THE VERY FIRST EUROPEAN CITY

Vinča, 5700 BC

A fine example of Vinča pottery.
The fact that it was made without a potter's wheel makes it even more remarkable.

If you leave Belgrade by boat and slowly cruise 14 km downstream the Danube River, you should reach Vinča (pronounced Vincha) within a couple of hours. By road, Vinča is just 23 km away from Belgrade city center. But a cruise is, definitely, more relaxing and picturesque: herons, wild ducks and swans break the monotony of the water surface, while luscious vegetation holds the banks in place. As you approach Vinča, you feel envious of the residents on the hill with the best view. Still, Vinča is not a very popular place to live in today. It is a small settlement on the outskirts of Belgrade, left to its own meagre devices to fight with gigantic problems, one of them being nuclear waste. What a sad ending for an abundant town with origins back in 5700 BC.

The Danube, Europe's second longest river.

Professor Miloje Vasić

The Neolithic archeological site of Belo Brdo (which translates as the White Hill) was first discovered by prominent Serbian archaeologist Miloje Vasić in 1908. Following extensive excavations, numerous layers were found all the way down to 10,5 meters below the surface, topped and protected by an old Serbian cemetery. One could say that, apart from professor Vasić and few enthusiasts that still persist today, the bones of the dead Serbs gave the biggest contribution to preservation of the archaeological site: they kept it intact and in perfect condition.

Map of the Vinča culture - from Wikipedia

The Vinča culture spread over the central Balkan Peninsula, covering the area of today’s Serbia, Montenegro, Bosnia, Macedonia, Romania, Bulgaria and Greece. The Vinča – Belo Brdo settlement covered 29 hectares and held a population of 2.500. The deepest Neolithic layer is from the Early Vinča period 5.700 – 4.800 BC, above which sits the Late Vinča layer (4.800-4.200 BC). It is followed by Roman, Early Slavic and Early Christian periods. To a 21^st century human, it is difficult to imagine how old that is – well, we might get a better idea if we compare the facts that the Egyptian pyramids were built in 2.700-1.700 BC, and the Stonehenge era was in 3.000-2.000 BC.

Avala Mountain on the outskirts of Belgrade

One would say that people living back in 5.700 BC must have been savages. Mr Dragan Janković, Curator of the Vinča site and gallery, completely refutes the idea.

The Vinča people settled on the bank of the Danube, close to the confluence of the Bolečica River, for a good reason. 

A Google map with marked Belgrade, the Danube, Vinča and Avala Mountain

The Danube gave them food, water and means to travel, while the Bolečica, although small, gave them direct access to Avala Mountain, containing the most valuable treasures of the time – the cinnabarite and malachite ores. From the former, the red mercury sulfide, they made the luscious red dye, and the latter, the beautiful green mineral, was used to produce jewels as well as the green dye. The sources were sufficient to cater their own needs as well as to trade: they exchanged the ores for obsidian from Carpathian Mountains, or special shells from the Aegean coast.

It would take only two weeks for the Vinča traders to reach on foot the territory of today’s Thessaloniki. Along the way, apart from the precious shells, seeds and minerals, they would collect cutting edge technologies, information and knowledge.

Some of the figurines displayed at the Vinča Belo Brdo site gallery. Most of them represent women, implying that the fertility cult was dominant at the time. 

Obsidian - from Wikipedia

What did those people look like? Obsidian is a razor-sharp mineral which is used for precise surgical scalpel blades even today. The fact overrules the stereotypical image of a bearded savage – they must have been shaven and well groomed. The figurines discovered at the site, depicted with open-necked two-piece garments, and buttons made from shell or stone, prove that they were the people with high sense of beauty, which is also confirmed by their pottery: immaculate, precise, polished, decorated with intricate geometrical images, and dyed with cinnabar and limonite.

Reconstruction of a house

The standard of living of the old Vinča people was outstanding for the period: the houses were built methodically, in streets, floored with wooden planks covered by a mixture of mud and chaff (perfect thermal isolation) and polished with river pebbles. The houses consisted of two to five rooms which were occupied by a single family. Central hearths were not used for heating and cooking, but furnaces, like the ones used to bake pizza today. The waste was all neatly deposited in special pits (priceless source of information for today’s archaeologists).

