HIPNOTIČKI PARADOKS MAURICA EŠERA

Ešer, Autoportret, 1929.

Popnimo se onda na planinu, ali ne tako što ćemo zakoračiti ispred sebe, već se uzdignimo u vis, 

ako se ja pitam, do zvezda; amen.

Mauric Kornelis Ešer

  

Mauric, ili kako je svojoj porodici i prijateljima bio poznatiji, Mauk Ešer (Maurits Cornelis Escher) rođen je 1898. kao peto, bolešljivo dete u porodici hidro inženjera na severu Holandije, u Leeuwardenu. Pruženo mu je raznovrsno obrazovanje, ali u školi se nije proslavio i pao je na maturskom ispitu. Jedino je, od najranijih dana, ispoljavao veliko interesovanje za crtanje i slikarstvo. Roditelji su se nadali da će jednog dana od njega postati arhitekta i da će mu ta unosna profesija omogućiti udoban život. Da ’učini’ roditeljima, pomoću očevih veza upisuje 1919. arhitekturu u Školi arhitekture i dekorativne umetnosti u Harlemu, ali nakon samo nedelju dana, pošto je svoja dela pokazao profesoru grafičke umetnosti, Samuelu Jessurunu de Mesquiti, prelazi na Katedru za dekorativnu umetnost. I, nažalost, Ešer je još jedan dokaz da se od umetnosti ne živi. Tokom života uglavnom su ga izdržavali otac i kasnije tast. Prodavao je Ešer svoje grafike, ali to nije bilo dovoljno da se izdržava petočlana porodica. Ali Ešer nije odbijao narudžbine, pa je pravio poštanske marke, ilustrovao knjige, dizajnirao čak i papir za uvijanje robe u uglednim robnim kućama.

Rim, 1927.

Godine 1922. dvadesetčetvorogodišnjak Ešer putuje u Italiju i Španiju. Tu mu se otvara jedan potpuno novi i čarobni svet. U Alhambri otkriva mavarske geometrijske ornamente i taselaciju, tehniku popločavanja, koji ga fasciniraju do potpune opsednutosti. Proučava i prirodu prostora, neobične perspektive, sagledava ga iz raznih uglova. U Italiji 1923. upoznaje Švajcarkinju Jettu Umiker i godinu dana kasnije se venčavaju.  Imali su tri sina.

Jetta, 1925.

Iako mu je Italija bila najveća inspiracija, političke promene i Musolinijeva diktatura ga navode da se 1935. odseli s porodicom u Švajcarsku, pa dve godine kasnije u Belgiju, u predgrađe Brisela. Na početku II svetskog rata, 1941. odlaze u Holandiju, u Baarn, gde Ešer živi sve do 1970. Dve godine pred smrt seli se u Laren, u Dom Rose Spier, harfistkinje, koja je napravila komunu u kojoj bi stari umetnici mogli da provedu poslednje godine svog života. Dom je imao veliki broj stanova sa ateljeima, zajedničke prostorije, biblioteku i pozorište. Međutim, Ešerovo zdravlje, koje nikada nije bilo dobro, već se drastično pogoršavalo. Imao je 73 godine kada je umro. Sahranjen u Baarnu. 

Osam glava

Ja ne odrastam. U meni živi dete mojih ranih dana.

Ešerova slava je pomalo kontroverzna. U Holandiji je svakako nacionalni heroj, i 1955. dobio je titulu Viteza reda Oranje-Nassau. Ešerovski obrasci i simetrija inspirisale su brojne matematičare i naučnike. Paradoksalno je da je neko, koga tokom studija ništa osim umetnosti nije zanimalo, postane inspiracija najvećim svetskim naučnicima. Čak je i asteroid 4444 nazvan Ešer. Na bezbrojnim koricama knjiga našle su se njegove hipnotičke iluzije. Međutim, čitajući njegovu biografiju i posmatrajući njegovo celokupno delo stičemo utisak da je Ešer ostao večito dete, koje satima sedi zabavljeno svojim igračkama, Homo ludens u umetničkom zanosu, zatvoren u sopstveni svet u kom je najbitnije samo ono što stvara. I sam Ešer je toga bio svestan. 

