DEVOJKA SA SREBRNIM ŠKRGAMA

1

Mahaveli je ustala rano, pre sunca i ostalih ukućana, i uputila se trkom na svoje omiljeno mesto: na obali okeana, blizu ušća reke, ušuškana leži mala laguna koju peščani sprud štiti od velikih talasa. Mesec je već utonuo, a na horizontu se nazire slaba ružičasta crta. Mahaveli, po običaju, seda na veliki crni kamen, koji kao da je priroda isklesala za nju, i oseća se kao kraljica. Šum talasa postepeno nadjačava poj ptica, a linija na horizontu postaje snažnija i svetlija, i meko ispunjava okean svojom bojom. 

Ovaj sveti ritual, koji ponavlja kad god je u prilici, Mahaveli ne deli ni sa jednim ljudskim bićem. Kada se pola sunca pojavi iznad horizonta, skida mali, šareni sari, spušta ga na kamen i polako ulazi u vodu. Nežni, žuti pesak se lagano ugiba pod njenim tabanima, i telo se spušta sve dublje. U jednom trenutku dno nestaje i Mahaveli zadržava dah. Pruža se po mirnoj površini, zamahuje rukama i, kao strela, spušta se ka dnu. Sitni korali ovde šaraju pesak i oko njih se roje budne ribice. Mahaveli ide dublje, krivuda i uvija se. Jednom snažnom piruetom grabi ka površini i izranja. Pluća joj se šire i gutaju svež vazduh. Nakon nekoliko udaha i izdaha ponovo zaranja i, probijajući se kroz lepezu sunčevih zraka, vijuga do velike crne podvodne stene. Zna tačno šta traži: jedna velika stara kornjača svaku noć provodi u malom procepu ispod stene, i Mahaveli je prva da joj poželi dobro jutro. Kornjača je pogleda bistrim okom, odupre se pomoću dva prednja peraja i tromo se podiže. Tu i ona i Mahaveli šire nozdrve na površini i halapljivo usisavaju vazduh. Potom joj kornjača prilazi i spušta glavu na devojčin ispruženi dlan, brzo zaranja i odlazi iz lagune.

Mahaveli, prolazeći kroz jato malih streličara, odlazi ka obali i obmotava mokro telo sarijem sa vrućeg kamena. Sa duge, crne kose voda joj se sliva niz leđa. Dok joj život munjevito struji kroz vene, Mahaveli žurno odlazi kući i pristavlja vodu za pirinač. Ubrzo se i ukućani bude i okupljaju se oko starog, drvenog stola.

-         -   Mahaveli, progovara majka, dok prosedu kosu pričvršćuje u malu, okruglu punđu, danas ti je šesnaesta godina. Kćeri, vreme je da postaneš žena.

Mahaveli joj je okrenuta leđima, dok u velikom, kamenom avanu drobi začine za kari. Iako joj stomak preseca grč, ona ne progovara, već saginje glavu. Samo joj tučak ispada iz ruku, brzo ga dohvata i nastavlja da udara po zrnevlju.

2

Pre praskozorja narednog dana, Mahaveli se iskrada iz kuće i kreće istim  putem. Jedna velika kabaragoja leži između zida kuće i velikog drveta manga. Mahaveli je prepoznaje po ožiljku na vratu i zna da će tu ležati dok joj sunce ne ugreje hladnokrvno telo, a potom će otići do obližnjeg kanala u lov. Veliki varani su česti u ovom kraju, gde se reka uliva u more kroz čitav niz kanalčića. 

Mahaveli spušta sari na crni kamen i ulazi u vodu sa prvim zracima sunca. Zaranja i stiže do crne stene. Kornjače nema. Nemoguće, misli, svakog jutra je tu. Mahaveli pretražuje stenu i obližnje korale. Ni traga od kornjače. Pliva do peščanog spruda koji lagunu deli od okeana. Pažljiva je, jer zna da su struje ovde jake. Koji minut kasnije stiže do bove koju koriste ribari za privezivanje čamaca. Zaranja oko bove. Jutarnja lepeza zraka osvetljava duboko dno. Tamo Mahaveli vidi obrise kornjače, grabi vazduh i zaranja. Do dna joj treba bar deset snažnih zamaha rukama. Na svoj užas, oko kornjače primećuje crvenu ribarsku mrežu. Pre nego što izroni po još vazduha, pogledi im se sreću i Mahaveli se srce cepa zbog tih tužnih očiju.

Na površini ubrzano diše i ponovo zaranja. Stiže do kornjače i pregleda mrežu. Kako je dosta duboko, ne može dugo da ostane na dnu. Pri trećem zaronu, Mahaveli uspeva da nađe jedan kraj mreže, opšiven zelenim konopom. Svesna je da kornjača ne može večno ostati na dnu, mora u jednom trenutku da izroni i udahne. Nema vremena za gubljenje. Tek iz četrnaestog puta Mahaveli uspeva da dovoljno oslobodi kornjaču da se ova podigne sa dna. Mreža joj je i dalje obmotana oko zadnjih peraja. Sada je već lakše, kornjača se poslednjim trzajima snage približava površini i pomaže Mahaveli da joj oslobodi i zadnja peraja. Neko vreme plutaju po površini i dišu, dok im obema srce udara o rebra. Potom kreću ka laguni, kornjača pliva tik uz Mahaveli i prati njen ritam. Devojka seda na kamen u plićaku i kornjača joj prilazi i spušta glavu na butinu. Mali crni kormoran čuči na kamenu pored, raširenih krila, i nemo ih posmatra.

-         - Kada bih samo mogla da dišem pod vodom i ostanem tu večno..., pomisli Mahaveli.

Kornjača je gleda direktno u oči, bistrim, iskusnim pogledom. Mahaveli ima osećaj kao da su im se duše spojile. 

Kada je stigla kući, sunce je već odavno odskočilo. Mahaveli tiho ulazi u kuću i suočava se sa jednim sasvim drugačijim pogledom.

-          - Gde si ti? – pita majka strogo.

-          - Oprosti, majko. Otišla sam da naberem kasave, okliznula se i upala u kanal. Posle sam prala sari jer se ukaljao. Ako želiš, mogu opet da odem da naberem kasave.

-          - Mahaveli, moraš biti pažljivija! Nisi više dete! Nastruži kokos a ja ću otići po kasavu.

Srećom, otac nije ni primetio da je nema. Sa braćom je u dvorištu popravljao stari čamac. Potom su otišli do kanala da provere zamke za račiće. Mahaveli je nastrugala kokos i umesila testo za čapati. Napravila je od testa loptice i pokrila ih platnom. Došla je i majka sa kasavom i spustila je u kipuću vodu. Danas će ručati račiće u sosu od čilija, barenu kasavu s kokosom i čapati. 

Nakon ručka Mahaveli pere sudove i dohvata iglu i konac. Mnogo toga treba pokrpiti, i ona se rado baca na posao. Ako ništa drugo, to joj omogućava da se osami u hladu ispod krošnje sadike. Dok joj prsti sami lete po grubom platnu, Mahaveli misli na kornjaču. Oseća veliku žudnju i potrebu da otrči do lagune, ali svesna je da sada nije trenutak. Moraće da se strpi do jutra. Oseća da joj je sari ogrubeo od morske vode i da je grebe po leđima. Skuplja kosu i rukom prelazi preko vrata. Ispod uha napipava nešto tvrdo i prvo pomisli da se prilepio neki list. Odlazi do zadnjeg dela kuće gde, iznad stare česme, visi komad pegavog ogledala. Nije listić, pomisli. Prelazi prstima više puta preko neobične izrasline. Potom primećuje istu takvu sa druge strane vrata. Izraslina je srebrnkaste boje i polukružnog oblika, sa prorezom iza uha. Kako Mahaveli udahne, tako se prorez blago otvori. 

