Europom oko sveta

Jednog dana, lutajući svojim božanskim carstvom, Zevs ugleda na obali lepu Europu, kćer feničanskog kralja, i istog trenutka ga opčini njena lepota. Perverzni Zevs, koji nije imao ni najmanju nameru da obuzdava svoje instinkte, prerušio se u belog bika i otplivao do obale. Čim su ugledale lepog, pitomog bika, Europa i njene prijateljice su se sjatile oko njega. Europa ga je u jednom trenutku i uzjahala, na šta se bik odmah uputio ka moru i zaplivao, sa devojkom na leđima, sve do Krita. Tek kad su stigli na Krit, Zevs je devojci otkrio svoj pravi identitet. Europa mu rađa tri sina, Minosa, Radamantisa i Sarpedona, a bik koji mu je pomogao da zavede Europu seli se na nebo, gde nas i danas posmatra u vedrim noćima iz svog sazvežđa.

Europa je iz grčkog mita stigla na pramac prelepog broda, jedrenjaka sa tri jarbola koji nosi njeno ime. Pramac broda krasi njena figura, dodata 2010. godine u Argentini, nakon što je prethodna oštećna prilikom udara u santu na Južnom polu.

Europa je bark* dug 56 metara, napravljen 1911. u Hamburgu, po narudžbini hamburških vlasti za potrebe patroliranja Elbom. Godine 1986. dovežen u Holandiju, renoviran i opremljen u Amsterdamu. Jarboli su izmenjeni tako da prva dva nose krsna jedra, a poslednji, krmeni, sošna.

*bark je jedrenjak sa 3-5 jarbola, dužine 40-60 metara.

Matična luka broda je u Ševeningenu u Hagu. Brod ima 16 članova posade i prima 48 'mornara', tj. privremenu posadu – posetioce koji žele da uče i plove. Svako može da se prijavi i bude deo privremene posade (naravno, uz adekvatnu novčanu nadoknadu), ali mora da aktivno učestvuje u plovidbi, bilo da se radi o avanturistima ili učenicima pomorskih škola. Tokom plovidbe, stalna posada je spremna da obučava posetioce da upravljaju brodom, navigiraju, rukuju konopima, ali, kako kažu, na 'holandski način' – bez vike i strogog vojničkog režima. Bitno je da svi priustni na brodu aktivno učestvuju u plovidbi, i da na brodu vlada pravi timski duh. Timski rad je ovde i neophodan, jer na brodu nema mnogo modernih spravica i vinčeva, već se sve radi na tradicionalan način, uz starinska jedra, potezanje konopa i uz dodatnu pomoć prirode, čiji se darovi uprežu veštinom i znanjem.

Ipak, kada bi neki mornar od pre par vekova vremeplovom došao na Europu, prijatno bi se iznenadio: male kabine su komforno opremljene, sa sve mini toaletima sa tušem, čistom posteljinom i peškirima. Za barom se služi piće, a u trpezariji tri obroka. Europa tako spaja ono najbolje iz istorije i modernog doba.

Dok galeb pozira, Europa se u pozadini približava luci.

Europa je 24.07.2016. uplovila u svoju matičnu luku. Odlazim da je dočekam. Već po izlasku na ševeningensku obalu, vidim je u daljini kako raširenih jedara klizi po mirnom moru ka luci. Brzim hodom stižem do luke i posmatram je kako elegantno uplovljava, prolazeći pored nezgrapnih teretnjaka i ribarskih brodova. Već spuštenih jedara, dolazi do samog kraja luke i okreće se bočno. Potom širi samo dva mala sošna jedra, na pramcu i krmi, kako bi je vetar pogurao uz dok. Bacaju se konopi, privezuju, a par metara dalje na obali, gerijatrijski hor veselo peva mornarske pesme. Svi sedokosi, u istovetnim plavim majicama. Mi na obali srećni što prisustvujemo tako veličanstvenom prizoru, oni na brodu srećni što nakon dugo vremena ipak vide malo civilizacije. Ali ne zadugo. Već nakon tri dana Europa će nastaviti svoj put. Ide prvo od Roterdama do Porta, pa nastavlja do Tenerifa, potom do ostrva Cape Verde da bi odatle završila u Montevideu, nakon pređenih 4100 nautičkih milja i 34 dana plovidbe. Krajem ove godine Europa će se zaputiti na Antarktik, po petnaesti put u svojoj istoriji. Većina ovih putovanja je već kompletno bukirana, a svi detalji o brodu i rasporedi putovanja sa cenama mogu se naći ovde: Bark Europa

Gledam Europu zadivljeno na vezu u ševeningenskoj luci i već počinje da me opseda ideja da putujem njom preko okeana, pa do Južnog pola, da usput srećem kitove, noću vidim ceo spektar Mlečnog puta, da osetim adrenalin tokom vožnje po uzburkanom moru, da iskusim i blagost i jar prirode, da izgubim osećaj za vreme, da hodam bosa po drvenoj palubi, dobijem žuljeve od potezanja konopa... Jer, kako rekoše Feničani, 'dani provedeni na moru ne oduzimaju nam se od dodeljenog nam životnog veka'.

