protok, čak za 5-10% veći nego kod ravnih cevi. Smatra se da je ovaj detalj, da neravna unutrašnjost cevi može omogućiti bolji protok tečnosti, naročito ako su sastavi i zglobovi ravni, jedan od najranijih empirijskih zapažanja u ljudskoj istoriji u oblasti vodovoda.

Klanac koji vodi do Petre. I surova priroda koja ga okružuje.

Koliko god da je voda izvor života, toliko može značiti i smrt. Iznenadna bujica bi mogla da nanese neprocenjive štete gradu, da Nabatejci nisu osmislili i sistem koji ne bismo mogli nazvati kanalizacijom, jer te vode nisu bile otpadne, već drenažom pomoću posebnih kanala, koji bi, opet, vodu usmerili ka željenim cisternama. O takvoj vrsti drenaže vodilo se računa naročito pored veoma značajnih građevina, kao što je Veliki hram, oko koga postoji poseban sistem kanala koji je bujičnu vodu usmeravao u podzemnu cisternu kapaciteta 50m3 u okviru samog Hrama. Ta voda je bila od izuzetnog značaja za sprovođenje rituala. Kasnije, po dolasku Rimljana, ovaj sistem je prepravljen kako bi voda dobila praktičniju primenu u svakodnevnom životu.  

Amfiteatar

Na severnoj strani klanca, ili sika (siq), nalaze se četiri otvorena ’pojila’ kroz koja voda prolazi, koja su, osim za piće, služila i da se u njima nakupe nečistoće i uklone pre nego što voda uđe u cevi. Isto tako, voda bi se dovodila u rezervoare u kojima bi ’odležala’, što bi omogućilo da se nečistoće slegnu, pa bi odatle, prečišćena, nastavljala put kroz cevi. Kanal koji je sprovodio vodu sa južne strane, bio je namenjen životinjama.

Nakon detaljnih analiza, proračunato je da je u ovom gradu od 30.000 stanovnika, svakome sledovalo po najmanje 0,04 m3 na dan, t.j. 40 litara vode dnevno, a ako se uzme u obzir i dodatni pristup javnim česmama, termama i bazenima, količina vode po stanovniku bila bi ravna rimskim standardima, od 0,6m3 na dan. Da bi opstao u tamošnjim klimatskim uslovima, čovek mora da popije oko 0,003m3 na dan, što bi značilo da je ostatak omogućavao građanima udoban život. Smatra se da su cisterne držale dodatne rezerve vode, u slučaju ekstremne suše,  od 0,36m3 po osobi, što je količina koja bi mogla da napoji čoveka tokom perioda od dva meseca.

Nakon što su Rimljani došli u Petru, nije bilo nekih bitnih izmena sistema vodovoda. To će reći da su bili prilično impresionirani nabatejskim rešenjima. Čak šta više, biće da su mnoge ideje za svoje gradove dobili baš ovde.

Korišćen materijal: The Water Supply of Petra, Charles R. Ortloff, Cambridge Archaeological Journal, 2005, 15:1:93-109

Život uvek nađe načina

Zapadni čovek, t.j. Švajcarac Johan Ludvig Burkhart je Petru otkrio tek 1812. Otkako je drevna civilizacija propala nakon što su je poprilično desetkovali Rimljani, pa je centar trgovine premešten u Palmiru (da, baš tu koju trenutno uništavaju Islamisti), pa je priroda dokusurila zemljotresima, u Petri su se baškarili Beduini. I onda su izrešetali Riznicu, nadajući se bogatom plenu. A kad bi im bilo hladno, unutar građevina i grobnica palili bi vatru. Otud brojni crni zidovi...

... kao, na primer, ovde.

Pre Nabatejaca, Petru je oblikovala priroda, o čemu svedoče tragovi sedimenata u peščaru.

Petra je od 1985. pod zaštitom UNESCO

Religija Nabatejaca poštovala je bogove i boginje iz pre-islamskog perioda, a nekoliko kraljeva imalo je tu čast da bude proglašeno božanstvom, kao na primer, Obod I. Zlatno doba Petre bilo je tokom vladavine Arete IV, (8. p.n.e. - 40 n.e.), kada je izgrađen i Veliki hram. Praktični trgovci, Nabatejci nisu mnogo marili za vojsku. I to im je došlo glave kada su Rimljani nanjušili njihovo bogatstvo. Taj scenario nam je i danas poznat, iako su se glavni akteri promenili. Sve do tad živeli su mirno, praktikujući politiku nenasilja sa svojim komšijama, Jevrejima.  Godine 106. n.e. Rimljani proglašavaju Arabia Petraea delom Rimskog carstva. Još neko vreme grad napreduje, ali se centar trgovačke moći polako prenosi na Palmiru. Tokom vizantijskog perioda dolazi do opšte dekadencije, a da zlo bude gore, razoran zemljotres 363. godine uništava mnoge građevine, kao i vodovod. Sledi još jedan zemljotres 551. godine. Po dolasku Arapa, 663. godine, poslednji Petrani konačno napuštaju grad. 