Telom joj u trenutku prolaze trnci. „Kada bih samo mogla da dišem pod vodom i ostanem tu večno“. Setila se kornjačinog prodornog pogleda dok je sedela na kamenu u plićaku. 

      - Mahaveli, gde si?, začuo se majčin glas.

Brzo je spustila kosu preko ušiju i ušla u kuću.

3

Cele noći Mahaveli nije oka sklopila. S vremena na vreme, opipala bi vrat, da se uveri da su škrge još uvek tu i da sve nije samo san. Dosta pre zore ustaje i obmotava sari. Malom zemljanom stazom odlazi do lagune. Seda na crni kamen i gleda u zvezde iznad pučine. Iza njenih leđa, mesec baca srebro po mirnoj površini vode. Ostaje tako sve dok je iz misli ne prenu belogrli vodomar, prodornom pesmom koja liči na smeh. 

Mahaveli skida sari i ulazi u vodu. Neko vreme stoji u vodi do pojasa dok joj strepnja prožima telo. Potom ispušta sav vazduh iz pluća i zaranja. Rukama pruženim i spojenim iznad glave probija vodu dok joj telo vijuga ka dubini. Onda udiše. Škrge se šire i Mahaveli oseća prodoran bol u grudima. Ne obazire se, ide sve dublje. Udiše opet, otvara usta, bol malo popušta. Spušta se skroz do dna i hvata za smeđi, hrapavi koral. Udiše ponovo i ostaje na dnu. Čelo je peče od slane vode kojom su se ispunili nosni kanali. Duva snažno kroz nos i sada već udasi postaju ritmični. U daljini ugleda obrise kornjače. Životinja joj se približava i zagleda joj se u oči. 

-          -Dišeš pod vodom, Mahaveli.

-          -  Dišem.

Nema reči, ali Mahaveli i kornjača se razumeju. I to bolje nego da razgovaraju.

-          - Hoćeš li samnom u dubine?

-          - Ne mogu, ibba...

-          - Sada možes slobodno da roniš i ostaneš koliko želiš.

-          - Hvala, ibba... Još uvek ne mogu da poverujem. Ali ibba, kako si to uspela?

-          - Ti si uspela. Tvoja snažna želja u trenutku kada je Sumana došao po mene. Tebi je podario škrge a meni još života u ovom oklopu. I sada si moja kćer.

-          - Ibba, moja duša žudi da sa tobom krene u dubine. Ali ja imam još jednu majku. Moram joj se vratiti pre nego što se sunce podigne.

-         -  Idi, kćeri, kada budeš spremna, čekaću te.

Kada je Mahaveli stigla do kuće, primetila je neko neobično komešanje. Majka je užurbano točila napitak od đumbira. Vrata sobe su se otvorila i otac, s usiljenim osmehom, uvlači Mahaveli unutra.

-          - Evo i nje, naše lepotice.

Bilo je potrebno nekoliko trenutaka da joj se oči priviknu na polumrak da bi Mahaveli poznala stare komšije Ravita i Sepaliku. U trenutku je sve shvatila. Došli su da ugovore brak između nje i njihovog sina Aravinde. Aravinda je ribar i ima preko četrdeset godina. Prošle godine mu je umrla žena i ostavila ga sa petoro dece. Najstariji sin je malo mlađi od Mahaveli. Često su se, kao deca, igrali po kanalu i hvatali žabe.

Mahaveli se nasmešila i sramežljivo pognula glavu. Otac je brzo izgurao iz sobe i zatvorio vrata. Majka je i dalje bila zabavljena spremanjem pića i hrane u kuhinji. 

Mahaveli se tiho išunjala do male, zemljane staze koja vodi do lagune. Čim je roditeljsku kuću izgubila iz vida počela je da trči. Granje šipražja je grebalo po telu i licu niz koje su se slivale suze. Sela je na svoj omiljeni crni kamen i pustila dušu da se oglasi kroz grlo. Okolo nije bilo nikoga, osim ribara u malom čamcu, dovoljno daleko da je ne vide i ne čuju. Huk talasa prigušio je njen urlik. Svukla je sari i ušla u vodu. Uronila je ka dnu i pratila padinu koja se spuštala sve dublje. Pored nje odjednom se stvorila kornjača.

-          - Ibba, vodi me!

Tog popodneva, dok je sunce peklo crni kamen, Mahavelin najstariji brat pronašao je njen šareni sari. 

U MALDIVSKOM PLAVETNILU

MALDIVI 13-18. 02. 2015.

Po sletanju u Male dočekuje nas velika tabla sa upozorenjima: zabranjen je unos bilo kakvog alkohola, religijskih obeležja, idola, pornografskog materijala, narkotika... i pasa. Svako ko je imao bilo kakvu sumnjivu bočicu u koferu, morao je da prođe detaljni pretres. Menjamo novac u menjačnici na aerodromu jer je po ostrvima to gotovo nemoguće. Mada, kažu, svuda primaju dolare. Monetarni idoli i obeležja mogu da prođu.

Ulazimo u udobni gliser i vozimo se ka Maafušiju. Mrak je i možemo samo da pretpostavimo gde smo. Stižemo nakon malo više od pola sata brze vožnje i stupamo na ostrvo koje u polumraku deluje kao polje posle bitke. Jeste da je svuda beli pesak, ali tu i tamo je prošaran raznoraznim primercima otpada. Dolazimo do hotela koji izgleda kao da je pao iz svemira u sred pustinje: Hotel Beachwood deluje savršeno, od dizajna do nivoa čistoće. Mada nije ono što bi se očekivalo na jednom malom tropskom ostrvu – pre bi se uklopio u ambijent neke zapadnoevropske prestonice.

Maafuši se nalazi 26 km južno od Malea, u Atolu Kaafu. Ostrvo je dugačko 1,3 km, a široko svega 260 m. Ima oko 1.200 stanovnika. Za vreme cunamija 2004. je gadno razoreno. Sada je opšte prisutan trend izgradnje: džakova sa cementom i mešalica ima na svakom koraku.  Sve do 2010. na ostrvu nije bilo turizma, a potom, odlukom vlasti, januara 2010. otvara se prvi 'gesthaus'. Od tada turista je sve više, jer ovo je jedno od najjeftinijih ostrva na Maldivima. Danas ovde ima preko 30 hotela i gesthausa, što, pored ribolova, predstavlja najveći izvor prihoda lokalnom stanovništvu. 

Na jugu ostrva nalazi se zatvor, ograđen visokom metalnom ogradom. Sve to na samo desetak metara od našeg hotela. Sa istočne strane su policijska stanica, mala ambulanta, a na samoj obali neko postrojenje za preradu i - deponija. Prizor ogromne hrpe đubreta po kojoj skakuću gavrani potpuno odudara od tirkizne pozadine. Na severoistoku je plaža na kojoj se kupaju lokalci, gde je bikini strogo zabranjen. Uveče se tu smesti buljuk zabrađenih žena sa decom, rasprostru ćebence i uživaju. Više slobode nudi 'bikini plaža' na severozapadu ostrva, koja je ograđena i dodatno opkrojena restorančićima, prodavnicama i hotelima. Ovo je potpuna suprotnost centralnom delu ostrva gde su kuće u kojima žive Maafušani - niske, bez suvišnih prozora koji gledaju na ulicu, i ograđene visokim zidovima. Tu su i dve džamije sa kojih se svakog jutra u 5 miksuju zvuci. Na zapadu je marina i 'šetalište' sa par restorana (svaka šetnja se ovde brzo završi, iz razumljivog razloga), kao i škola iz koje izlaze deca u snežnobelim uniformama. Dečaci nose pantalone i košulje, devojčice su skroz pokrivene i na glavi nose velike bele marame. 