Unutrašnjost Crkve Sv. Petra

U trenucima ogromnog entuzijazma, imam osećaj da niko nigde nije stvorio nešto tako lepo i važno.

Već Ešerovi rani radovi daju nam nagoveštaj njegove buduće opsesije. Sa samo 22 godine pravi duborez Osam glava, sa isprepletanim likovima koji se ponavljaju u matematički tačnom nizu. Unutrašnjost Crvke Sv.Petra je prikaz lukova i ornamenata iz potpuno novog ugla, iz ptičje perspektive, sa veoma preciznim detaljima poput podnih pločica, a misterija koju će Ešer kasnije razraditi ovde je tek nagoveštena senkom. Ruka sa odrazom u sferi je autoportret u mikrokosmosu, gde nas Ešer pušta da zavirimo u njegov delić svesti u kom se skriva dok stvara. Ešer je imao 37 godina kada je završio ovu litografiju. U odrazu deluje mnogo starije, čovek-starac, iskusni mudrac, dok je sa druge strane dete koje drži loptu. Na zidu sobe stoji indonežanska lutka iz pozorišta senki. Iznad je polica sa knjigama koja zaokružuje gornji deo sfere. Čak je i jednostavan nameštaj u sobi neobičan, luster se klati a sto, usled zakrivljenja, deluje kao da je oboren. Ništa nije onako kako se na prvi pogled čini.

Ruka sa odrazom u sferi

Tokom boravka u Švajcarskoj i Belgiji Ešer se bavi metamorfozama. Nebo i voda je duborez na kome nemoguće postaje moguće,  u savršenom skladu i simetriji, dok nas Razvoj potpuno hipnotiše svojom dubinom i perspektivom. Metamorfoze razrađuju istu temu na kolosalan način: ovaj niz duboreza širok je 19 cm a dugačak čak 3,9 metara: čitav strip čija je naracija gotovo opojna. 

Razvoj

Nebo i voda

Metamorfoza

Večito tumaram po zagonetkama. Dolazi mi stalno neki mladi svet da mi kaže: i vi stvarate 

Op umetnost*. Nemam ni najmanju ideju šta je to Op umetnost. 

Ja već trideset godina radim tako kako radim.

*Op Art =Optical Art, optička umetnost

Po povratku u Holandiju Ešer se još više zatvara u svoj mikrosvet. Iluzije su još veće, kao na primer u Magičnom ogledalu, a čak i kada nas izvede iz svoje sobe Ešer nas vodi krivim ulicama, navodi da se spuštamo stepenicama dok se zapravo penjemo i da hodamo po lukovima jer gravitacija ne postoji, kao u zagonetnoj litografiji Gore i dole. U Susretu nas vodi u krug, kao mađioničar dok izvodi trik, dok se ljudska figura pretvara u grotesknu polu-humanoidnu kreaturu, kao očigledno i latentno, svest i podsvest, Doktor Džekil i Mister Hajd...

Magično ogledalo

Gore i dole

Susret

Pedesetih godina Ešer pravi neka od svojih najpoznatijih dela. U Tri Sveta daje nam uvid u svet ispod površine, na površini vode i iznad - podzemlje, ovozemaljsko i nebesko; skriveno, vidljivo i neuhvatljivo... Šezdesete i šezdeset prve nastaju Uspon i spust i Vodopad, sigurno najpoznatije Ešerove litografije. Opet nas vodi u svet nemogućeg koji nam, ipak, deluje sasvim prirodno, baš kao i sam život. Sve teče u zatvorenom krugu, kao jedan perpetuum mobile u savršenom, matematički tačnom svetu. Ešer je svestan da vreme i prostor ne postoje, sve je samo iluzija, a opet nam deluju savršeno realno. Mobius je još jedan dokaz beskraja, večnosti i beskonačnog pokreta. Zmije, osim matematičkog savršenstva, vode nas pomalo i u istočnjački misticizam, magiju mandale i samsare. Ovo je Ešerovo poslednje delo, iz 1969. godine. Nakon toga više nije stvarao ništa novo, već je samo nastavio da štampa već postojeće radove. A onda je i odistinski otišao u svet magije, večnog i eteričnog...