Samo su mazge ostale iste...

Sa Google Maps:

I da, ako do sad niste znali, Petra je u Jordanu!

HIPNOTIČKI PARADOKS MAURICA EŠERA

Ešer, Autoportret, 1929.

Popnimo se onda na planinu, ali ne tako što ćemo zakoračiti ispred sebe, već se uzdignimo u vis, 

ako se ja pitam, do zvezda; amen.

Mauric Kornelis Ešer

  

Mauric, ili kako je svojoj porodici i prijateljima bio poznatiji, Mauk Ešer (Maurits Cornelis Escher) rođen je 1898. kao peto, bolešljivo dete u porodici hidro inženjera na severu Holandije, u Leeuwardenu. Pruženo mu je raznovrsno obrazovanje, ali u školi se nije proslavio i pao je na maturskom ispitu. Jedino je, od najranijih dana, ispoljavao veliko interesovanje za crtanje i slikarstvo. Roditelji su se nadali da će jednog dana od njega postati arhitekta i da će mu ta unosna profesija omogućiti udoban život. Da ’učini’ roditeljima, pomoću očevih veza upisuje 1919. arhitekturu u Školi arhitekture i dekorativne umetnosti u Harlemu, ali nakon samo nedelju dana, pošto je svoja dela pokazao profesoru grafičke umetnosti, Samuelu Jessurunu de Mesquiti, prelazi na Katedru za dekorativnu umetnost. I, nažalost, Ešer je još jedan dokaz da se od umetnosti ne živi. Tokom života uglavnom su ga izdržavali otac i kasnije tast. Prodavao je Ešer svoje grafike, ali to nije bilo dovoljno da se izdržava petočlana porodica. Ali Ešer nije odbijao narudžbine, pa je pravio poštanske marke, ilustrovao knjige, dizajnirao čak i papir za uvijanje robe u uglednim robnim kućama.

Rim, 1927.

Godine 1922. dvadesetčetvorogodišnjak Ešer putuje u Italiju i Španiju. Tu mu se otvara jedan potpuno novi i čarobni svet. U Alhambri otkriva mavarske geometrijske ornamente i taselaciju, tehniku popločavanja, koji ga fasciniraju do potpune opsednutosti. Proučava i prirodu prostora, neobične perspektive, sagledava ga iz raznih uglova. U Italiji 1923. upoznaje Švajcarkinju Jettu Umiker i godinu dana kasnije se venčavaju.  Imali su tri sina.

Jetta, 1925.

Iako mu je Italija bila najveća inspiracija, političke promene i Musolinijeva diktatura ga navode da se 1935. odseli s porodicom u Švajcarsku, pa dve godine kasnije u Belgiju, u predgrađe Brisela. Na početku II svetskog rata, 1941. odlaze u Holandiju, u Baarn, gde Ešer živi sve do 1970. Dve godine pred smrt seli se u Laren, u Dom Rose Spier, harfistkinje, koja je napravila komunu u kojoj bi stari umetnici mogli da provedu poslednje godine svog života. Dom je imao veliki broj stanova sa ateljeima, zajedničke prostorije, biblioteku i pozorište. Međutim, Ešerovo zdravlje, koje nikada nije bilo dobro, već se drastično pogoršavalo. Imao je 73 godine kada je umro. Sahranjen u Baarnu. 

Osam glava

Ja ne odrastam. U meni živi dete mojih ranih dana.

Ešerova slava je pomalo kontroverzna. U Holandiji je svakako nacionalni heroj, i 1955. dobio je titulu Viteza reda Oranje-Nassau. Ešerovski obrasci i simetrija inspirisale su brojne matematičare i naučnike. Paradoksalno je da je neko, koga tokom studija ništa osim umetnosti nije zanimalo, postane inspiracija najvećim svetskim naučnicima. Čak je i asteroid 4444 nazvan Ešer. Na bezbrojnim koricama knjiga našle su se njegove hipnotičke iluzije. Međutim, čitajući njegovu biografiju i posmatrajući njegovo celokupno delo stičemo utisak da je Ešer ostao večito dete, koje satima sedi zabavljeno svojim igračkama, Homo ludens u umetničkom zanosu, zatvoren u sopstveni svet u kom je najbitnije samo ono što stvara. I sam Ešer je toga bio svestan. 

Unutrašnjost Crkve Sv. Petra

U trenucima ogromnog entuzijazma, imam osećaj da niko nigde nije stvorio nešto tako lepo i važno.