Tu i tamo, ispred prodavnica ili na ponekoj čistini, stoje čudni metalni okviri sa mrežom - isprva mi deluju kao postolja za gajbe s voćem, međutim docnije vidim lokalce kako tu sede. Nije loše mesto da se divani u hladu kad upeče zvezda...

Jedna tipična ulica na Maafušiju

Plaža za lokalce

Prvog jutra odmah odlazimo do ronilačkog centra Shark Diving School i bukiramo ronjenje za popodne. Dočekuje nas izuzetno ljubazno i poslovno osoblje. Cena zarona je 35 dolara, što ih je više, to je i jeftinije, a uključuje i kompletnu opremu. Za Maldive, vrlo povoljno.

Pored ovog, tu su još dva dajv centra, Maafushi Dive i Passion Divers. Shark Diving School je tek u povoju, i planiraju ekspanziju i pakete tipa smeštaj+ronjenje. Kako se svojski trude, verujem da će to uskoro i postići. 

'Bikini' plaža

Pošto do prvog zarona ima dosta vremena, odlazim na 'našu' plažu sa maskom, disalicom i perajima. Prelazim dug, plitak, tirkizni deo i dolazim do padine gde počinje dubina. Manja jata riba mirno lebde oko korala. Onda se zavlačim među korale u plićaku i nailazim na ceo jedan svet. Hobotnica, lignje, bar 10 različitih vrsta kostoroga sa najrazličitijim šarama, leptiri... 

Kako su na Maldivima struje žestoke, na prvi zaron tog popodneva vode nas na mirno mesto, da nas procene. Olupina Kudagir, 32 metra dubine. Spuštamo se lagano samo nas troje, u daljini se naziru obrisi olupine. Vidljivost je slaba, što znači da ima života. Gledam u dno i ne verujem: svuda oko mene iz peska vire baštenski ugori, najviše što sam do sad imala prilike da vidim. Pritom, uopšte nisu stidljivi. Uvlače se u rupe tek kada im baš priđem. Čudim se što mi vođa zarona ovo uopšte nije najavio. Posle shvatam da je to za njega ništa posebno, uobičajena slika. Nalazim se u raju! Uživali smo oko olupine zajedno sa jatima riba nekih 55 minuta. Pri izronu, vođa zarona nam saopštava zadovoljno da nas sutradan vodi u struju. Prosli smo test.

Murina Gymnothorax favagineus

Sutradan smo ispred ronilačkog centra u pola 9 ujutru, i odmah se ukrcavamo na brod. Pridružuju nam se i drugi ronioci, njih 5-6. Oprema je komplet spremna, boce montirane. Od buke motora ne možemo mnogo da razgovaramo, ali jedan Mađar stiže da nas pozdravi na srpskom. Prvi jutarnji zaron - Myaru Back, 30 metara. Spuštamo se odmah dole dok iznad nas elegantno promiče jato raža. Pozdravlja nas jedna šarena murina (honeycomb moray, Gymnothorax favagineus). Puštamo se niz struju koja nas nosi, kao vetar listić papira. Slike nam se ređaju pred očima, i u jednom trenutku se hvatamo za korale da bismo sve sagledali. Lelujajući kao zastava, ne verujemo šta vidimo: ispred nas poziraju ajkule beloperke i sive grebenske, šepure se kao da su svesne koliko im se divimo. 

Teren, pritom, nije impresivan. Nema naglih promena terena, uglavnom su to blage padine. Korala ima, ali su mali, kao minijaturna kopija egipatskih crvenomorskih (cunami ili El ninjo, ko će ga znati). Zato krupna fauna sve nadoknađuje. Pored ajkula, tu su jata plektorhinkusa, streličara, labrida, hemulida, veliki napoleoni se ređaju jedan za drugim, a pri površini plivaju ogromna jata malih plavih kostoroga. Ribe hirurzi krstare na 5-6 metara i raduju se roniocima: kako se spuštamo, tako prilaze i 'kupaju se' u našim balončićima. 

Druželjubive ribe-hirurzi

Na kraju jutarnjeg zarona, na površini oduševljeno razmenjujemo utiske. Iza nas, još uvek u vodi, neko reče: 'Pa ne mogu da verujem, koji jezik ja to čujem!'. Devojka iz Hercegovine nam oduševljeno prilazi, i čudimo se kako se ljudi iz naših krajeva nađu i na sred okeana. 

Drugi zaron toga dana je na takozvanom 'Seksi rifu'. To je čuvena plažica od petnaestak metara, mali sprud od belog peska u tirkiznom moru. Saznajemo da ovde turistički brodići dovezu ljude i ostave ih - na šta mi se kosa nakostreši na glavi - na ostrvcetu nema ničega osim peska, i iako lepo izgleda iz daljine, ne deluje mi primamljivo ideja da tu budem ostavljena na suncu koje prži. Srećom, idemo pod vodu. Furafathi, kako ga domorodci zovu, mirno je mesto za zaron bez struje. Malo sam razočarana, jer me još uvek  drži adrenalin od prethodnog zarona. Ovo je jedino mesto gde ne videsmo ajkule, ali svakako je vredelo zaroniti ispod belog spruda. 

Sexy reef

Popodne sređujemo utiske, lenčarimo na plaži i jedemo svež kokos. Radujemo se novom, jutarnjem ronjenju. 

Očekivanja nam nisu izneverena. Zaranjamo sutradan na 30 metara na mestu Kandooma Thila. Ajkule, kornjače, napoleoni... Još bolje je na drugom zaronu, Cocoa Corner, 29 metara, ajkule više ne stižem da prebrojim. Na kraju, od nekih 7 metara na gore, ogromna jata riba ljuljuškaju se na struji. Prizor je potpuno nestvaran i ne znam gde pre da gledam. 

Vlasnik centra nam obećava nešto još spektakularnije narednog dana. Obavezno, kažem mu, to nam je poslednji dan ronjenja, mora biti nezaboravan. Odlazimo u Kandooma Caves. To su male pećine, ili više udubljenja u koralima. I tu nas čekaju one - prelepe gate. 

Indijska gata

Njih dve mirno leže na dnu i puštaju nas da im se potpuno približimo. Deluju kao neke pospane domaće mačke. Malo mi je krivo što im remetim san i upadam u kuću nenajavljena, ali moram da ih osmotrim. Atlantske gate sam videla na Karibima, a ove ovde, indijske, deluju mi malo manje i nežnije. 

Veliki napoleon

Žutoperasta tuna

Na drugom zaronu spuštamo se na 26 metara. Mesto Lhohifushi Meedhupparu. Opet ajkule paradiraju dok se držimo za korale na ekstremnoj struji, i toliko smo zaluđeni da u poslednjem trenutku primećujem da samo što nisam ušla u dekompresioni režim. Nevoljno se podižemo i družimo s napoleonima koji nas prate. Velika tuna mirno stoji ispred mene, kao da joj se dopada moj objektiv. Poslednji zaron na Maldivima je definitivno za pamćenje.   

Osim divnih prizora, još jedna sjajna stvar na Maldivima je i temperatura vode: 28-29 stepeni C. Ronili smo bez odela, samo u tankom trikou (koji se preporučuje, jer ipak struje mogu da nas gurnu na neki koral koji žari), zbog čega je potrebno i manje tegova, tim je i veći osećaj slobode pod vodom. Ljudi iz ronilačkog centra posao rade savršeno, montiraju kompletnu opremu pre i između zarona, tako da je na nama samo da uživamo. Brodić kojim se ide na zarone je veoma udoban i prostran, sa velikom gornjom palubom za sunčanje. Za svaku pohvalu.

