(Malo drugačije viđenje manastira Tumane)
Nakon velikog parkinga pretrpanog
kolima i autobusima, prvo na šta se nailazi su dva kioska sa hranom i pićem
pored kojih je toalet u zasebnoj kućici. Kabine odvojene metalnim vratima i u
svakoj čučavac kome se prilazi preko mokrog poda gde se blatnjavi otisci cipela
mešaju s mokraćom. Ispred kabina su dva lavaboa. Ruke se mogu oprati vodom, za
hrabrije čak i sapunom, onim raskiseljenim koji je spušten na natopljeni žuti
sunđer za sudove. Ubrusi i toalet papir nisu videli ovo profano mesto. Toalet
je mesto gde se čovek podseća svoje pogane prirode, pa zašto bi tu postojao
bilo kakav trag udobnosti da ga zavede da to smetne s uma.
Par metara dalje je manastirska
kapija. Ona ubogost toaleta u potpunoj je suprotnosti sa raskoši koja ovde
vlada. Celo dvorište manastira je popločano i u njemu se baškare besprekorne i
bogate zgrade kompleksa. Između njih na padini žubori vodopad koji se sliva
preko kamenog zida, ptice pevaju u duetu iz velikih kaveza sa obe strane njega.
Leje negovanog cveća i rastinja, klupe i, visoko iznad, niz šarenih košnica.
Onda sigurno ima dobrih manastirskih pčelinjih proizvoda. Na sve strane su
uredno postavljena obaveštenja da je nošenje maske obavezno, jer pandemija je u
jeku. Ljudi stoje skrušeno na ulazu u crkvu dok sa razglasa odzvanja molitva. Poslušno
nose maske i skidaju ih samo da bi celivali ikonu.
Manastirska prodavnica je bolje
opremljena od bilo koje turističke atrakcije u Srbiji. Tu su sveti melemi, svete
tinkture, bočice raznih svetih vodica i ulja, svete ikone, svete mirišljave jelkice
za auto... Za čudo, kada se bolje pogleda etiketa svetih melema, u njihov
sadržaj ne ulaze sveti proizvodi iz svetih manastirskih košnica. Njih za
potrebe manastira proizvodi firma iz oko 100 km udaljenog Bačkog Petrovca. Ali,
sudeći po raskoši koja unutar zidina dominira, prodaja dobro ide.
Odmah pored crkve je i druga kapija
koja izlazi na potok. On je na tom delu pripitomljen i usmeren u lepo ozidano
korito, koje se prekida odmah nakon manastirskih zidina gde se vraća u svojim
krševitim, zaraslim tokovima. Ali tu gde je zauzdan, u malom rukavcu plivaju
labudovi, dok se prekoputa okreće točak
vodenice. Između su stolovi gde se hodočasnici mogu odmoriti i okrepiti hranom
i pićem kupljenim u manastirskim kioscima. Ali to nije sve. Manastir ima i mini
ZOO vrt. To se oseća već tu, kod potoka, a miris vodi malo uzbrdo gde se putnik
susreće s tužnim prizorom. Okružene raskošnom prirodom koja buja svuda oko
njih, kozice, lame i magarci tužno stoje u svojim malim, kompletno
zabetoniranim zatvorima. Ta božja bića otrgnuta od prirode svedoci su
manastirske raskoši i ljudske surovosti.
Staza od ZOO vrta vodi u brdo do
isposnice pustinjaka Zosima. I tek tu, u veličanstvenoj, gustoj šumi, konačno
se može čuti božja reč i videti božje delo. Elegantna bukova stabla šire svoje
raskošne krošnje koje su dom ptica čijom pesmom odzvanja ovaj božji hram. Kroz
pastelne boje lišća prodiru i trepere sunčevi zraci raskošnije nego kroz
najskupocenije crkvene vitraže. Miris šume i obilje kiseonika opija bolje od
tamjana. Nakon petnaestak minuta hoda stiže se do isposnice. To je minijaturna
pećina, velika tek toliko da čovek može da se zavuče u nju i sedne, iz koje
dopire svežina, zahvaljujući „prozorčiću“, malenom otvoru pri vrhu kroz koji se
zeleni šuma i struji svež vazduh. Nije teško zamisliti Zosimu kako ovde tihuje
u božjem naručju. U takvoj šumi takve energije čovek ne može a da ne oseti
skrušenost pred veličinom prirode i zadivljenost njenim tvorcem. Sklad prirode
obuzima čula i duh, lako nam je da mu se prepustimo i osetimo da smo deo nje,
da smo kap u potoku-brzaku, list u šumi, trunka u zemlji... Taj sklad je slika
savršenstva koje se može narušiti jedino ljudskom intervencijom.
Upravo za to pobrinuo se manastir koji
je asfaltirao put do isposnice, ispred nje napravio ogroman parking, deo oko
pećine obilno zalio betonom i sazidao odmah pored bogatu manastirsku kuću. Po
nekim predanjima, manastir Tumane dobio je ime po dotičnom Zosimu koga je
slučajno ranio Miloš Obilić, pasionirani lovac. Začuvši šušanj u šumi, ovaj
junak je odmah odapeo strelu, da bi, na svoj užas, prateći trag krvi, ugledao
ranjenog starca. „Tu me mani“, reče Zosim dok ga je Obilić nosio ka svom dvoru
ne bi li mu izvidao ranu, „i pusti me da umrem“, baš na mestu gde je sada
manastir. Da je danas tu, kraj svoje betonom zalivene isposnice ispred koje ljudi
ostavljaju novac, stari Zosim bi sigurno dobio napad anksioznosti. Religija je
još jednom uspela da zaseni veru.