Već Ešerovi rani radovi daju nam nagoveštaj njegove buduće opsesije. Sa samo 22 godine pravi duborez Osam glava, sa isprepletanim likovima koji se ponavljaju u matematički tačnom nizu. Unutrašnjost Crvke Sv.Petra je prikaz lukova i ornamenata iz potpuno novog ugla, iz ptičje perspektive, sa veoma preciznim detaljima poput podnih pločica, a misterija koju će Ešer kasnije razraditi ovde je tek nagoveštena senkom. Ruka sa odrazom u sferi je autoportret u mikrokosmosu, gde nas Ešer pušta da zavirimo u njegov delić svesti u kom se skriva dok stvara. Ešer je imao 37 godina kada je završio ovu litografiju. U odrazu deluje mnogo starije, čovek-starac, iskusni mudrac, dok je sa druge strane dete koje drži loptu. Na zidu sobe stoji indonežanska lutka iz pozorišta senki. Iznad je polica sa knjigama koja zaokružuje gornji deo sfere. Čak je i jednostavan nameštaj u sobi neobičan, luster se klati a sto, usled zakrivljenja, deluje kao da je oboren. Ništa nije onako kako se na prvi pogled čini.

Ruka sa odrazom u sferi

Tokom boravka u Švajcarskoj i Belgiji Ešer se bavi metamorfozama. Nebo i voda je duborez na kome nemoguće postaje moguće,  u savršenom skladu i simetriji, dok nas Razvoj potpuno hipnotiše svojom dubinom i perspektivom. Metamorfoze razrađuju istu temu na kolosalan način: ovaj niz duboreza širok je 19 cm a dugačak čak 3,9 metara: čitav strip čija je naracija gotovo opojna. 

Razvoj

Nebo i voda

Metamorfoza

Večito tumaram po zagonetkama. Dolazi mi stalno neki mladi svet da mi kaže: i vi stvarate 

Op umetnost*. Nemam ni najmanju ideju šta je to Op umetnost. 

Ja već trideset godina radim tako kako radim.

*Op Art =Optical Art, optička umetnost

Po povratku u Holandiju Ešer se još više zatvara u svoj mikrosvet. Iluzije su još veće, kao na primer u Magičnom ogledalu, a čak i kada nas izvede iz svoje sobe Ešer nas vodi krivim ulicama, navodi da se spuštamo stepenicama dok se zapravo penjemo i da hodamo po lukovima jer gravitacija ne postoji, kao u zagonetnoj litografiji Gore i dole. U Susretu nas vodi u krug, kao mađioničar dok izvodi trik, dok se ljudska figura pretvara u grotesknu polu-humanoidnu kreaturu, kao očigledno i latentno, svest i podsvest, Doktor Džekil i Mister Hajd...

Magično ogledalo

Gore i dole

Susret

Pedesetih godina Ešer pravi neka od svojih najpoznatijih dela. U Tri Sveta daje nam uvid u svet ispod površine, na površini vode i iznad - podzemlje, ovozemaljsko i nebesko; skriveno, vidljivo i neuhvatljivo... Šezdesete i šezdeset prve nastaju Uspon i spust i Vodopad, sigurno najpoznatije Ešerove litografije. Opet nas vodi u svet nemogućeg koji nam, ipak, deluje sasvim prirodno, baš kao i sam život. Sve teče u zatvorenom krugu, kao jedan perpetuum mobile u savršenom, matematički tačnom svetu. Ešer je svestan da vreme i prostor ne postoje, sve je samo iluzija, a opet nam deluju savršeno realno. Mobius je još jedan dokaz beskraja, večnosti i beskonačnog pokreta. Zmije, osim matematičkog savršenstva, vode nas pomalo i u istočnjački misticizam, magiju mandale i samsare. Ovo je Ešerovo poslednje delo, iz 1969. godine. Nakon toga više nije stvarao ništa novo, već je samo nastavio da štampa već postojeće radove. A onda je i odistinski otišao u svet magije, večnog i eteričnog...

Tri sveta

Uspon i spust

Vodopad

Mobius

Zmije

Najveći broj Ešerovih dela danas možemo videti u Hagu, u muzeju Escher in het Paleis gde su na stalnoj postavci od 2002. godine. Zdanje je bivša zimska rezidencija holandske Kraljice-majke Eme, sazidano 1760, dok je Kraljica Ema kuću kupila 1896, nakon venčanja Kraljice Vilhemine.

Muzej Escher in het Paleis

I samo raskošno stepenište ovog zdanja je jedna mala optička iluzija. Ali ono što je najinteresantnije u enterijeru su lusteri, njih petnaest, delo umetnika iz Roterdama, Hansa van Bentema. Van Bentem ih je dizajnirao specijalno za ovaj muzej, a starinska ogledala na zidovima pružaju nam beskonačne, ešerovske odraze. 

 

Lusteri Hansa van Bentema

Poslednji sprat muzeja sadrži interaktivnu postavku, pa se možemo fotografisati pored Ruke sa odrazom u sferi dok i sami držimo sferu, ući u sobu iluzije gde nam na jednom kraju glava udara o plafon dok se na drugom kraju osećamo kao patuljak, posmatrati svet kroz staklenu prizmu, i igrati se, baš kao što se i sam Ešer igrao, shvatajući da u svakom od nas čuči jedan mali Homo ludens. 

Ešerov muzej: Escher in het Paleis