Brodić ronilačkog centra Shark Diving School

Kada se ne roni, na Maafušiju se može izležavati na plaži, sedeti u kafanici i gledati u pučinu, ili otići na neki od izleta na susedna ostrva. Tu je i par radnjica sa suvenirima sa veoma skromnom ponudom. Hrana po restoranima je definitivno skuplja nego na Šri Lanki, a i dosta lošijeg kvaliteta. Dugo se čeka na najobičniji ručak, i sveukupni utisak je da se Maafušani tek uče turizmu. Dobra volja svakako postoji, i meštani radoznalo posmatraju strance, ljubazno im se javljaju na ulici, ali za bilo šta više, morala bi da postoji intervencija države i pomoć stručnjaka. 

Ipak, ovaj kratki boravak na Maldivima sa samo 7 zarona doneo mi je više ajkula nego prethodna 272 zarona. Šta više, oči su uspele da se odmore na beskrajnom plavom prostranstvu. 

Jedno od letovališta

Metlu u ruke, Maafušani!

Male

U jutro 18. februara krećemo ka Maleu. Vozimo se gliserom preko tirkiznog mora ka džungli od betona i čelika. Puštamo oči da još malo upijaju sve te divne nijanse. U Maleu imamo par sati da procunjamo ulicama. Sve je užurbano, ulice su prepune motorcikala koji su ovde, očigledno, glavno prevozno sredstvo. U glavnom pristaništu nižu se lukobrani i brodići. Male je svakako mnogo napredniji od Maafušija, a ima i dosta stranaca. Na doku, čekajući brodić za aerodrom, vidim gomilu nasmejanih školaraca, obučenih u moderne uniforme. Srećemo ih opet na aerodromu, prilaze nam i pitaju da li možemo da popunimo malu anketu. Radoznalo i slobodno započinju razgovor na odličnom engleskom. Kada ih pohvalim, kažu da je engleski obavezan u školi. Pitam jednu devojčicu šta će biti kad poraste. Pilot! - odgovara kao iz topa. Kažem joj da se nadam da će me voziti prilikom moje sledeće posete Maldivima. 

Male

Školarci

Više o bićima pomenutim u ovom tekstu može se pročitati ovde: http://www.mediafire.com/view/pudvd8kjy91eqv1/DUBINE.pdf

U BAJKOVITOM SERENDIPU

Reč serendipity, koja na engleskom označava nenadano, dragoceno otkriće, prvi put je upotrebio Horas Volpol (Horrace Walpole), engleski istoričar umetnosti, erudita i političar, u svom pismu Horasu Manu, 1754. godine. Inspiracija za ovu kovanicu, objasnio je, bila je persijska bajka ’Tri princeze iz Serendipa’, čiji protagonisti neretko pukim slučajem dolaze do iznenadnih otkrića koja nisu ni bila inicijalni predmet potrage. 

A Serendip je persijski naziv za Šri Lanku (Sarandīp – سرندیپ – Ostrvo rubina).

Da li je ova činjenica slučajna? Na Šri Lanki kao da ništa nije slučajno, a opet, čitav njen svet nenametljive lepote predstavlja veliko, prijatno iznenađenje. Nepažljivi posmatrač mogao bi tu lepotu lako da previdi, jer ona je sveprisutna ali i skromna, baš kao i narod koji je zove svojom.

Ovo ostrvo, kao kap u Indijskom okeanu (da, baš takvog je oblika), dom je mnogih civilizacija, najboljih primera prastare arhitekture i urbanog planiranja, fresaka, građevina na najneočekivanijim mestima, prvih bolnica na svetu, prve žene premijera na svetu, izuzetnog broja endemskih vrsta biljaka i životinja, preko 250 vrsta ptica, 5500 divljih slonova, ljudi sa životnim vekom od 77,9 godina (10% više od svetskog proseka), najstarije radio stanice u Aziji, najstarije demokratije u južnoj Aziji, stope pismenosti od 98,1%, dragog kamenja dostojnog kraljeva, najboljih začina, najčistijeg čaja, izuzetnog voća i jedne od najboljih kuhinja na svetu. Ne čudi onda što su ga tokom istorije mnogi želeli.

Povest Sinhaleza, najbrojnijeg naroda Šri Lanke, počinje 543. g. pne. kada se princ Vidžaja iskrcao na ostrvo sa svojom svitom od 700 ljudi sa 8 brodova i osnovao kraljevinu Tambapani. Od tada, izređalo se 189 monarha, sve do 1815. kada država postaje deo britanske imperije. Od 380. godine p.n.e. pa skoro narednih 1400 godina, glavni grad bio je Anuradapura. Tokom istorije nizali su se vladari koji su za sobom ostavljali velelepne građevine i dvorce. Za vladavine Parakramabahu Velikog (1153-1186) Šri Lanka je na vrhuncu moći. Grade se brojni sistemi za navodnjavanje, samo ovaj vladar pravi čak 1470 cisterni, najviše u istoriji. Krah počinje 1215. kada Kalinga Maga, ’Maga Tiranin’ osvaja kraljevinu Polonaruva, pljačka, uništava i sravnjuje za zemljom sve na šta nailazi. Dolazi do velikih migracija Sinhaleza na jug i zapad i u planine. Od njegove destruktivne vladavine Šri Lanka se nikada nije u potpunosti oporavila. On nije bio jedini koji je želeo da profitira od enormnih prirodnih bogatstava ovog ostrva. Portugalci dolaze 1505. vođeni Lourensom de Almeida. Grade tvrđavu u Kolombu i proširuju se duž zapadne obale. Kralj Vimaladarmasurija I seli prestronicu u Kandi, a kraljevina Džafna konačno u potpunosti pada pod vlast Portugalaca 1619. Potom dolaze Holanđani. Godine 1638. kralj Radžasinge II potpisuje sporazum sa holandskom East India Company, s namerom da se oslobodi Portugalaca. Holanđani proteruju Portugalce 1656. kada preuzimaju Kolombo, ali i sve teritorije koje su osvojili i tako krše sporazum.

Za vreme Napoleona, 1796. Britanci dolaze obalu Šri Lanke, plašeći se da bi Francuzi mogli da je preuzmu od Holanđana. Sledi niz osvajačkih pohoda da bi na kraju, 1815. Britanci okupirali Kandi i okončali nezavisnost Cejlona, kako su ga nazvali, i ostali tu naredne 133 godine. Poslednji cejlonski kralj, Šri Vikrama Radžasinha je prognan u Indiju. Dana 04.02.1948. Šri Lanka konačno postaje slobodna zemlja, i vraća svoje uzvišeno ime.

ŠRI LANKANSKI DNEVNIK

30. 01. 2015. - Dan Prvi: Negombo

Pri dolasku na aerodrom Bandaranaike u svitanje 30. januara 2015. obavija nas stotinu egzotičnih mirisa. Ono što bi mi kod kuće bilo sladunjavo i preteško, ovde je sasvim prihvatljivo i normalno. Krećemo ka Negombu malim atobusom iz prošlog veka sa prozorima ukrašenim raskošnim zavesicama. Pored nas promiču tuk-tukovi i biciklisti. Na trotoarima parikirani kamioni prepuni svežeg ananasa.

U Negombu je toplo i lepljivo, na sve strane čuju se ptice. Krotoni i bogumile rastu kao korov. Glavna ulica koja ide paralelno sa plažom je užurbana i opuštena istovremeno. Na sve strane nude se cejlonski čaj, ajurvedski napici i mirisna ulja. Usput smenjuju se katolička crkva, hindu hram, budistička obeležja... 