Tri sveta

Uspon i spust

Vodopad

Mobius

Zmije

Najveći broj Ešerovih dela danas možemo videti u Hagu, u muzeju Escher in het Paleis gde su na stalnoj postavci od 2002. godine. Zdanje je bivša zimska rezidencija holandske Kraljice-majke Eme, sazidano 1760, dok je Kraljica Ema kuću kupila 1896, nakon venčanja Kraljice Vilhemine.

Muzej Escher in het Paleis

I samo raskošno stepenište ovog zdanja je jedna mala optička iluzija. Ali ono što je najinteresantnije u enterijeru su lusteri, njih petnaest, delo umetnika iz Roterdama, Hansa van Bentema. Van Bentem ih je dizajnirao specijalno za ovaj muzej, a starinska ogledala na zidovima pružaju nam beskonačne, ešerovske odraze. 

 

Lusteri Hansa van Bentema

Poslednji sprat muzeja sadrži interaktivnu postavku, pa se možemo fotografisati pored Ruke sa odrazom u sferi dok i sami držimo sferu, ući u sobu iluzije gde nam na jednom kraju glava udara o plafon dok se na drugom kraju osećamo kao patuljak, posmatrati svet kroz staklenu prizmu, i igrati se, baš kao što se i sam Ešer igrao, shvatajući da u svakom od nas čuči jedan mali Homo ludens. 

Ešerov muzej: Escher in het Paleis

MAURITSHUIS, SIMBOL ZLATNOG DOBA HOLANDIJE

Maurichaus (Mauritshuis) nalazi se u samom centru Haga, blizu zgrade Parlamenta

U 17. veku Holandija, ili tačnije Nizozemska*, doživljava procvat. Ovaj period delom obuhvata kraj osamdesetogodišnjeg vojevanja protiv katoličke Španije, 1648. i vreme jačanja uticaja holandske republike u drugoj polovini veka. To je vreme nakon što su, po padu Antverpa, 1585. godine, protestanti morali ili da se isele iz ove veoma važne luke i drugih gradova koji su bili pod katoličkim režimom, ili da pređu u katoličanstvo. Pored protestanata, među nepoželjnima bili su i Sefardi, Jevreji iz Portugala i Španije, i Hugenoti iz Francuske, kao i svi ljudi naprednijih shvatanja. Među njima bilo je brojnih, izuzetno sposobnih trgovaca i zanatlija, a mnogi su dom našli u Amsterdamu, da bi upravo svojim umećem u prvoj polovini 17. veka ovaj grad pretvorili u jednu od najbitnijih luka i trgovačkih centara na svetu. Pored trgovaca, utočište u ovim ravnicama nalaze i intelektualci naprednih ideja, kao na primer Spinoza, Dekart, Hobs i Lok.

*Holandija je samo jedna od oblasti Nizozemske, originalni naziv Nederland bukvalno se prevodi kao niska zemlja, pa je naš zvanični naziv za ovu državu netačan i neprecizan.

 

Nizozemska, 1609-1672

Osnaženi i nacionalno osvešćeni Holanđani polako počinju da preuzimaju bitne svetske trgovačke luke i ubrzo postaju najdominantnija nacija u svetu trgovine, svrgnuvši sa tog položaja do tad moćne Špance i Portugalce. Najvažniji trenutak za holandske trgovce bilo je osnivanje Holandske istočno indijske kompanije 1602. godine koja je ujedno i prva multinacionalna korporacija na svetu. Dva veka su Holanđani uspeli da održe monopol u trgovini sa Azijom, ostvarajući ogroman kapital na skupim začinima za kojima je, u to vreme, ceo zapadni svet pomahnitao*. Samo Baltikom bi godišnje plovilo oko 1000 holandskih brodova, a pored Azije, uspeli su da preuzmu kontrolu nad većinom kolonija u Americi koje su ranije držali Englezi.