Film o uplovljavanju Europe u ševeningensku luku može se videti ovde. Na kraju filma će vas zabaviti razigrani ševeningenski hor.

Komande koje mora da savlada svaki mornar.

Europa uplovljava u luku u Ševeningenu

Europa se bočno približava vezu.

Marten i Oopjen ponovo međ' ljudima

U amsterdamskom Rijksmuzeumu ovih dana konačno se mogu videti dve Rembrantove slike koje su do nedavno bile deo privatne kolekcije porodice Van Loon i nedostupne javnosti. Radi se o portretima u punoj veličini tek venčanih Martena i Oopjen, koje su, udruženim snagama krajem januara ove godine, otkupili Luvr i Rijksmuzeum za vrtoglavih 160 miliona evra.

Ono što ove portrete izdvaja od ostalih Rembrantovih dela jeste veličina. Ovo je prvi i jedini put da je Rembrant naslikao individualne portrete u punoj veličini. Platna su visoka 210 i široka preko 130 cm. Marten i Oopjen sijaju u svečanoj odeći po poslednjoj francuskoj modi, dostojnoj kraljeva, koju su nosili i na svom venčanju 1633. godine (za ono vreme, naravno, nama bi danas bilo nezamislivo da vidimo mladu u tamnoj haljini). Sve te raskošne tkanine, čipke i ukrasi, kao i razmetljive poze u potpunosti su u skladu sa dobom u kom su mladenci živeli: Zlatnim dobom i usponom mlade holandske republike, dobom ekspanzije trgovine, nauke, umetnosti i sveopšteg prosperiteta.

Rembrant je imao 28 godina kada je naslikao ove portrete. Već tad bio je u potpunosti formiran i zreo slikar, sposoban da verno prenese do tančina i najsitnije detalje, poigrava se svetlom i senkom, kao i da prikaže ne samo gole činjenice već i karakter i trenutno raspoloženje osobe koju slika.

A ko su bili Marten i Oopjen? Marten Soolmans i Oopjen Coppit su se venčali 28.06.1633. u Novoj crkvi u Amsterdamu. On je imao 20, a ona 22 godine. Martenov strogi i dominantan otac je posedovao veliku fabriku šećera gde se prerađivala trska koja je stizala sa Kariba. Umro je kada je Marten je imao samo 15 godina, pa nakon očeve smrti Marten odlazi u Lajden da studira prava. Verovatno je tamo i upoznao Rembranta.  Oopjen je bila kćer bogatog trgovca, iz porodice koja se generacijama bavila trgovinom u Amsterdamu. Oopjen je u miraz donela 35000 guldena, a Marten 12000.  Što bi se reklo, para na paru....

Godinu dana nakon venčanja  rađa im se prvo dete, a uskoro još dvoje. Nažalost, ova porodična idila nije dugo potrajala. Marten umire u 28. godini života, a od troje dece dvoje nije dočekalo mladost. Oopjen se kasnije preudaje za Kapetana Maertena Daeya, rađa još dece, i umire u 78. godini. Ove dve slike ostaju u porodici Daey, pa se dugo vremena tragalo za identitetom osoba na njima, jer su se vezivale za Kapetana Daeya. Tek u 20. veku razrešena je misterija, a do tad je portret Oopjen bio poznat kao 'portret gospođe Daey'.

Godine 1815. Willem van Loon oženio se Annom van Winter. Ona u miraz donosi ogromnu kolekciju slika, među kojima su i portreti Marten i Oopjen. Kolekciju van Loon potom otkupljuje francuski bankar Rothschild 1877. godine.

Od 10.3. do 13.6.2016. ova dva portreta bila su izložena u Luvru, a od 2.7. do 2.10.2016. stoje u Rijksmuzeumu, odmah pored čuvene Rembrantove Noćne straže. Nakon toga će ih tu i restaurirati, i posle će ostati izloženi još 3 meseca u Rijksmuzeumu, pa 3 meseca u Luvru, da bi se na kraju smene radile na pet pa na osam godina. Dogovor je da se portreti nikada ne razdvajaju. I tako, iako je par proživeo samo osam godina zajedno da bi ih potom smrt razdvojila, Rembrant im je omogućio da zajedno večno žive u svetu umetnosti.

Rembrantova Noćna straža. Na zidu levo od nje izloženi su portreti Martena i Oopjen.

