Olu Deniz, avgust 2014.
Planina Babada (Babadağ
– poslednje slovo se ne izgovara), uzdiže se 1969 metara iznad Fetija u
Turskoj, i jedno je od najboljih mesta na svetu za paraglajding. U antičko
doba, ovu planinu Likijci su zvali Kragus, baš kao i grad u njenom podnožju, koji
je danas poznat samo po starim spisima, ali ga moderni istraživači nikad nisu
pronašli. Planina je još čuvena i po endemskoj vrsti javora, acer undulatum i po libanskom kedru, cedrus libani, koji ovde raste u
izobilju. Vrh planine nalazi se na samo 5 km od mora, odakle putuju veoma
povoljne vazdušne struje koje iskusan pilot može uhvatiti u svoj paraglajder i
leteti satima.
Naravno,
turiste-entuzijaste neće voziti satima. Ali i polučasovan let je dovoljan da se
oseti beskrajna radost.
Od plaže Olu Deniz,
na kojoj se nižu štandovi raznih letačkih klubova, do vrha sa kog se poleće
paraglajderom, ima dvadesetak minuta vožnje džipom. Krivudavi planinski put
vodi kroz naselje, zalazi u šumu, prolazi pored niza košnica (u tom trenutku se
hitro zatvaraju prozori!), da bi, u jednom trenutku, došao do čistine na kojoj
se čuje samo fijuk vetra.
Piloti u tišini
raspakuju padobran i polažu ga, uredno, na zemlju. Dobijam kratke instrukcije kako se
ponašati tokom poletanja. ‘Oblače’ oko mene meko sedište koje pilot privezuje
za svoje. Sledi trenutak iščekivanja i posmatranja vetrokaza. Kada uslovi
postanu idealni, pravimo samo nekoliko koraka i u trenutku nas struja povlači u
vis. Odjednom smo visoko, visoko iznad planine. Osećam se izuzetno prijatno,
uopšte nemam osećaj da visim u vazduhu. Struja nas obavija, kao da nas nežno drži u
šaci. Kako sedim ispred, a pilot je iza mene, ne mogu da ga vidim, ali dobro
čujem instrukcije. Daje mi komande i pušta da upravljam. Veoma je jednostavno,
mali trzaj uzda nagoni padobran na kruženje. Ispod naših nogu jasan je dokaz da
je Zemlja okrugla: sve se vidi kao kroz zakrivljeno sočivo kamere. Sa jedne
strane dominira zelenilo planine, sa druge jarko tirkizna boja zaliva Olu
Deniz.
Osećam se kao
pravi potomak Dedala, dok me obavija osećaj savršene slobode. Ako je ikako
moguće komunicirati sa bogovima, to je to. Pod okriljem prirode i uz ljudsko
umeće, čovek nema potrebu da preispituje smisao sopstvene egzistencije. Sve je
jasno i jednostavno, uz čistu intuiciju i odsustvo bilo kakvih misli. Ispunjava me apsolutna ljubav prema životu i savršen mir…
Na pola puta pilot
preuzima komande i daje mi monopod sa Go Pro kamerom. Lagano se spuštamo, i sad
već mogu da razaznam uličice kojima sam tog jutra prolazila, plažu koja se približava
i ljude koji izgledaju kao mravi. Prilazimo plaži sa kopna iznad glavne ulice u
naselju. Dobijam instrukcije da se uspravim u sedištu. Deluje mi da smo još
uvek visoko, međutim, već slećemo. Par mekih koraka, i na zemlji smo. Padobran se
elegantno spušta, kao na usporenom filmu.
Skidam kacigu, ali osmeh na licu ostaje.
Film o ovom letu može se pogledati ovde: https://youtu.be/w-CqrnibAXw