*Reč papren vodi poreklo od bibera, papra, začina koji je nekad bio redak luksuz.

 

Džon Kalvin, naslednik Martina Lutera, veliki reformator Protestantizma

Ipak, Holanđani na neki način ostaju skromni. Zvanična religija je Kalvinizam, koji propagira poniznost, slobodu (a slobodarski duh se naročito širi nakon oslobođenja od Španije), a socijalni status postaje manje bitan u odnosu na materijalni. Kalvinizam propagira mešavinu demokratije i aristokratije kao najkvalitetniji oblik vladavine, i prepoznaje prednosti demokratije kojom se čuvaju prava i slobode običnog naroda. Vladari se ne smeju izdići iznad Boga, čime se onemogućava razvoj apsolutizma. Kalvinizam je religija tolerancije, pa čak i omraženi katolici imaju svoje mesto u društvu, naročito oni bogati. U ovakvom okruženju kitnjasta raskoš baroka nije našla pogodno tlo, pošto je bila previše ekstravagantna za praktičan kalvinistički ukus. Ali ono što je ovakvo okruženje privlačilo kao magnet, bili su nauka i umetnost.

 

Leeghwater i njegova vetrenjača

Još jedan temelj za procvat Holandije u 17. veku postavio je čuveni inženjer hidraulike Jan Leeghwater koji je izumeo sistem isušivanja tla pomoću vetrenjača. Slobodno se može reći da je Leeghwater svojoj državi osvojio nove teritorije tako što ih je oteo od mora i močvara - između 1608. i 1643. godine od mora na severu Holandije oteto je čak 20.000 hektara. Nekada neupotrebljiva zemlja sada je postala obradiva, gradovima i selima više nisu pretile poplave, pa se kvalitet života celokupnog stanovništva izuzetno poboljšao u svakom pogledu.

Ilustracija ronilačkog zvona iz jedne nemačke knjige. Nažalost, sam patent Leeghwatera nikada nije dokumentovan.  

Leeghwater je poznat po još jednom ingenioznom izumu - ronilačkom zvonu. Godine 1605.  javno je lično isprobao svoju skalameriju i ostao pod vodom 45 minuta i pritom pevao i pisao. Princ Mauric, o kome priča sledi, bio je toliko oduševljen da je bogato nagradio ovaj patent.

Jedan od uvaženih predstavnika Holandije tog doba, Johan Mauric (Maurits, 1604-1679.), mogao bi da posluži kao istorijski primer blagostanja u zemlji. Ne samo da je Mauric aktivno učestvovao u političkom životu Holandije, bio veliki vojskovođa, državnik, uspešan holandski guverner u Brazilu, Veliki majstor reda Svetog Jovana, Grof, a od 1674. i Princ od Nassau-Siegena, već je sagradio i kuću u centru Haga, političkog centra države, u kojoj danas možemo pročitati istoriju ovog perioda na najlepši mogući način – gledajući slike vrhunskih umetnika. Ovo klasicističko zdanje završeno je 1641. zaslugom arhitekata Jakoba van Campena i Pietera Posta, i odiše izuzetnom prefinjenošću koja jasno oslikava status vlasnika, ali i skroman kalvinistički duh, bez nepotrebnih, kičastih detalja.

Godine 1820. Maurichaus (Mauritshuis) – Mauricovu kuću kupuje država kako bi tu smestila kraljevsku kolekciju slika. Prošle godine, 2014, muzej je renoviran pa je u podrumu pridodat veliki moderni hol kao predvorje u istoriju. Danas je Maurichaus jedan od najšarmantnijih malih muzeja u kome su izložena neka od najznačajnijih dela holandskog slikarstva.