Remains of an ancient Vinča house, well preserved owing to a fire. 

There is some evidence that farmers used cattle-driven plough which meant less human effort and larger crops. However, the Vinča people were more craftsmen and traders than farmers. They lived in a tight urban community in houses without gardens. And that is the main foundation for the theory that Vinča, in fact, was the first European metropolis. One of the reasons they thrived for so long was that they were a peace-loving nation. The archaeological discoveries contain numerous objects for everyday use, art, jewelry and tools, however – no weapons at all. There is strong evidence that these people lived in peace for 2000 years, which is difficult to believe today, in the ever war-stricken Balkans.

A dish with a prosopomorphic lid, a distinct feature of the Vinča culture. The lid must have had dual function - to protect the contents from humidity and insects, as well as the evil spirits. It could come in handy even today to scare greedy children away from biscuits

The Vinča site is small and poorly protected. Despite the enormous importance attributed to it by the archaeologists and historians, and the efforts of the virtuous few, the politics, unfortunately, is always the one to pass the final judgment. Unresolved land ownership issues are the main reason why Vinča is not on the UNESCO World Heritage list. The government is more willing to invest in 'panem et circenses' that would provide them better chances in winning the next elections, than in protecting the 7500 years old cultural heritage. 

I wish we could all learn from the ancient Vinča people…

 

Excavations in 1924.

More on Vinča:
Book: Nikola Tasic, Dragoslav Srejovic, Bratislav Stojanovic - Vinca Centre of the Neolithic culture of the Danubian region

Book: Life in clay: Neolithic Art on the Territory of Belgrade

Website:Virtuelna Vinča

Film on YouTube (in Serbian): Curator Dragan Janković about Vinča culture 

U NARUČJU VETRA

Olu Deniz, avgust 2014.

Planina Babada (Babadağ – poslednje slovo se ne izgovara), uzdiže se 1969 metara iznad Fetija u Turskoj, i jedno je od najboljih mesta na svetu za paraglajding. U antičko doba, ovu planinu Likijci su zvali Kragus, baš kao i grad u njenom podnožju, koji je danas poznat samo po starim spisima, ali ga moderni istraživači nikad nisu pronašli. Planina je još čuvena i po endemskoj vrsti javora, acer undulatum i po libanskom kedru, cedrus libani, koji ovde raste u izobilju. Vrh planine nalazi se na samo 5 km od mora, odakle putuju veoma povoljne vazdušne struje koje iskusan pilot može uhvatiti u svoj paraglajder i leteti satima.

Naravno, turiste-entuzijaste neće voziti satima. Ali i polučasovan let je dovoljan da se oseti beskrajna radost.

Od plaže Olu Deniz, na kojoj se nižu štandovi raznih letačkih klubova, do vrha sa kog se poleće paraglajderom, ima dvadesetak minuta vožnje džipom. Krivudavi planinski put vodi kroz naselje, zalazi u šumu, prolazi pored niza košnica (u tom trenutku se hitro zatvaraju prozori!), da bi, u jednom trenutku, došao do čistine na kojoj se čuje samo fijuk vetra.

Piloti u tišini raspakuju padobran i polažu ga, uredno, na zemlju. Dobijam kratke instrukcije kako se ponašati tokom poletanja. ‘Oblače’ oko mene meko sedište koje pilot privezuje za svoje. Sledi trenutak iščekivanja i posmatranja vetrokaza. Kada uslovi postanu idealni, pravimo samo nekoliko koraka i u trenutku nas struja povlači u vis. Odjednom smo visoko, visoko iznad planine. Osećam se izuzetno prijatno, uopšte nemam osećaj da visim u vazduhu. Struja nas obavija, kao da nas nežno drži u šaci. Kako sedim ispred, a pilot je iza mene, ne mogu da ga vidim, ali dobro čujem instrukcije. Daje mi komande i pušta da upravljam. Veoma je jednostavno, mali trzaj uzda nagoni padobran na kruženje. Ispod naših nogu jasan je dokaz da je Zemlja okrugla: sve se vidi kao kroz zakrivljeno sočivo kamere. Sa jedne strane dominira zelenilo planine, sa druge jarko tirkizna boja zaliva Olu Deniz.