Idemo ulicom sve do kraja, dolazimo do male marine, tj. kanala koji je ostao iza Holanđana, gde čaplje graciozno hodaju po plićaku i čekaju svoje sledovanje iz ribarskih mreža. A na drugom kraju, na plaži, pružene po prostirci ispletenoj od kokosovih vlakana, na stotine usoljenih riba suši se na suncu.

Nakon podnevne dremke koja je trebalo da nadoknadi jednu celu neprospavanu noć, razbuđujemo se pomoću 'samahana'* u vrućem cejlonskom čaju, i nestrpljivo čekamo ručak. Piletina u kariju, prava, autentična i sjajna. Pored, na plaži, nekih 50 metara dalje, deca igraju kriket. Šum mora povremeno zadominira, a sunce lagano tone iza horizonta. Telo se opušta a um odvaja od bespotrebno užurbanog beogradskog života.

 * čuveni šrilankanski ajurvedski napitak

31. 01. 2015. - Dan drugi: Kandi

Ujutru krećemo put Kandija, do koga od Negomba ima oko 4 sata vožnje. Vreme je ovde relativan pojam, jer kad se naiđe na gužvu u kojoj su zbijeni prastari autobusi, tuk-tukovi, bicikli i automobili, nema druge nego naoružati se strpljenjem. Usput je sve šareno. Priroda je raskošna: zelene planine, svetlo zelena polja sa raznim usevima, zarasla džungla, rečice i nizovi jednostavnih, sklepanih kućica oko kojih se tiskaju lokalci.

Kandi je izuzetno šarmantan gradić sa evropskim šmekom, sa malim centralnim ulicama nanizanim oko jezera, okružen zelenim brdima i plantažama čaja. Sa jednog od brda nadvija se ogroman beli Buda. Kandi je poslednja prestonica kraljeva Šri Lanke predkolonijalnog perioda, a i najsvetije mesto budista, jer se u njemu čuva dragocena relikvija, Budin zub. To je tradicija sinhaleske monarhije duga 4 veka, jer se smatralo da onaj ko čuva Budinu relikviju vlada zemljom. Osnovao ga Vikramabahu III u 14. veku. 

U centru grada je veštačko jezero koje je napravio kralj Sri Vikrama Radžasinha 1807. godine na polju pirinča, što je u to vreme izazvalo veliki revolt stanovništva. Kralj se nije obazirao već je pobunjenike brutalno pogubio, a danas, dok šetamo uz jezero, ne osećamo ni traga te surovosti. Jezero je pitomo i pravi ukras grada, sa sve ostrvcetom sa palmama i bambusom, koje je prvobitno namenjeno za kupanje kraljice i dvorskih dama. Jezero je opkrojeno ukrasnim zidom, ‘valakulu’, dugim 630 m. Ove mirne vode, sa najvećom dubinom od 18 m, stanište su velikog broja ptica, kao što su indijski kormoran, beli ždral, šumska roda i pelikan.

Popodne zatvaramo prozore u sobama da nam majmuni (koji su ovde domaći kao kod nas golubovi) ne bi vršljali po stvarima i odlazimo u zgradu Crvenog krsta koju Kandijci koriste kao koncertnu salu. Unutra nas dočekuju improvizovana bina i redovi plastičnih stolica. Ubrzo se sala puni i tradicionalni ples započinje duvanjem u školjku u znak dobrodošlice. Potom sledi niz kitnjastih plesova, uz konstantan ritam za koji se staraju dva do tri bubnjara. Plesači u živopisnim kostimima i pomoću maski dočaravaju scene raznih kandijskih tradicija. Pred našim očima pojavljuju se Garuda, zli duhovi, Paun, Kobra i plesači koji nose ves, tradicionalni kostim. Na kraju nas zabavljaju gutači vatre. Kao i sve u ovoj zemlji, i ova predstava je skromna ali se ne može osporiti postojanje dobre volje i blage naravi, kojih u ovog naroda ima u izobilju.

Nakon predstave odlazimo u čuveni hram u kom se čuva Budin zub - Tooth Temple, na posebnom mestu zatvoren u više škrinja i iza više zabravljenih vrata. Svakoga dana odvija se ceremonija otvaranja vrata kojoj prisustvuje radoznala gomila. U hramu je sve raskošno, kao i van njega. Pre više godina hram je bio oštećen u diverziji tamilskih tigrova koji su postavili veliku količinu eksploziva. Od tada se ne ulazi lako, svaki posetilac prolazi kontrolu na ulazu u kompleks. I odeća mora biti pristojna i adekvatna. Pre ulaska u sam hram izuvaju se cipele. Unutra bubnjar najavljuje ceremoniju. 

Gomila se tiska, penje na sprat odakle mogu da se vide vrata. Lotusovi cvetovi su na sve strane, brižljivo postavljeni. Celu ovu gužvu i halabuku ne uspevam da povežem sa Budinim učenjem. Naprotiv. Gužva je takva da moram da izađem napolje. Prisećam se posete hramu Borobudur na Javi i divnog osećaja dok sam sedela na vrhu. Svaka religija, valjda, lako odluta od suštine...

01. 02. 2015. - Dan treći: Sigirija, Dambula

Sigirija (’Nebesko utvrđenje’) je nastala tokom vladavine Kašjape I 477-495 g. n.e. Sam grad se nalazi na vrhu stene, dok je oko nje čitav niz kanala i cevovoda, bazena, paviljona i palata, i jedan je od najboljih primera prastarog urbanističkog planiranja na svetu.

Do Sigirije od Kandija ima oko 3 ipo sata vožnje, pod uslovom da se ne upadne u gužvu. Kako god, vredi. Ulazimo u kompleks, lepo održavani park, i odmah nas presreću mali majmuni. Ima ih na desetine, i budno motre okolinu u potrazi za bilo kakvom hranom. Krećemo napred ka Lavljoj steni, pored sistema kanala, bazena i trona sa kog je vladar mogao da posmatra svoje konkubine dok plivaju. Cevovodi su mudro i proračunato sprovedeni sa visine, odakle bi se kišnica slivala, da bi na određenim mestima izbijala iz zemlje kao vodoskok, visine čak desetak metara. Ceo sistem i danas funkcioniše, i prilikom jakih pljuskova vodoskok se pojavljuje, doduše nije toliko visok kao nekada, ali je fascinantno da je i daje operativan.

Penjemo se ka Lavljoj steni starim kamenim stepenicama sa nejednakim gazom. Sve je kao neki lavirint iz bajke, sa tamnim ćoškovima, potamnelim ogromnim kamenjem koje nam se nadvija iznad glava i starim zidinama. Nakon jednog niza stepenica sledi drugi, pa treći, pa četvrti... Taman kad deluje da je gotovo, eto sledećeg iza ugla. Kod same stene stoje montažne metalne spiralne stepenice, na kraju kojih je ograđena staza koja vodi do murala - slika gologrudih devojaka. Tako su živopisne i boje su tako jasne da je teško poverovati da su stare 1600 godina… 

Penjemo se dalje i dolazimo do lavljih kandži - kapije na ulazu u 'grad'. Iznad se pruža još dva iza montažnih stepenica, nažalost saznajemo da ne možemo dalje jer su se tog dana desila već dva napada stršljena koji se gnezde u blizini... Šteta, mada i ovo do sad je i više nego nadrealno... Pogled sa platoa gde se nalaze lavlje kandže je nestvaran. 

Nakon Sigirije odlazimo u Dambulu. S visine nas blago posmatra ogromni zlatni Buda. Malo dalje ulazimo u kompleks hrama u pećinama. U ukupno 4 pećine nalaze se statue Bude u raznim položajima. U prvoj on leži u nirvani, dok u narednim pećinama stoji i niz njegovih statua u sedećem položaju. 