 

Delikatna raskoš enterijera Maurichausa, sa pogledom na Potterovog Bika

I sama postavka nam jasno ukazuje na vrednosti koje su se negovale tokom holandskog Zlatnog doba: ono što dominira su mrtva priroda, pejzaž, portreti i žanrovska umetnost - slike iz svakodnevnog života. Istorijske scene u to vreme nisu bile mnogo cenjene, dok je crkvena umetnost skoro nepostojeća – religijski kontekst je obično suptilno nagovešten u svakodnevnim scenama i mrtvoj prirodi. Još jedna karakteristika holandskog baroka su i veliki grupni portreti, poput Rembrantove Noćne straže, ili privatni portreti ili autoportreti na kojima bi, veoma praktično i ekonomično, bila prikazana i cela porodica slikara.

Paulus Potter, Bik, detalj

Holanđani su majstori detalja, pa modernog čoveka bez daha ostavljaju njihove delikatne čipke, minijaturni ukrasi, latice cveća, nakit i najsitniji nabori na ljudskom licu, svaka dlaka i trepavica na telu životinje kakvu ni kamera sa najvećom rezolucijom danas ne bi mogla da uhvati, jarki sjaj bisera ili naznaka staračke katarakte na zenici oka, pa bismo pored svake slike mogli provesti sate a da ne uspemo da sagledamo sve pojedinosti. 

Pieter Claesz - Mrtva priroda i tazza

Mrtva priroda Pietera Claesza pravi je primer materijalnog realizma koji je u Zlatno doba bio izuzetno cenjen. Uštirkani stoljnjak, staklena čaša s vinom, bela zemička, dopola oljušten limun čiji miris ispunjava prostor, tazza – zlatni pehar sa kitnjastim postoljem, razbijeni orah, masline, džepni sat čije kucanje skoro da možemo da čujemo, daju nam osećaj raskoši i izobilja. U Holandiji ne rastu limun i maslina, već su tu stigli iz dalekih krajeva. Ali pehar je oboren, orah razbijen, limun oljušten i sat otkucava. Neka oni koji žive u izobilju zapamte da su okruženi trnjem, i neka paze da se na to trnje ne nabodu, propovedao je Džon Kalvin. Iako nenametljivo, božansko prisustvo je očigledno. Vanitas, alegorija o prolaznosti je tipična za holandske i flamanske slikare 16. i 17. veka, i u duhu Kalvinizma delikatno podseća na besmisao i prolaznost ovozemaljskog života i materijalnog bogatstva.

Na slikama koje nam daju uvid u svakodnevni život Holanđana jasno se vidi šta je to što im, i dan-danas, najviše nedostaje - dnevna svetlost. Iako su scene mračne i pozadina tamna, majstorski detalj jarke boje ili snop svetlosti koji nas uvodi u centar zbivanja, znalački zaokružuje kompoziciju i uliva vedrinu, pa i danas, dok hodamo holandskim ulicama, vidimo da su jarke boje ovom narodu omiljene, fasade živopisne i prozori veliki i ogoljeni. Čak i kada prikazuju scene raskoši, Holanđani su umereni i skromni. Raskoš je jedan poveći grozd, izveženi stoljnjak, čaša vina, dok su odore i dalje skromne, pritajenih boja a enterijer jednostavan i praktičan.

 

Pogled kroz prozor Maurichausa, i paleta boja koje nalazimo i na slikama.

Žanrovski motivi nam opet pružaju dokaz o praktičnosti svakodnevnog života. Majka koja češlja dete, poznatija kao Lov na vaške, Gerarda ter Borcha pokazuje kako Holanđanima ništa nije strano ni sramno. U ovoj prelepoj sceni majka s puno ljubavi prebire po kosi deteta koje strpljivo stoji naslonjeno na njena kolena. 

S druge strane, Jan Steen nas vodi u svet holandskih poslovica. Kako stari pevaju, tako mladi sviraju prikazuje scenu slavlja, najverovatnije krštenja deteta, ali se slavlje malo otelo kontroli pa se vino doliva, obrazi rumene, a otac čak pruža lulu detetu. Vi ste ti koji dajete primer svojoj deci, poručuje ovde Steen.