Osećam se kao pravi potomak Dedala, dok me obavija osećaj savršene slobode. Ako je ikako moguće komunicirati sa bogovima, to je to. Pod okriljem prirode i uz ljudsko umeće, čovek nema potrebu da preispituje smisao sopstvene egzistencije. Sve je jasno i jednostavno, uz čistu intuiciju i odsustvo bilo kakvih misli. Ispunjava me apsolutna ljubav prema životu i savršen mir…

Na pola puta pilot preuzima komande i daje mi monopod sa Go Pro kamerom. Lagano se spuštamo, i sad već mogu da razaznam uličice kojima sam tog jutra prolazila, plažu koja se približava i ljude koji izgledaju kao mravi. Prilazimo plaži sa kopna iznad glavne ulice u naselju. Dobijam instrukcije da se uspravim u sedištu. Deluje mi da smo još uvek visoko, međutim, već slećemo. Par mekih koraka, i na zemlji smo. Padobran se elegantno spušta, kao na usporenom filmu. 

Skidam kacigu, ali osmeh na licu ostaje.

               Film o ovom letu može se pogledati ovde: https://youtu.be/w-CqrnibAXw

KOKOS, PANDAN SRPSKOJ SVINJI

Jedna od omiljenih mi stvari kod putovanja u daleke, tropske krajeve, jeste pristup najraznovrsnijem voću, koga kod nas ili nema ili se može kupiti u samoposluzi ali nije ni prineti onom izvornom. Pritom, ambijent u kom se voće kupuje pruža još jedno, dodatno, zadovoljstvo. To su obično ili pijace, pune života i šarenila, ili usputne tezge koje vas iznenade baš u trenutku kada shvatite da vam treba predah i rehidracija, nakon napornih obilazaka znamenitosti ili sportskih aktivnosti. Nikakav napitak nas ne može tako osvežiti i podići kako kokosova voda. Ali to je samo delić blagodeti koji nam ova čudotvorna biljka može pružiti. Na malajskom jeziku kokos se kaže pokok seribu guna, što znači ’drvo koje se koristi na hiljadu načina’. Na Sanskritu se zove kalpa vriksha – ’drvo koje podmiruje sve životne potrebe’. Od kokosa se može iskoristiti bukvalno sve, i putujući po tropima, videvši šta se sve od njega pravi, došla sam do jednog bitnog zaključka: kokos je definitivno pandan svinji u Srbiji (i gde god se već one gaje i masovno konzumiraju), a možda čak i više od toga.

Kokos je plod koji raste na istoimenom drvetu, latinski naziv mu je Cocos nucifera, i pripada porodici palmi Arecaceae. Stablo može da se pruža do 30ak metara u visinu, a grane budu dugačke 60-90 cm. Godišnje, u dobrim uslovima, zrela (stara 15-20 godina) kokosova palma može da proizvede oko 75 plodova. Kada se zasadi, potrebno je 6-10 godina da počne da rađa.

Drvored palmi u botaničkoj bašti Peradenija, Šri Lanka

A evo šta nam sve daje ova divna biljka:

• VODA – prepuna je elektrolita, najbolja za rehidraciju; od nje se može napraviti i sirće; sadrži kalijum, natrijum i kalcijum. Veoma je korisna za trudnice, naročito koje pate od jutarnjih mučnina, jer odlično nadoknađuje tečnost i popravlja kvalitet amniotičke tečnosti. Takođe, njen sastav je sličan krvnoj plazmi, pa može biti i zamena za transfuziju.
• MLEKO – pravi se presovanjem rendanog ’mesa’ koskosa, ima procenat masti oko 23%. Kada se ohladi, može se sa površine skupiti ’pavlaka’. Koristi se za kuvanje, poslastice, a od njega se pravi i kokosovo ulje; kokos sadrži laurinsku kiselinu (koja ima antimikrobna svojstva), od koje se pravi natrijum lauril sulfat, deterdžent koji se dodaje gelovima za tuširanje i šamponima.
• ULJE – koristi se za kuvanje, naročito je pogodno i zdravo za prženje, jer ima nisku tačku topljenja. Od njega se može napraviti i puter. Izuzetno je korisno u kozmetici, i predstavlja prirodni faktor za zaštitu od sunca.
• CVET – od nektara koji se dobija iz cveta kokosa pravi se čuveni napitak nera (neera), koji, kada fermentira, postaje palmino vino. Kada se ono destiliše, dobije se arak, čuvena ’rakija’. Od nektara se, takođe, može dobiti kokosov šećer, izuzetno ukusan i zdrav.
• IZDANCI palme su jestivi (zovu se još i ’palmin kupus’).
• MESO – koristi se za kuvanje, poslastice, kao i za pravljenje mleka. Može se sušiti, i tada se zove ’kopra’.