Tavanice su oslikane i murali vešto prate krivine i neravnine kamena. U jednoj pećini voda se sliva na neobičan način u posebnu posudu, prkoseći gravitaciji. Pravo mesto za čuda. Ispred hrama čekaju neizbežni majmuni, koji se savršeno uklapaju u scenografiju.

02. 02. 2015. - Dan četvrti: Peradenija - kraljevska botanička bašta

Džinovska javanska smokva

Džinovski javanski badem

Sterculia Chicha - brazilska čiča sa neobičnim stablom

U gradiću Peradenija (Peradeniya) nedaleko od Kendija, na 59 hektrara prostire se prelepa botanička bašta koja datira još od 1371, iz vremena kralja Vikramabahua III. Pažljivo i s ljubavlju održavana, ova bašta čuva drveće iz raznih krajeva sveta, sa krajnje neobičnim stablima, kao što je džinovski javanski badem, čije korenje štrči iz zemlje kao neki uspavani zmaj, ili čije grane se protežu pedesetak metara u krug, kao kod džinovske javanske smokve. Oko drvoreda, avenija palmi i ogromnih bambusa, smenjuju se travnjaci, jezero, cvetni aranžmani, ukrasne leje, leje sa primercima raznih vrsta trava, herbalna bašta, bašta sa orhidejama, bašta sa začinima... Stalno uposleni baštovani nam se ljubazno javljaju i raspituju odakle smo. Ponosno ukazuju na određena stabla koja lično neguju, kao kad se roditelji hvale decom.

Popodne se vraćamo istraživanju Kendija, obilazimo oko jezera, pohodimo male šarene radnje i vozimo se tuk-tukom. Kupujemo egzotično voće na pijaci, svežu kurkumu, štapiće vanile i grumen palminog šećera. Oko nas hiljadu mirisa i začina. Kada bi sve ovo moglo da se stavi u kofer...

03. 02. 2015. - Dan peti: Pinavala - sirotište slonova, fabrika čaja, herbalna bašta

U fabrici čaja posmatramo proces prerade biljke i učimo da prepoznamo kvalitetan čaj. Neki delovi procesa su mukotrpni i nehumani po radnike, naročito u prostoriji gde se čaj suši a temperatura je najmanje 40 stepeni...

U herbalnoj bašti vidimo uživo egzotične biljke koje koristimo u kulinarstvu ili kozmetici, kako rastu u prirodi, kao što je vanila, cimet, muskatni orah...
Ali kruna dana je sirotište slonova. Istina je da je to još jedna turistička atrakcija, ali barem donosi prihod koji odlazi na ove divne životinje. Sirotište se nalazi u mestu Pinavala, i od reke ga odvaja jedna poprečna ulica. 

Svakog jutra ustanem, obučem se,
doručkujem, prošetam slona...

Svakoga dana slonovi se dva puta vode na kupanje, i pritom saobraćajac zaustavlja saobraćaj kako bi krdo prošlo. Skroz nesvakidašnji prizor! Nakon kupanja slonovi se vraćaju u 'sirotište', što je zapravo jedna velika površina poput parka, prilagođena njima, i tamo se mogu posetiti, hraniti i pomaziti. Ovde se drže životinje koje nisu u stanju da se snađu u prirodi jer su isuviše osetile ljudski uticaj ili su bile zlostavljane, i ima ih od najmlađih do odraslih i starih. Uglavnom mogu slobodno da se kreću (van prostora za posetioce), osim nekoliko krupnih mužjaka koji su vezani. Inače, Sri Lanka je bila izuzetno bogata azijskim slonovima, sve dok se nisu pojavili Englezi koji su ih bahato ubijali zbog slonovače, i za trećinu prepolovili ukupnu populaciju. Izlovljavanje je promenilo i genetiku slonova jer ih sada ima malo sa kljovama - očigledno su preživeli oni koji su nosili gen koji podrazumeva odsustvo kljova, osim ako nisu bili toliko intuitivni da su kljove namerno odbacivali, shvatajući to kao način da prežive.

Engleski zulum nije se odrazio samo na slonove. Za vreme njihove vladavine izneta su silna nacionalna blaga, drago kamenje, naročito 'moonstone' po kom  je ostrvo poznato, a i dalje su vlasnici nekih od velikih plantaža čaja na kojima za berbu zapošljavaju Tamilke, koje su po danu plaćene svega tri dolara.

Materijalno siromaštvo ovog naroda je svuda prisutno, međutim, kao i u sličnim zemljama istoka, oni su veoma zadovoljni, svesni pravih vrednosti, izuzetno lepo vaspitani i ljubazni. Ne retko, dok hodate ulicom, ljudi će vas ljubazno pozdraviti i razmeniti par reči. Za razliku od mnogih zemalja dalekog istoka ili zapada koje sam posetila, Šri Lankanci uglavnom znaju gde je Srbija, Balkan i bivša Jugoslavija. Pa, besmo nesvrstana braća…

04. – 05. 02. 2015. - Dan šesti, sedmi: praznični dan u Kandiju

Uživamo u šetnji gradom, posećujemo ajurvedske radnje i radnje sa začinima u zabačenim živopisnim uličicama Kandija. Spuštamo se peške sa brda. Kandi je potpuno fascinantan, šaren i egzotičan. Danas je Dan nezavisnosti i grad je dodatno ukrašen šrilankanskim zastavicama. Sa uzvišenja imamo pogled na stadion gde se odigrava manifestacija povodom praznika, nešto poput sleta na 25. maj. Deca u uniformama marširaju, čuju se bubnjevi i trube. Na jezeru u centru grada vetar nosi kapljice gejzira i rashlađuje šetače.

U ajurvedskoj apoteci nalazimo čitav niz raznoraznih lekarija protiv svih bolesti ovoga sveta. Šalim se sa apotekarem kako ću, ako sve to kupim, živeti večno. Ne, kaže on, ne treba da živiš večno, ciklus života mora da se obnavlja. Apsolutno tačno. 

Odmah pored apoteke je mali ulični restoran sa lokalnom hranom. Ulazimo i častimo se ljutom piletinom, pirinčem požutelim od kurkume i rendanim kokosom pomešanim sa nekom zelenom biljkom. Sve je savršeno ljuto i savršeno ukusno. Na stolu stoji gomila iscepkanih novina koje služe kao salvete. Ljudi nas radoznalo zagledaju, ali osećam se potpuno bezbedno i 'kod kuće'. Dva ručka koštaju 340 rupija, oko 280 dinara (malo više od 2 evra).

06. 02. 2015. - Dan osmi: Hikkaduwa

Putujemo iz Kandija do Hikaduve nekih sedam sati. Za razliku od Kandija koji je u brdima i gde je temperatura prijatna, sada se spuštamo u ravnicu i postaje odmah vruće, vlažno i lepljivo. Po dolasku u Hikaduvu i nakon što smo se smestili, odlazimo na plažu gde se čuje huk talasa. Talasi su ogromni. Optimistično ulazim u more s maskom i disalicom. Ne uspevam da uđem dublje od pojasa. Ostavljam masku i krećem da se ludiram po talasima. Nakon predugog sedenja u autobusu, talasi mi pružaju najdivniju masažu. Tu i tamo me razbiju, doduše. Ali izlazim iz vode srećna i orna.

Hikaduwa je jedna velika ulica koja ide paralelno s morem i oko koje je niklo ne baš tako malo naselje. Restorančići i radnjice su sa obe strane. Na ulici je haos, nema trotoara pa njom idu i pešaci, i biciklisti, i autobusi i kamioni... Ovde se peče se svež roti, tamo nudi nakit sa lokalnim dragim kamenjem (najzastupljeniji je moonstone), rukotvorine od kože i šarena odeća. Na uglu glavne ulice i jedne male koja vodi do našeg smeštaja stoji tezga sa voćem. Jasno nam je odmah da ćemo biti svakodnevne mušterije.   