Kako stari pevaju, tako mladi sviraju,  Jan Steen

Judith Leyster je jedna od mnogih slikarki koja je dostigla kvalitet ali ne i nivo slave svojih muških savremenika. Doduše, za života je bila cenjena, a potom zaboravljena, a neka njena dela su pogrešno bila pripisivana Francu Halsu. Među remek-delima majstora holandskog Zlatnog doba, u Mauricu je i njena slika Ponuda ili Muškarac koji devojci nudi novac, koju je umetnica naslikala kada je imala samo 22 godine. Prikazujući scenu devojke koja šije pri svetlosti sveće i muškarca koji joj prilazi iza leđa, iz senke, nudeći joj novac, Leyster nam suptilno sugeriše mušku nepristojnu nametljivost koja je svakoj ženi dobro poznata. Muškaracu se brk blago šeretski smeši dok je usitnio očima, a devojčina preterana usredsređenost na ručni rad jasno nagoveštava da ga svesno ignoriše i da joj je neprijatno. Postoje razna tumačenja ove slike, međutim ako znamo da je autor žena, i ako je posmatramo iz perspektive žene, simbolika je i više nego očigledna. I ovde vidimo savršeni kontrast svetlosti i senke kojim se stvara željena atmosfera.

Još jedno remek-delo koje koristi ovakav efekat svetlosti je Rubensova Starica i dečak sa svećama. Nimalo nalik ostalim Rubensovim slikama na kojima dominiraju barokna raskoš i mnoštvo kitnjastih detalja, ova slika je primer jednostavnosti i velikog slikarskog umeća: Baka drži upaljenu sveću, a dečak plamenu prinosi svoju, s namerom da je upali. Oskudna svetlost koja dolazi odozdo naglašava svaku boru na njenom licu, i naročito osvetljava desno oko, staračko i slabovido. Dečak je ljubopitivo posmatra, kao da čeka šta će baka sledeće reći. Možda su baš usred nekog pripovedanja, baka mu priča o zmajevima i junacima, ili o svojim nestašlucima iz detinjstva. Koliko li su samo vremena ljudi provodili pri svetlosti sveće, ili u polutami tmurne obdanice, morali su imati nešto što bi ih razgalilo...

Možda su baš taj nedostatak dnevne svetlosti, naročito tokom zimskih dana, kao i često sumorno vreme tokom leta, razlog što su holandski majstori negovali pejzaž -  jedan pogled na Vermerov Delft na kome se nazire tirkizno nebo, ili Averkampova vesela scena ljudi koji uživaju klizajući se na ledu, svakako predstavlja utehu u sumorno zimsko jutro. Pejzaži su pružali i mogućnost da se otputuje, makar na tren, u daleke zemlje, koje su mnogima bile nedostupne, kao, na primer, Postov Pogled na ostrvo Itamaraka u Brazilu, ali i način da se još više ojača holandski ponos zbog uspešnog kolonijalnog osvajanja sveta.

 

Frans Post, Pogled na ostrvo Itamaraka u Brazilu

Holandski ponos vidi se i na portretima. Uvažene ličnosti iz ovog doba dostojanstveno sede u svojoj raskoši, sa uštirkanim čipkanim kragnama, naboranim kapama, a neretko je tu i više modela, kao, na primer, na Duplom portretu Constantijna Huygensa i Suzanne van Baerle Jacoba van Campena. Ova veoma interesantna kompozicija prikazuje Huygensa (koji je inače nadzirao gradnju Maurichausa dok je sam Mauric bio u Brazilu) kako sedi u profilu, dok njegova voljena Suzanna iskosa posmatrača gleda direktno u oči. Oboje u rukama drže papir sa notama koji simbolizuje bračnu harmoniju. Huygens je bio priznati pesnik i muzičar, i često je u svojim delima veličao svoju suprugu koja je, nažalost, umrla mlada, ali je u njegovim pesmama ovekovečena kao njegova zvezda, kako je zvao.

Nasmejani dečak Fransa Halsa pomalo odudara od fotografski precizne tehnike ovog perioda. Široki potezi i pastelne boje daju mu impresionističku dinamiku i lepršavost.