Riba se suši na prostirci od kokosovih vlakana

• ’DLAKA’ – koja nastaje kada se kokosov orah osuši, izuzetno je, prirodno vlakno od kog se mogu praviti prostirke, četke, madraci, konopci, i sl. Vlakno je prilično otporno na vodu, naročito morsku, i veoma je izdržljivo. Koristi se i u poljoprivredi, na primer, odlično je za zaštitu biljaka od puževa. Pogodno je i kao supstrat za uzgoj pečuraka.
• LJUSKA – odlična je kao ogrev; od nje se može praviti parket; sveža ljuska se koristi kao sunđer; od ljuske se prave najraznovrsniji predmeti, ukrasni i upotrebni, činije, šolje, kutlače, muzički instrumenti... Mlevena ljuska stavlja se u kozmetičke preparate za piling.

List kokosove palme se uplete i koristi kao pokrivač za krov ili prostirka

• LIST – koristi se za pokrivanje kuća, umesto crepa, za izradu metli; mogu da se upletu i da se od njih prave korpe, prostirke ili da se koriste umesto posuda za kuvanje.
• STABLO – odličan građevinski materijal, od njega se prave kuće, čamci, mostovi, i cenjeno je jer je ravno, izdržljivo i otporno na so.
• KOREN – od njega se pravi boja, pasta za zube, a i dobar je lek protiv dijareje.

 

Prodavac kokosa u Galeu, Šri Lanka

Dakle, kada uporedimo svinju i kokos, jedino što od kokosa ne možemo dobiti su čvarci. Međutim, svinju teško da možemo koristiti kao građevinski materijal, praviti od nje čamce ili činije. Rekla bih da je u trci između svinje i kokosa pobednik, ipak – kokos. A ima i još jednu prednost: od njega vam sigurno neće skočiti holesterol.

 

Kari, bašmati pirinač i papadam

RECEPT 

Moj kari

Potrebno je:

• oko pola kg mesa (pilećeg ili ćurećeg) ili škampa
• veća glavica crnog luka
• pola glavice belog luka
• komad (veličine oko 1 cm) rendanog, svežeg đumbira (kad nema, poslužiće i onaj u prahu)
• 300 ml kokosovog mleka (može u prahu ili iz konzerve, ima ga u Maxiju)
• kašika kokosovog ulja, nerafinisanog
• kari začin (za meso da se uvalja, plus kašičica)
• seme slačice, prstohvat
• biber, po ukusu
• 1 kocka za supu (pileća ili povrtna)
• kašika celerove soli (probati pa dodati još ako nije dovoljno slano)
• tucana sudžuk paprika, 1 kašičica, ko voli ljuto može i više
• par grančica matičnjaka (može i sušenog), iseckanog 
• 1 komad praziluka od oko 15 cm, krupno iseckan ukoso
• 3 šargarepe iseckane na deblje kolutiće
• može a i ne mora – 1 krompir, seckan na krupnije kockice
• štapić cimeta

Meso uvaljati u kari začin i ostaviti da odstoji. Najbolje je to uraditi uveče pa ostaviti preko noći u frižideru.

U dobro zagrejan vok (a može da posluži i šerpa), sipati kašiku kokosovog ulja, i kad se rastopi, staviti meso uvaljano u kari začin. Propržiti na kratko, tek da malo porumeni, pa preručiti u činiju i ostaviti sa strane.

U isti vok gde se pržilo meso dodati sitno seckani luk, crni i beli, propržiti, dodati mleveni đumbir, pa sipati kokosovo mleko i pustiti da provri. Vratiti ono meso koje se prethodno propržilo, promešati. Staviti štapić cimeta (koji ćemo na kraju izvaditi).

Dodati šargarepu, krompir, dodatnu kašičicu kari začina, biber, celerovu so, kocku za supu, semenke slačice, tucanu ljutu papriku i ostaviti da se krčka dok meso ne omekša (kad pritisnemo varjačom da počne da se raspada). Kod škampa krčkati kraće.