Prodavac je voljan da nam otvori kokose i stavi slamčice, i dok nam ljušti i seče ananas mi već kokos iskapimo. Dodamo i jednu papaju koju sami sečemo na terasi, i grančicu malih banana. Nakon jednog takvog obroka, i telo i um se raduju. Još kad se doda i poštena večera sa gamborima i svežom ribom... ah! 

07. 02. 2015. - Dan deveti: Hikkaduwa, izlet u Zelenu lagunu, farmu kornjača, rudnik moonstone i plantažu i 'fabriku' cimeta.

Krećemo ujutru u 9 i već je vruće. Vozimo se oko pola sata do Zelene lagune. 

Mangrovi oko reke Madu

To je zapravo reka Madu koja se blizu ušća u more širi i izgleda kao jezero. Prolazimo pored mangrova, oko nas u vodi čuče kormorani. U jednom trenutku reka Madu je ogromna - uopšte ne liči na reku. Na ostrvcetu posećujemo budistički hram i sedimo ispod bodi drveta. Nadamo se prosvetljenju... Mladi budistički sveštenici u narandžastim odorama rade na jednoj maloj građevini i pitaju nas da li imamo žvake. Neobična kombinacija, ali simpatična. Dajem im ceo paketić.

Stižemo na farmu cimeta. To je zapravo jedno mestašce na obali reke Madu gde se bere cimet, guli kora, savija i suši, ili se pravi ulje. Prisustvujemo kompletnoj demonstraciji, samo gestikulacija, nema reči. Divno miriše, mnogo intenzivnije nego onaj iz samoposluge. Jedva čekam da ga stavim u kolače.

Reka Madu

Cimet se suši na tavanici od palminog lišća

Na putu rekom Madu dolazimo do male ograđene zone sa osam bazenčića u kojima su ribice. Sedamo i spuštamo noge dok nas one 'masiraju'. Kikoćemo se isprva i potom navikavamo na golicanje. Potom imamo priliku da pomazimo malog krokodila. Koža mu je nežna baš kao kod svake bebe.

Vraćamo se lagano rekom do njenog ušća, provlačimo se ispod mostića, zavlačimo među mangrove. U povratku svraćamo do farme kornjača, tj. mesta gde se pomaže povređenim kornjačama, ali i gde se čuvaju jaja dok se ne izlegu kako ih ne bi pokrali krivolovci. U četiri bazena pliva po jedna sakata kornjača. Nedostaje im jedno od prednjih peraja. Izgubile su ih tako što su se upetljale u ribaske mreže. U preostalim bazenima plivaju male kornjače kao i one tek izlegle, da bi se, kad malo ojačaju, pustile u more. Ovim im se povećava šansa da prežive, s obzirom da je stopa preživljavanja kod tek izleglih kornjača veoma mala. Otac vlasnika ovog svojevrsnog prihvatnog centra za kornjače je rukovodio ovim projektom, a nakon što je stradao u cunamiju, zadatka se prihvatio sin. Na posebno ograđenom mestu on čuva kornjačina jaja i tačno zna kada koja treba da se izlegu. Pred našim očima otkopava jednu gomilicu na dnu koje počinju da se pomaljaju male kornjače. Imamo čast da ih odnesemo do bazena i pustimo u vodu. One su nežne i slabašno mašu perajima. Donosim jednu do vode i polako je spuštam. Iskreno se nadam da će doživeti duboku starost.

Kasno popodne odlazimo do rudnika dragog kamena 'moonstone'. Prolazimo kroz tropsko zelenilo i dolazimo do okna. To je jedna vrlo mala ograđena površina sa rupom malo većom od šahta.  Na dnu se vidi čovek. On puni košaru kamenčićima koja se potom podiže i ispira. Polako se prepoznaje kamenčić sa jasnim karakteristikama, sjajem i blagim odsjajem na plavo. U radionici pored se kamenje brusi i pravi se nakit. 

08. 02. 2015. - Dan deseti: Ronjenje na Hikkaduwi

Odlazimo do ronilačkog centra Poseidon gde smo prethodne večeri ugovorili ronjenje. Centar je prostran i deluje ozbiljno. Unutra, u dvorištu, atmosfera koja se sreće u svim centrima: izdaje se oprema, kače BCD-jevi i regulatori na boce, oblače se odela...

Rone se dva zarona u cugu sa malom pauzom između. Na zaron se ide malim katamaranima-gliserima, veoma brzim. Ronimo na mestima Hikkaduwa gala i Kadawara gala... Spuštamo se niz kanap pri veoma jakoj struji. Voda je zelena i vidljivost veoma loša. Spuštamo se samo na nekih dvadeset metara. Korala ima izuzetno malo, terenom dominiraju velike kamene gromade obrasle algama. Saznajemo kasnije da ovim vodama haraju indijski ribari koji, pored riba, kupe i sve drugo sa dna. Reljef je tu i tamo lep, ali nije spektakularan. Prepuštamo se struji i hvatamo njen ritam po kom se krećemo. Najbrojnije životinje su nudibranci. Ima i prugastog plektohinkusa (sweetlips) koji smireno pozira dok se ljulja na struji. Na kraju zarona srećemo jata streličara. Odlazim na drugi zaron da vidim hoće li biti išta drugačiji. Situacija veoma slična, s tim što ovog puta srećemo i jednu hobotnicu, i minijaturnu anemonu u kojoj se tiskaju sićušni klovnovi i dve krabe. Posle saznajem da je ovo otprilike jedina anemona sa klovnovima u okolini - one su ovde veoma retke, a ima ih u izobiju na drugoj strani ostrva. Sve u svemu, bilo je ovo interesantno iskustvo, mada osećam da su me prethodne destinacije preterano razmazile…

Surfovanje je na Hikaduvi ipak mnogo bolje od ronjenja

Kako se drugi zaron završava oko 2 sata popodne, ostaje još dosta vremena za ručak na plaži, sok od limete i, nakon što prihladi, dugu šetnju po plaži. Povremeno mora da se zastane i upije sva ta rajska lepota. Plaža je bespregledna, pesak divan i mekan, a talasi nas s vremena na vreme iznenade i zapljusnu. Ogromni su i moćni, i samo najuporniji surferi opstaju neko vreme na njima. U povratku se vraćamo ulicom i ne uspevamo da odolimo rotiju. Roti je jedna razvučena kora (kao naša za domaći burek), koja se napuni sadržajem po želji, slanim ili slatkim, presavije na  4 i peče na plotni. Jedemo za musavim stolom i posmatramo roti-majstora kako vešto obrće kore.

 Roti sa više mesta, sve bolji od boljeg, blagosloven bio!

09. 02. 2015. - Dan jedanaesti: Gale i Mirisa

Krećemo ka Galeu, gradiću sa evropskim šmekom, koga su kolonijalisti izgradili da bi olakšali trgovinu. Gale je tokom portugalskog perioda bio veoma važan centar, a potom Englezi više forsiraju Kolombo. Ovaj gradić velikog šarma prosto zrači Portugalijom. Simpatične uličice i kolonijalne građevine prepune su prefinjenih kafića i restorana, i pre svega galerija koje prodaju veoma kvalitetne rukotvorine. Galerije su prepune života, kao kontrast mirnim i skoro uspavanim ulicama. Jednostavne fasade sa druge strane kriju bogata unutrašnja dvorišta sa lepim baštama, baš kao i mali muzej koji posetiocima besplatno nudi kolekciju najrazličitijih predmeta, ukrasnih ili upotrebnih, iz raznih perioda. Saznajemo od kustosa da je kolekcija delo jednog čoveka.