Vermer se vraća kući

'Straatje'

U Muzeju Prinsenhof u Delftu u toku je izložba pod nazivom Vermer se vraća kući. Čuvena slika Uličica, koja se inače čuva u Rijksmuseumu u Amsterdamu, na pozajmici je u Vermerovom rodnom gradu. A razlog tome je što je, nakon silnih pokušaja i teorija, izgleda konačno otkrivena prava lokacija dve kuće koje su prikazane na slici.

Muzej Prinsenhof u Delftu

Vermer je jedan od najomiljenijih slikara holandskog Zlatnog doba, iako je danas opstalo samo 35 njegovih slika. Mnogo slikara se bavilo istim temama kao Vermer, ali ako ih uporedimo, vidimo tananu nit koja razdvaja dobrog slikara i genija. Suptilna jednostavnost Vermerovih slika, i pored brojnih i preciznih detalja, ono je što i danas fascinira posmatrača razmaženog visokim rezolucijama i pikselažama koje naše doba masovno pruža.

U Vermerovo vreme slike su se obično naručivale. Tako su i teme zavisile od zahteva tržišta. Svaki bogati trgovac ili zanatlija koji je držao do svog statusa imao bi potrebu za slikom koja bi odražavala njegov imetak i renome. Na porodičnim portretima razmetalo se bogatim tkaninama i skupocenim nakitom. Egzotično voće, srebrno posuđe i bogate trpeze bile bi još jedan element raskoši. I upravo Vermerova Uličica potpuno odudara od takvog obrasca. Na njoj se ne vidi raskošna palata, već dve oronule kuće popucalih zidova i naprslih vrata i prozorskih šalona. Na vratima jedne kuće sedi žena i šije pri dnevnom svetlu, dok se u dvorištu vidi služavka koja pere. Na ulici kleče deca, udubljena u igru. Pored sjajne kompozicije, Vermer nam ovde verno prenosi scenu iz svakodnevnog života, kao fotograf koji iz prikrajka neprimetno u trenu beleži detalj kratkom ekspozicijom. Ali teško da bi neko ovakvu sliku namenski naručio. Pre će biti da je Vermer naslikao ‘za svoju dušu’, sa željom da zabeleži scenu kojoj je svakodnevno prisustvovao, jednu od onih koja čini i sam gradić u kom je proveo život. Ova slika odiše toplinom i ljubavlju, i govori mnogo više o odnosu slikara prema Delftu nego sve skupocene tkanine i nakit.

Nakon silnih pokušaja da se odredi tačna lokacija dve kuće koje su prikazane na slici, istoričar umetnosti Frans Grijzenhout je izgleda uspeo: tačna adresa je Vlamingstraat 40-42 u Delftu. Grijzenhout je do ovog podatka došao mukotrpno preturajući po poreskim spisima koji su se odnosili na obavezni namet stanarima za čišćenje kanala i održavanje priobalja. U spisima iz 1667. su do detalja opisane kuće i prolazi između njih. 

U Vermerovo vreme ovo je bio sirotinjski kraj u istočnom kvartu. Kuće koje danas tu stoje sazidane su krajem 19. veka, i samo jedan detalj se poklapa sa prikazom na Vermerovoj slici – kapija i prolaz sa desne strane. Još jedna činjenica koja potvrđuje Grijzenhoutovu teoriju je da je kuća s desne strane pripadala Vermerovoj strini, udovici Arientgen Claes van der Minne, polu-sestri Vermerovog oca, koja je živela od trgovine škembićima, i ta je kuća u Vermerovo vreme bila poznata kao Penspoort – Kuća škembića. I Vermerova majka i sestra živele su u bilizini istog kanala, pa je i više nego očigledno da je Vermer u kraju provodio dosta vremena.   

Dva ogromna panoa sa Vermerovom Uličicom, levo i današnjim zgradama, desno.

Nakon postavke u Rijksmuseumu u Amsterdamu, čitava ova priča preseljena je u Vermerov grad, Delft, u muzej Prinsenhof. Zgrada ovog muzeja sama po sebi nosi ogroman istorijski značaj – u njoj je ubijen Viljem Oranski, Otac nacije, začetnik revolucije protiv katoličke Španije. U muzeju je posebno obeleženo mesto gde je metak završio u zidu, a projekcija senki posetiocu dočarava kako se čitava scena odigrala. Da nije bilo Viljema i njegovih pobunjenika, teško da bi bilo i Zlatnog doba i eksplozije umetnosti i nauke u Holandiji. I ko zna da li bi jedan takav genije kao što je bio Vermer imao prostora da i mogućnosti da ispolji svoje umeće.

Uličica se neće dugo zadržati u Delftu, ali Vermer je ipak sveprisutan.  

Pogledajte tačnu lokaciju na Google Maps

Rupe od metaka koji su usmrtili Viljema Oranskog

Projekcija scene ubistva