Na kraju dodati sitno seckani matičnjak i praziluk, promešati, skloniti sa ringle i ostaviti poklopljeno koji minut da se smiri.

Servirati sa kuvanim bašmati pirinčem.

Može se napraviti i vegetarijanska varijanta sa raznim povrćem i krompirom (samo paziti da se povrće ne prekuva).

Prijatno! 

DEVOJKA SA SREBRNIM ŠKRGAMA

1

Mahaveli je ustala rano, pre sunca i ostalih ukućana, i uputila se trkom na svoje omiljeno mesto: na obali okeana, blizu ušća reke, ušuškana leži mala laguna koju peščani sprud štiti od velikih talasa. Mesec je već utonuo, a na horizontu se nazire slaba ružičasta crta. Mahaveli, po običaju, seda na veliki crni kamen, koji kao da je priroda isklesala za nju, i oseća se kao kraljica. Šum talasa postepeno nadjačava poj ptica, a linija na horizontu postaje snažnija i svetlija, i meko ispunjava okean svojom bojom. 

Ovaj sveti ritual, koji ponavlja kad god je u prilici, Mahaveli ne deli ni sa jednim ljudskim bićem. Kada se pola sunca pojavi iznad horizonta, skida mali, šareni sari, spušta ga na kamen i polako ulazi u vodu. Nežni, žuti pesak se lagano ugiba pod njenim tabanima, i telo se spušta sve dublje. U jednom trenutku dno nestaje i Mahaveli zadržava dah. Pruža se po mirnoj površini, zamahuje rukama i, kao strela, spušta se ka dnu. Sitni korali ovde šaraju pesak i oko njih se roje budne ribice. Mahaveli ide dublje, krivuda i uvija se. Jednom snažnom piruetom grabi ka površini i izranja. Pluća joj se šire i gutaju svež vazduh. Nakon nekoliko udaha i izdaha ponovo zaranja i, probijajući se kroz lepezu sunčevih zraka, vijuga do velike crne podvodne stene. Zna tačno šta traži: jedna velika stara kornjača svaku noć provodi u malom procepu ispod stene, i Mahaveli je prva da joj poželi dobro jutro. Kornjača je pogleda bistrim okom, odupre se pomoću dva prednja peraja i tromo se podiže. Tu i ona i Mahaveli šire nozdrve na površini i halapljivo usisavaju vazduh. Potom joj kornjača prilazi i spušta glavu na devojčin ispruženi dlan, brzo zaranja i odlazi iz lagune.

Mahaveli, prolazeći kroz jato malih streličara, odlazi ka obali i obmotava mokro telo sarijem sa vrućeg kamena. Sa duge, crne kose voda joj se sliva niz leđa. Dok joj život munjevito struji kroz vene, Mahaveli žurno odlazi kući i pristavlja vodu za pirinač. Ubrzo se i ukućani bude i okupljaju se oko starog, drvenog stola.

-         -   Mahaveli, progovara majka, dok prosedu kosu pričvršćuje u malu, okruglu punđu, danas ti je šesnaesta godina. Kćeri, vreme je da postaneš žena.

Mahaveli joj je okrenuta leđima, dok u velikom, kamenom avanu drobi začine za kari. Iako joj stomak preseca grč, ona ne progovara, već saginje glavu. Samo joj tučak ispada iz ruku, brzo ga dohvata i nastavlja da udara po zrnevlju.

2

Pre praskozorja narednog dana, Mahaveli se iskrada iz kuće i kreće istim  putem. Jedna velika kabaragoja leži između zida kuće i velikog drveta manga. Mahaveli je prepoznaje po ožiljku na vratu i zna da će tu ležati dok joj sunce ne ugreje hladnokrvno telo, a potom će otići do obližnjeg kanala u lov. Veliki varani su česti u ovom kraju, gde se reka uliva u more kroz čitav niz kanalčića. 