Muzej

Jedna od galerija

Na ivici starog grada uzdiže se tvrđava i svetionik iz doba Portugalaca, dok pod raskošnim tropskim drvećem drema poneki prodavac kokosa. Uz samu obalu park i šetalište stoje sa jedne strane bedema, dok sa druge more udara o crno kamenje. U blizini su i administrativne zgrade, kao i veliko dvorište, nešto poput trga, koji služi meštanima za razna okupljanja, od svadbi do poneke partije kriketa. Gale je veoma prijatno iznenađenje.

Nakon Galea, na putu ka Mirisi, zastajemo na obali i posmatramo pecaroše. Uz obalu, u vodi stoje pobodeni štapovi sa malim prečagama na kojima sede pecaroši. Deluje neudobno, ali oni su nasmejani i mašu nam. Pitam se da li su tu samo kada treba da poziraju iza kamera putnika ili zaista zarđuju tako što po ceo dan ovako pecaju. Svejedno, prizor je veličanstven.

Mirisa je još jedna od mnogih plaža na jugu Šri Lanke gde je život opušten i bezbrižan. Dosta je manja i uža od Hikaduve, ali za razliku od nje ima i ostrvce do kog se može doći kroz plićak i popeti na vrh. Sa njega se pruža divan pogled na celu plažu kao i njen nastavak desno od ostrvceta. I ovde su talasi ogromni, pa se plivati može samo u maloj laguni kod ostrva, mada je 'masaža talasima' mnogo zanimljivija i dinamičnija.

Mirisa

10. 02. 2015.  – Dan dvanaesti: Uživanje na Hikaduvi

Jedan potpuno opušten i bezbrižan dan koji je započeo doručkom u omiljenom restoranu na obali, nakon čega je usledila više-kilometarska šetnja po mokrom pesku duž plaže, fenomenalni 'devilled prawns' za ručak i najbolji do sad roti, treći po redu, na mestu koje više nemamo nameru da menjamo.

Uvek spektakularni zalasci sunca na Hikaduvi

Usput nailazimo na prodavnicu batika i pričamo sa vlasnikom. Saznajemo da on i supruga prave sve batike, dizajniraju ih i slikaju tradicionalnom tehnikom. Ima ih najrazličitijih veličina sa predivnim motivima. Obećavamo da ćemo se vratiti i nešto pazariti. Tako i činimo, i dobijamo poziv na ručak. Eto prilike da vidimo kako ovde ljudi zaista žive.

11. 02. 2015. – Dan trinaesti: Hikaduva, ručak kod domorodaca i lenčarenje

U podne odlazimo po dogovoru na ručak kod prodavca batika. Upali, kako se zove, živi sa ženom i sinom blizu autoputa, na 5 minuta vožnje od centra Hikaduve. Imaju i ćerku koja je udata i živi u blizini i ima dve devojčice. Kuća im je nadprosečno bogata za šrilankance, imaju prostrano dvorište sa mnogo egzotičnih biljaka (guave, biber, kari lišće, cimet...) i solidnu kuću od više prostorija sa lepim prozorima. 

Upalijeva žena demonstrira kako se prave 'stringhoppers' rezanci

U trpezariji nas dočekuje postavljen sto: ogromna činija pirinča oko koje su poređane manje činije sa raznim sosovima: škampi u kariju, sambal, baren, jako začinjen krompir, ogroman pladanj sa salatom... Nama serviraju escajg dok oni jedu prstima. Sklanjam ga sa strane i zahvatam pirinač rukama. Sve je izuzetno. Dok mi jedemo žena stoji sa strane i dosipa nam. Pitam je zašto nam se ne pridruži a onda shvatam da je to ipak običaj i ne postavljam dalja pitanja. Upali nam priča o svoje dve sestre koje su udate u Australiji. Priča nam kako oni ovde udobno žive od prodaje batika. Ipak, osim Australije, za koju su mu avio karte poslale sestre, nije nigde putovao van Šri Lanke. Skupo je, kaže. Žena nam demonstrira kako se prave ‘stringhoppers’ rezanci pomoću posebne naprave. Upali nam priča kako su se njih dvoje sreli: davno, kad su bili mladi (žena je tad imala samo 15 godina), Upali je izučavao juvelirski zanat kod njenog oca. Oboje su bili iz kaste juvelira, tada je taj sistem još uvek bio validan, i ljudi su se mogli venčavati samo unutar kaste. Nakon nekog vremena Upali je bacio oko na lepu petnaestogodišnjakinju. Venčali su se, ona je počela da izučava veštinu pravljenja batika, a potom je i on shvatio da mu se to više sviđa od juvelirskog zanata. Sada su dobar tandem, a i sin će nastaviti zanat. Ipak, sve ima svoju cenu. Zbog raznih nezdravih prahova koji se koriste u izradi batika, Upalijeva žena pati od astme.

Upalijev batik

Zovu nas na večeru i narednog dana, ljubazno se zahvaljujemo i kažemo da ipak ne bismo da ih opterećujemo. Uveče odlazimo na standardnu kilometarsku šetnju plažom pa na novu porciju rotija, parate i čapatija.

12. 02. 2015. – Dan četrnaesti: druženje s ribarima

Ujutru rano krećemo na šetnju plažom. Idemo po mekom, mokrom pesku više kilometara. Pred kraj plaže nailazimo na ribare koji vuku mrežu. Mali polu-katamaran je na dvadesetak metara od obale, ispušta mrežu, a ribari njene krajeve drže na obali. Dvojica-trojica su u moru i bore se sa ogromnim talasima. Natežu i potežu, taj proces traje i nije nimalo lak. Veliki broj ljudi je uključen, njih dvadesetak. Kada na kraju uspeju da izvuku mrežu, proveravaju šta su ulovili. 

Prilazim, i na moju veliku žalost vidim veliku ražu u mreži. Jedan od ribara primećuje moj tužan pogled i kaže mi da će je vratiti u more. Malo mi je lakše, ali baš i ne primećujem nameru da to urade. Raža se prilično zapetljala u mrežu, ribari pokušavaju da je oslobode. Njena bodlja je skroz zapetljana. Jedan od njih pokušava da je oslobodi, i na kraju otkida bodlju. Vidim ražu kako se grči u samrtnom ropcu. Očigledno nisu ni imali nameru da je vrate u more... Žao mi je životinje, znam kako veličanstveno izgleda u vodi. Ali razumem i ribare, težak je to posao i slabo plaćen. Kada na kraju podele ulov, svako dobije veoma mali deo. Sklanjam se da ne bih više gledala ražu. Tako je to, niko nam ne obećava život bez surovosti...

13. 02. 2015. – Dan petnaesti: krećemo ka Maldivima

Doručkujemo roti kod dedice u musavom kiosku i zaslađujemo se oproštajnim ananasom. Ne verujem da ću igde ikada jesti tako dobar ananas. Odlazimo pravo na plažu i upijamo jutarnje boje. Sledi pakovanje, nimalo lak proces, naročito nakon svih čajeva, začina i ajurvedskih proizvoda kojima nismo odoleli. Kofer je zatvoren, ne smem ni da pomislim koliko ima kila...

Ulazimo u mali autobus i krećemo put aerodroma. Pored nas promiču polja čaja, gusto rastinje, palme i banane. Čeka nas nova avantura, i željno iščekujem da zavirim u podvodni svet Maldiva. Ipak, osećam da već patim za Šri Lankom. Mnogo toga će mi nedostajati, ali i grejati tokom dugih, zimskih beogradskih dana. Stuti*, Šri Lanka!

*hvala na sinhaleskom

Film o ovom putovanju može se pogledati ovde: http://youtu.be/CxdOz1FlGvI