ELEUTHEROMANIA: EFEKAT KANJIŽE

26 June 2015

EFEKAT KANJIŽE

Pogled na park sa terase banjskog hotela

Kada se zaposlen čovek, uhvaćen u zamku modernih sistema rada i komunikacije, uputi u Kanjižu, gradić na severu Srbije blizu mađarske granice, dešava se blagi šok. Vreme u Kanjiži stoji, život je usporen i jednostavan, i tek tu shvatimo apsurd konstantne žurbe i trke koje nam život nameće. Potrebno je par dana privikavanja na činjenicu da je jedan sat u Kanjiži kao jedan minut u Beogradu. Vreme teče lagano i ujednačeno, baš kao reka Tisa. Posle nekog vremena vidimo da nam je nešto neobično, pa shvatimo: ovde niko nije nervozan, niko ne trubi, nema gužvi ni redova. I opet sve funkcioniše, sve se stiže i završi na vreme.

Ubrzo poželim da živim u Kanjiži, i ta želja me drži još par dana, sve dok mi ne proradi crv megalopolisa i uželim se šarenila. Ali i kad se vratim kući, efekat Kanjiže traje još neko vreme. Kada upadnem u gradsku mašinu, zapitam se – mora li to baš tako? I ako mora, da li će biti smak sveta ako ne bude sve i odmah?

Ulica koja vodi od centra ka reci

Gradska kuća

Kanjiža je lekovita u svakom smislu. Od 1913. u Narodnom parku postoji banja gde se može uživati u blagodetima mineralne vode koja potiče iz sedimenata Paratetisa, drevnog okeana koji je postojao pre Panonskog mora. Voda je natrijum-hidrokarbonantno-jodno-bromidno-sulfidno-alkalna, hipertermalna (72°C) i crpi se iz dubine od 1140 metara. U banjskom kompleksu nalaze se dva bazena, jedan veći za plivanje, sa vodom temperature oko 30 stepeni, i manji, za statično uzivanje, koji je nešto topliji. Voda ne deluje primamljivo, žućkasta je i miriše na naftu, ali je izuzetno blagotvorna, prodire do kostiju, a povoljno utiče i na kosu i kožu. Uz sve to, biserne kupke i opuštajuće masaže, hiperaktivni gradski čovek se brzo opusti i oporavi.

Ali Kanjiža nije samo banja. Oko glavnog gradskog trga nižu se uličice koje odišu šarmom i prošlošću. Velike kapije kriju misteriozna dvorišta, dvokrilni prozori sa unutrašnjim drvenim šalonima vode nas u vreme vladavine Marije Terezije. Sunce se poigrava senkama na ba-reljefima i štukaturama fasada, a bicikli stoje uredno parkirani ispred kafea i radnjica.

Kad se od centra krene ka Tisi, kraj Ribarskog trga u mirnoj, zavojitoj uličici prepunoj stabala trešnje koja se crvene od plodova, stoji mali spomenik sa natpisom: 1093-1993 Ibi incipiebat Cnesa – Tu je početak Kanjiže. Početak naselja je mnogo stariji od 1093. godine.

Ribar Jovan, statua na Ribarskom trgu

Ovo plodno područje nastanjeno je još u neolitu, a postoje značajni arheološki nalazi iz bronzanog doba. Rimljani prave stražarsku ispostavu, a docnije i utvrđenje kod ušća potoka Kereš. Samo ime Kanjiža je slovenski toponim od reči knez i kneževina. Stanovništvo je u Kanjiži danas pretežno mađarsko, a Mađari su tu stigli još 896. godine kada su teritoriju preuzeli od bugarskog kneza Glada. Oko plodnih ravnica Potisja otimali su se Turci i Austro-Ugari, sa dobrim razlogom. Reka Tisa je sjajna veza sa svim stranama sveta. Godine 1904. mesto dobija ime Mađarska Kanjiža, sledi gradnja Gradske kuće i crkve Sv. Pavla, a 1909. preduzimljivi Herman Grinfeld, vlasnik ciglane i crepane, pokreće inicijativu da se otvori banjsko lečilište.

Tisa u suton

Ovaj gradić od desetak hiljada stanovnika ima neke od najstarijih škola u zemlji, pozorište od 1840, biblioteku, razne tradicionalne umetničke i sportske manifestacije, dnevne i nedeljne novine i televiziju... Kako leži na bogatom nalazištu gline, u Kanjiži se nalaze fabrike Potisje Kanjiža i Keramika Kanjiža, za izradu opeke, crepa i keramičkih pločica. Ono što nedostaje je neka umetnička radionica keramike ili grnčarska kolonija, pa – eto ideje.

Spomenik vodenom cvetu u banjskom parku

U prelepom parku koji okružuje banjski kompleks nalazi se spomenik vodenom cvetu ili tiskom cvetu, insektu polingenia longicauda. Još jedna lekovita stvar, ne toliko za telo koliko za um i filosofiju življenja. Ovaj veoma redak insekt, koji se može naći samo na Tisi i reci Jang-ce, nastao pre oko 200 miliona godina, pripada vrsti jednodnevnica - živi samo jedan dan. Svake godine, polovinom juna, oko sedam sati uveče, površinu Tise prekriju rojevi unezverenih vodenih cvetova koji su tu da ispune naizgled nemoguću misiju: dok ih ispod površine vode love ribe, a iz vazduha ptice, oni moraju da nađu načina da ostave potomstvo pre nego što okončaju svoj kratki život.

Vodeni cvet na zadatku. Povremeno se spuste na površinu vode, pa ponovo uzlete.

Prelepi cvet nastaje iz larvi koje na taj jedan jedini dan čekaju pune tri godine u mulju reke, potom doživljavaju metamorfozu da bi istog dana obezbedile život novim larvama, položivši preko 6000 jajašaca na površinu vode. I dok se ljudi tiskaju na malenom drvenom pontonu na kanjiškom štrandu, dobijaju vrednu lekciju o tome koliko je vreme relativan pojam i šta se sve mora istrpeti i kroz kakve opasnosti proći da bi se došlo do cilja. Post festum, kao na bojnom polju, po površini plutaju mrtvi cvetovi, ali ništa nije izgubljeno. Dogodine će doći novi, a ovi koji su obavili zadatak daju doprinos kruženju materije u prirodi. Kada se svede na prostije činioce, ni ljudski život nije mnogo drugačiji.

Oporavljena tela i krepkija duha odlazim iz Kanjiže uz obećanje da ću je posećivati makar dva puta godišnje, zarad sopstvenog psiho-fizičkog zdravlja.