Mahaveli spušta sari na crni kamen i ulazi u vodu sa prvim zracima sunca. Zaranja i stiže do crne stene. Kornjače nema. Nemoguće, misli, svakog jutra je tu. Mahaveli pretražuje stenu i obližnje korale. Ni traga od kornjače. Pliva do peščanog spruda koji lagunu deli od okeana. Pažljiva je, jer zna da su struje ovde jake. Koji minut kasnije stiže do bove koju koriste ribari za privezivanje čamaca. Zaranja oko bove. Jutarnja lepeza zraka osvetljava duboko dno. Tamo Mahaveli vidi obrise kornjače, grabi vazduh i zaranja. Do dna joj treba bar deset snažnih zamaha rukama. Na svoj užas, oko kornjače primećuje crvenu ribarsku mrežu. Pre nego što izroni po još vazduha, pogledi im se sreću i Mahaveli se srce cepa zbog tih tužnih očiju.

Na površini ubrzano diše i ponovo zaranja. Stiže do kornjače i pregleda mrežu. Kako je dosta duboko, ne može dugo da ostane na dnu. Pri trećem zaronu, Mahaveli uspeva da nađe jedan kraj mreže, opšiven zelenim konopom. Svesna je da kornjača ne može večno ostati na dnu, mora u jednom trenutku da izroni i udahne. Nema vremena za gubljenje. Tek iz četrnaestog puta Mahaveli uspeva da dovoljno oslobodi kornjaču da se ova podigne sa dna. Mreža joj je i dalje obmotana oko zadnjih peraja. Sada je već lakše, kornjača se poslednjim trzajima snage približava površini i pomaže Mahaveli da joj oslobodi i zadnja peraja. Neko vreme plutaju po površini i dišu, dok im obema srce udara o rebra. Potom kreću ka laguni, kornjača pliva tik uz Mahaveli i prati njen ritam. Devojka seda na kamen u plićaku i kornjača joj prilazi i spušta glavu na butinu. Mali crni kormoran čuči na kamenu pored, raširenih krila, i nemo ih posmatra.

-         - Kada bih samo mogla da dišem pod vodom i ostanem tu večno..., pomisli Mahaveli.

Kornjača je gleda direktno u oči, bistrim, iskusnim pogledom. Mahaveli ima osećaj kao da su im se duše spojile. 

Kada je stigla kući, sunce je već odavno odskočilo. Mahaveli tiho ulazi u kuću i suočava se sa jednim sasvim drugačijim pogledom.

-          - Gde si ti? – pita majka strogo.

-          - Oprosti, majko. Otišla sam da naberem kasave, okliznula se i upala u kanal. Posle sam prala sari jer se ukaljao. Ako želiš, mogu opet da odem da naberem kasave.

-          - Mahaveli, moraš biti pažljivija! Nisi više dete! Nastruži kokos a ja ću otići po kasavu.

Srećom, otac nije ni primetio da je nema. Sa braćom je u dvorištu popravljao stari čamac. Potom su otišli do kanala da provere zamke za račiće. Mahaveli je nastrugala kokos i umesila testo za čapati. Napravila je od testa loptice i pokrila ih platnom. Došla je i majka sa kasavom i spustila je u kipuću vodu. Danas će ručati račiće u sosu od čilija, barenu kasavu s kokosom i čapati. 

Nakon ručka Mahaveli pere sudove i dohvata iglu i konac. Mnogo toga treba pokrpiti, i ona se rado baca na posao. Ako ništa drugo, to joj omogućava da se osami u hladu ispod krošnje sadike. Dok joj prsti sami lete po grubom platnu, Mahaveli misli na kornjaču. Oseća veliku žudnju i potrebu da otrči do lagune, ali svesna je da sada nije trenutak. Moraće da se strpi do jutra. Oseća da joj je sari ogrubeo od morske vode i da je grebe po leđima. Skuplja kosu i rukom prelazi preko vrata. Ispod uha napipava nešto tvrdo i prvo pomisli da se prilepio neki list. Odlazi do zadnjeg dela kuće gde, iznad stare česme, visi komad pegavog ogledala. Nije listić, pomisli. Prelazi prstima više puta preko neobične izrasline. Potom primećuje istu takvu sa druge strane vrata. Izraslina je srebrnkaste boje i polukružnog oblika, sa prorezom iza uha. Kako Mahaveli udahne, tako se prorez blago otvori. 

Telom joj u trenutku prolaze trnci. „Kada bih samo mogla da dišem pod vodom i ostanem tu večno“. Setila se kornjačinog prodornog pogleda dok je sedela na kamenu u plićaku. 