 

Halsov Nasmejani dečak

Čuvena Vermeerova Devojka sa bisernom minđušom

Rembrandt - Čas anatomije

Carel Fabritius - Štiglic

Najpoznatija dela koja su izložena u ovom muzeju su Fabritiusov Štiglic, Vermerovi Pogled na Delft i Devojka sa bisernom minđušom, Rembrantovi Čas anatomije, Autoportret i Suzana, kolosalni Bik Paulusa Pottera, slike Jana Steena osim već pomenutih i Devojka koja jede ostrige, Mlada majka, Averkampova Na ledu, Rubensov Portret Michaela Ophoviusa, kao i pomenuta Starica i dečak, Holbeinov portret Džejn Sejmur, omiljene žene Henrija VIII... 

Holbeinov portret Džejn Sejmur, žene engleskog kralja Henrija VIII, koji vremenski prethodi Zlatnom dobu Holandije, ali je simboličan jer je Henri VIII ukinuo katoličanstvo i zbog toga bio na večitoj ratnoj nozi sa Špancima.

Hendrick Avercamp, Na ledu

Od oktobra 2015. do početka januara 2016. u Mauricu je u toku i privremena postavka - Holandski autoportreti Zlatnog doba. Ova dodatna poslastica je dizajnirana u izuzetnom ambijentu prepunom ogledala, a podnaslov izložbe je Selfi Zlatnog doba. ’U današnje vreme’, stoji na velikom panou na ulasku u galerijski prostor, ’poređenje autoportreta iz 17. veka i modernog selfija deluje neizbežno. Ipak, razlika je fundamentalna: selfi je brza i spontana zabeleška, dok autoportret iziskuje značajno vreme i trud... Umetnici su se posebno trudili kod auto-portreta: to su izuzetno dobro izvedeni portreti koji nam govore kako je slikar želeo da se predstavi svetu’.

 

Autoportret Judith Leyster (inače izložen u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu) u prvom planu,
 i Huygh Pietersz Voskuyl u drugom nizu.

Slike i odrazi u ogledalu

I tako, dok šetamo i u ogledalu vidimo sebe, u odrazu nas posmatraju Huygh Pietersz Voskuyl, sa sve prodornim pogledom i čipkanom mašnom, nasmejana Judith Leyster dok slika violinistu, ozbiljni Fabritius, boemčina Jan Steen koji svira lautu, stari Rembrandt koji je preminuo ubrzo nakon što je naslikao ovaj autoportret, mladi Moses ter Borch koji je napravio ovo remek-delo kao petnaestogodišnjak, a potom tragično poginuo u ratu sa samo 22 godine...

 

Rembrandt

Jan Steen

Moses ter Borch

Autoportret Godrieda Schalckena i izuzetno vešto naslikani detalj čipkane mašne.

Jedan od najinteresantnijih delova izložbe je Porodični krug. To su autoportreti na kojima slikar pored sebe prikazuje i članove svoje porodice. Tako je Adriaen van der Werff došao iz amsterdamskog Rijskmuseuma da bi nam se pohvalio ’slikom unutar slike’ na kojoj su prikazane, kao muza, njegova žena Margaretha i kćer Maria koja podseća na malog bucmastog anđela. Oko vrata mu visi zlatni medaljon koji je dobio kao priznanje za svoje slikarsko umeće. Sve nam je o sebi rekao.

Posetioci veselo obleću oko slika, pa povremeno naprave po neki selfi u ogledalu. Moderni ’smart’ telefon i slika iz 17. veka podsećaju nas na propovedanje Džona Kalvina o prolaznosti vremena i trivijalnosti materijalnog, ali ipak, u jednoj stvari se prešao – postoje opipljive vrednosti koje su večne i neprocenjive jer su prevazišle materijalno i dotakle božansko, a mogu se videti upravo u Maurichausu. Izlazim iz muzeja pod olovno haško nebo dok kiša sipi, i utisak je kompletan.

Povezani tekstovi: Delft je Vermeer

Zvanični sajt muzeja: Mauritshuis