      - Mahaveli, gde si?, začuo se majčin glas.

Brzo je spustila kosu preko ušiju i ušla u kuću.

3

Cele noći Mahaveli nije oka sklopila. S vremena na vreme, opipala bi vrat, da se uveri da su škrge još uvek tu i da sve nije samo san. Dosta pre zore ustaje i obmotava sari. Malom zemljanom stazom odlazi do lagune. Seda na crni kamen i gleda u zvezde iznad pučine. Iza njenih leđa, mesec baca srebro po mirnoj površini vode. Ostaje tako sve dok je iz misli ne prenu belogrli vodomar, prodornom pesmom koja liči na smeh. 

Mahaveli skida sari i ulazi u vodu. Neko vreme stoji u vodi do pojasa dok joj strepnja prožima telo. Potom ispušta sav vazduh iz pluća i zaranja. Rukama pruženim i spojenim iznad glave probija vodu dok joj telo vijuga ka dubini. Onda udiše. Škrge se šire i Mahaveli oseća prodoran bol u grudima. Ne obazire se, ide sve dublje. Udiše opet, otvara usta, bol malo popušta. Spušta se skroz do dna i hvata za smeđi, hrapavi koral. Udiše ponovo i ostaje na dnu. Čelo je peče od slane vode kojom su se ispunili nosni kanali. Duva snažno kroz nos i sada već udasi postaju ritmični. U daljini ugleda obrise kornjače. Životinja joj se približava i zagleda joj se u oči. 

-          -Dišeš pod vodom, Mahaveli.

-          -  Dišem.

Nema reči, ali Mahaveli i kornjača se razumeju. I to bolje nego da razgovaraju.

-          - Hoćeš li samnom u dubine?

-          - Ne mogu, ibba...

-          - Sada možes slobodno da roniš i ostaneš koliko želiš.

-          - Hvala, ibba... Još uvek ne mogu da poverujem. Ali ibba, kako si to uspela?

-          - Ti si uspela. Tvoja snažna želja u trenutku kada je Sumana došao po mene. Tebi je podario škrge a meni još života u ovom oklopu. I sada si moja kćer.

-          - Ibba, moja duša žudi da sa tobom krene u dubine. Ali ja imam još jednu majku. Moram joj se vratiti pre nego što se sunce podigne.

-         -  Idi, kćeri, kada budeš spremna, čekaću te.

Kada je Mahaveli stigla do kuće, primetila je neko neobično komešanje. Majka je užurbano točila napitak od đumbira. Vrata sobe su se otvorila i otac, s usiljenim osmehom, uvlači Mahaveli unutra.

-          - Evo i nje, naše lepotice.

Bilo je potrebno nekoliko trenutaka da joj se oči priviknu na polumrak da bi Mahaveli poznala stare komšije Ravita i Sepaliku. U trenutku je sve shvatila. Došli su da ugovore brak između nje i njihovog sina Aravinde. Aravinda je ribar i ima preko četrdeset godina. Prošle godine mu je umrla žena i ostavila ga sa petoro dece. Najstariji sin je malo mlađi od Mahaveli. Često su se, kao deca, igrali po kanalu i hvatali žabe.

Mahaveli se nasmešila i sramežljivo pognula glavu. Otac je brzo izgurao iz sobe i zatvorio vrata. Majka je i dalje bila zabavljena spremanjem pića i hrane u kuhinji. 

Mahaveli se tiho išunjala do male, zemljane staze koja vodi do lagune. Čim je roditeljsku kuću izgubila iz vida počela je da trči. Granje šipražja je grebalo po telu i licu niz koje su se slivale suze. Sela je na svoj omiljeni crni kamen i pustila dušu da se oglasi kroz grlo. Okolo nije bilo nikoga, osim ribara u malom čamcu, dovoljno daleko da je ne vide i ne čuju. Huk talasa prigušio je njen urlik. Svukla je sari i ušla u vodu. Uronila je ka dnu i pratila padinu koja se spuštala sve dublje. Pored nje odjednom se stvorila kornjača.

-          - Ibba, vodi me!

Tog popodneva, dok je sunce peklo crni kamen, Mahavelin najstariji brat pronašao je njen šareni sari.